Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кинербетике и министар привреде у смутним временима

Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима је, између осталог, најавила распламсавање низа царинских ратова. О томе ових дана у електронским медијима широм света говоре и пишу економски аналитичари и коментатори најразличитијих профила. Једна од неизбежних тема ових разматрања јесте и покушај да се одговори на питање ко ће из ових шпекулација „покупити кајмак“. Нас помињање шпекулација одмах асоцира на Пекићеве Његоване, једну од две најпознатије фиктивне породице српске књижевности (други су, наравски, Катићи Добрице Ћосића).

Пишући о историјским догађајима с почетка ХХ века, Борислав Пекић се у другој књизи „Златног руна“ дотакао и царинског рата између Аустро-Угарске и Србије, који је трајао од 1906. до 1911, и његовог утицаја на послове породичне фирме Његован.

Симеон Његован није био за овај рат, јер су „толике профитне године биле на том аустријском конту“. Његови послови, упркос сјајним изгледима да добро заради, нужно ће морати да претрпе и извесне губитке, а он је губитке мрзео „чак и када су на другој страни већи добитак обезбеђивали“. Али када је царински рат ипак почео, онда га је ваљало и добити. „Та ко је победио Аустрију“, пише Пекић у другом тому своје седмотомне фантазмагорије, „ако није он, Симеон Његован?“

„Није аустријски монопол у Србији поразила национална политика србујушчих дрекаваца него способеност српске симеоновске велетрговине да изађе на нове, египатске, талијанске, француске, швајцарске и уопште европске пијаце и да се снађе у ширем пословном свету од оног омеђеног земунским и штајнбуршким сточним контумацима...“

Познавање природних наука и друштва

Тако, дакле, каже велика књижевност, док историја бележи да знатан део заслуга за вођење добре економске политике владе Николе Пашића у том бурном периоду припада министру народне привреде Кости Стојановићу.

О животу рођеног ујака нашег великог научника Павла Савића и блиског пријатеља Михаила Петровића Аласа лако би се дао написати какав пекићевски роман у коме здраве и велике идеје губе битку пред апсурдношћу незајажљивог стварног света.

Професор примењене математике на београдском Универзитету, кога је на тој катедри наследио Милутин Миланковић, велики поштовалац, преводилац и тумач дела Руђера Бошковића, Коста Стојановић је био свестрани научник који се сматра за једног од пионира кибернетике. Прво у својим теоријским радовима, а потом и у пракси, он је спојио природне науке и друштво, чврсто верујући у економију која спаја рачунске радње са социологијом.

Напустивши професорску каријеру, укључио се у политички живот земље. У данима када је коначни сукоб Србије са хабсбуршком империјом постајао све извеснији, он је, вазда веран принципима поштења и непоткупљивости, обављајући дужност министра привреде у неколико мандата, настојао да своје знање и модерна схватања о економији стави у службу Србије и нашега народа. Својим знањем и вредним радом он се за њих борио и током Великог рата и након уједињења. У том самопожртвовању га је само неколико дана по поновном преузимању министарског места, у јануару 1921, затекла и изненадна смрт.

„Несавитљив, доследан“, писало је у једном од бројних некролога објављених у домаћој штампи, „исправан исто толико колико дубок и неуморан у раду, он ће дочекати част, ретку и необичну, да умре честити и сиромах, остављајући својој земљи на дар цео свој живот, у којем ниједан дан није прошао без напорног рада за њу“.

Његова земља га није сасвим заборавила, али се не може рећи ни да наша шира јавност данас зна макар понешто о свему ономе што је Коста Стојановић успео да оствари за педесет и четири године живота. Отуда га Александар Петровић, приређивач изабраних дела Косте Стојановића које објављује библиотека „Вук Караџић“ из Алексинца, с правом назива најмање познатим од великих српских научника.

„Његово дело је“, каже Петровић, „по изворности, интелектуалној смелости и научној убедљивости једно од најзначајнијих у укупној српској науци. Ипак, њега је углавном прекрио заборав: идеје су несхваћене, решења запостављена, мада су их време, научни развој и историјска збивања убедљиво потврдили“. 

Од Маловишта подно Пелистера до Београда

Коста Стојановић се родио у Алексинцу 2. октобра 1867. године, шест месеци након што су Турци предали кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу. Мајка му се звала Малена (мада има неких извора који је помињу као Стевану) и оца Тривуна (кога ти исти неки извори називају Стеваном). Оно у чему се сви извори слажу јесте да је тај човек био трговац, пореклом Цинцар, да се презивао Трпковић, те да су се Трпковићи у Алексинац доселили из околине Битоља, тачније из села Маловишта, подно планине Пелистер.

Према речима др Радмила Стојановића, једног од Костиних синова, Тривунов отац се звао Стојан, по коме су будући професор математике и министар привреде и његових пет сестара, од којих ће једна постати мајка Павла Савића, и понели презиме Стојановић.

У једном од новинских некролога објављених у данима после Стојановићеве смрти чак је написано како је овај пореклом био Македонац, док на другом месту проналазимо тврдњу да је и рођен у Маловишту.

У књизи Павла Савића „Наука и друштво“, на самом почетку одељка посвећеног прилозима за биографију великог научника, приређивач издања Владимир Дедијер, у поглављу „Преци“, исписује пасус који пре подсећа на Маркеса него на Пекића.

