Морбидна „златна грозница“ у окупираном Београду: Доба екстрема и његове последице štampaj

Оно што је највише карактерисало „кратки 20. век“ јесте склоност савременог човека да скрене у крајност. Потпуну, мрачну и несхватљиву. Управо из тог разлога, Ерик Хобсбаум овај период је назвао потпуно тачном синтагмом – „Доба екстрема“. Нацизам и све што се за његово време догађало представљало је врхунац тог екстрема.

Ратна победа са собом кроз историју носи могућност да се на освојеном простору ствари измене и креира потпуно нова стварност. Такве околности биле су на делу када је комбинација компаративних предности Вермахта и Луфтвафеа резултирала сувереним продором немачке армије у свим правцима Европе (1939-1941). Иза ових јединица следио је гломазан окупациони апарат, који је управо креирао ту „нову стварност“, спроводећи у пракси идеје националсоцијализма. Међутим, с обзиром на то да је нацизам у својој сржи имао креирање „животног простора немачког народа“, то је у пракси значило потпуну измену демографије европског континента – физичку ликвидацију, пресељење и свођење на минимални ниво развоја, у зависности од догме расистичке политике националсоцијализма и „вредности“ појединих народа. 

У пракси то је значило масовне злочине који су извршени над Јеврејима, Ромима, али и практично свим другим европским народима. Процес креирања „животног простора немачког народа“ имао је јасан циљ и потези нациста током рата говоре у прилог тези да су злочини вршени начелно у смеру који је овај план подразумевао. Милиони људи широм Старог континента су усмрћени и закопани у масовне гробнице. Међутим, након промене ратне среће, трагови ових злочина почињу да за Трећи рајх представљају баласт.

Постепено повлачење Вермахта, све јачи притисак Црвене армије и напредовање западних савезника у Африци, довео је ово питање у фокус врха нацистичке Немачке. Иако је још 1942. године у врху полицијско-безбедносног сектора Трећег рајха одлучено да све веће масовне гробнице у средњој и источној Европи морају бити уклоњене, прави замах ове акције кренуо је посебно након битака у Стаљинграду и код Курска.

Специјална акција 1005

Ова операција названа је „Специјална акција 1005“, и означена као државна тајна највишег ранга. На њено чело постављен је СС-пуковник Паул Блобел, са задатком да свугде где је потребно формира „Специјалне команде 1005“, које би организовале и ексхумацију и уклањање трагова злочина.

Лешеви су прво ексхумирани и спаљени у највећим концентрационим логорима, а затим се прешло на појединачна стратишта широм источне Европе. Све је функционисало тако што су формиране посебне јединице од припадника немачке Полиције безбедности и Службе безбедности (чији је најистакнутији део био Тајна државна полиција – Гестапо) и Полиције и поретка (задужене за вршење обезбеђења, патролирање и контролу).

Полиција безбедности је обезбеђивала логистику, давала практичне директиве и руководила, док је Полиција поретка вршила обезбеђење и спречавала прилаз грађанима. Само ископавање и спаљивање изводили су заробљеници, притвореници и разни други „принудни гробари“, осуђени на целодневни рад у ужасним условима, са катастрофалном исхраном и под сталном претњом смрћу.

Тако су Специјалне команде на различитим местима имале другачији обим, форме и динамику рада. Међутим, свима је заједнички био метод ископавање лешева, прављење ломача, спаљивање, мрвљење несагорелих костију, и на крају расипање пепела. Радиле су у календарски различитим фазама године, при другачијим временским условима и користећи различите врсте „помагала“ која би овај посао олакшала. Након што би ломача уништила лешеве, прелазило се даље, на следећу масовну гробницу или на наредно стратиште.

То је у пракси значило да након ексхумације у некадашњим масовним гробницама остаје мало конкретних трагова, односно тиме је испуњаван циљ Трећег рајха. Са друге стране, тајност ове операције, као и строга забрана приступа и ширења вести требало је да гарантује да информације о томе никада не угледају светлост дана. Ту је посебно важна чињеница да су „принудни гробари“ убијани након што обаве свој део посла или једноставно постану физички или психички неспособни за даље ископавање лешева.

Међутим, како су трагови на највећим стратиштима у источној и централној Европи нестајали, и како је Црвена армија напредовала према Балкану, у фокус Специјалне акције 1005 дошла је Југославија.

Bеома бројна, обимна и неприступачна стратишта у Независној Држави Хрватској определила су пуковника Блобела да свој задатак прво обави у окупираној Србији. На овој територији тачно се знало где леже лешеви жртава и колики је њихов број, као и то да се налазе на физички лако доступним теренима.

Стратиште у Јајинцима

Тако је, према закључцима послератне Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, ова акција започела почетком новембра 1943. године у Јајинцима.

Формирана је мешовита јединица од 48 људи из Полиције поретка и најважнијих представника немачке Полиције безбедности у Београду. Њима је на располагање стављен тзв. „одред смрти“ од око 100 принудних гробара јеврејске, српске, ромске и албанске националности.

Директан изасланик Блобела за ову операцију у Србији био је Вилхелм Темпел, који је организовао рад у пракси. Малобројни извори говоре да су ексхумација и спаљивање трајали у изузетно тешким условима зиме 1943/44 и продужли се све до почетка априла 1944. године.

Током тог периода по већ описаном принципу извршена је ексхумација и спаљивање неколико десетина хиљада лешева у Јајинцима. Након тога, ова Специјална команда извршила је исти задатак на неколико стратишта у Банату, после чега је исто обавила и у Нишу.

