Титова комуникациона стратегија као политички чинилац, три примера: Како је Тито смирио студентску побуну 1968. štampaj

Стање историографије о Јосипу Брозу Титу одражава једну од најопштијих бољки српске историографије. То је сразмерни мањак синтеза. Тако ни о овој, највише спомињаној личности из овог дела Европе у 20. веку нема толико употребљивих књига. Наравно, има много хагиографских публикација издатих за време његовог живота и током неколико година после његове смрти. У све бројнијој „ревизионистичкој“ литератури је сразмерно мало књига професионалних историчара. Осим тога, та врста литературе се више бави тајанственим или мало познатим видовима Титовог живота. Озбиљних монографских покушаја да се систематски прегледају бар неке од разноврсних страница Титовог живота нема много.

Наравно, незаобилазан је Владимир Дедијер, који је прокопијевски писао и глорификаторску и бласфемичну биографију свог владара. Кратка Титова биографија Стевана К. Павловића веома је корисна, због пословичне господске непристрасности професора Павловића. Због обиља података неке књиге које би требало да буду исте хагиографије показују се употребљивим (па пример Тито – 40 година на челу СКЈ). Незаобилазна су и Аутобиографска казивања, уз сва скраћивања и прећуткивања. 

Две најамбициозније књиге о Титу су написала двојица научника који нису историчари (Коста Чавошки и Тодор Куљић). Посебно је занимљиво Куљићево настојање да Титов живот и владавину стави у теоријски контекст и да га систематски упореди са другим владарима.

Од историчара имамо две монографије о Титу у 21. веку, једну Косте Николића, о настанку Титовог култа после Другог светског рата, и другу, Владимира Петровића, о Титовој дипломатији. У све бројнијим књига у редовима публицистике (од којих би многе могли да сврстамо у „параисториографију“, како је то описао професор Андреј Митровић), ипак треба издвојити Перу Симића, који, упркос сензационалистичком тону, заснива своје писање па изворима, од којих су неки били мало или нимало познати, а и сензационалистичка повишеност његових текстова опада временом и у његовим књигама. Што се извора тиче, ретки су тако добро и педантно издани извори као Титова Сабрана дјела, која нажалост не обухватају послератни период.

Овде ћемо се бавити Титовим односом са јавношћу и анализи одређених комуникационих стратегија у његовој политици. За њу нису важни тајни или непознати детаљи Титовог живота и политичке делатности. Овде ћемо се управо бавити Титовим порукама јавности, њиховим садржајем, контекстом и коме су упућене, разлозима зашто су упућене, циљним групама, као и њиховим последицама, и то у три групе Титових јавних наступа: прва, на самом почетку његове каријере (Осма загребачка конференција и „Бомбашки процес“), друга, намењена превасходно светској јавности (1955-1956), а трећа се састоји из једног наступа (обраћања јавности поводом студентске побуне 1968. године), који је изабран због неочекиваности и употребе најмодернијег медија – телевизије. Напомињемо да ћемо Јосипа Броза Тита називати у складу са хронологијом, тако да се у време догађаја двадесетих година користи име Јосип Броз, а после Другог светског рата – Тито. 

Пролог: Осма загребачка конференција

Занимљиво је да је Јосип Броз сразмерно касно започео свој политички успон. Ништа није наговештавало каријеру једног од највећих државника 20. века. Напротив, по његовим сопственим речима, по повратку из Совјетске Русије је „наставио живот радника, пролетера-бескућника“, како је сам говорио. Нема много података о његовој политичкој делатности. Његова прва важнија политичка функција била је члан Окружног комитета за крижевачко-бјеловарску жупанију, док је радио у оближњем Великом Тројству као машиниста у млину. Ту се иначе, најдуже задржао, скоро четири године.

Живео је и радио и у Краљевици, Смедеревској Паланци и Београду. Наводно су припадници „десничарске фракције“ у београдској партијској организацији хтели да га се ратосиљају па су му предложили да се запосли у млину једног комунистичког симпатизера у Куманову.