„По мајци Ани, деда Павла Савића дошао је као дете у сепету с родитељима из Маловишта, села на 800 метара надморске висине испод планине Пелистера, изнад Битоља. Име деде било је Трифун, припадао је широј цинцарској породици Албашејко (што значи од Бошка) из Маловишта, а узео је у Србији презиме Трпковић, по оцу Трпку. Деда је био по занимању ситни трговац који је продавао, као и сви ситни трговци те врсте, по србијанским паланкама, од игле, соли, па све до воденичког камена, галантерије и тако даље. А када му је отац Трпко једном за Ускрс отишао на хаџилук у Јерусалим, назвали су се Хаџитрпковићи. Трифун је имао једног сина Косту, кога је усинио стриц који није имао деце и Коста је добио презиме Стојановић. Коста је имао пет сестара. Он се школовао, постао је професор Велике школе у Београду и оснивач катедре небеске механике.“

Стојановић је у родном Алексинцу завршио четири разреда основне школе, али и прва два разреда гимназије. Алексиначка гимназија је основана 1865. године и спада у ред најстаријих школа овога ранга у Србији. Била је смештена у згради општине, а у време када се у њу уписао Коста Стојановић, у њој је школовање трајало само две године.

Школовање је наставио у Нишу, где је у тамошњој гимназији матурирао 1885. године, као један од најбољих ђака у својој генерацији. Потом се исте године уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду.

Дипломци

Студије на овом одсеку је тада уписало петнаест питомаца, међу којима се налазио и будући велики математичар, светски путник, риболовац и ћеманиста, Михаило Петровић Алас.

Филозофски факултет је у то време био подељен на два одсека: Природно-математички и Филозофско-филолошки. Настава на Природно-математичком одсеку није била подељена по групама, тако да студенти по добијању дипломе нису стицали и специјалност. Сем математике, физике, ботанике, хемијске технологије, географије, нацртне геометрике, геологије, зоологије, минералогије и астрономије сфера, студенти су слушали предавања и полагали испите и из психологије, историје филозофије, економне политике и историје српског народа.

Настава у првој години студија ове генерације одвијала се у ванредним условима, јер је у новембру 1885. избио Српско-бугарски рат. У Капетан Мишином здању, данас згради Ректората, у то време се, сем Велике школе, налазила и Прва београдска гимназија, у чије је просторије 11. новембра 1885. усељена и ХIV резервна ратна болница.

Учионице су претворене у болничке просторије у које је доношен санитетски материјал, а онда су у здање на некадашњем Зереку а данашњем Студентском тргу почели да пристижу и први рањеници. Гимназијалци и студенти су почели да се пријављују у добровољце, а овакво, ратно стање на Великој школи трајало је до фебруара 1886.

Рат је завршен, али друштвене буре тога времена нису могле да заобиђу ни великошколце, који су у једном тренутку били и актери манифестација усмерених против избора Димитрија Данића за професора на Катедри за ниже математичке анализе, јер је изражавана озбиљна сумња у његову стручност. Међу онима који су били иницијатори бојкотовања Данићевих предавања били су управо Михаило Петровић и Коста Стојановић.

Од петнаесторо великошколаца који су 1885. започели студије, диплому су четири године касније стекла њих седморица. Сем Стојановића и Мике Аласа, међу дипломцима су се налазили и професор Војне академије, хемичар Милорад Јовичић и математичар, гимназијски професор и методичар наставе Димитрије Маричић. Коста Стојановић је од свих њих током студирања имао најбоље оцене.

Али уместо да, како су то чинили најбољи великошколци претходних генерација, одмах настави са школовањем у иностранству, Коста Стојановић је из данас нам непознатих разлога остао у Србији. И док се Михаило Петровић спремао да студије настави у Паризу, он је почетком наредне школске године примљен за приправника на Катедри за физику.

У нишкој гимназији

Маја наредне године полаже професорски испит и Министарство просвете га шаље у Ниш, где ће у тамошњој гимназији предавати математику.

Прва нишка гимназија, која данас носи име Стевана Сремца, основана је указом кнеза Милана Обреновића септембра 1878. године, само десет месеци након ослобођења града од Турака. У време када је Коста Стојановић постао професор математике, у овој школи су, између осталих, предавали Стеван Сремац, Светолик Ранковић и Тихомир Ђорђевић.

Мада би неодлазак у иностранство и одлазак у унутрашњост на први поглед могли да се протумаче као јасни знаци извесног застоја у тек отпочетој каријери, све оно што ће Коста Стојановић остварити током боравка у Нишу испоставиће се као изузетно важно не само за његов даљи животни пут већ и за будућност наше науке уопште.

Уместо да, попут каквог књижевног јунака из романа Милутина Ускоковића, западне у фаталистичку егзистенцијалну чамотињу, овај великошколац генерације се поред математике и физике бавио и изучавањем економске теорије, проблемима спољнотрговинске експлоатације у односима између Србије и Аустрије, превођењем књиге „Смак света“ француског астронома Фламариона и проучавањем живота и дела Руђера Бошковића.

Као резултат Стојановићевих настојања да актуелне економско-политичке проблеме сагледа уз помоћ математике, у Београду ће 1902. бити објављена његова студија „О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким“.

