Номонхан, 1939: Четворомесечни рат између великих сила за који никада нисте чули štampaj

Пре неколико година, током вечере са јапанским пријатељем, поменуо сам да никада нисам разумео логику јапанског напада на Сједињене Америчке Државе. Ако ништа друго, мислио сам, било би лакше, а можда и исплативије, да је Јапан напао Совјетски Савез, као што су то очекивали Џејмс Бернам и многи други крајем 1941. године. Мој јапански пријатељ ме је тада упутио на књигу „Номонхан, 1939: Победа Црвене армије која је одредила ток Другог светског рата“, а коју је написао амерички војни историчар Стјуарт Д. Голдман и објавио амерички Naval Institute.

Књига говори о две важне битке које су се водиле 1938. и 1939. године између Совјетског Савеза и Јапанског царства (односно његове Квантуншке армије која је контролисала Манџукуо, марионетску државу коју је Јапан 1932. створио у Манџурији). Те две битке познате су по местима где су се одиграле: Чангкуфенг (или Битка код језера Хасан) и Номонхан (или Битка на Халхин Голу), оба на граници између Манџукуoа и Монголије, која је тада била у војном и политичком савезу са СССР-ом.

Три поглавља Голдманове књиге посвећена су војној анализи и политичко-војним одлукама у вези с овим биткама, које је Голдман годинама проучавао углавном користећи архив Главног штаба Јапанске царске војске и мемоаре кључних учесника, а у мањој мери из војне архиве у Москви.

У оба сукоба, формално гледано, спор је био у различитом тумачењу разграничења између јапанске и совјетске стране, што је у стварности био само изговор за непријатељство. Прави разлози били су међусобна политичка некомпатибилност, сумњичавост и „испипавање“ друге стране како би се проверила снага противника.

Оба сукоба започела су нападом Квантуншке армије, која је деловала углавном самостално. Голдман говори о јапанској традицији „праведне војне непослушности“ (gekokujo, „владање одоздо“), по којој је Квантуншка армија била позната, а која је често доводила штаб Царске армије и јапанску владу пред свршен чин. У оба сукоба, Совјети су изашли као победници.

Битка код Номонхана није била мали сукоб: трајала је четири месеца (од маја до августа 1939) и однела је између тридесет и педесет хиљада жртава (погинулих и рањених), приближно подједнако на страни снага Јапана и снага СССР-а и Монголије. (У тај број, међутим, нису урачунати регрутовани Кинези, односно манџурски војници, чије жртве су Јапанци „заборавили“ да забележе.)

Најважнији део Голдманове књиге није опис самих војних операција (иако би неки љубитељи ратне историје могли уживати и у том делу), већ политичка реинтерпретација савезништава у Другом светском рату, делимично условљених управо исходом ове две битке.

Постоје две кључне реинтерпретације које Голдман наводи.

Прва тачка се тиче совјетске стратегије у Европи. Било да је реч о савезу са Англо-Французима или са нацистичком Немачком, она се не може посматрати искључиво у европском контексту. Совјетски Савез је био суочен са два непријатеља на супротним крајевима земље: са нацистичком Немачком на западу, с којом није имао заједничку границу, и са Јапаном на истоку, са којим јесте. И Немачка и Јапан су били совјетски идеолошки непријатељи и геостратешки конкуренти. Дакле, оно што се дешавало на истоку земље утицало је на оно што се дешавало на западу, а највише на Стаљинову одлуку да са нацистима у августу 1939. године потпише пакт о ненападању.

Друга тачка тиче се јапанске одлуке да нападне САД – што је био разлог због ког ми је пријатељ и препоручио да прочитам Голдманову књигу.

Тачка број 1: Као што знамо, Стаљин је истовремено преговарао са Британијом и Француском с једне, и са Немачком с друге стране. Стандардно објашњење је да су и западне силе и СССР покушавали да усмере немачки напад на ону другу страну. Стаљин је потписивањем пакта с Хитлером усмерио немачки напад ка западним силама, избегао рат с Немачком 1939. године, добио делове Источне Европе у оквиру споразума, и тако – стратешки гледано – донео исправну одлуку. Голдман се слаже с том оценом, али додаје и азијску компоненту.

Наиме, чланице Антикоминтернског пакта, Немачка, Јапан и Италија, имале су различите циљеве. Јапан је желео да се Немачка обавеже на рат против СССР-а уколико Јапан уђе у рат с Москвом, али Хитлер тада (1939) није био заинтересован за тај рат и није желео да пристане на ову обавезу. Али да је Стаљин тада склопио савез са западним силама, тврди Голдман, ништа не би спречило Хитлера да обећа помоћ Јапану – јер би СССР тим савезом већ био ангажован против Немачке.

Али, када је склопио пакт са Немачком, Стаљин је ослабио везе између Јапана и Немачке, и стога више није морао да страхује од рата не само на западу земље (што је стандардно објашњење), већ и на истоку, јер Јапан не би напао СССР без гаранције немачке подршке (што је Голдманов додатак).

Можда је најбоље да цитирамо самог Голдмана:

„Логика налаже да би Стаљин, у случају да је у том тренутку изабрао антифашистички савез са западним демократијама, преузео превелики ризик рата против Немачке. Чак и ако до великог совјетско-немачког рата тада не би дошло, Црвена армија би морала да буде концентрисана на западу земље. То би гурнуло Немачку у савез са Јапаном и могло би охрабрити Јапанце да започну напад на рањиви совјетски источни фронт. Опасност од рата на два фронта морала је бити избегнута.“

Наравно, све се то разматра из перспективе августа 1939. године. Ова калкулација се урушила у јуну 1941, али се није показала потпуно погрешном, јер Јапан никада није напао СССР.

Уместо тога, Јапан је напао Сједињене Државе. И ту долазимо до Голдманове геополитичке тачке број 2.

Два пораза које је Јапан претрпео у ограниченом сукобу са СССР-ом довели су до већег уважавања снаге Црвене армије од стране јапанске војске (иако је Врховна команда армије у почетку имала веома ниско мишљење о њој), затим до смањења политичког значаја Квантуншке армије (која је била „непокорна“ и најратоборнија према „Русима“), као и до појачаног јапанског фокуса на освајање Кине и пораз Чан Кај Шека.

Ово је, према Голдману, значило да је Јапан морао да крене „на југ“, а не „на север“. То је подразумевало освајање европских колонија у Азији које су припадале земљама већ пораженим од стране Немачке (француска Индокина и холандска Индонезија), или оним које су биле у смртној борби с нацистима и неспособне да бране своје азијске поседе (Велика Британија). У судбоносној одлуци, Јапан напада јужну Индонезију.

Тај потез је изазвао ембарго на нафту од стране САД-a, што је требало да паралише јапанску ратну машинерију за неколико месеци. То је, пак, учинило да даљи јапански напади и заузимање индонежанских нафтних поља, као и напад на САД, делују као разумни кораци.

Голдман овај мало познати сукоб између Јапана и СССР-а посматра као један од кључних делова слагалице коју су два режима морала да „реше“ између 1939. и 1941. године. Совјетско-јапански сукоб је додатно учинио да Стаљинов споразум са Хитлером изгледа још повољније из угла Москве, а судбински је преусмерио јапанска освајања ка југу. Можда Голдман понекад преувеличава значај Рата код Номонхана, али овај сукоб свакако заслужује много више пажње него што му политички историчари обично дају.

Ово је још важније сада, када рат у Европи има директне последице на геополитику у Азији. Можда зато није требало да нас изненади када је пре неколико дана кинески министар спољних послова експлицитно повезао исход рата у Украјини са ситуацијом у Источној Азији.