Буран и трагичан живот Алме Карлин, књижевнице и путнице: Пут око света за осам година, од Цеља до Цеља štampaj

Новембар је 1919, Велики рат тек што се завршио. У Цељу, које је припало новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, две жене се растају на железничкој станици. Алма Карлин говори својој мајци: „Нешто ме тера на ово и нећу пронаћи мир све док не будем следила ову силу.“

Кратак опроштај и воз полази. У њему је Алма. Од пртљага носи само малени кофер са најнеопходнијом одећом, писаћу машину, речник који је сама саставила, 130 долара и 950 немачких марака. У Цеље ће се вратити тек 1928. године, али у том тренутку она то још увек не зна. Једина жеља јој је да путује.

Из Трста, прве станице на њеном путу, поћи ће за Ђенову. Из Италије ће почетком 1920. бродом кренути до Перуа. Уследиће посета Панами. Даље дестинације ће се мењати из месеца у месец. За осам година Алма Карлин ће посетити Мексико, Сједињене Америчке Државе, Јапан, Кину, Кореју, Филипине, Аустралију, Нови Зеланд, Индонезију, Тајланд, Индију, Бурму, стићи ће одатле до Еритреје и Суецког канала и преко Венеције се вратити кући, поставши тако друга жена у историји Европе (прва је била Аустријанка Ида Лаура Фајфер) која је обишла свих пет континената.

Током овог путовања, које је велико чак и по данашњим мерилима, Алма Карлин није имала никакву помоћ. Издржавала се највећим делом од писања и превођења, често морајући да прихвати и низ других послова. Да све буде још компликованије, Алма је од раног детињства хрома, притом још и неудата, што је изазивало подозрење околине које ће је пратити до смрти. Силне перипетије, муке, неретко и нападе који су је задесили током узбудљивог живота, описаће у својим делима која нам дају приказ крајње чудновате судбине ове жене.

Мучна младост

Алма Ида Максимилијана Карлин, како јој је гласило пуно крштено име, рођена је 12. октобра 1889. у Цељу. Њен отац Јакоб Карлин, мајор у аустроугарској војсци, потицао је из француско-италијанске породице, док је њена мајка Вилибалда била словеначког порекла. Ипак, иронично, док је њен отац био прилично индиферентан спрам сопствене националне припадности, говорећи да аустроугарски официр не може да има нацију, Алмина мајка Вилибалда била је прогермански настројена.

Желећи да се удаљи од својих словеначких корена, Вилибалда ће до смрти искључиво говорити немачким језиком, дружећи се искључиво са Немцима. Делом је томе потпомогао и њен посао учитељице у немачкој женској школи, а вероватно и словеначко национално буђење у том тренутку – Вилибалда је изабрала немачку страну насупрот словеначке којој је пореклом припадала. То ће најбоље описати епизода коју је Алма забележила, када је 1897. њену мајку отварање Словеначког народног дома у непосредној близини породичне куће у Цељу довело готово до нервног слома.

Да све буде још компликованије, Вилибалдина рођена сестра је горљива Словенка која се бори за словеначку културну и националну самосвојност. Одрастање у таквој средини неминовно ће се одразити и на Алму. Иако је доцније научила чак девет језика, словеначки никада није прихватила као свој, пишући искључиво на немачком и енглеском.

Очева смрт 1898, након дугог боловања од туберкулозе Алми тешко пада. Док ју је за оца везивао складан однос пун разумевања, Алмин однос са мајком ће од раног детињства обележити бројни сукоби. Посебно је томе допринело мајчино „разочарење“ ћеркиним физичким изгледом. Повреда на левом оку, али и хромост на једну ногу, довешће до честих мајчиних пребацивања на Алмин рачун, а докле ће суревњивост ићи говори и чињеница да је избегавала да буде у друштву своје кћерке, поготово ако су то били јавни скупови. Због оваквог мајчиног односа, како говоре савременици, Алма је у младости често западала у депресивна стања, а неретко је размишљала и о самоубиству.

