Извештаји из Шпанског грађанског рата, деведесет година касније: Дедијер и Црњански као ратни репортери štampaj

Већ скоро пуна два месеца рат на Блиском Истоку је насловна тема у електронским и штампаним медијима широм света. Вести о ситуацији у Ормуском мореузу пристижу из часа у час, а њихов карактер промптно утиче на цену сирове нафте. Сваки телевизијски извештај о дешавањима у тренутно најпознатијем светском теснацу илустрован је једним те истим призорима камените обале и нафтом натоварених лађа што плутају по и физички и метафизички узбурканом мору.

Деведесетих година прошлога века, овдашњи ТВ гледаоци су сваке боговетне вечери у „Дневнику“ РТС-а могли да виде средовечног мушкарца како у сивој тренерци џогира у пратњи златнога ретривера, док се у позадини над њима уздиже купола конгресног здања на Капитол хилу. Тим видеом је био илустрован сваки извештај о ономе шта о ситуацији у распадајућој Југославији има да каже Вашингтон. Ставови званичне Москве беху пак пропраћени сликом аутомобила који клизе џадом уденутом између зидина Кремља и велике реке. 

Али сем агенцијских вести које су читли спикери, из Вашинтона, Москве, Берлина, Лондона и Рима телефоном су се јављали наши дописници, баш као што су своје извештаје из Београда, Загреба, Сарајева и са толиких ратишта слали дописници новина, часописа и ТВ станица из целог света.

Знамо да је у тим извештајима често било мало или чак нимало истине. Но, и када су лагали своје читаоце и гледаоце, дописници су то радили са лица места, што данас никако није случај. Извештачи великих медијских кућа се, истина, јављају са кључних тачки актуелног блискоисточног сукоба, али то чине са тераса или кровова хотела и прес центара. Готово нико више не шаље извештаје са линије фронта, јер новинарима данас више нико не може да гарантује ни минимум безбедности. То, нажалост, најбоље илуструје број новинара који су током претходне две и по године погинули извештавајући из Газе.

Упоредо са овом непосредном ратном опасношћу, одиграва се убрзано измештање садржаја на дигиталне платформе. Ко зна да ли ћемо у најскоријој будућности имати прилику да прочитамо неки дужи текст или погледамо репортажу на основу којих ћемо моћи да стекнемо суд о ономе шта се у неком рату заиста дешава.

Наши репортери у Шпанском грађанском рату

Пре деведесет година у Шпанији је избио грађански рат у коме су, сем на смрт идеолошки посвађаних Шпанаца, учествовали и припадници многих народа и народности. Пошто још увек није било ни телевизије, многе новинске редакције су на лице места послале своје најбоље дописнике. Неки од њих не само да су извештавали о току борби између републиканаца и снага генерала Франка већ су и сами узимали пушке у руке. Међу њима су били Ернест Хемингвеј, Џорџ Орвел и Андре Малро, који су о своме виђењу Шпанског грађанског рата написали изузетно вредна дела. О томе су књиге написали и наши левичарски интелектуалци оног времена Аугуст Цесарец и Ото Бихаљи Мерин.

Скоро две хиљаде Југословена се од 1936. до 1938. у Шпанији борило против фашизма. Неки од њих су у својим сведочанствима о том времену истакли како су на њихову одлуку да се пријаве као добровољци пресудно утицали извештаји о ситуацији у Шпанији које су објављивале наше новине. Биле су то углавном краће агенцијске вести, али су у два маха „Политика“ и „Време“ објавили серију чланака својих дописника са лица места.

Крајем 1936, за „Политику“ је из републиканске Шпаније писао Владимир Дедијер, док је крајем јуна 1937. за „Време“, из табора генерала Франка, извештавао Милош Црњански.

Баш негде у то време, у Мадриду је почео да излази „Димитровац“, лист батаљона „Димитров“, у коме је било највише наших „Шпанаца“. Идејни творац и први главни уредник овог листа који је штампан недалеко од линије фронта био је Благоје Паровић. Након његове погибије заменио га је Вељко Влаховић.

