Сећање на Исмета Реброњу, писца Етимологикона и песника бихорске самоће štampaj

У лето 1994. године пронашао сам у градском именику телефон Исмета Реброње чију сам поезију већ читао, али нисам знао како изгледа. Ја сам се представио као песник, и рекох, донео бих неке песме да погледа, а он ми рече да дођем око шест поподне у кафечајницу у Лучној згради.

Већ сам се питао како ли изгледа тај песник, мада сам претпостављао да је реч о једном човеку густе косе кога сам већ срео у некадашњем Радничком универзитету што је зграда данашње Градске управе. Наслутио сам да би такав могао бити песник. И баш он је то био. Причао је са неким човеком и рече ми да седнем за други сто, а он ће доћи за који минут чим оконча разговор.

Представио сам се, ко сам, чији сам, а он вели: „Одакле ти ове цигаре?" Да, на столу је био „Ротманс". Један рођак из Немачке дао ми је претходно ту кутију, а ја нити сам „Ротманс" тада нити касније пушио. Прескупе су то цигарете биле, али тада, и само тада, заиста беху међу мојим прстима.

Реброња је прелиставао песме које сам прекуцао на рачунару и одштампао. Затварао би рукопис, потом смо причали о поезији. Знам да смо се тада, на том првом разговору, дотакли Али Подримје и његове књиге Равнотежа. Кад сам рекао да је „Рад" објавио ту књигу 1979. године, Реброњи је то много значило, можда као чињеница да песник завирује у све што је везано за поезију. На том првом виђењу, Реброња ми је рекао још две ствари; прво, можеш да објавиш књигу, није рано, а друго, ако те нешто сада тишти, немој по морању да баш сада пишеш о томе, можеш и сачекати неке дане и године, па када се слегне све - оно што остане у теби, то је литература, а сада, под утиском, има у човеку баласта којем није место у литератури.

Реброња ми то није случајно рекао. Знао је за моју тадашњу ситуацију, а нешто од тога назрео је у поезији. Он је сматрао да велики бол треба да одстоји и да се заобли као камен у мору, јер му, ћошкастом, у литератури није место.

Крајем фебруара 1995. објавио сам књигу Средње слово. Реброња је био рецензент моје књиге, а већ смо повремено седели и причали о поезији, о прошлости и о страшним годинама које су протутњале кроз нас.

Шта је Реброња читао и волео? Јесењина. Пастернака. Витмена. Попу. Караосманоглуа. Борислава Радовића. Стевана Раичковића. Мака Диздара. Скеднера Куленовића. Танасија Младеновића. Миодрага Булатовића. Понајвише је био везан за Ћамила Сијарића.

Шта је то Елин Пелин?

Исмет Реброња рођен је јуна 1942. у Годуши. Општина Бијело Поље. Бихор. Црна Гора. Као дечак, почео је да пише стихове. Чудило га је што испод песме нешто пише... Нпр. у Буквару је испод песме писало Елин Пелин. Он је питао бабу: „Шта је то Елин Пелин?" „То је држава", рекла му је баба. Мало по мало, Реброња је сазнао да онај који пише песму јесте песник.

Реброња, чудно то звучи, али је тачно, није први песник међу Реброњама. Био је некад Касум Реброња, казивач народних, епских песама који је имао ауторирет међу Бихорцима и мирио је завађене породице.

Као основац, на неком школском конкурсу, Исмет Реброња је добио награду за песму. Послали су му: „Човече, не љути се".

Реброња након основне уписује Учитељску школу у Новом Пазару где станује у ђачком дому. Од Бихора до Новог Пазара иде преко студене и сурове Пештерске висоравни, пешке, са ђацима, преко Суходола, Угла, Бороштице, подно планине Јарут, преко Мелаја, па преко Коштанпоља, поред Сопоћана, низ Рашку, до Новог Пазара где је упознао на секцији неке песнике са којима је друговао деценијама. Али на тој секцији, млади песници су се поделили по областима и Реброњу су одредили да пише дечије песме, а он је хтео да пише „недечије" и тако се појавио и раскорак међу њима. Наиме, једни другима читали су песме, коментарисали би - сви би углавном похвалили све што је прочитано, али само је Исмет Реброња био храбар да понекад каже како му се нешто не допада.

У средњој школи очарао га је Ками. Рећи ће: „Био сам модерниста, сећам се да сам имао песму како сам згазио мрава и чуо да му пуцају кости."

Учитељску школу, последњи разред, завршава у Фочи. На дипломском пише о Миодрагу Булатовићу. Касније, кад га Буле упита: „Зашто си, земљаче, писао о мени?", Реброња ће рећи: „Зато што те професори тада нису читали. Нису имали шта да ме питају." „Паметно, земљаче, ценим то", закључио је духовити Буле.

Реброња се запошљава у Бихору као учитељ, жени се, пише поезију и сарађује са свим угледним часописима у Југославији. У исти мах врата су му отворили врата „Дело", „Савременик", „Књижевне новине"... Реброња често путује на песничке фестивале, а понајвише се сећао фестивала на Сутјесци где је упознао Ћамила Сијарића.

Чим је чуо презиме песниково, Ћамил му је пришао и рекао: „Ти, дођи код мене, ти си мој." Наиме, у Годуши, где је Реброња рођен има брдо које се зове Ребро. Људи одатле су Реброње, бројно је то племе, данас их има широм Црне Горе, Србије, Хрватске, све до Турске, Швајцарске, Немачке, Луксембурга...

