Борислав Радовић и 40 песама: Антички мудрац залутао у полудело доба štampaj

Неко беше Радовић Борислав. Бора. Песник. Преводилац. Уредник. У зрело доба есејист. У младости глумац.

Као почетник, негде у лето 1992. године, читао сам књигу стихова млађих југословенских песника објављену 1963. године. Наишао на имена: Миодраг Павловић, Васко Попа, Изет Сарајлић, Иван Сламниг, Весна Крмпотић, Петар Гудељ... И међу њима: Борислав Радовић. У књизи је била заступљена једна његова песма „Ноћу“, завршавала се речима:

неко каже: свиће.

Потом сам, причајући са старијим песницима, чуо о Сен-Џон Персу чију књигу Морекази је превео Борислав Радовић. Млад, превео обимну књигу која тече мнгим рукавцима француског језика. Потом сам читао и Мореказе и све песничке књиге Борислава Радовића.

Године 1998. у београдском кафићу „Moonlight“, у Улици Светозара Марковића, као студент и млади песник – већ сам имао иза себе књигу стихова – седео сам понекад са Мухаремом Первићем и запиткивао га о Васку Попи и Бори Радовићу. И о много чему још.

И, кад сам основао часопис „Сент“, прву организациону и лобистичку подршку дали су ми Срђан В. Тешин и Марија Кнежевић. Мени, младом уреднику који је имао тада 23 године, Тешин је дао имејлове многих писаца, а Марија Кнежевић ми је дала бројеве телефона многих песника. И телефон Борислава Радовића, али га дуго нисам позвао.

Слао сам му часопис, а маја 2004. године послао сам и моју књигу приповедака Потомци одбијених просаца. Неколико месеци након тога, јавио сам се старом песнику за кога сам већ чуо да има проблема са видом, па осим што сам се плашио да ли је књига залутала у пошти, плашио сам се и да ли ће читати моју књигу – шта ако не види?

И позвао сам га! Јавио се. Захвалио се на књизи и рече како би волео да се неком приликом сретнемо.

Песник грофовског достојанства

Први пут смо се срели почетком новембра у Улици Илије Гарашанина, у кафићу „007“. Запиткивао сам га о неким његовим песмама, о „Нолиту“, о дружењу са Васком, о Христићу и Ивану В. Лалићу. Причали смо о политици, о Југославији, о Андрићу, о пољопривреди, о лажној слави савремених америчких песника. Наравно, о Бодлеру, о Црњанском, о Ембахадама.

Већ на првом разговору, мене је позвао један новинар и жалио ми се на једног општинског службеника у Новом Пазару који му није дао да уђе на конференцију за новинаре. Причајући о том службенику, ја сам, у бесу, поменуо и његову матер, а Бора – благ је био и човек који не залази у туђу интиму – наставио је да говори о поезији, мирно, као да бес није дошао за наш сто.

Био је тежак код плаћања рачуна, није дозвољавао саговорницима да се маше за новчаник – ја сам, тада, мислио да је Бора песник грофовског богатства, али не, није он био имућан човек; био је човек грофовског достојанства.

Дуго смо остали у „007“, па смо отишли у кафић на углу Доситејеве и Господар Јевремове... не знам како се тада звао, али чини ми се да се сада зове „Рома“. Тамо смо седели са Милутином Петровићем и професором Драганом Стојановићем који је Бори донео рукопис песама.

Опет, наравно, о поезији смо причали, о Михајлу Лалићу. Наједном, ја сам устао. Журио сам на аутобус. Где идеш? Рекох, жена ми је пред порођајем, можда се већ и порађа, а ја сам имао неке службене обавезе у Београду... сад морам назад у Нови Пазар.

Они су ме зачуђено погледали. Зашто сам се задржао са њима? А ја сам имао много тога да причам са Бором. Кад би сели, не знам ни како би почели, али тешко смо завршавали наше приче. И често смо се чули. Када би сазнао од мене неку необичну чињеницу, нарочито о сродству неких људи који сродство крију, Бора би рекао: „Ето, да сам јуче умро, ово не бих знао.“

40 песама

Једанпут, неки аутобус је из Црне Горе клецао преко Новог Пазара за Београд. Бора ме чекао у хотелу „Москва“ скоро сат времена. Извињавао сам се због кашњења. „Све је у реду, знам шта је пут и путовање“, рекао је песник. Причали смо поезији, о свемиру, о сингуларитету црних рупа.

Августа 2007. ишао сам у ФоНет са братом и са једним камерманом, да узмемо неку камеру, рачунар и некакве техничке скаламерије за дописништво. Кад смо то спаковали, ја сам отишао у Улицу Илије Гарашанина и са Бором сређивао мој песнички рукопис Листови на води који ће ми пар месеци касније објавити „Просвета“. Секли смо песме. Скраћивали. Анализирали стих по стих. Бора ми је скренуо пажњу да нисам нумерисао странице што је њему отежало посао. Одбацио сам више од двадесет песама и свели смо књигу можда на 55 песама.

Бора ми је рекао: „На крају ће се цео живот свести на 40 песама.“ И баш тако је он урадио. Објавио је пред крај живота избор из своје поезије. Избор од 40 песама. Све остале нису издржале двоструки тест – тест времена и тест песника који их је писао.

Кад сам нашао брата и камермана, они су се чудили – зашто си остао четири сата? Рекох, сређивао сам песме. Заиста, стих по стих смо глачали, расправљали... Нису се наљутили на мене ни брат ни камерман, али су се заморили од чекања. Био сам захвалан старом песнику и уреднику што је у мој рад уложио време, знање и искуство.