Како сам каже: „Но на путу сам размишљао и упитао се – па зашто да ја идем тамо? Јесте да је плата била веома добра, али борим се сам са собом – шта да радим? И на једној станици, негдје прије Ниша, не знам тачно гдје је то било, изађем из воза и чекам онај који је ишао у другом правцу, према Загребу. Сјео сам у воз и стигао у Загреб марта мјесеца 1927. године, гдје сам постао партијски и синдикални функционер.“

Ту прво постаје секретар Обласног одбора Савеза металских радника, а у јесен и секретар Савеза кожарско-прерађивачких радника. У априлу је већ члан Мјесног комитета КПЈ за Загреб, а у јулу организациони секретар тог истог комитета. Исте године, Броз први пут робија, у истражном затвору у Огулину и први пут штрајкује глађу.

У фебруару 1928. године долази до следећег великог скока у његовој каријери. За мање од годину дана, Јосип Броз је од потенцијалног машинисте у кумановском млину, на Осмој конференцији загребачких комуниста постао политички секретар Мјесног комитета, дакле највеће партијске организације у земљи.

У јуну 1928. је већ био предвиђен за члана заменичког бироа ЦК КПЈ (који мењају редовне чланове Политбироа), а у августу и за секретара покрајинског комитета КПЈ за Хрватску.

Неколико се околности сплело да Јосипу Брозу отвори пут ка партијском врху. Главни чинилац његовог брзог успона је осећај за прави тренутак, осим срећних околности, наравно.

Већ у ово време Броз је показао одличан осећај за „маркетинг“, како на локалном тако и па међународном плану. Управо у том тренутку, Стаљин је, ослањајући се па „радничка језгра“, одлучио да из Коминтерне и комунистичких партија уклони интелектуалце и теоретичаре, те тако оствари идејну и политичку монолитност. Југословенску КПЈ су растрзале борбе тзв. „леве“ и „десне“ фракције. Било је потребно наћи неког да направи симболички отклон од фракцијске борбе. Јосип Броз се савршено уклопио у тражени профил: радник, Хрват, без великог партијског стажа, али и без репова и веза са завађеним групама.

Овде се први пут јасно видела подршка Коминтерне. Инструктор Коминтерне „Мирковић“, по свој прилици Грузин Владимир Николајевич Сакун, обишао је лета 1927. године Југославију, желећи да испита стање у КПЈ, а посебно фракцијске борбе. У извештају Москви, похвалио је загребачку партијску организацију (у којој је Броз већ имао важну улогу) јер је била повезана са радништвом индустријских предузећа. На Осмој конференцији загребачких комуниста, на којој је, између осталог, требало да се изаберу представници за саветовање у Москви посвећено стању у КПЈ, Јосип Броз је показао свој изванредни дар за презентацију својих ставова.

Тада се десило нешто врло необично: делегати су одбацили реферат политичког секретара и прихватили Брозов кореферат, већином од 27 гласова „за“, наспрам три „против“ и једног уздржаног. Пре гласања га је подржавао само један члан, Андрија Хебранг. Тада Броз преузима власт у загребачкој партијској организацији. На тој су конференцији осуђене и лева и десна фракција и одређене „директиве“ за представника загребачких комуниста на саветовању у Москви, у којима се предлагало да се Партија организационо учврсти и активира према напоменама делегата Коминтерне „Мирковића“, као и да се створи нефракцијско централно руководство.

Што се тиче рада Партије, у Резолуцији Осме конференције је закључено да треба да се привуче што више радника, да се активирају ћелије и да их треба јаче повезати са Рејонским и Мјесним комитетом.

Занимљив податак је да од 13 тачака те резолуције, чак четири имају везе са „комуникационом стратегијом“. Ево које: друга тачка предвиђа појачање политичко-просветног рада оживљавањем агитационо-пропагандне комисије; тачка седам предвиђа уређивање набављања, растурања и искориштавања илегалне литературе, издавање своје литературе (теза, плаката, брошура), као и да се посебна пажња обрати издавању илегалне масовне штампе (летака, плаката итд).

Тачка једанаест се бави кампањом према женама, коју треба водити и кроз штампу. И коначно, тачка тринаест каже: „Приступити изградњи репортера из радничке средине и окупити их око легалног органа“. Међутим, сва ова упутства за бољу комуникацију и медијски наступ тек су увод у велики улазак Јосипа Броза на јавну сцену који се одиграо на тзв. „Бомбашком процесу“. 