С Руђером Бошковићем, на размеђу лакоте и теготе

Седам година пре тога, у Нишу је, без навођења имена преводиоца, објављен двотомни „Смак света, романсирани сценарио удара комете о Земљу“ астронома Камија Фламариона. У истој, Првој нишкој штампарији Ж. Радовановића 1891. године објављена је књига Косте Т. Стојановића „Атомистика. Један део философије Руђера Јосифа Бошковића, у поређењу са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје“.

Стојановић је књигу штампао о своме трошку, а неколико непродатих примерака „Атомистике“ завршиће у његовој породичној кући у Алексинцу, где ће их пронаћи његов сестрић, шестогодишњи дечак Павле Савић.

„У ујаковој соби“, Савић је у једном разговору за „Политику“ испричао Зири Адамовићу, „поред непродатих примерака Бошковићеве књиге, висила је и његова слика, у свештеничкој мантији; мислио сам испрва да је то нека жена. Отац ми је објашњавао ко је Руђер Бошковић, да је он писац те књиге коју је ујак превео. Мислим да ту“, поентира наш велики научник, „у тим сусретима – Бошковићеве књиге, портрет, ујак, очева причања, почиње да ради моја машта, да се разбуктава, да ме привлачи тај мени још непознати, необјашњиви свет...“

А Стојановићев увод у атомистику Руђера Бошковића заиста се може читати и као авантуристичка приповест о световима блиским бескрајној васељени дечачке маште.

Пре него што се посвети разматрању Бошковићевог дела, он даје „Биографију Руђера Јосифа Бошковића“, у којој се махом ослања на животопис славнога Дубровчанина из пера Фрање Рачког. Овај хрватски историчар и политичар је „Животописну црту“ на стотину штампаних страница објавио у зборнику радова који је поводом стогодишњице Бошковићеве смрти у Загребу објавила Југославенска академија знаности и умјетности.

„Чим је мени намиењено било да нацртам живот Бошковића, али тако, да његову научну дјелатност пропустим за посебне струковне разправе: осјећао сам с једне стране лакоћу, с друге теготу ове задаће“, пише при самоме почетку свога текста Фрањо Рачки и даље образлаже:

„Осјећао сам лакоту, јер од моје радње одпадају оцјене дјела, које изискују струковно познавање оних грана знаности, у које спадају, а којега струковнога знања у мене не има и не може бити. Осјећао сам теготу, јер није ласно писати живот учењака неупустив се у потање претресање његова знаствена рада; а још је теже саставити животопис учењака, које је виек мирним кораком текао кроз сва раздобља земаљскога му бића...“

Коста Стојановић у „Атомистици“, која ће заголицати машту и његовог маленог сестрића Павла, управо спаја лакоту и теготу које је Рачки у горњим редовима тако лепо „истолковао“. С лакотом долази и до закључка о несумњивости Бошковићеве народне припадности:

„За карактеристику ондашњег стања у Дубровнику“, пише Стојановић, „нећу вам ја говорити, довољна је оцена Рачког који вели: у доба Бошковићевог у Дубровнику школа беше латинска и талијанска, друштво већим делом словенско (српско). Ово нам јасно показује да језуитска школа, у којој су сви Дубровчани онога времена, као и Б. добијали прве научне основе, није могла учинити од Дубровчана ништа друго до Србе; јер друштво, околина у којој се кретао живаљ беше српска“.

На крају биографског увода, Коста Стојановић у целости штампа библиографију објављених радова Руђера Бошковића коју је у своме раду био навео Рачки.

Потом разматра Бошковићеву атомистику у контексту различитих филозофских погледа на свет. На самоме крају закључује како нам Бошковићеве спекулације о егзистенцији разноврсних светова показују „крајње инстанце до којих се може пети људски ум, али никако и последњу фазу, и ступањ, до ког ће се исти ум попети“.

„Ум ће људски“, наставља, „бити осуђен, да се тако изразим, да вечито блуди по тој магловитој атмосфери, која се спушта над овај проблем. Он никада не може изаћи из ње, јер је дубоко ушао у њу. Трагови пута, по којима је он дошао, изгубљени су у овом мраку, јер за почетком људског сазнања стоје читави векови, а почетак се нашег сазнања састоји у улажењу нашег у овај лавиринат. Многостручни ходници у њему не дају нам изаћи никада и ово нам представља нашу вечиту тежњу за његовим решавањем. Нове и нове перспективе које виђамо у том лавиринту показују нам могуће трансформације нашега ума у питању о материји и сили, а у исто време и последње могуће промене у њему, јер је са крајњим узроком развића васионског у вези и крајња трансформација ума“.

Стојановић је наставио да се интересује за Бошковића, о чијем је животу и раду написао серију радова објављених у периодици, махом у „Просветном гласнику“. У Дубровачком „Срђу“ је о томе објављена следећа белешка:

„Радови Руђера Јосифа Бошковића. Госп. Коста Стојановић, професор у Биограду, довршио је своју опсежну студију која је у неколико бројева 'Просвјетног гласника' излазила под овим насловом. 'Са овим радом, вели писац на крају своје расправе, који се може сматрати као допуна 'Атомистици' (ранији пишчев рад: 'Атомистика Руђера Бошковића '), српска ће публика имати једну цјелину о Бошковићу, из које ће моћи увидјети значај овога највећег Србина ХVIII стољећа.' Надамо се да ће госп. Стојановић и засебно одштампати своју лијепу студију.“ 

Рад као дуг народу

Након три године проведене у Нишу, сопствено трагање по лавиринту сазнања Коста Стојановић наставља у Паризу, у који стиже у јуну 1893. године. Посећује предавања из математике, астрономије, механике и физике код тадашњих угледних професора, међу којима га нарочито одушевљавају и значајно утичу на даље усмерење његових преокупација Анри Поенкаре и Шарл Ермит. Све оно што је током боравка у Паризу видео, чуо и научио подстиче га да све усредсређеније размишља о идеји јединства међу разнородним појавама у природи и друштву.