Сутрадан, у кући, нападнут сам – зашто сам остао толико дуго док брат чека. Правдао сам се, правдао сам се, али у једном тренутку сам доживео нервни слом. Скакао сам по кући и падао као тек заклана кокошка. Скакао и падао.

Млади песници, ето, да знате, буран је и непредвидив пут према поезији.

Нешто изван поезије

Годинама, кроз дружења, Бора и ја би рекли један другом и нешто изван поезије. Сећам се како је Бора бринуо о зету. Рече ми једанпут да је зет много болестан. Ускоро, тај зет је преминуо.

Бора, то многи не знају, од државе, од колектива, од града Београда, никада није добио стан. Он је живео у теткином стану у Улици Илије Гарашанина. Бора се, међу првима, разишао са Слободаном Милошевићем. И никада није добио стан, али никада није потенцирао ту чињеницу. Ћутао је, живео свој живот и писао – све чешће есеје, све ређе поезију.

Од Боре је остала изрека упућена песницима: Седи, ћути и пиши.

Био је комуниста. Функционер Централног комитета Савеза комуниста Србије. Нисам приметио да је Бора био титоист, а да ли је жалио за Југославијом? Јесте. Јесте, јер никога није мрзео и традиција свих народа југословенских била му је блиска.

Волео је Данијела Драгојевића, Мака Диздара, ценио Блажета Конеског...

„Да ли сте Ви и Васко страховали да ће пасти крв у Југославији?“, питао сам.

„Ми нисмо имали сумњу да ће то да се деси, само нисмо могли да претпоставимо колико ће крви пасти, али крв је мирисала у ваздуху...“

Бора је био на Косову 28. јуна 1989. године. Они, врх југословенских и србијанских комуниста, попили су по кафу и минералну воду под шатором. Песник је гледао како се понаша Слободан Милошевић који је изашао пред народ, подигао обрве и укочио му се поглед.

„Тај укочени поглед ће му остати до смрти“, тврдио је Бора Радовић.

Земља за нас

Тетка Борина докторирала је код Марије Кири, а Борин отац је био доктор филозофије, службеник Министарства пољопривреде. Бора је мислио о земљи и пољопривреди. За њега је земља била центар политике, кад кажем земља, мислим на њиву, шуму и ливаду.

„Кад год сам путовао било где, као функционер, бројао сам грла... Никада од Београда до Пријепоља или од Београда до Урошевца, никада, баш никада нисам избројао више од 80 оваца, а увек сам бројао.“

У књизи Неке ствари Борислав Радовић је записао став који може бити политички програм свим народима у свим временима: „Треба остати на земљи, све је у томе.“

Иако син филозофа, Бора није веровао европским филозофима данашњице. Говорио је: они су намирисани, дотерани, причају много о свему, добро су плаћени, али кад неком народу треба правда и заштита, ућуте се филозофи. Богате државе су грабљивице.

Бора се сећао 6. априла 1941. године. Док су немачке бомбе падале на Београд, он се скривао са мајком на немачком гробљу и наслонио са на надргобни споменик Ернестине Хоф о чему ће касније написати познату песму.

Сањати Вергилија

Двадесети век није дао бољег есејисту међу нама. То је доказао пред крај живота, нарочито есејима о Вергилију. Бора је чак и сањао Вергилија.

У разговору са Божом Копривицом, рећи ће:

„Чини ми се да Вергилијево позивање на Хомерово дело, колико год било познато, никад не може бити превише истицано, из простог разлога што је оно од пресудног значаја за разумевање Енеиде. Критика је веома замерала Вергилију што на сав глас хвали Августа и што се превише угледа на Хомера. Чак ни позна антика није више добро разумевала смисао Вергилијевог дела. А није га добро разумело ни наше доба, судећи по речима Жака Переа кад овај каже да 'јединство тако сложеног дела као што је Енеида представља крхку ствар која тежи да се распадне откако не успевамо више да је разумемо онако тачно као савременици'. Било би веома претенциозно помишљати како ће сад неко сести и прочитати Енеиду, и извући из тог читања боље закључке него што су их извлачили људи који су се исцрпно бавили тим проблемима, а многи им посветили и живот. Али оно што је несумњиво, то је грчко наслеђе у рукама Рима, и у томе би могло бити извесне суштине. То је питање првенства. Римљани настоје да се представе као законити наследници и даљи носиоци грчке цивилизације и културе. То настојање је одлучно и јасно изражено код Вергилија.“

Никола Бертолино, још један чувени преводилац, када анализира живот и рад Борислава Радовића, у тематском „Сенту“ број 47, сматра да књигом о Вергилију песник и есејист доказује да његова мисао није остарила. „Тај есеј потврдио је један од мојих примарних утисака о личности Боре Радовића: да је тај изванредни познавалац античке књижевности, филозофије, митологије, у ствари антички мудрац залутао у ово наше полудело доба.“

Краj 

Пред смрт, Бора је све више времена проводио на Умци, код Бубе. Повремено би долазио на Ташмајдан. Интензивно је сарађивао са Милутином Петровићем око часописа „Поезија“ и са Дејаном Матићем око „Трећег трга“ где ће објавити шеснаест Бодлерових песама, али у четрнаест слогова.

Отишао је пролећа 2018. године, о том одласку певам у једној песми. Овако:

Да кажем још и ово чега се сећам. Позовем.

Добар дан, Боро.

Добар дан, Енесе.

Глас Вам је нешто бољи, боље звучите.

Не, него имам нов телефон.