О све три наведене епизоде из Шпанског грађанског рата могао би са написати по роман. Ми ћемо их овде дати тек у обрисима, не бисмо ли се подсетили како тих наизглед давних дана, тако и важне улоге новинарства у формирању слике једног времена.

Пут вредан Бетовенове Шесте симфоније и 35.000 франака

Владимир Дедијер је у Шпанију отпутовао готово илегално. Будући писац „Прилога за биографију Ј. Б. Тита“ је у време избијања Шпанског грађанског рата био члан редакције „Политике“. Уредништво најстаријег дневног листа на Балкану је током прве године борби отворено држало страну републиканцима. Иако подељена на неколико идеолошких струја, редакција листа се унисоно определила за антифашисте, а власници „Политике“ нису имали ништа против таквог става, све док је тираж растао.

У то време, уводнике који се односе на спољну политику писао је бивши југословенски амбасадор у Берлину Живојин Балугџић, а сличне ставове је и својим чланцима износио и дугогодишњи „Политикин“ дописник из Париза Михајло Петровић. Још више симпатија за републиканску Шпанију у својим текстовима испољавали су и други чланови редакције, међу којима је био и Жикица Јовановић, који ће ускоро отићи на лице места, у борбу, те стећи надимак по коме га понеко још и данас памти.

Иза кулиса, ипак се одвијао процес који ће ускоро довести до тога да из листа буду одстрањени сви они којима је срце и идеолошки било на левој страни. Пре него што се то десило, на иницијативу Веселина Маслеше, Владимир Дедијер је уз знање тек неколико својих колега, укључујући и главног уредника Владислава Рибникара, отпутовао у Шпанију.

Кренуо је на пут 21. октобра, а непосредно пред полазак, Веселин Маслеша му је рекао да ће му веза донети неку пошту за Централни комитет Партије, чији су се чланови у то време налазили у Паризу. Пошиљку је требало да однесе у књижару „Хоризонт“, коју је у то време водио Живојин Павловић, који ће касније написати књигу „Биланс совјетског термидора“, због које ће га партизани стрељати у родном Ужицу, током првих дана постојања Ужичке републике.

Пошту за ЦК Дедијеру је у редакцију „Политике“ донела Лула Вучо, супруга писца-надрелисте Александра Вуча, и он је пошиљку одмах по доласку у град светлости уручио Ивану Крндељу. Том приликом је поновио оно што је у Београду рекао Маслеши: да би се радије придружио Интернационалним бригадама и остао на фронту. Крндељ му је поновио оно што је Дедијеру у Београду рекао Маслеша: више ће за Партију и борбу против фашизма урадити новинарским пером него пушком, поготово што још није био одслужио војску.

И тако је Дедијер стигао у Шпанију 30. октобра 1936. и тамо остао до 14. новембра. Првих недељу дана је провео у Барселони, а другу у Валенсији. Хтео је да путује и до Мадрида, али је то било немогуће јер је пут за шпанску престоницу био затворен.

По повратку у Париз, Живојин Павловић му је у књижари „Хоризонт“ дао пошту за Покрајински комитет у Београду. Биле су то ноте Бетовенове Шесте симфоније на којима су поруке биле написане невидљивим мастилом. Уз Бетовена, Дедијер је у Југославију понео и 35.000 франака. Све то је дао Лули Вучо чим је стигао у Београд, 21. новембра.

У међувремену се у „Политикиној“ редакцији сазнало за ово Дедијерово полутајно путовање. Неки уредници су се бунили због тога, али то није спречило Владислава Рибникара да 25. новембра објави први од девет Дедијерових текстова. Последњи је штампан у броју „Политике“ за 15. фебруар 1937.

Централни део првог текста Дедијер посвећује разговору са председником каталонске владе Луисом Компанисом.