Ово усмерење га напослетку доводи до покушаја успостављања аналогије између топлотних и економских процеса коју касније разрађује у књизи „Основи теорије економских вредности“.

У Паризу се поново среће са Миком Аласом, који је у то време већ увелико радио на докторској дисертацији.

Пишући стрицу из Париза у јануару 1894, Коста Стојановић, између осталог, каже:

„Мој друг Михаило Петровић отишао је у Србију за славу на позив свога деде, а вратиће се одмах после св. Јована. Као што сам вам и пређе писао, то ми је такав друг да од њега имам много користи и од њега добијам многа упутства у својој струци. Могу вам рећи да је то врло способан човек у својој струци и да ће Србија имати од њега користи више но од ма кога од својих питомаца.“

Стојановићеву подједнаку заинтересованост и за природне и за друштвене науке најбоље илуструје његово учлањење у Историјско друштво науке, те у Француско историјско друштво.

По повратку из Париза, у јесен 1894, постаје професор математике у Другој мушкој београдској гимназији. Три године касније, одлази у Лајпциг, с намером да тамо докторира. Не постоје поуздани подаци шта је утицало на то да у овом универзитетском центру остане тек који месец. Неки биографи наводе неименовану болест, неки алудирају на депресију, али једино што је поуздано јесу речи које је у писму послатом 9. фебруара 1897. упутио извесном Паји:

„Наука тиха, спора, мртвих идеја, пуна проблема могућих и немогућих да се реше, али то нису проблеми живота, стварности, рада и борбе, већ проблеми куриозни и интересантни за мирна човека, за човека не рањеног, за онога који није прекидан у раду, и који бар није таквог склопа да је другојачије свет осетити могао, можда и у врло малим и ништавним неуспесима, какав сам ја био. Ако се вратим у Србију и будем могао бити професор В. Школе, решио сам да будем професор чисте философије, математике никако... Философију волим и с тога што ћу имати више слушалаца, што ћу моћи говорити и што ћу у њој наћи оне утехе, које ми математика не може дати.“

Улазак у политику

Коста Стојановић се у Србију вратио и наставио да предаје математику у Другој мушкој гимназији. Први пут је изабран за народног посланика на листи Радикалне странке 1901. године, а 1903, након Мајског преврата, постаје хонорарни наставник математике на Великој школи. Након што је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, постаје ванредни професор примењене математике на Филозофском факултету.

Током прве године рада на месту ванредног професора, за библиотеку Математичког кабинета наручује стотину и две књиге, листом издања на страним језицима, махом из примењене математике. Објављује низ научних радова из механике, математике и физике, за потребе предавања објаљује рад „О основним принципима механике и њиховој примени на физичке проблеме“, који ће 1912. објавити као универзитетски уџбеник „Механика“. Бави се, дакле, искључиво научним радом уско повезаним са предметом своје професуре.

Али та усредсређеност на само једну област траје једва три године. У априлу 1906. Коста Стојановић постаје министар народне привреде у једној од бројних влада Николе Пашића. На место професора примењене математике ускоро ће из Беча доћи Милутин Миланковић. И он и Мика Алас ће двадесетак година касније бити професори младом Павлу Савићу!

У својим успоменама, Миланковић је записао како се Стојановић на катедри за Примењену математику „није могао дуго задржати и испредавати до краја свој курс тога предмета, јер га је држава требала на другом месту“.

„Био је талентован политичар“, додаје Миланковић, „и један од најспособнијих наших државника... Ретко поштен и даровит, схватио је тај рад као дуг народу и, учествујући у њему целог свог живота, није се вратио на Универзитет“.

Питање изборних система

Стојановић је у политику „ушао“ 1901, када је на листи Радикалне странке Нишког округа изабран за посланика. Пишући о њему у књизи „Апостоли српских финансија“, Миша Бркић наводи како је одлуци Косте Стојановића да са универзитетске катедре прво доспе у посланичке клупе а потом и у министарску фотељу највише кумовао економиста и политичар Михаило Вујић. У неколико наврата министар финансија, у једном мандату, при крају владавине краља Александра Обреновића једно време чак и председник владе, Вујић је из Либералне странке прешао у Радикале, а био је члан масонске ложе „Побратимство“, у коју је примљен и сâм Коста Стојановић.

Старешина „Побратимства“ је био Ђорђе Вајферт, а међу оснивачима се нашао и композитор Стеван Мокрањац. Касније су чланови „Побратимства“, међу осталима, постали још један композитор, Станислав Бинички, политичар Милован Миловановић, сликар и вајар Петар Убавкић, будући славни војвода Живојин Мишић и Стојановићев колега из зборнице нишке гимназије Стеван Сремац.

