Време и чуда Борислава Пекића

Није имао шта да тражи / овом нашем времену... - написао је Матија Бећковић у песми о Бориславу Пекићу. Ако у овом нашем времену није имао шта да тражи, у њему је ипак присутан. Поједностављено би било рећи да је то зато јер је написао 1999 која нам се догодила и пре тог 6. јула у који он у свом роману смешта смак света. Или Како упокојити вампира, из којег данас реченице о прецима и потомцима, прошлости и будућности живе самостално у јавној сфери. Или Беснило, којем нас је вратила епидемија и то баш у години у којој се навршило 90 година од Пекићевог рођења. Или пак његово „Златно руно", по мишљењу критике најмонументалнији је романсијерски подухват у српској књижевности.

Пекић на филму

Један од највећих српских писаца у уметности се јавио најпре у свету филма: пре шест деценија филм по његовом сценарију Дан четрнаести представљао је тадашњу државу на Филмском фестивалу у Кану, на шта нас подсећа и овогодишње канско издање.

Наиме, 1961. у Кану је први пут приказан један југословенски филм у главној конкуренцији. Био је то редитељски првенац Здравка Велимировића Дан четрнаести, снимљен по сценарију Борислава Пекића, који говори о групи затвореника који због доброг владања добијају две недеље одсуства. 

Шест деценија после канске премијере, на предстојећем филмском фестивалу у Кану, који ће се одржати од 6. до 17. јула, у оквиру престижног програма „Кан класик" биће приказана рестаурисана верзија Дана четрнаестог. Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић изјавио је за РТС да је Дан четрнаести, будући да је снимљен у продукцији „Ловћен филма", по распаду државне заједнице припао црногорској кинематографији, али да је рестаурисан у сарадњи Црногорске и Југословенске кинотеке, и да заједничко учешће Београда и Подгорице у представљању овог филма на овогодишњем Канском фестивалу даје ново светло остварењу које је деценијама био неправедно запостављено. „Сама етикета 'Кан класик' је нешто што филм одмах чини атрактивним не само на простору бивше Југославије него и глобално", рекао је Пантелић. 

Име сценаристе које стоји на шпици и плакату филма је Борислав Петровић. Пекић се, наиме, под овим псеудонимом (Петровић је девојачко презиме његове мајке) јавио на сценаристички конкурс „Ловћен филма" и освојио пет од укупно шест награда. По његовом сценарију је Здравко Велимировић, Пекићев пријатељ из цетињских дана, снимио свој филмски деби Дан четрнаести, у коме се поред Николе Поповића, Карла Булића, Слободана Цице Перовића, Душана Јанићијевића, Олге Спиридоновић, Мире Ступица и других, као глумац појављује још један Пекићев пријатељ - Данило Киш.

Дан четрнаести је у Кану лепо примљен. „Повољна околност за филм", рећи ће касније Здравко Велимировић, „била је што је Пекић имао велико лично искуство за ову тему, робијао је пет и по година, и кад сам му предложио да напише сценарио, знао сам да ће то бити најбоља прича."

Пекић је након овог филма наставио сарадњу са „Ловћен филмом". Осим (ко)сценаристичког рада на пројектима, појавио се на великом платну и као глумац, и то у два остварења Мила Ђукановића, у оба играјући епизодну улогу лекара: у филмовима: Не дирај у срећу (1961) и Мушкарци (1963).

Године које су појели скакавци

Политиком се Борислав Пекић бавио одувек. По завршетку Другог светског рата, као ученик београдске Треће мушке гимназије постао је члан Савеза демократске омладине Југославије (СДОЈ). Ухапшен је новембра 1948. и у мају следеће године осуђен је на 10, па на 15 година робије. „Јесу млади, али нису наивни", речено је на суду о припадницима СДОЈ-а, а за Пекића је наведено да чврсто стоји на линији Милана Грола и да „од њега никад неће бити социјалистички човек".

Затворску казну Пекић служи у казнено-поправним домовима у Сремској Митровици и Нишу. Помилован је после пет година робије - на тадашњи Дан Републике, 29. новембра 1953.

Током затворских година читао је стотитне страница дневно, писао много, поставио и неке представе у затвору у Сремској Митровици, Нушићеве између осталих. Период робијања описао је у Годинама које су појели скакавци, али је он оставио трага и у многим Пекићевим делима, па и у филму Дан четрнаести.

Након затвора, Пекић уписује студије експерименталне психологије (колеге са групе биле су му Бранко Плеша, Душан Макавејев и Миодраг Булатовић), а прве радове објављује под псеудонимом Адам Петровић у часопису „Видици" који је уређивао Данило Киш.

