Сећање на Бранка Вучићевића: Писати филм (ма све су то само комедије са плакањем) štampaj

Моји су родитељи често једно другом препричавали снове.

Ја сам, као мали, често слушао њихове приче о сновима и запамтио сам, из не знам којег разлога, једну: мој отац је уснио сан о човеку који му је рекао тачно шта треба да ради, како треба да реши своје проблеме, како да се најзад усагласи са својом женом, мојом мајком, и како може да дође до великог новца.

Моја мајка га је слушала са занимањем и питала, и онда, шта ти је рекао?

Мој отац је дуго мислио и рекао, на жалост, не могу да се сетим. Али веруј ми, изгледао је тако мирно и мудро, полако је говорио, некако музикално, рекао је отац.

Мајка је гледала у под наше кухиње, осмехнута.

Али запамтио сам како је изгледао, рекао је отац. Имао је белу браду, био је ћелав и седео је на орману.

Ма, на којем орману, питала га је мајка. Па, на оном нашем, што смо добили од твог тате, рече отац. Фини човек, и много зна, тај са ормана... само не могу да сетим... шта је оно беше рекао, рече отац и поче да закувава кафу коју су пили свако јутро, пре него што моја мајка оде у школу, на посао.

Прошло је много година од те приче.

Мој отац је био већ стар и мноштво ствари је заборављао, иначе, а моја мајка је била при крају школе, пред пензијом. Ја сам, захваљујући Телевизији за коју сам ту и тамо радио, постао, како би се рекло, славан и слушао сам тада снове неких других људи, углавном жена, и заиста, с времена на време бих пожелео да ми неко каже како да се суочим са проблемима, како да се усагласим са светом, како да... и све то.

И онда се догодило.

Срео сам човека из татиног сна, са ормана, ћелавог и са белом брадом!

Било је то овако.

Управо смо завршили један дугометражни видео, Руски уметнички експеримент се звао, а као што му и само име говори – радило се о Русима, њиховој авангардној уметности и разним репресијама и перипетијама које произилазе из љубави авангарде и државе. Био је то леп, малко субверзиван, а нама и осталима, чини ми се, романтичан и помало опасан видео.

Премијерно је, за сваки случај, прво приказан у Музеју на Ушћу, а онда у програму телевизије.

Свакако, новост на ондашњој телевизији.

Затим је нашој пријатељици, иначе уредници на Телевизији Београд пало на памет да нам покаже текст Шумановић, комедија уметника. Баш тако, покаже, испрва из њене руке, текст у зеленим папирним корицама, помало патинираним од руку које су га држале, куцан на писаћој машини, фонтом курир.

Бранко Вучићевић, рекла је, Шумановић, Комедија уметника. Како вам изгледа?

Изгледа као сценарио који се много читао, рекао сам, а није се снимио.

И одмах ми је било јасно да смо, с том понудом, у том тренутку, закорачили на тренутак, на ливаду на којој је одавно ходао велики Макавејев, Карпо Година, Шијан.

Био сам се јако уплашио.

Бранко Вучићевић, лично!

Ко се не би уплашио? Пријатељ Лолите, Шерлока Холмса, Курта Вонегата, Лејди Четерли, Тома Сојера, а онда и Мака, Жилника, Бате Ченгића, Валтера Бенјамина, неодадаиста, флуксусовац, и ко би га знао шта још, можда ће ушетати у мој живот!

И не знајући да је то већ давно учинио, ушао у моју причу, преко сна мог оца, седећи на орману који је деда Андрија поклонио мојим родитељима, за свадбу – појавио се лично Бранко Вучићевић, једног дана у канцеларији Телевизије.

Да, тако је, био је ћелав, са белом брадом и говорио је дивно, мелодично, духовито, седећи на столици овог пута, прекопута мене, у соби на првом спрату.

Звао ме Дарлинг.

Иако сам знао, претпостављао, да је то, вероватно, његов начин, његов модел како саобраћа са људима, ипак – дарлинг, зар то није посебно и необично? Таква сам питања постављао себи док је Бранко причао о Шумановићу, а ја мислио о Бранку, у истом том времену.

Питао сам се да ли и Макавејева зове дарлинг, или Жилника? Или Шијана?

Ушли смо у причу око сценарија и реализације тог будућег филма, причајући о времену, политици, историји, уметности, новинама, лудацима, уметницима, женама, писању, монтажи и пријатељству. О томе како изгледа живот када се гледа на њега овако или онако, па онда, у зависности од тога. Како се пада на под, када треба да кажеш нешто паметно. Како се чувају људи, како се срља. Од чега се човек брани, а шта призива.

То су, заиста, била питања која би интересовала једног младог човека,(а помислио сам да би интересовала и мог оца) али су била постављена тако да је тај млади човек, односно ја, баш паметан, а да тај који одговара (уједно их и поставља) па, ето, не мора бити баш старији и паметнији.