Одлазак са Универзитета није спречио Стојановића да настави да објављује научне радове из многих области. Тако је са својим колегом са студија и великим пријатељем Миком Аласом у часопису „Дело“ 1906. године објавио рад „О пропорционалном представништву“. Двојица математичара су стриктно научно разматрали изборне системе који се примењују у Европи и онај који је у то време важио у Србији, а научни рад су почели следећим речима:

„Питање о најправичнијем избору једне бројно утврђене групе лица, која би била што вернији израз средине што их бира, јесте, поред све своје привидне простоте, једно од питања о којима се и данас води спор. Оно још није практички решено ни у једној земљи на начин који би могао задовољити, нити се и један данашњи систем у довољној мери приближује тачном решењу тога питања. Начин, пак, на који је оно решено у нашој земљи, један је од врло нерационалних начина те врсте.

Држимо да ће бити од актуелног интереса бацити један критички поглед на разне облике који су до сад давани решењу изборног питања, упоредити их међу собом и проценити у колико се приближују циљу, које се њиховим увођењем у изборну праксу, имао пред очима.“

Своју припадност масонерији Коста Стојановић је јавно обелоданио нашавши се међу двадесет и пет потписника иницијативе за оснивање Српске интерпалраментарне групе, коју су наши посланици основали у мају 1902. Ова група је, пише Миша Бркић, „требало да делује у оквиру Међународног интерпарламентарног савеза, коју су масони основали 1899. године са циљем да 'тражећи правду и правичност у међународним односима, и препоручујући употребу изборних судова за расправљање међународних размирица и сукоба помогну, колико се може, утврђивању мира међу народима'“.

Од тога, знамо, није било ништа. Човечанство ће ускоро снаћи трагедија Великог рата. Али пре него што се Аустро-Угарска и Србија потуку на Церу и Колубари, две земље ће поделити мегдан на економском бојишту.

Искушења Царинског рата

Након „топовског питања“, кризе изазване намером српске владе да модерно наоружање убудуће набавља од Немачке и Француске, дошло је до застоја у обнови трговинског уговора који је био на снази већ више од две деценије.

Ова „тесна трговинска веза“ је, по Милану Тодоровићу, Стојановићевом помоћнику у Министарству и аутору студије из међународне трговине „Царински рат између Србије и Аустро-Угарске“ објављене 1911. године, Србији доносила више штете него користи.

„Наша извозна трговина показивала је, за све ово време, врло велику једностраност у погледу на број извозних артикала: стока, воће и жито били су готово једини артикли које је Србија извозила“, пише Тодоровић у уводу своје студије.

„Квалитет наших извозних артикала остајао је за све ово време по готову непромењен и врло рђав, тако да је њихова цена и на а.-угарској пијаци, а тако исто и на другим пијацама, у колико смо наравно на те пијаце излазили, била увек за неколико поена испод цене истих артикала страног порекла.“

То је у својим радовима насталим пре него што је постао министар народне привреде приметио и Коста Стојановић. Из података које је разматрао дошао је до закључка како је заобилажење бечког посредништва једино решење за економски напредак Србије. И када је Двојна монархија почела да спречава прелаз српске робе преко својих граница, што је означило почетак Царинског, илити Свињског рата, указала се прилика да своју теорију као министар народне привреде спроведе у дело. Тако се грозничави рад на решавању акутне економске кризе претворио у спровођење реформи које ће заувек изменити структуру српске привреде.

Пекићев Симеон Његован је Стојановићеву шпекулацију описао много сочније од нас, али је суштина замисли остала иста. Пре свега, ваљало је, по угледу на Румунију, широм света створити мрежу приватних трговинских представништава која ће бити субвенционисана државним новцем.

Једна таква агенција је основана у Будимпешти још 1897. Крајем 1906. Коста Стојановић је Народној скупштини поднео предлог Закона о оснивању трговинских агентура, са овлашћењем Владе да може да оснује Главну трговинску агенцију у Београду са информационим бироом и музејом. По том закону, пише Бркић, „ове агенције имале би задатак да прате кретање цена на страним тржиштима, проучавају прилике и начин пословања, транспортне, тарифне и остале услове...“.

Тако је током наредне године основано тринаест трговинских агенција, и то у Александрији, Варни, Браили, Женеви, Напуљу, на Малти, у Цариграду, Лондону, Марсељу, Берлину, Бриселу, Берлину, Анверсу и Солуну.

У граду испод ког је ових дана прорадио најсавременији метро као ветеринар при српској трговачкој мисији радио је Стојановићев зет, супруг његове сестре Ане, Петар Савић. Тако се десило да се Павле Савић 1909. године роди у Солуну.

То су дани у којима је Царински рат између Аустрије и Србије био у пуном јеку и када се Савићев ујак свим силама борио да промени Србију. У тој борби наспрам себе није имао само моћну империјалну силу већ и много домаћих трговаца, банкара и мутивода који су гледали да се у новонасталом стању што више обогате.

Заобилазећи санкције

Препрека у остваривању Стојановићевих реформских мера није, међутим, била само наша нарав, већ и историјска последица вековног ропства под Турцима. Србија је саобраћајно слабо била повезана са светом, ваљало је што пре градити нове железничке правце и формирати трговачку речну флоту. Требало је подизати и до тада готово непостојећа индустријска постројења, која помиње и Симеон Његован.