Бомбашки процес: Велики јавни наступ

Броз је ухапшен са групом комуниста почетком августа 1928. године, у стану Андрије Божичковића, у коме је пронађена већа количина оружја. Сви су на процесу, познатом као „Бомбашки“, оптужени због припадања илегалној терористичкој организацији, а Јосип Броз је означен као један од главних организатора читаве акције, којом се настојало да се догађаји после 20. јуна (Рачићевог атентата у Скупштини) „оружјем изазове забуна и метеж а можда и побуна“.

За овај свој први велики јавни наступ, Броз је припремио занимљиву и до тада некоришћену стратегију. Прво је одбио званичног браниоца и решио да се брани сам. Онда је урадио нешто ново: одмах је признао да је комуниста. До тада су ухапшени углавном негирали своје чланство у Партији: „Ја то нисам хтио. Мислио сам: зашто негирати једну тако снажну идеју, за коју си спреман да даш живот, а овако одричеш да си присталица те идеје.“ по писању загребачких Новости може се видети како је постепено током суђења придобијао наклоност јавности.

Седмог новембра, овај прорежимски лист са доста ироније пише: „Мала дворана загребачког судбеног стола била је јучер заиста дупком пуна публике. С једне стране приказује се цијела ствар као инсценирана од полиције, подметнута, главни актери веле пред судом да немају појма шта је то Централни комитет комунистичке партије, Егзекутивни комитет комунистичке интернационале, Савез комунистичке омладине Југославије, итд, а с друге стране је за ту расправу млади раднички и студентски свијет показао необичан интерес, нагуравши се у судницу да се не можеш макнути! Све сами млади људи, велике наковрчане фризуре, неколико женских бублкопфа, можда сљедбеница нове науке, можда знанице оптужених којих има 6, који сви скупа иначе никад не долазе на 'буржујске' процесе, него само овакове пропагандистичке, интернационалне – бојовне, месијанске.“

Већ сутрадан, ове исте новине у опису Броза имају другачији тон:

„Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају па челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера, врло хладно, али енергично и мирно. Код њега можда и неће бити његово држање пред судом само поза, јер је заиста био већ због свог увјерења доста прогањан и осуђен па тамницу. Бројни слушатељи су очито познавали ову непопустљивост Брозовог увјерења, јер је код његовог испитивања владала у судници велика шутња и пажња.“

Сигурно је овакав благонаклон приступ био одјек расположења загребачке јавности, по свој прилици незадовољне полицијом и државом уопште, али је Брозова порука на овом суђењу пре свега била упућена његовој партији и Коминтерни.

Кроз његове исказе се види доследно стварање профила бескомпромисног борца против класног непријатеља. Главни став у његовом говору је да се он не одриче дела за која му суде, већ да пориче да је у питању злочин. Напротив:

„Ја се не ћутим кривим и ако признајем оно, што ме тужи д. о. (државни одвјетник, тј. тужилац), јер не сматрам овај суд компетентним, већ само суд Партије. Признајем, да сам члан илегалне Комунистичке Партије Југославије, признајем да сам радио на ширењу комунистичких идеја и пропагирао комунизам, те приказивао каква се неправда чини пролетаријату од буржоазије... Ја закон о заштити државе нисам читао, али сам био свјестан, да својим чином гријешим против тог закона. Ја држим да су природни закони виши од оних које створи једна класа, да притисне другу. Ја сам за своје идеале спреман жртвовати и свој живот...“

Занимљиво да је две ствари изрекао сасвим отворено. Прва је да одобрава употребу силе: „Ако ће буржоаска класа и даље пљачкати народ, да се силом освоји политичка власт. Сила се силом сузбија...“

Друга је признање потпуне повезаности са Москвом: „Јест, ми стојимо у писменој вези са Москвом, јер смо ми њихова организација.“

Осим ових главних исказа, Броз, када му је одузета реч на крају суђења, деветог новембра, извикује неколико парола, које изазивају метеж.

Броз је осуђен на пет година робије, али му је овај процес омогућио излазак из анонимности и статус „правог револуционара“. Занимљиво, њему је статус бескомпромисног борца био важнији од неких олакшица. Зато је 12. фебруара 1932. године одбио могућност за условни отпуст са образложењем: „Циљ условног отпуста је да се условно отпуштени осуђеник поправи, односно да бар покаже вољу да се поправи. Ја се пак свог политичког увјерења не могу одрећи, услијед чега нити не молим за условни отпуст.“ Његова каснија каријера је оправдала овај тврди став.