Алмином душевном стању неће помоћи ни лечење у Грацу, где ће на мајчино инсистирање бити подвргнута корективној гимнастици, која је била прилично болна и заморна. Исто се понавља и у Ортопедском институту у Љубљани 1904. године, где је на лечењу провела неколико месеци. Боравци у болницама ће узроковати Алмино често изостајање из школе, али ће, ипак, са успехом завршити основну школу у Цељу и гимназију у Грацу.

Својеврсни спас за Алму долази сасвим случајно. Видевши оглас за курс француског језика, она се пријављује на њега. Тако открива таленат за језике, али и наду за осамостаљење и бег од мајке. У Горици 1907. полаже државни испит за француски језик и уписује и курс енглеског, сањајући о одласку у Лондон. Та жеља ће јој се испунити следеће године. У јесен 1908. долази у Велику Британију, где уписује студије филологије.

Полиглота у ратном вихору

У Лондону ће се издржавати као службеница у преводилачкој канцеларији, али и као професорка језика странцима. Њена жудња за учењем нових језика готово је неисцрпна. У Лондону ће кренути да изучава шведски, норвешки, дански, руски, шпански и италијански језик. Следи и учење основа санскрита. Највећи део слободног времена проводи у библиотекама, где чита студије о старим цивилизацијама, посебно источним.

Током лондонског периода ступиће у додир са бројним људима пореклом из Азије. Тако ће упознати и младог Кинеза Ци Сингјунга Лунга, са којим ће се пред избијање Првог светског рата верити. Заједно са њим путује у Цеље у децембру 1913. Мајчина реакција, али и целог града, била је потпуна згранутост. Како говоре историчари, Алмин вереник је сигурно био први Кинез који је икада боравио у Цељу, али и уопште један од првих Кинеза који су посетили Словенију.

Ипак, њихова веза није потрајала. Већ следеће године веридба је раскинута. Да ли је Алма заиста била у емотивној вези са Цијем или је то био њен начин да се супротстави мајци и духу времена и данас остаје предмет расправе. У својим делима ће оставити запис да је даља веза са вереником била немогућа највећим делом због крајње подређеног положаја жена у кинеском друштву, што она никако није хтела да прихвати.

Алмин неконформизам се види и у прихватању нових верских учења. Пред избијање рата приклања се теозофији, својеврсној мешавини окултизма и индијске и западњачке мистике. У тим годинама Алма опсежно изучава дела Хелене Блавацки, проналазећи себе у њеним ставовима. Да и у доцнијим годинама није напустила ово учење сведочи њено чланство у Америчком теозофском друштву, као и низ теозофских радова које је написала. Теозофски покрет у Европи, поготово у Словенији, данас је слави као једну од најзнаменитијих чланица.

Средином 1914. Алма дипломира у Лондону, где јој се признаје знање чак осам светских језика. Али непуна два месеца након тога принуђена је да напусти земљу као држављанка Аустроугарске са којом је Британија у рату. Не желећи да се врати у Цеље, Алма одлази у Норвешку, доцније у Шведску. Током ратних година издржава се предајући стране језике, а највећи део слободног времена проводи у библиотекама. Прву књигу, драмски текст Kringhäuslerjevi, објављује 1918. године.

У Цеље се враћа у пролеће 1918, у месецима који претходе слому Аустроугарске. Не мешајући се у бурне политичке догађаје који ће уследити, отвара школу језика. Иако прихвата држављанство Краљевине СХС након завршетка рата, нову државу не осећа превише као своју. Како је сама говорила, политичке прилике у Југославији, поготово сукоби словенских народа и Аустријанаца, нису је занимали.

Сан јој је био да прикупи довољно новца да крене на путовање светом. Како би се добро припремила за њега, обучава се у сликању, а опсежно чита научну литературу. Односи са мајком су и даље подједнако лоши, па је предстојеће путовање спас за Алму. Чим је сакупила извесну уштеђевину, креће на пут 1919. Како ће касније записати, видела је себе у улози модерног Колумба који открива нови свет. Касније ће је у бројним новинским текстовима и називати – Колумбова кћи.