Свој први роман, Време чуда, објавио је 1965. године. Када је претходно прву од седам приповести из рукописа романа објавио у часопису „Видици", Борислав Михајловић Михиз му је, прочитавши је, поручио: „Ви сте писац". Остала „чуда" са лектором је за објављивање сређивао Данило Киш, јер је Пекић тада био у болници због туберкулозе.

И у једном интервјуу, двадесет година по објављивању романа, Пекић је рекао да без обзира на позитивне критике, Време чуда сматра моралном погрешком и да ради на новој верзији која ће се звати Завештање. Нову верзију романа, међутим, није стигао да уради.

Али је зато крајем осамдесетих Горан Паскаљевић режирао доста слободну екранизацију Времена чуда, на којој је Пекић потписан као сценариста. Филм Време чуда је 1990, приказан у Кану, а Паскаљевић је добио награду за режију.

У време снимања филма, Пекић је говорио како би роман Време чуда сада написао поново и другачије. О томе сведочи писац и професор Михајло Пантић, који је крајем осамдесетих био уредник "Књижевних новина" и који се с Пекићем упознао у редакцији часописа. „Био је то је један од разговора за који могу са ове дистанце да кажем да је одредио моју књижевну младост", каже Михајло Пантић. „Приликом тог првог упознавања, имао сам прилику да с њим разговарам пола сата и он је изговорио реченицу од које сам ја остао до дан-данас зачуђен, а то је да није волео што је написао књигу Време чуда. А то је била прва његова књига коју сам као млади студент прочитао и она ме увела у један свет о којем ја, будући да сам био дете оног школског система и друге врсте литературе, нисам имао благог појма. Тада сам схватио да је књижевност могуће писати и на тај начин и са том врстом језичке енергије коју он можда касније није поновио у својим делима", наводи Пантић, који сматра да је Пекић „један од последњих колоса српске књижевности".

О незадовољству Пекића својим романом првенцем, професор Владета Јанковић каже: „Ја сам то чуо од њега, он је говорио да би се одрекао те књиге и да би написао нову верзију Времена чуда, за шта ја морам да кажем да не могу да замислим како би изгледало. Поента те књиге је у изневеравању и у једном новом иконокластичном духу јеванђеоске епизоде. Чуо сам из његових уста да му је жао и да би волео да напише другу верзију, али није стигао".

Писање из туђине

Након Времена чуда, Пекић пише други роман Ходочашће Арсенија Његована, за који 1971. добија Нинову награду. Ова награда је највише помогла да Пекићу буде враћен пасош, који му је на неко време био одузет. Након тога он одлази у Лондон, где ће живети следеће две деценије.

„Кад је дошао у Лондон, пет година у земљи нико није хтео да му штампа рукописе", присећа се пишчева супруга Љиљана Пекић. „Али он није посустајао и рекао је - ако неће нико да штампа, нема везе, моје је да пишем!" Године 1975. Пекић ипак објављује Успење и суноврат Икара Губелкијана, а 1977. рукопис романа Како упокојити вампира шаље на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, за који добија прву награду и који је исте године објављен. „И тако је све почело нормално да тече", каже Љиљана Пекић.

Уследиће дела Одбрана и последњи дани, затим 1978. први том Златног руна, а онда 1983. и Беснило, које постаје бестселер. Крајем 1984. штампају се и Одабрана дела Борислава Пекића у 12 томова.

Од 1986. до 1991. као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону, Пекић сваке недеље пише и на радију чита своја „Писма из Лондона", касније штампана као Писма из туђине. Ова писма су била замишљена преписка једног типично нашег Живорада и енглеског господина Џонса. 

Пекићев пријатељ Филип Давид који га је посећивао у Лондону сећа се колико је био посвећен писању: „Имао је стаклену башту и пресађујући биљке носио је око врата касетофон у који је диктирао сцене из својих будућих романа Беснило и Златно руно, а кад бисте ушли код њега у кућу, сви зидови су били у неким хартијама с генеалогијом породица из Златног руна. Он је озбиљно приступао писању и истовремено је, пишући своје романе, завршавао два-три факултета - и архитектуру и право и медицину, јер је морао да боље од својих личности буде обавештен о темама о којима је писао. Заиста је представљао неку врсту чуда", каже Давид.

„Био је врло систематичан", каже Пекићева супруга Љиљана. „Кад неку тему ухвати - он све о њој прочита. Више га је интересовао истраживачки посао, а само писање му је ишло лако. Сваку је књигу дуго припремао, дуго истраживао. И радио је упоредо - једну ствар смишља, другу скицира, трећу пише. Тако да није губио време, нарочито у Лондону. Ћерка оде у школу, ја у канцеларију, а он пише цео дан и нико га не узнемирава. Као што каже Михиз, могао је он исто тако и да лежи или шета или дружи се с пријатељима, али он је писао. Сматрао је да тај дар који му је судбина дала треба да искористи. И друго - знао је да неће дуго да живи, а имао је пуно идеја, па је гледао да што више уради како би испунио оно што је планирао",

„Златно руно" - Човече божји, ко ће то да чита?!