Неколико месеци после издржане робље кооптиран је у Политбиро ЦК КПЈ. 

Светска јавност као циљна група: 1955-1956.

Први чин: „Совјетска Каноса“

Године 1955. и 1956 су из низа других година спектакуларно успешне Титове спољнополитичке каријере изабране из неколико разлога. Оне представљају врхунац његовог значаја у светској политици.

Можда је његов ангажман у Покрету несврстаних следећи његов највећи спољнополитички домет, али он временски није тако згуснут као Титови дипломатски успеси 1955. године. Од „совјетске Каносе“, покајничког доласка Хрушчова у Београд у пролеће 1955, до јесени 1956. године, изгледало је (макар самом Титу) не само као да су Совјети потпуно признали своје грешке из времена Информбироа, већ и као да су спремни да га послушају у многим дипломатским, па и идеолошким питањима.

Посебно су занимљиви наступи из 1956. у којима је Тито показао велику способност да потпуно промени дискурс након грешке или промене ситуације.

Први велики Титов тријумф из овог периода је посета Хрушчова. За разлику од средњовековне Каносе, у комунистичкој обрнутој верзији је, како је приметио новинар Њујорк Тајмса, „папа дошао па ноге краљу“. Дочек совјетске делегације је требало да буде уздржан, са умереном декорацијом и тачно одређеним паролама, без агитовања, али и без спречавања људи да изађу на улице. По каснијем сведочењу новинара Политике, све што је могло да иде, изашло је на београдске улице.

Хрушчов је одржао свој покајнички говор у коме је за сукоб оптужио Берију и Абакумова. Потпуну тишину нарушавали су само откуцаји сата са главне поште, километрима удаљене од земунског аеродрома. Тито је без иједног покрета саслушао говор и на крају руком показао пут ка отвореном аутомобилу.

Њујорк Тајмс је истицао и сликовите детаље, као што је контраст између светлоплаве Титове маршалске униформе извезене златом и од пута згужваних одела совјетских вођа. Догађај је привукао огромну пажњу светске јавности.

Стаљинградска изјава и њене последице 

Овај догађај је Титу дао невероватно самопоуздање. Сада је вероватно почео да верује да може да игра улогу не само посредника између Запада и Истока, Запада и ванблоковских земаља, већ и учитеља многима, како међу владарима Азије и Африке тако и новим совјетским вођама. Како је сам изјавио Њузвику: „Када одем у Париз, ја више знам о руском свету него што они знају, када одем у Москву могу им причати више о западном свету него што они знају.“

Ову изјаву дао је непосредно пред прву посету СССР-у после раскида са Стаљином. Тамо га је потпуно понео „незампаћени“ дочек. Британски амбасадор Френк Робертс је потврдио у извештају свом министру да је дочек био незапамћен у историји СССР-а, а да је Тито додатно задивио совјетске људе својом „руританијском“ униформом (што још једном указује на Титову вештину и у невербалној комуникацији).

У Москви је потписана Московска декларација, која је подразумевала и сарадњу партија, али је врхунац посете била Титова изјава у Стаљинграду која је гласила: „Југославија како у вријеме рата тако и у вријеме мира иде са совјетским народом ка истом циљу – победи социјализма.“

Ова изјава је изазвала реакције америчке штампе, али је Тито одмах схватио њене далекосежне импликације, па је већ у говору на београдској железничкој станици истакао да Југославија не мисли да квари односе са Западом, него да их даље проширује. Робертс је приметио да овај пут није скретао са текста. 

Мађарска криза: крај сна о учитељској улози

На почетку мађарске кризе се чинило да се остварује не тако тајна жеља Тита и југословенских комуниста да буду узор земљама Источне Европе, а како пише амбасадор Робертс, и „тутор“ самим Совјетима. Борба је почетком октобра, поводом сахране Ласла Рајка, оптуженог у монтираном процесу да је био југословенски шпијун, писала како је његова рехабилитација почаст Југославији.

Догађаји у Мађарској су дочекани са великим симпатијама југословенске јавности. Током саме кризе, Тито се није изјашњавао, већ је свој став изнео у једној дискретној прилици пред активом истарских комуниста у Пули 11. новембра, који је објављен тек пет дана касније. Тада је открио да се Хрушчов саветовао са њим око Мађарске, на Брионима и на Криму. Југославија није била обавештена о првој совјетској интервенцији, Тито ју је критиковао у говору у Пули, али је рекао да је подржао другу интервенцију. И сам Хрушчов је у својим мемоарима описао како је био пријатно изненађен Титовом подршком за другу интервенцију.