„А од оно неколико привредних постројења, на којима је лежао сав терет царинског обрачуна са Двојном монархијом, Симеон је имао повелик свежањ деоница у Београдском кланичком друштву, Српском бродарском друштву, Народној и Извозној банци, па и у бројним трговачким агенцијама широм Медитерана, запосленим око пробијања бечке економске блокаде.“

У својој обимној историјској монографији посвећеној Царинском рату Димитрије Ђорђевић наводи много епизода које по својој што драматичности, што животности заиста подсећају на предлошке за настанак узбудљиве литературе какву, на пример, уме да пише гонкуровац Матијас Енар.

Узмимо, на пример, судбину првог транспорта живе стоке у Италију, крајем 1906. године, када је стотину и двадесет српских волова од Солуна до Ђенове путовало целих шеснаест дана, јер брод због буре четири дана није могао да пристане у солунску луку. Уз то је дошло до размирице између нашег конзула Љотића и представника Извозне банке.

Више среће смо имали са извозом меса у јужну Француску.

„Због афере у чикашким кланицама, влада у Паризу је“, бележи Ђорђевић, „обуставила увоз месних конзерви из САД. Посредовањем једног француског трговца, Београдска кланица закључила је уговор о извозу меса са великом француском фирмом у Марсељу. Емил Базон, трговац у Бордоу, извезао је такође велике количине меса за јужну Француску и француске колоније. 'Поруџбина је било толико', рекао је К. Стојановић у Скупштини, 'да још три, четири кланице не би биле довољне да их изврше.'“.

Током ових пет бурних година, Коста Стојановић је неуморно путовао, настојећи да, остварујући контакте по целој Европи, омогући што несметанији и бржи извоз српске робе, те да личним ангажовањем разрешава многе неспоразуме или раскринкава покушаје домаћих и страних шпекуланата да новонасталу ситуацију злоупотребе и на муфте стекну већу или мању добит.

Човек који је волео мушкацоне

Тако је са председником владе Николом Пашићем априла 1907. посетио балканску привредну изложбу која је тих дана одржавана у Лондону. На овој изложби су, сем Србије, своју робу излагале Бугарска и Црна Гора.

Према писању новосадске „Заставе“, Пашић и Стојановић су стигли у Лондон оријент-експресом преко Белгије. Међу онима који су их дочекали био је и највећи српски англофил, некадашњи министар и дипломата Чедомиљ Мијатовић, који у то време више није био ни на једној функцији. Његово именовање за члана организационог одбора српског наступа на изложби постало је предмет многих размирица, јер му је замеран начин на који је у британској штампи писао о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Ова изложба је била одличан повод за испољавање многих особина које нас „красе“ до данас, па је тако, на пример, српска штампа тврдила како су бугарски и црногорски павиљони лепши и боље уређени од нашег. Ипак, највећу пажњу британске публике привлачиле су три жене одевене у народну ношњу које су за разбојем ткале пиротски ћилим.

Овај захтеван посао који изискује много знања, вештине, али пре свега стрпљења и потпуне посвећености могао би да послужи као можда најбоља метафора за све оно што је током пет година трајања Свињског рата са Аустријом за Србију урадио Коста Стојановић.

Нови трговински споразум између Аустро-угарске и Србије потписан је 1911. и везе са Бечом су нормализоване, макар привремено.

На страни посвећеној сатири, београдски дневник „Време“ ће неколико година након Стојановићеве смрти, у шаљивој рубрици посвећеној јелима која су највише волели да једу наши владари, писци, глумци и политичари написати како је победник у царинском рату са Аустријом највише волео да једе мушкацоне, илити слатке шапице.

„Кад је био у Бечу“, шалио се анонимни хумориста, „слали су му их нарочито из Београда“.

Ниво ентропије

Упоредо са „радом на терену“ и са свим оним што је са собом доносила дужност министра привреде у доба када се Србија успешно одупрла аустријској економској хегемонији, Коста Стојановић се вредно бавио и теоријским разматрањима појава и односа чији је био учесник и сведок. Тако постаје један од пионира кибернетике, науке без које се не може замислити трећа технолошка револуција.

Стојановић је у економску науку настојао да унесе неке од физичких закона, нарочито законе термодинамике и ентропије. Отуда је, по речима Александра Петровића, „његова економија у основи математика, социологија је физика и механика, физика филозофија...“.

Ове своје погледе и размишљања Коста Стојановић је изнео у књигама „Теорија економских вредности“ и „Тумачење физичких и социјалних појава“, које су објављене исте, 1910. године. Један од његових закључака гласи како „капитал и природа одржавају ниво ентропије, а рад га повећава“. Миша Бркић у свом огледу о Стојановићу упозорава читаоце да се појам ентропије почетком ХХ века и даље разумевао у изворном значењу, дакле, по Вујаклији, као збир енергија који у природи остаје сталан у сваком процесу трансформације.

Што се друштво више удаљава од прошлости, каже даље Стојановић, то је „извор велике вредности све више у капиталима, јер капитал прошлости повећава се све већим и већим акумулисаним, неутрошеним радовима произведеним у појединим моментима“. Капитали, по њему, зраче као топлота и својим зрачењем загревају економске и друштвене средине.

