Штефан Галич, Југославија иза прекомурских брда

Било је време да је и некадашња царска балска дворана у бечком Хофбургу била мала за синхрони релаксирани наступ амбасадора Србије, Хрватске и Словеније. Инциденти нису познати, ипак се у дипломатију шаљу људи високе само- и даљинске контроле. Али генерално, размена љубазности није достајала да покрије међусобно зазирање.    

Сада је одједном и мала галерија-књижара „Бахое" довољно велика за опуштено окупљање у уметничком кружоку Ex-Yu. Што су времена неутралнија, простори су коморнији.

На вернисаж посвећен Галичу позвала је словеначка амбасадорка Ксенија Шкрилец. Дошло их је неколико из дипломатске бранше, међу осталима амбасадори Србије Небојша Родић и Хрватске Даниел Глунчић. Иако су маске и даље обавезне и по субјективном осећају све веће, нема сумње да су то они - Шкрилец, Родић и Глунчић, актуелни дипломатски представници држава и делова држава које су пре нешто више од једног века основале Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Како их препознати испод маски? Лако. Носе краљевску самосвест изворних оснивача која недостаје осталим националним скупинама бивше Југославије.

Боемска Аустрија

Бахое/Бохое је игра речи која спаја библијске и поп-културне референце, у конкретном случају „bohö" варијанту, што би био код за „боемску Аустрију". Има је, ако скренете са главних туристичких рута.   

Галерија-књижара „Бахое" се налази стиснута у сплету закривљених уличица које још имају средњевековни тлоцрт у себи. Оне се косо спуштају према Дунавском каналу, све на сигурном сувом, иако носе имена водених топоса, као Марија на обали, Рибарске степенице, Слани поток и слично.  

Ту где данас стоји „Бахое", одмах испод старе готичко-барокне Градске већнице, некад је текао Дунав. У међувремену, град се подигао, Дунав спустио, а косином раширила мрежа галерија, уметничких и примењених мануфактура и кафића, некад у истом објекту.

А ту где су се нашле књижаре, „књига" се третира са страхопоштовањем шездесетих и седамдесетих, мање као наслов, више као котеријски симбол. У локалима Рибарских степеница, књига је цар и председник општине у једном. Од недавно је један од великих европских храмова књиге, бечки литерарни клуб „Стара ковачница" ставио „Бахое" на своју мапу, организационо, као депанданс доброг стила.        

Зашто Галич? Ксенија Шкрилец је и сама из Лендаве. Словенија преузима турнус председавања ЕУ. Премијера Јанеза Јаншу овде нико не воли, па није лоше показати да из Словеније долазе и лепе ствари, а не само бивши младалачки демократи развијени у зреле аутократе.  

Ту је и фактор Аустрије. Хандке није једини национални уметник фасциниран богатством културног идентитета некадашње Југославије. Има и других који пробирају и гледају шта може да се понесе у будућност из мањих носталгичних џепова касног двадесетог века. У том смислу су културе Срба, Хрвата и Словенаца из времена заједничке државе поново отворени рудници уметничког смисла.

Лептири, виолине и фосили с оне стране Муре

Штефан Галич је рођен у Лендави 1944. Студирао је Педагошку академију у Марибору, дипломирао 1965. и неко време радио као професор ликовног у школи. То је врло незахвалан посао: талентовану децу шаљеш у свет да постану славни и забораве те, неталентовану малтретираш да те никад не забораве.  

У наставку, Галич је студирао графику на Ликовној академији у Љубљани и потпуно се преселио у самосталне уметничке воде.

У једној фази, са епизодама до краја седамдесетих, био је „партизански" графичар и сликар, стварао дела у маниру соцреализма, али не грубом. Његов партизански стил је више спадао у симболизам, магритски суреализам и језик као код, него у грубе израслине соцреализма.

Главнина Галичевог опуса мотивистички је отишла другим путем, с оне стране политике, идеологије и еуфорије. У галеријском животу бивше Југославије, након тога и њених наследница, Галич се профилисао као графичар, премда је цењен и као сликар. Техника његовог личног избора био је дрворез и ту је направио највеће продоре.

Радио је линорез као још једну технику високе штампе, оставио је вредна дела у литографије, али дрво је остало његова фасцинација. Између осталог и финансијски исплатива, поготову после уметникове смрти. Ко данас има графички отисак неког фосилног комада дрвета из Прекомурја, обојеног у засићеној колорацији вегатације и тла, стилизованог као слово или фигурални фрагмент - тај на зиду држи до 100.000 евра.

Галич је остао независан, свој, ван преовлађујућих стилова. Био је апстрактан, али свест да дрворези нису извучени са обрађених плоча, већ су отисци дрвених фосила из природе, увек је компромитовала његову апстракцију и до посматрача допирала као фигуралност.

Циклуси су називани по приватним фасцинацијама уметника. Циклус „Метуљи" (Лептири) настао је 1973-82. Скоро десет година је Галич радио дрворезе с лептирима који лебде изнад расутог пејзажа или недефинисане хрпе шута. Некад су они слободни, некад затворени у кутији која лети заједно с њима. Али ако је атмосфера суреална, лептири нису. Долазили су директно из природе. Галич је поседовао образовање ентомолога и скупио велику збирку инсеката, око 4.000 примерака из читавог света, махом лептира.

„Лептир у стакленом боксу" није само део личног стила, већ и локална нота. Лендава поседује једну од највећих збирки лептира у средњој Европи. Људи из тог краја напросто воле лептире, поготову кад су захефтани иглицом за филцану подлогу и окачени на зид.