Међутим, без обзира на изузетно високу температуру ломаче, поједини делови костију, метални и гвоздени делови одеће, као и комади накита или златника које су притвореници скривали код себе, нису у потпуности сагоревали. Тако је у београдском случају дошло до једног изузетка.

Наиме, остаци с ломаче су просејавани кроз сито да би се из њих издвојили крупни делови. Ако би наишли на ствари од вредности или племените метале, нацисти су их издвајали у ковчег посебне намене, који је касније транспортован за Берлин.

Осим тога, гробари су морали ручно да уништавају несагореле зглобове или чвршће кости, што ипак није увек било могуће. Међутим, временом је количина несагорелих костију и других предмета постала врло обимна, па су немачки полицајци наредили да се све то утовари на камионе и одвезе из Јајинaца. За њихово одредиште одабран је рукавац реке Саве, наспрам Аде Циганлије.

Тачан датум када су остаци спаљених лешева транспортовани и избачени на обалу савског рукавца није познат, осим да се то догодило током пролећа 1944. године. Међутим, даља хронологија догађаја прилично је позната.

Морбидна „златна грозница“ на Чукарици

Наиме, око Духова исте године Чукарицом се пронела вест да на обали Саве, у близини насеља које се тада звало „Павиљони“, а директно наспрам Веслачког клуба „Београд“, грађани у великој гомили различитих предмета проналазе извесне количине – злата.

Према исказу сведока Миодрага Јанковића, гомила посмртних остатака првих дана је обухватала површину од отприлике три до четири метра ширине и четири до пет метара дужине. Такође, Јанковић тврди да је слој био дебљине око 30 центиметара и да су се у њему налазиле људске кости различите величине, затим зуби, шнале од каишева, женске укоснице, копче за чарапе, ексери од ципела, ножићи, мушки блокеји и други несагорели одевни предмети.

Међутим, сви сведоци се слажу да је међу овим посмртним остацима било и извесних количина злата и драгог камења. Односно, лица која су након рата дала исказ слажу се у ставу да је у овим несагорелим остацима био и већи број златних зуба, као и златника.

Интересантно је да сведоци говоре о томе да су златници, тзв. „наполеони“, били опшивени танким слојем лима, тако да савршено наликују обичном дугмету. То имплицира да су притвореници, пре него што су пошли путем затвора и логора, покушали да вешто прикрију златнике и тиме себи дају последњу наду у спас. Нажалост по ове људе, тај спас никада није стигао, а њихови опшивени златници постали су предмет интересовања окупацијом потпуно осиромашеног београдског грађанства.

Тако се већ након неколико дана кроз град пронела вест да се на Чукарици свакодневно проналазе велике количине злата. Људи су тамо похрлили, cведоци говоре да је их je готово у сваком тенутку током дана по остацима претурало 50 до 60, а Београдом се увелико причало да на Чукарици влада „златна грозница“.

Гласине и хистерија

Да је то изазвало свеопшту помаму говори и чињеница да је већ након пар дана, када је инжењер Бранивоје Нешић дошао да направи увиђај, гомила посмртних остатака била расута на, по његовој процени, преко 200 квадратних метара. Нешић такође сведочи да су људи након потраге на лесу силазили у Саву и претурали по посмртним остацима који су избачени у воду.

Као што то обично бива код прича о благу, причало се да су многи људи пронашли велике количине злата, али нико није смео да открије њихова имена. Прича је доживела невероватне и сасвим сигурно не баш истините размере, па се говорило да је током првих дана пронађено и по 20 „наполеонa“ и више десетина или стотина златних зуба дневно.

Сви који су били упитани одговарали су једноставно да нису пронашли ништа, пре свега из страха да ће пронађеног злата морати да се одрекну. Међутим, сведок Витомир Јовановић пренео је информацију да је лично видео београдске трговце златом који су читаву потрагу посматрали са стране. Након што би неко пронашао племенити метал, трговци су на лицу места испитивали његову чистоћу и одмах га откупљивали за кеш.

Све је попримило невероватне размере кроз причу о једној жени која је пронашла толико „наполеонa“ да их је препродала за 200.000 динара. Ако имамо у виду да је током окупације просечна плата једног чиновника била између 2.000 и 3.000 динара, то би значило да је ова госпођа тиме зарадила готово 100 месечних плата. Наравно, то је ипак мало вероватно, и можемо претпоставити да је заправо само плод свеопште хистерије коју је ова морбидна „златна грозница“ произвела међу Београђанима.

Доба екстрема

Епилог овог невероватног следа догађаја био је такав да је на крају колаборационистичка полиција поставила патролу која је грађанима забрањивала приступ лесу и приобаљу. Осим тога, након неколико дана количине злата су се исцрпеле, па се и интересовање нагло смањило.

Међутим, ова прича на видело је избацила неколико феномена. Наиме, нацистичка политика у окупираној Србији довела је до свеопштег друштвеног слома и кидања свих норми достојанственог грађанског понашања. Тако се дошло у парадоксалну ситуацију да су Београђани пет месеци пре ослобођења копали по посмртним остацима својих доскорашњих суграђана. To можда најбоље описује психозу у којој су грађани Београда живели под окупацијом.

У исто време, ова прича сама по себи представља парадокс који је само нацистичка политика могла да створи. „Доба екстрема“ добило је свој крајњи екстрем, а Београд једну неславну причу која је још једно сведочанство о животу у време рата.