Очигледно је слом комуниста у Мађарској био нешто што Тито није могао да поднесе и у том случају је совјетска интервенција представљала нужно зло. Међутим, односи Совјетског Савеза и Југославије су већ почели да се погоршавају, а додатно ће се погоршати после отмице Имреа Нађа, који је изашао из азила у југословенској амбасади уз обећање мађарске владе да ће моћи да оде кући.

Мађарска криза је показала да Тито нема утицај на Совјете који је прижељкивао. Она је ипак учврстила политику еквидистанце од оба блока, које се држао до краја живота. 

1968: Маестрално коришћење телевизије 

Титов говор на телевизији 9. јуна 1968. године, поводом студентских немира, сматра се једним од његових најефектнијих политичких бравура. Твртко Јаковина је у изјави за једну телевизијску документарну серију сврстао овај Титов наступ у „пет маестралних Титових гестова“. Како је остарели маршал искористио један од најзанимљивијих политичких догађаја у другој половини 20. века да изведе неочекивани медијски туше, видећемо у редовима који следе.

Студентска побуна у свету и Југославији је једна од боље истраживаних тема светске историје. Нове књиге излазе периодично на јубиларне године (1978, много више 1988, па 1998. када су „шездесетосмаши“ чинили велики део естаблишмента у већини земаља, а нешто мање 2008. године). У Србији је посебно много књига изашло око 2008. године, када су српски шездесетосмаши били у зениту политичког и друштвеног утицаја.

Студентске побуне које су врхуниле 1968. године биле су можда први глобални политички и друштвени покрет, не само због заједничке идеологије, револуционарне традиције која се надовезивала на револуције 1789. и 1917. године, већ и зато што је свет по први пут заиста постао глобалан, макар онај део људског друштва у коме су живели студентски идеолози. Исте књиге су се скоро истовремено појављивале у излозима Буенос Аиреса, Рима, Хамбурга, па и Београда. Исти туристи револуције су прелазили океане и континенте од Париза до Сао Паола.

Први људски нараштај који је јефтино путовање авионима и телекомуникације сматрао природним није имао проблема са тим да оно што се дешавало у Прагу, на Берклију или Сорбони сматра делом истог дешавања у маклуановском глобалном селу. Оно што је можда највећа особеност тог покрета, која наводи истраживаче и савременике да на њега гледају са носталгичном сетом, јесте његова идеалистичка и романтичарска природа.

Основна чињеница о студентским побуњеницима 60-их година је да су они припадали најповлашћенијем поколењу у људској историји: они су се побунили због виших циљева, а не неких својих интереса. Овај нараштај је имао мање разлога од било ког другог у историји да буде гневан па друштво. Скоро је извесно већина припадника те генерације, посебно они на универзитетима, могла да очекује све бољи живот сваке наредне године, сигурне и добре послове. Ретки су у историји тако масовни и покрети светских размера, а тако лишени интереса (можда је само антифашизам тридесетих упоредива појава).

1968: Југословенско искуство 

Исто то важи и за Југославију. Држава која се борила са сиромаштвом, са претераном и неконтролисаном урбанизацијом, веома је улагала у побољшање стандарда омладине, а посебно студената. Кружила је шала да је добијање стипендије за студирање најлакши начин да се заради новац.

Занимљиво, упркос тежњама режима да политиком стипендирања и изградње студентских домова промени друштвену структуру студената, то јест да повећа удео сељачке и радничке деце, сразмерно највише студената долазило је из породица државних службеника, дакле „естаблишмента“, како би се рекло шездесетих година.

Зато је побуна ударила комунистичку номенклатуру као гром из ведра неба. Две чињенице су биле нарочито болне за југословенски режим. Прва је да су се побунила „наша деца“ која су „све добила“ од друштва. Друга је да су студенти напали режим за неспровођење сопствених вредности и принципа. Они су заправо одузели левичарски легитимитет режиму, који је по неким ауторима од тада почео да га тражи у национализму.

Као што примећује и Денисон Русинов, то је можда био први (додали бисмо вероватно и једини) велики политички покрет у Југославији у коме национално питање није играло никакву улогу.

