Траг у времену Мухарема Первића: Истинољубивост ти или не допушта да живиш или ти смета да мислиш

Рођен 1934. у селу Хумићи, код Кључа. Вртлог Другог светског рата довео га је у Војводину. У Старом Бечеју завршио је основну школу, а гимназију у Зрењанину, где је током средњошколских дана играо фудбал за Пролетер. Чувени Милан Галић је причао да је баш тај хитри, црнокоси центархалф имао велики потенцијал у ногама, али је он оставио фудбал онда када је уписао светску књижевност у Београду. Осим што је био даровит фудбалер, мало је познато, служио је војску у морнарици. Мухарем Первић, упамћен као један од најбољих позоришних и књижевних критичара друге половине XX века.

Писао је у Политици и Нину, био главни уредник Културно-уметничког програма Телевизије Београд у време њеног златног доба које су, поред осталог, обележиле емисије „Кино око“, „Петком у 22“ и квалитетан драмски и серијски програм, а понајвише је утицао на књижевност уређујући часопис Дело од 1961. до 1980, где су многи даровити писци на велика врата ушли у књижевност. Дело је тих деценија био доказ да Београд и Југославија припадају Европи, ослушкују Европу и да такође Европи имају шта да кажу. Рећи ће: „Лично сам поносан што сам био у прилици да уређујем часопис као што је Дело, који је код нас увео и јужноамеричку књижевност, херменеутику, егзистенцијализам, структурализам...“

Заљубљен у Наташу Ростову

Мухарем Первић је одрастао у интернату и тако схватио шта значи бити сам међу људима. Као зрењанинском гимназијалцу, њему самом и другима, постаће јасно да има дар за тумачење књига. Професорка Зора Михајловић тражила је да неко од ђака прочита Травничку хронику и каже своје импресије; Мухарем је тумачењем одушевио професорку.

Читање је тражило време и топао кутак. Первић је почео да чита Рат и мир и убрзо се заљубио у Наташу Ростову, а читао је у стану неког економа где је налагао ватру да би га овај пуштао да ту сатима чита.

Позоришни и књижевни критичар Мухарем Первић заправо је почео као глумац. Његова прва улога у зрењанинском позоришту: Тошица у Трифковићевој Избирачици. Редитељка му је направила велики нос и поверила улогу заљубљеног несрећковића Тошице.

Повремено, као средњошколац, са професорком Михајловић одлазио је у Београд, у Југословенско драмско позориште.

Године 1952. уписао је у Београду студије Опште књижевности, рећи ће: упознао сам Европу.

Понуду да пише позоришну критику дао му је Мирко Тепавац, директор Политике. Остао је деценијама у позоришној критици, мада се колебао повремено, јер је било много оних који су му говорили како би требало да ради „нешто озбиљније“.

А како је писао позоришну критку? Јављао се у различитим формама. Рећи ће: „Једном је то критика-есеј, једном критика-прича, па полемика, некад скоро песма, неки пут политика и антиполитика. Тако сам се, бавећи се позориштем, бавио разним књижевним жанровима.“

Био је свестан пролазности позоришта и пролазности живота: „Ту су читаве галерије глумаца о којима већ следећа генерација не зна ништа.“

Али Первић се увек држао праксе да своју душу не храни само театром, јер то не би било довољно. У разговору са Ољом Милошевић 2007. поводом 50 година рада, рећи ће о свом критичарском ангажману: „Свако вече сте у другом књижевном и позоришном жанру. Када бисте се искључиво бавили позориштем, не бисте били добар позоришни критичар. Ја сам све то време много читао друге ствари. Волео сам Музила, Џојса, Фокнера, Кафку, Чехова особито. Морате се стално пунити.“

Тамо где се кали челик

Первић је као млад постао члај КПЈ. Једном приликом, са студентима, дочекао је Нову годину у друштву Тита и Ранковића. Первић је био и кум Драже Марковића, а по причању песника Божидара Шујице, Первићу се Ранковић једном приликом, у друштву многих младих културних радника, обратио овим речима: „Зашто си снужден кад ја тебе највише волим?“

Песници тога доба се слажу да је Первић могао да постане шта год је хтео, али он није желео да буде амбасадор, министар, саветник. Не. Он је био са уметношћу, тамо где се калио челик. 