„Шпанија улази у пети месец грађанског рата али Барселона је живља од Париза“, каже Дедијер на самом почетку свога извештаја. „Аутомобили јуре тамо овамо, кафане су пуне света (са крагном и машном), футбалско првенство у јеку (у Мадриду се играло до пре две недеље), пушке не праште, већ се Шпањолци на Рамбли окупљају око продавница новина и слатко се смеју вестима 'Журнала', 'Еко де Париа', 'Дели Мела' о 'ужасном бомбардавању Барселоне, које је причинило 50 мртвих и 350 рањених', у ресторанима се једе боље и јевтиније него усред Београда, славни тореадори и даље сваке недеље убијају бикове, луксузне радње и даље отворене, а увече кастањете по малим кафаницама и најотменијим варијетејима односе аплаузе.“

Четири дана касније, „Политика“ објављује Дедијеров разговор са Жомом Миравиљесом, генералним секретаром главног одбора Антифашистичке милиције, који је вођен у Паризу, на дан када је одржан велики митинг подршке шпанским републиканцима коме је присуствовало тридесет хиљада људи.

Потом следе чланци посвећени различитим војним и политичким догађајима који су обележили тај период грађанског рата, али и о подизању тридесет нових школа у Барселони, разлозима због којих се Баскијци и шпански сељаци боре на страни мадридске владе...

Последњи чланак Дедијер посвећује Франковом нападу на Малагу, „дубоку и важну луку на југу, која има око 200 000 становника“.

„И Малага је пала“, пише Дедијер. „Притешњена са свих страна, она није могла да се одржи против свежих трупа из иностранства и модерног оружја. Генерал Франко ликује. Ликује и министар спољних послова једне силе која је послала нападаче на Малагу. Он јавно даје изјаву да је пад Малаге дело његових трупа. Али дух милиционара не опада. Алварез де Вајо најављује: 'За сваки пораз одговорићемо двема победама'.“

Руска рука у Шпанији

Три и по месеца касније, насловну страну „Времена“ за 6. јуни 1937. заузео је чланак Милоша Црњанског „Зашто је пропала шпанска монархија“, пропраћен редакцијским антрфилеом, у којем је, између осталог, писало:

„'Време' је умолило нашег познатог књижевника, г. Милоша Црњанског, који је већ једном био гост Азање, да обиђе поново Шпанију, свом њеном ширином и свом дужином крвавих фронтова. Са брода који се већ примиче шпанској обали, г. Црњански нам је послао своје прве уводе, у шпанску трагедију. Ми почињемо данас да их објављујемо, уверени, да ће они наићи на најшири одзив у нашој јавности. Наши читаоци добиће из написа чувеног г. Црњанског, објективну слику данашње Шпаније и одговоре на питања, које сваког дана поставља сваки Европљанин.“

Црњански је као новински извештач у Шпанији први пут боравио 1933, када су га, са још двадесет и шест колега из редакција европских листова, тамошњи одбори за дочек, састављени „од крајњих левичара и ауторитета. И најлепших жена“, водили са банкета на банкет. „Хтели су“, писао је тада за „Време“, „да нам покажу револуционарну Шпанију, ту праву правцату зарзуелу!“

Зарзуела је, појашњавао је читаоцима, „комад са певањем, сличан оперети“. На зарзуелу је подсећала и цитирана најава Црњанскових извештаја са „крвавих фронтова“. Писца романа „Кап шпанске крви“ нешто је одувек, како је писао, „вукло у ту земљу“. На Иберијско полуострво Црњански је први пут хтео да отпутује још 1930. године. Није, међутим, стигао даље од Рисна, јер је на мору владало велико невреме, те брод којим је требало да доплови до Шпаније није ни напустио Бококоторски залив.

И 1933. и 1937. он је у Шпанију путовао авионом. Детаље првог путовања не описује, већ само каже дa се из ваздуха упија очима „велика, геолошка лепота те земље“. Путовање у земљу у којој већ годину дана букти грађански рат пак детаљно описује, извештавајући читаоце „Времена“ како је у Саламанку долетео чак из Штутгарта.

Писац „Сеоба“ је у то време са својом супругом живео у Берлину, где је, као и крајем двадесетих година, поново радио при нашем посланству. Овога пута, обављао је дужност аташеа за штампу. Пут у Шпанију помињао је у писму Иви Андрићу још крајем марта 1937, али је у писму председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу објаснио да још чека да га Посланство генерала Франка у Берлину препоручи у Саламанки, како би безбедно путовао.