Седмотомни роман Златно руно Пекић је сматрао својим главним делом. Сам је говорио да иако критичари ту форму зову „роман-река", он би је назвао „роман-море". Предраг Палавестра је записао да је то најмонументалнији романсијерски подухват у целокупној српској књижевности.

Златно руно објављивано је у периоду од 1978. до 1986. у београдској „Просвети". Тадашња уредница Светлана Велмар Јанковић сећала се како је увек постојао неки проблем у вези са Пекићом, да је често тражио разлог да се одложио објављивање, а кад би оно на крају било одобрено - настајао је други пробем: обим!

По сопственом прознању, Велмар Јанковић крила је од надлежних колико стотина страница рукописа је добила од писца. Кад би му предложила да нешто скрати, прихватао је на свој начин: избаци предложених 150 страна и напише 200 потпуно нових!

У једном писму из 1979, Михиз му о Златном руну пише: „Али, човече божји, шта Вам би да напишете роман од три хиљаде страница? Ко ће то да чита? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. А Ви запели, нашли па зашли, па десетине векова, па стотине персонажа, па хиљаде страница. Како ће то све и Ви такав да стане у наше књижевство и у нас?" 

„Да не бих читао те његове велике књиге, ја сам увек тражио у њима неку грешку, али грешке није било", каже Матија Бећковић, и додаје: „Онај ко је највише учинио за његову славу је Михиз, кад је 1979. направио драматизацију Корешподенције с Батом Стојковићем у Атељеу 212. Тек тад су људи видели какво је то обиље и какав је то гигантски пројекат."

Сценом Атељеа 212 Михизови и Пекићеви Његовани и Турјашки владали су четврт века.

Када су Београду 1983. представљана његова одабрана дела, одржао је говор о „разарању мита слободне воље", у коме је рекао: „Пошто ја у слободу воље верујем, премда је ничим не могу доказати, (осим покушајима да и мит о њој разорим, по начелу да ће се, ако постоји, одржати, ако не постоји, распасти), ја у својим књигама морам говорити и о моралној стварности људског живота, уздржавајући се да јој судим. (...) Усудио бих се рећи да, ако о моралу не бих могао говорити, не видим о чему бих уопште говорио, односно о чему би, с људског стајалишта, било вредно говорити. При чему, разуме се, мислим на морал у једном ширем смислу, можда и најширем: као суми утицаја нашег живота на туђе у оквиру алтернативе добро-зло."

У политици

Пекић се читавог живота бавио политиком, и, упркос тешком младалачком искуству, од ње није одустајао. Писао је да верује у демократију „као најбољи од свих рђавих система, а свакако најподношљивији", да верује у разум и заштиту свега личног, грађанске и политичке слободе. Тиме се руководио и када се из Лондона вратио у Београд да би заједно с још једанаест интелектуалаца обновио Демократску странку, а затим постао и члан њеног Главног одбора.

Септембра 1990. објавио је програмски текст „Нација и демократија, а не нација или демократија", у коме, поред осталог, каже: „Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију је демократија њен изабрани циљ.
Демократија и Нација - да! Демократија или Нација - не!"

„То је он тако формулисао просто зато што је сматрао да демократија мора имати национално окружење, али она нипошто не сме бити сама себи циљ", каже Владета Јанковић. „Нација која је васпитана демократски - просперира. Значи, не треба се одрицати националног за вољу демократије која би била космополитског типа, а многи су то радили у оно доба када смо оснивали Демократску странку и одлазили у тај екстрем, а било је оних који на демократију нису обраћали никакву пажњу него су срљали у радикални национализам".

„Ако сам кадар да убедљиво опишем ликове у својим књигама, мора бити да познајем човека", говорио је Пекић у изборној кампањи за место народног посланика у Скупштини Србије, у којој је учествовао као кандидат Демократске странке за посланика из изборне јединице у Раковици. Није освојио мандат, у Раковици је за народног посланика изабран Војислав Шешељ. У Малом Мокром Лугу није победио ни други кандидат Демократске странке и такође један од њених оснивача, писац Милован Данојлић, који је касније оценио „Није то за нас ни било!", односно да тако пролазе писци у политици.

„Основна ствар је не гледати на сат. Победе се не добијају за секунд, ни за дан ни за годину", обратио се Пекић студентима са Теразијске чесме током протеста у марту 1991. Потом се вратио у Лондон, из којег је већ наредне године, на данашњи дан стигла вест о пишчевој смрти.