Велико путовање светом

Након почетних европских станица, Алмина прва дестинација је Јужна Америка. Од пролећа до јесени 1920. борави у Перуу, одакле одлази у Панаму, где ће се запослити као преводитељка у фирми која управља Панамским каналом. Алма је већ потрошила уштеђевину, па у овим месецима ради и у фотографском студију у Панами.

Овладавши фотографском вештином, Алма ће на доцнијим путовањима оставити стотине драгоцених фотографија, али и низ акварела које је насликала и који се данас чувају у Покрајинском музеју у Цељу. Управо захваљујући њима, али и писмима и разгледницама које је слала пријатељима и мајци, може се тачно реконструисати њен пут.

Следећа дестинација је Мексико, у ком ће провести пет месеци. Плови затим бродом до Сан Франциска, одатле до Хаваја. У тим месецима излази њен први роман Мој мали Кинез који испрва неће доживети велики успех.

У Јапан стиже 1922. и ту остаје две године. Издржава се радећи као преводитељка у немачкој амбасади, а сваки тренутак користи за путовања Јапаном, где се упознаје са бројним интелектуалцима и уметницима. Била је изузетно прихваћена у високим јапанским круговима. Посетила је бројна јапанска острва које је фотографисала и подробно описала у доцнијим путописима. У Јапану добија нове послове: постаје предавач језика на Универзитету у Токију и репортерка најтиражнијих јапанских новина. У том периоду почиње и да слика у јапанском стилу.

Боравак у Јапану јој је био најпријатнији део пута, како је касније писала. Захваљујући везама које је успоставила, Алма у другој половини 1923. године посећује Кореју, која се налази под јапанском окупацијом, доцније и Кину.

Сусрет са Кином био је епифанијски тренутак за Алму. Записала је: „Кад стигнеш у Пекинг, плачеш, а кад изађеш из њега, јецаш.“ Упознавање са кинеском културом, поготово сликарством, Алмина је главна преокупација. У новембру 1923. одлази у Тјенђин, родни град њеног некадашњег вереника, након чега путује у Шангај, где ће се кратко задржати.

На Тајвану, следећој дестинацији Алме Карлин, долази до сусрета са вероватно најчудноватијим људима које је срела на путовању. Сазнавши за племе људождера Тајали, „ловаца на главе“, како их је назвала у својим делима, Алма одлази у прашуму где их упознаје.

Наредна станица је нови континент. Из Хонг Конга креће за Аустралију, у Сиднеју проводи један месец, након чега креће на Нови Зеланд и обилази пацифичка острва.

На Новој Гвинеји, желећи да упозна племенски живот, неколико месеци живи међу староседеоцима. Тешко ће се разболети од маларије и дизентерије, једва избегавши смрт. На овом острву поново се среће са људождерима, али овога пута то нису били пријатељски односи. Како је записала у путописима, желели су да је поједу.

Наравно, ове епизоде се могу посматрати и као авантуристички зачин Алминим путописима, који су пре свега антрополошко и културно упознавање са до тада непознатим пределима и културама. Иако Алма Карлин у својим путописима износи и расистичке ставове – поготово када упоређује „белу“ са „азијском“ расом, што је довело до цензурисања делова њених књига у скоријем периоду – они су прилично добронамерно написани прикази Европљанима тада мало познатог света.

Славна књижевница

Алмино путовање се завршава крајем 1927. Током обиласка Индије стиже јој мајчино писмо у којем је она моли да се врати кући, говорећи да је на самрти. Преко Суецког канала и Венеције враћа се у Цеље, и то прилично нарушеног здравља. Поред последица болести од којих се још увек опорављала, мучи је и депресија. Заболела ју је и равнодушност околине. Иако се у бројним светским медијима слави као највећа савремена светска путница, на железничкој станици у Цељу је нико није сачекао.  