Порука о дубокој повезаности с природом зрачи с читавог локалитета, интернализована до те мере да се више нико не пита ради ли се о туристичком слогану или идентитету који надилази уобичајену меру ствари. На мапи мистичног и суреалног, у визији недирнутих шума под вечном јесењом измаглицом, словеначко Прекомурје има исту позицију као Валдфиртл у Аустрији, Стара планина у Србији или Толкинов Хобитон.

„Иза последње ивице света"

Извештај који је о вернисажу у галерији „Бахое" дала национална телевизија ОРФ ставља тежиште на „1000 квадратних километара дистинкције", скоро егзотике, иако је тешко видети шта је егзотика Прекомурја, осим ако се при томе мисли да није ужурбано, устрчано и метрополитанско. Али свака реклама је добра, па је тако ОРФ описао Галича као „типичног становника Прекомурја", који је упркос интернационалној каријери „остао грађанин иза последње ивице света".  

У циклусу „Виолине" насталом између 1974-84, Галич је избором мотива одао омаж Пикасу, с тим да његове виолине нису кубистички деконструисане, већ записане у текстуру слике. Циклуси „Цвеће" и „Пејзажи" играли су само по једно лето, 1983 и 1986; „Сведочанства" су настала касних осамдесетих.

Али група радова у техници дрвореза с којом је Галич дошао до интернационалне славе су „Фосили". На њима је радио од краја осамдесетих до ране смрти 1997; имао је само 53 године. „Дрворези" су наплављени комади дрвета, ископани из маховинастог тла, нађени на путу, одбачени, нагорели, поједени од живљих ентомолошких примерака утеклих од игле.

Галич није тек тамо неки провинцијални наставник ликовног који је скупљао дрвене фосиле на ивици света. Није био ни само прекомурски, словеначки, мађарски или југословенски графичар. Дрворези са објектима који не представљају природу, већ глуме сами себе, стављају га у интернационални низ савремених имена те старе Дирерове технике. Галич је велики колико и Томас Килпер (1956), Бартелеми Того (1964), Итало-Бразилијанка Марија Бономи (1935), или Американац Брајан Неш Џил (1961-2013).

Добро вече, Југославијо

„Скоро би се рекло: овде се вечерас скупила Југославија", рекао је Валтер Фамлер, шеф култног литерарног клуба „Стара ковачница", суорганизатор вернисажа и изложбе у галерији „Бахое". Али суреализам те вечери није био ограничен на Галичеве слике, већ се обилно пресликавао на реалност.

Наиме, читав „Бахое" је архитектонски такав да изгледа као предимензионирана стаклена кутија са Галичевих графика. То је мали простор коме стаклени фронт даје илузионистичку дубину. Укалкулисана предност је та да посматрачу постаје свеједно стоји ли унутра или напољу, кад се ионако све види кристално јасно и на дохват руке.

Галерија као стаклени бокс по властитом праву, а у њему три амбасадора три оснивачке нације прве Југославије, стоје и уздижу се изнад медијског фронта.

То је суреална представа отприлике онолико колико је Галич апстрактни сликар. Аналогија се добро види на Галичевом пејзажу - апстрактни потези, оштре кратке линије, контрастни колоритети, утисак шпахтле и гребања по платну, али у целини све фигурално и препознатљиво, све на месту под дифузном светлости невидљивог континенталног сунца. Нит је Галич апстрактан, нит је представа амбасадорске тројке суреална, нити је Југославија нестала без смисла и трага.

Питање Југославије је одавно престало да буде питање политике, или не дај боже носталгије. Да је после Другог светског рата изронила из пепела као права држава, мислим да бих јој дан данас палила свећу на дан смрти, кад би се знало ког дана је умрла. Она је међутим, барем емотивно, многима олакшала ситуацију тако да је после 1945. била само крута идеолошка визија о држави радника и сељака. Радничка мртва природа, рекао би Галич.

Али као простор културе, измењивих идентитета и уметничке снаге, Југославија је сачувала смисао. Она је сенка која и дан данас пада на националистичке ексклузивизме Јужних Словена који нису браћа, али јесу судбина једни другима.

Некад је југословенски културни простор био развучен у површину која је пуцала као лак, данас је више сложен у фалте. Ништа не припада само једној нацији, ни у култури, ни у уметности, ни у језику. Заједничка духовна имовина обавезује. Јужни Словени напросто морају научити да деле, а да не поделе.

„Последњи поздрав" Штефана Галича

На крају још нешто о „пророчанским" моћима уметности. Сигурно, post festum је све пророчанство. Али Галичева графика „Последњи поздрав" заиста стоји као визуелни профетистички манифест пропасти Југославије. Настала је 1978, добрих десет година пре почетка распада, ако се као маркер узме Осма седница српских комуниста и Милошевићев партијски пуч 1988.

Могућа је и референца на неки догађај из приватне биографије уметника, нечији одлазак, растанак, болест и смрт, али сигурно не његову, јер је умро скоро двадесет година касније.

Гледано унатраг, метафора са распадом Југославије се сама намеће. Грађевински шут, крш, сломљени ксилофон који одбројава, профили ренесансних архитектонских конзола и једна књига. Једино читаво што је остало у маси је књига. Истина, није најсигурније да ли је то књига или џиновска кутија шибица са илустрацијом лептира, али не мари. Недореченост је техника којом уметност задржава сувереност над тумачењима стварности.  

Светлост иза гомиле шута је иста она која се јавља на пејзажу Прекомурја. Логике нема, за залазеће сунце ивице објекта су превише јасне; за излазеће је колорит прејак. На први поглед, то је гробље поломљених предмета, али редови црних крстова говоре да ту има и људи.

Југославија је прва конзола десно од ксилофона, одмах тамо где почињу парцеле.

Изложба „Штефан Галич: Natura Viva" је отворена до 9. септембра. Fischerstiege 7, центар Беча. У излогу десно свирају Битлси.