Та препорука је најзад стигла средином јуна и Црњански прво целу ноћ возом путује из Берлина за Штутгарт, одакле редовном линијом „Луфтханзе“ преко Женеве лети за Саламанку, у коју стиже, како је известио читаоце „Времена“, на дан сахране генерала Моле.

Емилио Мола Видал био је један од шпанских генерала који су, побунивши се против републиканаца, отпочели грађански рат. Погинуо је у авионској несрећи 2. јуна 1937, а сахрањен je у Бургосу.

„Цео Бургос“, пише Црњански, „и цела Саламанка излепљени су сликама погинулог Моле, кога сам толико желео да видим. Сад ме са зидова гледа само његова слика, са наочарима научника и погледом шпанског попа. Генерал Франко са Молом губи једног од најбољих шпанских генерала.“

Ових тек неколико редова и више су него довољни да закључимо како „Време“ своје читаоце није обмануло само оном тврдњом да је Црњански у Шпанију отпутовао бродом. Од обећане објективне слике тадашње Шпаније и давања одговора на питања које сваког дана поставља сваки Европљанин, јасно је, у текстовима Милоша Црњанског неће бити ништа. Али ће зато бити свега онога због чега га, уз Андрића, сматрамо за највећег нашег писца.

Текст „Како сам стигао на сахрану генерала Моле“ тек је четврти у низу његових дописа из Шпаније. Црњански је у прва три текста читаоцима „Времена“ изложио генезу догађаја који су довели до избијања грађанског рата у Шпанији. А онда је описивао лет до Саламанке и изнео прве утиске са лица места и читаоци су добили прилику да још једном уживају у његовом списатељском генију. 

Његова јединствена приповедачка енергија све време је отворено на страни снага генерала Франка. Али колико год Црњански кочоперно „навијао“ за оне који не заслужују ни грам наше симпатије, његово песничко биће је на страни човека и човечности.

Ова противречност се највидљивије испољава у тексту „На мадридском фронту“, који је „Време“ штампало 24. јуна 1937. године. Црњански у својим ратним извештајима из Шпаније у неколико наврата истиче своју жељу да види фронт, што се, како напомиње, никако не свиђа његовом, данас бисмо рекли, „фиксеру“. На крају му се жеља испуњава и он прво описује свој сусрет са једним необичним мајором, који Црњанског подсећа на професора математике и „гледа врло строго кроз своје наочаре“. Тај „стари, жилави Шпанац“ одбија да ратном извештачу београдског „Времена“ каже своје име јер му, како каже, „није потребна никаква слава“.

Потом пише о мајору Муњосу Ваискилу, једном необично елегантном официру „модерних манира, меланхоличног погледа“. Мајор Вискаило „станује на два сандука, испод којих је слагалиште немачких и италијанских ручних граната, а изнад којих је на једном дрвету учврстио слику једног конкурса лепотица у купаћим костимима. Једну успомену из Бијарица.“

Овај мајор Црњанском прво хвали мароканске војнике и њихову умешност у уништавању совјетских тенкова, а потом га води до саме линије фронта, где се налази неколико спаљених олупина. Артиљерија је тенковима прво покидала гусенице, а „остало је био посао Мароканаца“.

„Док ми је мајор Муњос Вискаило тумачио пропаст тенка, ја сам бележио оно што сам брзо прегледао на њему и око њега“, пише Црњански. „Над десним ланчаником написано је белом бојом: 'El Teror'. Топ је читав, остало је све разбијено, од граната и динамита. Тенк је покушао да сиђе са друма и да се пробије између жбуња. У њему је потпуно читав манометар. Пише: 'Номер первиј 141526'. На једној другој страни читам: 'Температура масла. И опјат масла'. Унутра лежи једна изгорела шака. Кожа је остала бела и поднадула. Црви бели гамижу у сагорелом ткиву. Мајор Вискаило ми вели: 'Ви изгледа знате да читате руски', и гледа ме подозриво. А ја му кажем: 'Записаћу број манометра на овом тенку, Номер первиј 141526. Објавићу то у новинама. Можда ће тако сазнати нека сирота мати или жена: чија је била у Шпанији ова руска рука...“

Овај тренутак означава неку врсту раскршћа. Јер, иако у наредним текстовима описује улазак Франкових снага у Билбао и сам сусрет са будућим генералисимусом који ће владати Шпанијом све до своје смрти, 1975. године, Црњанског као да преплављује оно исто осећање изражено у „Лирици Итаке“.