Алмин однос с мајком је био амбивалентнан. Иако је непрестано бежала од ње, у исто време је тражила неку врсту пажње и нежности, што потврђују писма која јој је слала, те ће јој њена смрт тешко пасти.

Та амбивалентност ће бити присутна и у осталим сегментима њеног живота. Иако је била једна од највећих путница свих времена, у својим делима је на бројним местима писала да су јој путовања прилично заморна, некада и права тортура. Исто тако, иако се дивила мушкој снази, поготово ако су то биле велике историјске личности, у својим делима је мушкарце најчешће представљала као гротескна створења.

Чак и њени ставови о разликама између раса делују прилично чудно када се зна да су људи и културе које је највише волела биле источне. Бројни историчари и истраживачи узроке ових амбивалентних ставова виде у клиничкој депресији од које је боловала.

Спас по повратку у Цеље покушава да пронађе у раду. Класификује скоро 1.400 предмета које је донела са путовања, међу којима су били одевни предмети, бројне слике и илустрације, оруђа, накит, статуе, оружје… У Цеље је донела и семење тропских биљака и погребне обредне предмете далеких култура.

Алма се затим посвећује и сређивању бележака и чланака које је писала током пута, из којих су настале бројне књиге – између 1928. и 1938. године објавиће преко двадесет наслова, најчешће на немачком и енглеском језику. Пише и драме, романе, књиге прича, теозофске студије…

Највећу славу јој доносе путописи, поготово књига Усамљеничко путовање, која је објављена 1930. Књига је доживела огромне тираже за то време, само је немачко издање штампано у 80.000 примерака, а уследили су преводи на бројне европске језике.  

Колико је европску публику њено писање привлачило етнографским и антрополошким погледима на људе и пределе, толико је замајац било и узбудљиво приповедање. У Усамљеничком путовању описала је како је у Панами и Перуу успела да избегне нападе пожудних мушкараца, али пружила и врло сликовите представе људождерских племена и њихових обичаја.

Поред књига, пише и новинске чланке за европске медије. Тиражи књига, новински ангажмани и предавања у европским градовима омогућују јој велику зараду. Она се у овим годинама посматра као симбол женске еманципације, а не мањка ни похвала њеном књижевном дару. Остало је забележено да ју је Селма Лагерлеф предлагала за Нобелову награду. 

Алма и Теа

Чини се да једино није прихваћена у средини у којој живи. Становници Цеља је посматрају као чудакињу, раскалашну жену која пружа лош пример омладини, однарођену Немицу.

Ситуација ескалира након доласка Алмине пријатељице, сликарке Тее Шрајбер Гамелин, која се усељава у Алмину кућу у Цељу. Како је Теа у послератном периоду говорила, за Алму је чула на радију и постала опчињена њеном личношћу. Након преписке, посећује је у Цељу неколико пута, а онда 1934. одлучује и да се пресели у Словенију.

Теа ће постала најближа Алмина сарадница. Водила је њено домаћинство, обављала посао секретарице и лекторке, а чак је и илустровала неколико њених књига. Биле су нераздвојне, што у Цељу изазива ново подозрење околине, овога пута на рачун Алмине сексуалности. О самој природи односа Тее и Алме постоје два супротстављена мишљења. Док један део историчара у њиховом петнаестогодишњем заједничком животу види љубавни однос који је био круна Алминог емотивног живота, с друге стране, посебно у конзервативним круговима, тај однос се посматра као искључиво пријатељски.

Управо ће захваљујући Теи Алма постати и непомирљиви непријатељ нацизма. У породичној кући у Цељу Алма крије истакнутог антинацистичког новинара Ханса Јоахима Бонзака, Теиног пријатеља, за којим је у Немачкој расписана потерница. Доцније ће заједно са Теом пружити уточиште и другим жртвама нацистичких прогона.