Доста је противречно питање да ли су студенти, под утицајем западњачке нове левице, били против тржишних реформи из 1965. године? Неки истраживачи, као Џон Лемпи, тврде како су студентски захтеви за друштвеном правдом и једнакошћу олакшали Титу и Кардељу да напусте тржишно усмерену привредну реформу.

Можда би студентске побуњенике требало поредити са верским побуњеницима у средњем веку. И једни и други су морали да прикрију своје суштински субверзивне идеје, позивањем на „свете текстове“ и тврдње да су они једини браниоци „чисте“ идеологије/вере. Није неважно ни то да су студентски побуњеници често били „жртве“ непрестаних критика својих родитеља, који су им спочитавали лак живот и натурали своју херојску младост (посебно у редовима номенклатуре). Сада су синови и кћери добили прилику да замере својим очевима напуштање идеала, а и да доживе сопствену револуционарну иницијацију.

Сам чин њихове побуне у једном друштву у коме се до тог тренутка тако масовно исказивање непослушности према режиму није могло ни замислити, има у себи историјску величину. Како то каже Славољуб Ђукић: „Прави потрес изазвале су јунске студентске демонстрације 1968, које су више него што се може запазити у јавном понашању преплашиле вођство, дуго самоуверавано да се у југословенском друштву може догодити само оно што су замислили форуми. У првом тренутку, српско руководство се готово распало. Свако је радио по свом инстикту.“

Тако је дошло и до пуцања на студенте, за које се никада није сазнало ко га је наредио. Двадесет година касније, међу студентима озлоглашени шеф београдске милиције Никола Бугарчић је тврдио да полиција није испалила ниједан метак. Наводно су меци стизали са новобеоградских тераса, из станова официра и припадника милиције. И министар унутрашњих послова Србије Славко Зечевић помиње претње пуцањем које су стизале од пензионисаних официра.

У тој атмосфери опште импровизације долази до необичног сусрета. Највиши руководиоци режима отишли су да разговарају са студентима (Милош Минић, Вељко Влаховић, Стеван Дороњски, Бранко Пешић), а Милоша Минића је чак повредио један сувише ревностан полицајац.

Не може се ни замислити делегација таквог нивоа на Сорбони или Берклију. Могуће је да је на толику тактичност утицала сама предисторија врха СКЈ, у коме су већину српских и црногорских кадрова чиниле вође и учесници студентских побуна тридесетих година. Уосталом, и у самим разговорима са студентима су помињали та своја искуства, што је по мишљењу Славка Зечевића само додатно охрабрило студенте.

Наравно, неки од њих су се понашали лицемерно, показујући разумевање за студенте пред оком јавности, а истовремено тражећи оштре мере на затвореним партијским састанцима. 

„Прилог за антологију политичке тактике“: Тито се припрема за наступ

Добра страна ове епизоде из историје Титове политичке стратегије је то што се може пратити до детаља, на пример, како је изгледала припремна фаза. Тито се не оглашава недељу дана. Он пушта да већи део штампе бесни против студената, да се објављују напади на студенте многих радних колектива. Додуше, у овој фази се он највероватније није ни мешао, већ је само пустио партијску бирократију да се понаша у складу са својом нетрпељивом природом.

На једном састанку са представницима у Централном комитету српске партије, (одржаном вероватно трећег дана немира, 4. јуна) од медија је затражено да цензуришу подршку која би студентима долазила из других универзитетских центара (давати само кратку информацију да се на факултетима одржавају састанци, а бележити наступе партијских функционера). О томе сведочи Здравко Вуковић у својим стенографским записима: „Речено нам је: 'Ако ви то не можете тако да спроведете, онда ћемо информације давати преко Танјуга.' Телевизија не би требало да снима догађаје на факултетима ни митинге у предузећима. У саопштењу Градске скупштине узеће се у заштиту милиција.“

Тито, међутим, чека. Потпуно игнорише панику својих сарадника. Добрица Ћосић у својим дневничким записима износи како му је Титов шеф кабинета и генерални секретар Влада Поповић испричао да није хтео да пробуди Тита на Брионима када је Кардељ телефоном захтевао да се одобри употреба војске против студената. Наводно се Тито, сазнавши за Кардељев позив, насмејао и рекао: „Узортирао се Кардељ! Пуне су му гаће од студената. Нареди да се спреми авион да одмах одлетимо за Београд.“