Само годину дана након закључења новог трговинског споразума између Аустро-Угарске и Србије избио је Први, а одмах потом и Други балкански рат, да би у лето 1914. друштвене средине прокључале до степена када више ништа није могло спречити избијање светскога рата.

Слом и васкрс Србије

Коста Стојановић је од августа 1912. до априла наредне године опет обављао дужност министра привреде, а 1915. с владом одлази на Крф. У међувремену његове несугласице са Пашићевом политиком и начином на који ју је водио постају све израженије. Неспоразуми су се ипак завршавали компромисом и то више захваљујући Пашићу, јер је Коста Стојановић био честит, али и импулсиван.

Ток рата и све оно што је довело до доношења одлуке да војска и влада у зиму 1915. преко Албаније напусте Србију учинили су да се овим Стојановићевим особинама придода и огорченост. Да би је у потпуности изразио, почео је да пише књигу која ће под насловом „Слом и васкрс Србије“ бити објављена готово стотину година након окончања Великог рата. Ту је Стојановић изнео своје виђење начина на који је у тим претешким временима требало водити Србију, али и запажања о наличју Пашићевог политичког и државничког делања.

„Србија је“, каже на једном месту у књизи Коста Стојановић, „преко г. Пашића збунила и наше пријатеље, као што је у моментима плашила наше непријатеље“.

Али Стојановић је о слому и васкрсу Србије писао паралелно са приљежним и неуморним испуњавањем свих својих обавеза. За време рата он је написао на десетине текстова који ће бити објављени у Француској, Италији и Енглеској. У њима је јавности тих земаља појашњавао тешку ситуацију у којој се налази Србија, али и како та иста, на колена бачена земља види своју будућност.

А он ју је, као и многи његови најученији земљаци, видео уједињену са осталим југословенским земљама. На остварењу тог циља је неуморно радио све време трајања рата. Највише времена је проводио у Ници, где му се налазила и породица. Ту је, у фебруару 1916, оформљен Клуб народних посланика, за чијег је председника изабран управо Стојановић, док је за секретара клуба изгласан Бранислав Нушић.

У Ници је, у Типографији петроградског агентства, те године чак и штампана брошура „Записници Конференције клуба народних посланика свих политичких странака Српске народне скупштине одржане 11. и 13. фебруара 1916. године у Ници; Меморандум Посланичког клуба упућен Српској краљевској влади“.

Клуб народних посланика је од владе, која се и даље налазила на Крфу, између осталог, захтевао да се од даљих ратних напора колико год је то могуће поштеди универзитетска омладина, а да се у борбама активним официрима придруже и ратни лиферанти који су се склонили у Швајцарску. Иако се Пашић и народни посланици нису слагали у вези са питањем даље политичке будућности Србије, влада је ипак прихватила захтев да се поштеде српски ђаци и студенти. Велика заслуга за ову судбоносну улогу припада управо Кости Стојановићу.

У „Слому и васкрсу Србије“, Стојановић је о односу Пашића према народним посланицима написао: „Разумљиво је да се није могла постићи хармонија у раду између нас и владе, јер је она од почетка до краја била у души противу састанка Скупштине и кад је на њу формално пристала, није имала јасан појам о програму њеног рада.“

Без обзира на разлаз са Пашићем, он је, не престајући да пише своје тестаментарно дело о слому и васкрсу Србије, савесно и са потпуном посвећеношћу наставио да обавља додељене му дужности.

Тако се у  престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца вратио тек 1920, након што је као члан наше делегације учествовао у раду Мировне конференције у Паризу.

Константин Влахов у Академији

Андреј Митровић на првим страницама монографије „Југославија на конференцији мира 1919–1920“ даје две схеме. Прва приказује како је наша делегација требало да буде организована по секцијама за различите области о којима ће се на мировној конференцији расправљати и доносити одлуке. Друга схема приказује фактичко стање ствари након што је конференција почела са радом.

У тој схеми Коста Стојановић је наведен као председник Eкономско-финансијске и саобраћајне секције. Његов најважнији посао је израчунавање ратне одштете. Овај ионако сложени математички задатак додатно је компликовала чињеница да су се у истој држави нашли Србија и делови Аустро-Угарске, што је могло да доведе до апсурдне ситуације да сами себи морамо да плаћамо ратну одштету. Овај сценарио је избегнут највише захваљујући Стојановићу. Оно на шта није могао да утиче, јесте аљкавост наше администрације, која је на терену онако офрље процењивала штету, не састављајући веродостојне и прецизне записнике.

Једноставно, нисмо могли да тражимо шта нам припада јер нисмо имали комплетиране податке о претрпљеној штети.

Радећи на израчунавању ратне одштете, Стојановић се поново нашао на научном пионирском задатку, овога пута у области обрачуна друштвеног богатства и националног дохотка. Упоредо са обављањем ових послова, у међувремену је поново постао министар, само што му је сада додељен ресор пољопривреде. И ту није оклевао да помери ствари са мртве тачке, те се може сматрати за једног од иницијатора оснивања Пољопривредног факултета.