Године 1939. јавно устаје против нацистичког лудила, демонстративно престајући да објављује чланке у немачким новинама. Доспева на нацистичке црне листе, и сва њена дела забрањена су у Немачкој. То изазива и подозрење немачке заједнице у Цељу према њој – у том тренутку у самом граду Немци су у већини – чији припадници је чак и јавно нападају на улицама. Чланови Културбунда се у томе посебно истичу. Пред само избијање рата, у страху од напада сели се у кућу у насељу Заград у непосредној близини Цеља. 

Под окупацијом

Одмах по завршетку Априлског рата 1941, трећина Словеније, укључујући и Цеље, директно је припојена Трећем рајху. Креће прогон неподобних, посебно оних који су у предратном периоду били противници нацизма. Алмино име је међу првима на списку. Ухапшена је од стране Гестапоа, затворена најпре у цељском затвору да би затим била спроведена у сабирни логор у Марибору, одакле су заточеници пребацивани у нацистичке концентрационе логоре. За Алму је одређен Дахау.

Остало је забележено да је од ствари које је успела да унесе у затвор и Цељу био и кимоно који је донела из Јапана. Од њега се до краја рата неће растати.

Користећи све везе које је имала, међу којима су била и предратна Алмина познанства, Теа успева да спречи Алмин транспорт у Дахау. У појединим изворима наводи се и романтична верзија, која је готово сигурно историјски нетачна, да је нацистички официр који је био задужен за њен случај био њен велики поштовалац, због чега није завршила у логору смрти.

Иако је пуштена из затвора, Алми су одузета сва грађанска права, забрањена су јој путовања, располагање банковним рачунима, као и контакти са издавачима. Са Теом је покушала да преко Аустрије побегне у Швајцарску, али у томе није успела. Враћа се у Словенију, где ће највећи део времена провести у кућном притвору. Следе три године тешког сиромаштва, уз притиске немачке заједнице у Цељу која је највећим делом стала на Хитлерову страну.  

Алма почиње да преиспитује своју националну припадност. Како ће касније записати, остала је без нације којој припада: „Немци су ме одбацили, а Словенци ме никада неће прихватити. Ја сам људско биће без домовине.“

Изгубљене тополе

У јесен 1944, како се приближавао крај нацистичкој страховлади, притисци на Алму су све већи, а долазе и дојаве да јој се спрема ново хапшење. Зато одлучује да са Теом оде у партизане. Са собом, баш као и у затвор Гестапоа, носи омиљени кимоно. У сећањима савременика остаће упамћена слика тешко измучене и болесне жене у кимону која пркоси тешкој ратној зими 1944. године.

Дирнута солидарношћу Словенаца који су јој пружили уточиште, оставила је низ записа о боравку међу партизанима, који су доцније сабрани у књизи Моје изгубљене тополе. Ипак, ни овде суревњивости према Алми не мањка. За разлику од обичних бораца, команданти је посматрају као сумњиву туђинку, што још више распирује њена молба да се придружи британским снагама у Италији.

С партизанима пешице прелази пут од Цеља до ослобођене територије у Белој Крајини у Чрномељу, одакле је авионом пребачена у Далмацију. У том времену пише песме, приче и записе о ратним приликама, најчешће се фокусирајући на страдања у Цељу, посебно говорећи о словеначкој деци коју су нацисти одузели Словенцима.

У Ријеци је заједно са истакнутим лево настројеним словеначким интелектуалцима и партизанима, међу којима је и Херта Хас, међуратна партнерка Јосипа Броза Тита, о којој оставља запис у својим бележницама. Како Алма пише, у овом друштву се није осећала пријатно. Најпре, ужасавала се партијске ускогрудости. Судбину ће јој запечатити још једна молба да авионом буде пребачена у Бари, одакле је мислила да пође у Енглеску. Молба је одбијена.  