Тито се појавио на седници Председништва и Извршног комитета ЦК СКЈ. Саслушао је, како каже Ћосић, „узбуђене и гневне бирократе и, не казујући им свој став и мишљење, изашао са седнице, позвао телевизију и одржао студентима чувени, мајсторски говор, који је побуну претворио у славље побуњених и тријумф нападнутог. Темпо ми је [Ћосићу] причао да се Тито није ни вратио на седницу којом је председавао. А он, Темпо, када се увече вратио кући, на дневнику је чуо Титов говор студентима и сазнао шта његов вођа мисли и колико су сви они, његови најближи сарадници, наивни и безначајни.“

Колико је изненађење био тај Титов наступ, показује и чињеница да је уредник Борбе Мома Марковић унапред спремио редакцијски уводник Младо жито и кукољ за сутрашњи ·број (10. јуна) у коме су студенти нападнути, то јест описани као незрело жито које трује нездрави кукољ. 

Титов наступ: прва и каснија дејства

Својим наступом на телевизији Тито је задивио не само студенте већ и своје критичаре. Студенти су, упркос неслагању пре свега филозофа и социолога, прекинули штрајк и заиграли чувена козарачка кола. Једно од њих је повео професор Мирослав Печујлић певајући стихове:

Друже Тито, љубичице плава,
Ти се бориш за народна права.

Део песме „црвеног хора“ Правног факултета, певане 9. јуна, гласи:

Веровасмо јер смо тако хтели
У Тита се увек сложно клели
Ој студенти а бре браћо млада
Нисте сами усред Београда!

Двојица Титових критичара су потпуно задивљена његовом телевизијском бравуром. Један од њих је Живојин Павловић, који пише у свом дневнику:

„Јосип Броз Тито је 9. јуна повукао један од својих најбриљантнијих политичких потеза: он је студентима дао за право. Резултат је био сјајан: деца су полудела од одушевљења, лажни мирис победе помутио им је разум, и она су, потпуно хипнотисана, похитала да се одазову на Председников апел: позвао их је да прекину штрајк и наставе полагање испита. На плану међународне политике овај и овакав 'најлибералнији говор који је шеф једне државе до данас одржао' представљао је пун погодак: Титове акције на међународној политичкој берзи, прилично угрожене његовим брзоплетим иступањем противу Израела у Суецкој кризи, нагло су скочиле. Тито је поново постао државник и политичар број један.“

Други Титов критичар, Добрица Ћосић, такође у свом дневнику, веома је снажно доживео Титов говор:

„Тито је својим надахнутим, готово генијалним потезом, спасао бирократију. Својим говором на телевизији, тактичким, широким политичким концептом, превазишао је себе: говорио је као историјска личност, поразно надмоћан над својим послушним и преплашеним сарадницима. Тај се човек искупио и рехабилитовао за читаву деценију. Он је сада суверени господар ситуације. Како је вешто и убедљиво афирмисао студентски покрет – то је за антологију политичке тактике. Он се поново потврдио као геније политичке тактике.

Опасан говор! Из њега може да произиђе и демократски прогрес и пут у још чвршћу бирократску аутократију. Он је демагошки обећао економске мере које воде деинвестицији привреде, што је најгори пут из ове критичне ситуације. Он се определио за хрватску концепцију деинвестиције Србије. Једна студентска политичка победа биће изузетно скупо плаћена. Људи нису свесни колико је демагошка и опасна његова економска политика - 'човек је важнији од инвестиција'. Она наше друштво усмерава ка економском пропадању.

Радио јавља да се пред београдским факултетима витлају козарачка кола... Студенти славе победу! Будућност ће показати колико је скупа ова студентска победа којом их дарива Тито. То је после Коминформа, највећа и најскупља победа у југословенском друштву…“

Занимљива је ова Ћосићева критика Титовог егалитаристичког и антитржишног става. Она сасвим одудара од ставова праксисоваца у то време, са којима је Ћосић био веома близак.