Књига за књигом

Ћамил је Исмета звао Иле. Подржавао га. Имао слободу да пред њим каже оно што не би ни укућанима. Десило се и ово: Реброња Сијарићу пошаље песме, да овај погледа, а Ћамил, одушевљен, да би помогао и обрадовао младог земљака, пошаље песме у Пљевља, у Међурепубличку културну заједницу. И тако се појави Књига рабја. Сијарић, да би одушевио Реброњу, пошаље му примерке поштом, а овај се растужи, јер је радио на рукопису и неке стихове мењао. Реброња се наљути и баци рукопис који је дорађивао. И данас, Књига рабја је пред нама у радној верзији, а не у завршеној коју је сам Реброња уништио, у љутини.

А каква је то књига? Какве су те песме? Блиске песницима и непесницима. Прилично обимна књига са бројним антологијским песмама; има специфично расположење од прве до последње стране, истоветан тон, ритмове и дамаре који сежу до природе и до прапесника. Реброња живи са природом, али је не описује већ себе доживљава као њен део, као сегмент њене тишине и звук њених композиција.

На велико дрво пење се пастир и песник, тако гласи један стих из те књиге о којој се много писало широм Југославије.

Наредна књига Реброњина је Изложба коју чине уводна песма и три лирска пасажа: „Гробља", „Насеља", „Планина". Опет препознатљив песник који у оно доба, кад се писало понајвише о пругама, о борцима, о победама, пише о ономе што предосећа: протести против неправде, против неправедне расподеле хлеба.

Следи књига Газилар коју је Реброња назвао по новопазарском гробљу што у преводу значи „јуначко гробље". Књигу је објавио „Нолит" са пропратним текстом Васка Попе. Следе књиге Среда и Среда кћи и Кероника, а између њих прозна књига Бели унуци. Реброња се све више занима за словенску митологију, чита, истражује и тумачи речи, обичаје, процесије. За све то време, Реброња је радио у новопазарском листу „Братство" и у радију као уредник, кратко и у Дому културе. Његова породица се већ почетком седамдесетих доселила у село Подбијеље код Новог Пазара. То село добило је име по лековитој биљци подбел.

Реброња рано одлази у пензију, негде 1992. године, и повлачи се у себе. Са свих страна тешке речи, национализми, руше се мостови, руше се градови, руше се руковања међу људима. Многе улице мењају имена, многи градови мењају имена... Реброња се јавља са антиратном поезијом и са стиховима који су напојени горчином. Оно што је Реброњу посебно нервирало јесу примтивци, шибицари, стрвинари коју су узели у руке да представљају народе и да се баве културом, идентитетом.

Чини ми се да је понајвише презирао национализам и примитивизам. Крајем деведесетих објављује књигу Јесен празних ораха, а нешто пре тога и CI приче - 101 причу прожету фантастиком.

Балкан је био његова тема и фасцинација. Он је видео потенцијал културе и науке на Балкану, али се чудио тој негативној енергији која све направи и све сруши.

Објавио је и књигу народних изрека и пословица, у сарадњи са Медисом Колаковић, сакупљао, анализирао и  сабирао народно благо.

Зидајући своје дело

Имао је посебан дар да тумачи политичке догађаје, и глобалне сплетке и локалне вашке. Чудио се како мали људи лако преузимају историјске улоге да се баве политиком и да уништавају све чега се дотакну.

Из детаља је вадио шире слике; памтим, седимо у кафани „Бреза"и он види да је пешкир испред тоалета везан конопцем. Питамо конобара, зашто, а он каже: „Их, колико су ми махнули, дођу на задња врата, обаве посао, оперу руке и понесу пешкир".

Ако би му неко сметао, Реброња би се правио да не чује. Онај га пита нешто, а он: „Шта? Како? И онај помисли како песник не чује и продужи даље. А посебно би га нарвирало кад би га питали: „Пишеш ли?"

„Не, ја сам отишао у пензију."

„Ама не то, не новине, него пишеш ли књиге?"

„Таман посла. Ја сам пензионер."

Пред његов одлазак направио сам једночасовни интервју где ми је говорио о свом животу и раду. Ту је рекао да никад није видео таквог човека какав је Танасије Младеновић који жели све да ти учини, а да нема никакву корист од тога. Кад сам искључио снимач, Реброња ми рече: „Ово да објавиш кад одапнем." То сам и урадио у посебном „Сенту" и додао неке анегдоте и његове песме.

Умро је 1. маја 2006. и по сопственој жељи сахрањен је у селу Подбијељу, поред породичног имања, а оставио је аманет да се не каче умрлице по граду.

Оставио је неколико књига које су постхумно објављене, а посебно је био везан за свој етимолошки рад. Наиме, честрдесет година је писао етимолошки речник који је објављен под именом Etymologicon. О тој књизи тек треба говорити. Кад данас у руци држим Etymologicon, одмах ми падне на памет колико је тај човек времена и труда уложио да растумачи речи и њихово порекло. Колико је туђих заблуда сломио овим делом, колико је проницљивошћу улио знања и распршио незнања, а никада од града Новог Пазара нити од тзв. друштвених фактора није добио ни динар као вид подршке за истраживања.

Зидао је своје дело и живео скромно, а други су зидали куле и чардаке и запали у похлепу. Не знају шта имају и опет им је мало.