Крај је Алмино непристајање да буде део пропагандног штаба словеначких партизана. Након тога постаје непожељна особа за нову власт. Своје разочарање послератним поретком овако је описала:

„Овај систем не може да буде добар јер је заснован на терору. Уколико се толико плаше да ме пусте у иностранство само зато што у потпуности не делим њихове ставове – иако сам ушла у Ослободилачки фронт, увек се декларишући као противник фашизма – онда је све ово било узалудно.“

Смрт и заборав

По завршетку рата из Ријеке се враћа у Цеље. Тешко болесна, у родном граду доживљава нови удар. Њена кућа је национализована, и то под паском да је превелика само за њене потребе. Сели се у малену, неусловну кућу у насељу Печовник у околини Цеља. Теа, која је у рату остала без шаке, наставља да се брине о Алми.

Крајњи ударац су две нове болести. Алма добија туберкулозу и рак дојке. Њене последње године ће поред болести обележити и тешко сиромаштво, преживљава само захваљујући помоћи комшија и предратних познаника.

Ипак, и тешко болесна, Алма и даље пише. За собом ће оставити велики књижевни опус, десетине романа, књига прича и песама, путописа... Добар део њене рукописне заоставштине, која се чува у Националној универзитетској библиотеци Словеније и у Берлинској државној библиотеци, још увек није објављен.

Преминула је 14. јануара 1950. године. По тестаментарној жељи, Теа је сахрањује у селу Светина.

Теа је остатак живота провела у Словенији. Приступиће фрањевачком реду, а током шездесетих уписује студије теологије. Кућу наслеђену од Алме, баш као и њене предмете које је сакупила на путовањима, завештаће Покрајинском музеју у Цељу. Теа је преминула 1988. године и сахрањена је у Алминој гробници.

Након смрти Алма је потпуно заборављена. Некада најпопуларнија ауторка путописа у европској јавности као да више не постоји. У словеначкој никада није ни постојала.

Постхумна слава

Тек 1969. излази први превод једног њеног дела на словеначки – Усамљеничко путовање (Samotno potovanje) – који упознаје југословенску јавност са Алминим делом и животом. Следе и преводи других дела, посебно током деведесетих. У српској јавности њено име је и данас скоро непознато, а ниједно њено дело није преведено на наш језик.

Двехиљадите су године великог повратка Алме. О њој се снимају документарни филмови, објављују поновљена издања њених књига на словеначком, а она постаје тема бројних новинских текстова. Њена дела поново постају популарна у Аустрији и Немачкој, па је тако у само неколико последњих година обновљено преко десет издања њених књига на немачком језику.

Ни Словенија не заостаје. Кућа у Печовнику у којој је Алма провела последње године претворена је у спомен-музеј, а у Покрајинском музеју у Цељу посвећен јој је део сталне поставке. У музеју су изложени и бројни предмети које је сакупила током путовања светом. Град Цеље јој 2010. године у близини железничке станице подиже споменик, рад вајара Василија Ћетковића, симболичну представу Алме која креће на пут светом.

У Словенији се данас Алма слави као једна од најзначајнијих Словенки двадесетог века. Идеолошки, добрим делом и национални неспоразуми, гурнути су под тепих. С друге стране, у Аустрији и Немачкој она се неретко наводи као симбол Немаца и Аустријанаца који су се супротставили нацизму.

ЛГБТ организације је посматрају, такође, као симбол своје заједнице. Ту су и феминистичке организације које славе њен живот као пример борбе за женско ослобођење у прошлом веку. Не мањка ни оних који њен живот и дело виде као пример мултикултурализма и приближавања различитих култура, и поред спорних ставова у њеним књигама.

Како се чини, Алма је данас популарнија него за живота. Уместо крхке жене, оптерећене бројним болестима и предрасудама околинe, која ју је целога живота немилосрдно прогонила, данас је постала симбол отпора и борбе за слободу, готово мит. Најбоље је то изразио чувени аустријски путописац Карл-Маркус Гаус: „Живот Алме М. Карлин – који је на почецима био тежак, да би се затим уздигао у висине и, напослетку, окончао тужно – предодређен је да прерасте у легенду.“