Можда је најбољу анализу Титовог говора дао Небојша Попов. Он каже да је говор упућен на три „адресе“: студенте, раднике и руководеће људе. Узрок „револта“ је спорост руководства земље у решавању нагомиланих проблема друштва. Помиње и „недовољно јединство међу руководећим људима“. Основни циљ ове изјаве, када су радници у питању, јесте спречавање учешћа радништва у побуни:

„Изгледа да су се људи мало тргли и да им је синуло у главама схватајући шта би се могло десити кад радничка класа не би била толико свјесна, кад не би видјела тешкоће на које она сама наилази, па предузела извесне кораке који не би били у складу са нашим односима у социјалистичком друштву.“

Расплет спора је, по Попову, потражен у решавању проблема радника, студената и руководећих људи. Главни проблем радника је што је затајила „брига о човјеку“.

„Ми смо другови много пута говорили да треба водити бригу о човјеку. Али, ја мислим да су нас толико засјениле разне инвестиције и разна трвења око тога, да је засјенило и очи и мисли људи, да се заборавило на човјека.“

Код руководилаца је главни проблем видео у нејединству. Од општих друштвених проблема, Тито је поменуо неоправдано богаћење и подизање приватних фабрика. Омладину је похвалио „што је зрела“, а рекао је да је „најновији развитак показао да је 90 одсто студената наша социјалистичка омладина, која се не да тровати, која не дозвољава разним ђиласовцима, ранковићевцима, маоцетунговцима и другим да би као претекст да се брину за студенте у ствари покушали да остваре своје циљеве“.

По Попову, нарочито су значајна четири става из Титове изјаве. Први је да је студентска побуна спонтана, да иза ње не стоји ни неко из иностранства ни било каква организација. Други је подршка захтеву да се испитају „немили догађаји“ на Новом Београду. Трећи је позив студентима да помогну у решавању проблема. И коначно, позвао их је да прекину штрајк. Они су га послушали.

Постоје сасвим очигледни разлози за овакав Титов наступ. Пре свега, требало је окончати ову кризу, чије је озбиљности Тито био сасвим свестан, без обзира на опуштен став пред јавношћу и пред медијима. Тај циљ је бриљантно испуњен. Међутим, постоје и неки додатни, мање видљиви циљеви. Један је да дисциплинује своје сараднике, те да покаже како он брине и за студенте и за народ, да разуме њихове егзистенцијалне бриге, за разлику од бирократа.

Конзервативни Франкфуртер Алгемајне Цајтунг дао је једну од најзанимљивијих анализа овог вида Титовог говора. У чланку под необичним насловом „Цар, народ и племићи“ овај лист тврди како је Тито одмах покушао да уради оно што је Де Гол касно учинио, „да грешке припише племићима“.

Успутна, али не и неважна корист од наступа је велики утисак на западну јавност, као што је тачно приметио Живојин Павловић у наведеном тексту. Посебно су либерални и леви западни листови били потпуно одушевљени: „Најдирљивије у свему томе је да Тито није осудио студенте. Бивши вођа југословенских партизана потпуно је у овом тренутку потврдио свој престиж.“ (Франс прес); „Југословенско руководство схватило је да је разумевање најбоља политика.“ (Монд); „Са изузетном снагом лидера који је поново показао непоколебљивост свог ауторитета тамо где су други испољили слабост (није ли ово алузија на Де Гола? - П. М.), Тито је одлучно истакао да ће се повући ако не буде у стању да утиче па ситуацију.“ (Тајмс); „У телевизијском говору председник је јасно и без двоумљења ставио до знања читавој нацији да се слаже са студентским захтевима.“

Наравно, мимо јавности је и у току саме кризе показивао сасвим друго лице. Јови Шћекићу, новинару, и директору телевизије Здравку Вуковићу, после свог говора је рекао: „Е, и овај посао смо завршили. Тако је то, другови, када се неколико мангупа не похапси па време!“

Тито је на говору приликом отварања VI конгреса југословенских синдиката, 26. јуна, напао подизање кућа за издавање и хонорарни рад, што је наставак антитржишне и егалитаристичке реторике која се већ појавила у говору 9. јуна. Злослутна новина је напад па „неке филозофе, разне праксисовце“.

У годинама које су уследиле, Тито никада није заборавио ударац који су његовој власти нанели „београдска чаршија“, а посебно Београдски универзитет. Често их је у наступима критиковао, све неповерљивији према потенцијалним политичким противницима. Тим наступима је недостајао сјај наступа претходно описаних. Исто као што су и његова држава и режим губили сјај. Његов говор 9. јуна је један од његових највећих наступа, а вероватно његов последњи велики наступ у домаћој јавности.