То се, можда, најбоље види у последњем тексту из Шпаније, објављеном у „Времену“ 5. јула 1937. Црњански прво каже како је „ишао у Шпанију са дубоком симпатијом за страну националиста“, да би на самом крају текста написао:

„Што се мене тиче, ја сматрам да сам се исувише одушевљавао за генерала Франка и да је време, по повратку из Шпаније, да обуздам мало своје одушевљење.“

„Побједа је наша“

Само дан након што су читаоци „Времена“ могли да прочитају последњи напис „чувеног пера г. Црњанског“, на Мадридском фронту је код места Вилануева де ла Кањада погинуо члан најужег руководства КПЈ Благоје Паровић.

Према сведочанствима Паровићевих сабораца, овај Невесињац, обућарски радник који је готово цео свој век посветио револуционарној борби, пао је покошен мецима војника генерала Франка док је, по наређењу надобудног команданта дивизије, као новопостављени комесар преко једне чистине предводио јуриш интербригадиста на непријатељски положај.

Ипак, његова смрт до дан-данас није престала да буде предмет спекулација и псеудоисториогрaфских учитавања које историчари Владан Вуклиш и Стефан Гужвица, у тексту „Мушке фантазије: Смрт Благоја Паровића“, посвећеном Паровићевој погибији, детаљно анализирију, укључујући и теорију да је Паровић пао као жртва унутарпартијских обрачуна, те да је ликвидиран по налогу Јосипа Броза Тита, који је Шпански грађански рат искористио не би ли се ослободио свих оних другова који би могли да му преотму место Генералног секретара КПЈ.

Али како год да је настрадао, вест о Паровићевој погибији објављена је у свим републиканским гласилима, а храбри револуционар је уз све почасти сахрањен на гробљу бораца Интербригада у мадридском насељу Фуенкаралес.

Паровићу је целе две стране посветио и „Димитровац“, лист батаљона „Димитров“, који је у мају 1937. почео да излази у Мадриду. На другој страни петог броја „Димитровца“, штампаног 23. јула, објављен је некролог под насловом „Побједа је наша“.

То је, између осталог, Благоје Паровић поручио у отвореном писму нашим борцима одмах по доласку у Шпанију. Трећу страну петог броја „Димитровца“ заузеле су фотографије са Паровићеве сахране.

Ни на једном месту, међутим, не пише да је управо Паровић осмислио и покренуо штампање овог по много чему јединственог листа, који ће у Мадриду излазити до краја 1937. године.

Паровић је у Шпанију стигао из Париза почетком марта 1937. године, након што га је, неколико месеци раније, тадашњи први човек КПЈ Милан Горкић лишио чланства у Политбироу. Именован је за привременог представника ЦК КПЈ, чији је задатак био да са раније послатим друговима ради на окончању идеолошких сукоба који су међу нашим добровољцима тињали од самога њиховог доласка у Шпанију.

Убрзо су се видели први резултати његовог деловања. Стизао је свуда и без много проблема успевао да смири страсти и изглади идеолошке неспоразуме. Према сведочанству револуционара Карла Мразовића, Паровић је у њиховим разговорима јасно детектовао најосновније узроке стања које је затекао. Наши добровољци су били храбри и спремни на сваки самопрегор, али их је, по Паровићевом мишљењу, требало што пре груписати у неколико јединица. Такође је истакао потребу да се хитно покрене једно гласило на нашем језику.