Још у време када је дошао на место министра народне привреде 1906, Коста Стојановић је у једном раду написао како ће реформе најтеже бити спроведене у „пољској привреди“:

„За њу је потребно извршити преображај у погледима масе, које суделује у тој производњи; потребно је унети знање, које наука и искуство даје; потребно је читаве институције створити; променити поредак друштвени па да се с успехом очекују плодови трансформације.“

Стојановић је током боравака у Паризу нашао времена и да пише поезију, коју је објављивао под псеудонимом Константин Влахов, радио на довршавању обимне расправе посвећене животу и раду његовог некадашњег професора Анрија Поенкареа. На овој књизи је почео да ради пре почетка рата и сада је само требало да је допуни и дефинитивно уобличи, а онда и објави по повратку у Београд.

Та књига никада није угледала светлост дана баш као што Коста Стојановић никада није изабран за члана Српске краљевске академије. Баш као што није познато зашто одмах након дипломирања није отишао на даље усавршавање у Париз, исто тако не знамо шта је спречило његов избор у ред српских бесмртника, иако га је за редовног члана СКА 1919. предлагао родоначелник наше археологије Јован Жујовић.

Александар Петровић наводи да у Архиву САНУ постоји документ „о његовом прихватању предлога за чланство у Латинској академији наука и уметности у Паризу“.

Један од ретких

Стојановић је као нови члан Демократске странке постао министар финансија у влади Миленка Веснића у августу 1920. године, а у новембру бива један од потписника Рапалског споразума, којим су неповољно по нашу новоформирану уједињену државу решена спорна територијална питања са Италијом.

У међувремену је, почетком октобра, већ био понудио оставку, као разлог наводећи „очит начин саботирања финансија“ који земљу свесно припрема за „анархију и растројство“.

Веснић је Стојановића довео за министра финансија јер је сматрао да ће он успети да се избори са инфлацијом.

„Веснић је сматрао“, каже Миша Бркић, „да ће Стојановић знати да се ухвати у коштац са овим феноменом, који је у Србији до тада био готово непознат. Испоставило се да математичарска и физичарска знања и враџбине, повезана са искуствима радикалске државне привредне политике, а све је то било концентрисано у личности Косте Стојановића, не лече финансијске прилике једне нове државе склепане од сасвим различитих делова“.

Исцрпљен од непрестаног рада и потпуне посвећености државним пословима, додатно оптерећен сазнањем да корупција и немар све више и очигледније нагризају ткиво тек створене југословенске државе, Стојановић је након краће болести преминуо у својој кући у Београду 3. јануара 1921, само неколико дана након што је поново именован за министра финансија, овога пута поново у влади Николе Пашића.

„Политика“ је вест о његовој смрти донела у самоме врху насловне стране.

„После три дана тешке болести, која га је изненадно и брутално оборила“, писала је „Политика“, „министар финансија и народни посланик Коста Стојановић умро је јутрос у 1 сат. Већ прексиноћ, у суботу, била је изгубљена скоро свака нада и још је једино уздање било, да ће можда само његово тело моћи да победи и преживи бољку за коју медицина није имала лека. На жалост, двадесет година најактивније политичке борбе, у коју је он био унео сву своју снагу и све своје живце, а нарочито последње године криза и потреса којима је за људе Стојановићева кова сваки дан значио читаву битку, биле су и сувише изнуриле његов некада тако снажан организам.“

Потом је следио детаљан след догађаја који су претходили Стојановићевој смрти.

Сутрадан је у „Политици“ објављен и некролог под насловом „Један од ретких“, а слични текстови објављени су у многим дневним листовима и часописима.

На сахрани је опроштајни говор одржао Милутин Миланковић.

Стојановић је, изговорио је тада Миланковић, „сазидао први мост између теоријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан скок. Преко тог моста је прешао на другу страну јер је друштвену теорију извео изван оквира 'воље' појединца, конфесија, редова, класа, нација... које нечему 'теже' служећи се при том 'историјом' као апологијом свих намера“.

„Дошао је“, рекао је још Миланковић над Стојановићевим одром, „да као свештеник науке у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот – та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике“.

Чехословачки амбасадор у Србији Антонин Калина је тих дана рекао како је Стојановић иза себе оставио „поштено име и глас најзначајнијег човека, који је жртвовао рад целог свог живота и све своје снаге само да узвиси свој љубљени народ и његову Државу на оно место које им по праву Божијем и човечијем припада са обзиром на жртве поднесене у вековним борбама за одбрану европске културе“.

Та држава га је, међутим, врло брзо заборавила, али се успомена на значај и величину Косте Стојановића почела враћати у народ током последњих година.

Радио Телевизија Србије је 2012. објавила прво, а 2020. друго издање његове до тада необјављене књиге „Слом и васкрс Србије“. О Кости Стојановићу су у продукцији јавног сервиса снимљене емисије у серијалима „Заборављени умови Србије“ и „Историја науке“.

Сећају га се и његови Алексинчани. Поводом стогодишњице Стојановићевог рођења, тамошња библиотека „Вук Караџић“ је почела са објављивањем његових изабраних дела. Те 2021. Александар Петровић је приредио књигу „Тумачење физичких и социјалних појава“ и написао предговор. Управо ових дана, из штампе се, у истој едицији, очекује излазак Стојановићеве књиге „О увозу и извозу Србије: питање третирано новим методом математичким; Основи теорије економских вредности“.

Ове књиге се штампају у тиражу од две стотине примерака. Сасвим довољно да једна од тих књига доспе у руке неког новог Павла Савића.