Изгледало је то као неки вршњачки договор о свету у којем живимо. Тако је то мени изгледало, и био сам одушевљен. Распамећен. Усхићен. Понесен.

Осећао сам се као на прагу саме материје, рекао бих. Охрабрен тим, схватио сам да нема препрека. Не постоји ништа између тог написаног текста и његове реализације у слици, тону, дијалогу, музици, светлу, кастингу, новцу и најзад, у перцепцији публике и критике, после свега.

Дакле, схватио сам да је Бранко написао филм!

Требало је само да се уради.

Дакле, после тријумфалне премијере Шумановић, комедија уметника, по старом добром обичају, прво у Музеју савремене, а онда и у програму телевизије, Горанка Матић, фотографкиња, замолила нас је да некако организујемо пројекцију филма код Александра Дерока, кући. Он је био стар, чини ми се, преко деведесет година а веома је желео да види Растка Петровића, (којег је код нас играо Срђан Шапер), а којег је, Растка, Дероко добро познавао и дружио се са њим. Било је то, кажу, нераздвојно пријатељство Растка, Дерока и Иванке, Дерокове жене. Заједно су, у Паризу касних двадесетих, упознали и несретног Саву Шумановића, баш преко Растка и његових боемских кругова.

Врата нам је отворила Иванка.

У дубини стана, кроз широм отворена двострука врата, видела се већа група људи, неки стојећи, неки седећи, поређаних око телевизора. Сам телевизор је стајао на некој високој хоклици и било је очигледно да не припада овом простору. Људи су били дотерани, углавном мушкарци, и веома стари. Дероко је рекао Иванки да нас послужи ракијом из манастира, коју је управо донео Патријарх Герман, за ову прилику, рекао је Дероко.

Питао сам се да ли је ово реално, или је још увек Бранкова прича? Као да је непрекинути Шумановић, из Париза, из видеа, са целом свитом Бранкових ликова, слетео директно у зграду старог Београда, при крају осамдесетих.

Цело ово друштво се послужило чашицом ракије и поседало око телевизора. За то време је техничар, један човек из Српске академије наука и уметности, повезао видео и телевизор и пустио филм. Имао сам велику трему. Мислио сам да ћу умрети кад су Раша Тодосијевић и Олга Кацјан проговорили, глумећи Савиног оца и мајку.

На срећу, био је то српски.

Сви су гледали, нетремице. Са сценама Париза, изграђеног у намерној картонској сценографији, стилизованом осветљењу Вилка Филача, дошао је на ред и словеначки језик, као страни – у недостатку француског.

Кики де Монпарнас је говорила: Ne smem premakniti niti roke niti noge, на чистом словеначком, а у слици је ишао српски превод. Ако ме неко од ових људи нешто пита, смислио сам да лажно оптужим Бранка. Да побегнем. Да кажем да нисам хтео. Да није намерно. Да нисмо имали пара за прави Париз, за прави француски. За праве глумце. За правог редитеља.

Но, ништа од тога. Старци су у тишини гледали.

После Шаперовог – Растковог монолога у јавној кући, окруженог гомилама голих женских тела, Иванка је рекла:

Баш тако! Добро је рекао Растко... боже, како је давно било, а као да је сада...

Шапер лично, седео је поред ње.

Са друге стране, Дероко.

Климнуо је главом, непрестано гледајући у екран, осмехнут и леп. Лица осталих су била озбиљна. Нарочито озбиљно је изгледао Владета Јеротић. На тренутак сам помислио да не би било добро да он устане. Али није устао. Наставио је да гледа. Чак ми се учинило да се и он осмехнуо тада када сам планирао да се осмехне публика. Горанка Матић је фотографисала. Иванка Павловић Дероко је у руци држала чашицу Патријархове ракије.

И ја сам тада схватио да се ништа лоше неће десити. Такође ми је било јасно да се ова Бранкова прича просто пресула оданде, из оне зелене, трошне фасцикле, из фонта курир, по овим људима, по соби са донетим телевизором, као златна прашина, као искрице из Дизнијевих цртаних филмова, као магла из Обале у магли.

Такође, схватио сам да Бранко пише сценарија која не престају да се пишу и даље, кроз читаоце, публику, живот. Он, дакле, пише филм.

Требало би, ваљда, на овом месту да напоменем да су и Дероко и Илија Димић и мој отац били пилоти. Први је пилотирао у Великом рату, другог је измислио Бранко Вучићевић, и он је летео у Шпанском грађанском, а трећег сам измислио ја, а он мене. Летео је у Другом светском, а ја летим данас, име рата још не знам.

А што се Шумановића тиче, Комедија уметника ми је била намењена, њу сам потпуно разумео и са њом, чини ми се, живим до дана данашњег. У тој, хајде да кажемо, животној дидаскалији, комедија уметника, крије се објашњење, правац, разумевање и упутство за употребу нас, који се бавимо овим малим, неодговорним, бесмисленим послом стварања такозваних уметничких добара, намера или утицаја. У том смислу, читајте ова сценарија.