„Тај лист ће нас повезати не само међусобно“, сећа се Мразовић речи Благоја Паровића, „него ће он бити упућиван у све земље, гдје живе у већим скупинама југословенске народности, а прије свега у саму Југославију. Сматрао је за веома потребно да се покрену и радио-емисије  из Шпаније на нашем језику.“

И тако је Мразовић са Паровићем крајем априла стигао у Мадрид, где су се сместили у Веласкезовој улици, „у једној двокреветној соби“. „За канцеларију смо добили једну собу. Ту смо имали и исхрану“, каже Мразовић и наставља:

„Већ сутрадан по нашем доласку у Мадрид Паровић је приступио стварању најпотребнијих предуслова за реализацију својих планова. Ја сам се дивио његовом сналажењу у постојећим скученим приликама. Мени је за сваки дан давао одређене конкретне задатке. За час је набавио најпотребнији канцеларијски материјал. Договорио се са тискаром и радио-станицама. Успоставио је везе са јединицама на положајима у којима су се налазили 'Наши Шпањолци', са болницама гдје су лежали наши рањеници, са базама у позадини, па и многим појединим друговима. Организирао је дописништво. Осигурао је да најбржим путем добијемо основну дневну штампу из Југославије итд. Посао је брзо кренуо и за неколико дана одштампан је први број 'Димитровца'.“

Тај први број изашао је 1. маја 1937, а Празнику рада била је посвећена цела прва страна „Димитровца“. У непотписаном чланку се, између осталог, указивало на то да радници целога света тај Први мај дочекују у знаку борбе за јединство и слободу целокупног напредног човечанства. Насловни текст „Први мај на фронту слободе“ завршавао се победничким усклицима: „Живила победа братског шпанског народа! Живила братска солидарност свих народа! Живио Први мај!“

Наредне странице првог броја „Димитровца“ доносиле су писмо Георгију Димитрову, вести са фронтова и са међународне политичке сцене. Штампане су и две песме, те два писма који су добровољцима који су дошли у Шпанију да се боре за Републику слали њихови најмилији.

Било је текстова штампаних и на шпанском и француском језику, а текстови на српскохрватском штампани су „ошишаном“ латиницом, јер у штампарији „Диана“, која се налазила у улици Лара, очекивано нису имали наших слова.

У самом дну последње странице првог броја штампана је напомена уредништва:

„По жељи бораца из батаљона 'Димитрова' покрећемо лист нашега батаљона. Лист је испуњен њиховим чланцима, писаним у кратке часове одмора и носи њихов отисак. Издајемо лист без обзира на то, што још немамо наших слова и што ће се лист због тога теже читати, па молимо другове читаоце да то уваже. Лист треба да изрази живот, мисли, борбу и јунаштво свих бораца нашег батаљона. За то је неопходно потребно да сви другови пишу и сарађују у листу. Пишите кратко и језгровито, јер простор листа не дозвољава штампати сувише дугачке чланке. Чланке предавајте другу Табакову, комесару батаљона, комесарима чета, или делегатима у водовима. Чланци и пјесме, које нису могле ући у овај број, одштампати ћемо у слиједећем броју.“

Од другог броја, на страницама листа штампају се и текстови на чешком језику. Међу вестима из Југославије, налазе се и оне о штрајку студената, радника железаре у Зеници, хапшењима у Београду и великим поплавама. Последњи број који је уредио Благоје Паровић отвара текст о уласку Франкових снага у Билбао, а на шестој страни се налази и упутство „За тачно стрељање“, које се односи на корекције нишањења услед јакога ветра.

Од петог броја уређивање је на себе преузео Вељко Влаховић, који је све време био ангажован и на припремању и емитовању радио-програма на српскохрватском језику. Те емисије су преко Радио Мадрида емитоване средом и суботом од 18.30 до 18.45 и могле су се чути у Југославији.

У предговору фототипском издању „Димитровца“, које је седамдесетих објавио београдски Архив за раднички покрет, Вељко Влаховић наводи како је у редакцију „Димитровца“ стизало много писама из Југославије, међу којима се нашло и писмо студентске омладине Београда које је потписало 676 академаца.

Једанаести број „Димитровца“ ликовно је био уредио Ђорђе Андрејевић Кун, а наредни, дванаести број, штампан у Барселони уочи нове 1938. године, био је и последњи.

На последњој, осмој страни, штампан је и извештај на шпанском језику о износу који су борци прикупили за организовање прославе прве годишњице постојања батаљона „Димитров“. Све укупно, прикупљено је 4274 пезета.