Јесте припадао тој партији, али није имао ни трун презира према онима који нису били њени чланови или према онима које партија није симпатисала. Первић, наравно, није падом комунизма похитао, као многи, да се одриче комунизма. Он ће искрено записати: „Уверења је тешко стећи; није их се лако ни ослободити.“

Иако увек у медијима, није био део комунистичке пропаганде. Он је научио од Валерија да у свакој пропаганди има дубоког презира према људским бићима.

„Никада нисам мислио да је наша средина заостала. Увек сам имао жељу да оно чему припадам учиним бољим. Па, и када сам био члан једне партије, трудио сам се да она буде боља“, тако је говорио Первић.

Зрелост је нема

Као што обично млад песник запиткује, питао сам Первића и о грешкама тог система и он ништа није спорио, али је сматрао да у некој држави каква је била друга Југославија није ствар у томе да сви добију све што им припада него систем може бити стабилан ако сви добију мање него што им припада –само тада ће свима бити комотно. Друштвене односе је видео као судар различитих истина. Записаће: „Или ти не допушта да живиш, или ти смета да мислиш. Таква је истинољубивост.“

Није лако доносио судове о друштвеним догађајима, напротив –сматрао је да су често пресудне оне чињенице које не улазе у историју. Можда се зато и клонио крупних политичких закључака.

Сарађивао је са најутицајнијим писцима тога времена, са неким је био веома близак (Матић, Давичо, Попа), сретао Црњанског, приређивао прво издање Андрићевих сабраних дела, али –звучи невероватно –никада није срео Мирослава Крлежу. И сам се томе чудио, како им се путање никада нису додирнуле.

„Једно ипак знам: зрелост је нема“, записао је тај човек који није читао Антонија Поркију, јер тада није био преведен, а имао је поверања у реченицу, у њену моћ да довољно сажме.

Једанпут, ја сам му казивао његову мисао које он није могао да се сети. То је његова мисао о лажи, како лаж може бити сурова, сирова, гола, украшена, мека, опака, нежна, светла, тамна, обојена, безбојна, укусна, неукусна, кућна, родитељска... Знао је да се нашали: „Ако сам ја то рекао, онда је то баш добро.“

Његова естетика је полазила од имена унутар неког књижевног дела. Он примећује и то да чудовошта у причама обично имају лепа и звучна имена као да нам приповедачи поручују да је опасност маскирана, али и да је треба добро упамтити.

Прво на шта човека треба навикнути то је он сам, тврдио је Первић, додајући да је преко најлепших и најружнијих ствари у човеку превучена образина. Посматрајући уметност и човекове заблуде о њој, посматрао је свет.

Приметиће да се за роман дуго говорило да побољева и да је умро. „Очигледно, у свету који стари све је теже бити жив и млад.“

Сам међу људима

Као уредник је дао крила многим младим писцима и тачно је осећао границу када се од младог постаје зрео писац. Често истичем ту његову дефиницију стицања литерарне зрелости: „Када посумња у узоре, и изгуби вољу да тврди и упућује, човек почиње да разумева и оно што се не тиче само њега. Ова врста осећајности у основи је језика књижевности.“

Књижевност је обележила његов живот као што је и он обележио књижевност. После рата, када је младост проводио у интернатима, у Војводини, научио је шта значи бити сам међу људима. А што се тиче раног детињства у БиХ, поменуо ми је да се сећа реке Сане и своје сестре која је млада умрла, а била је веома лепа. Звала се Васвија.

Да ли је Первић себе сматрао срећним или несрећним? О томе је оставио запис:

„Нисам волео црне мачке и број тринаест. Тринаест година, а да то нисам знао, седео сам у позоришту у фотељи број тринаест. По правилу су ми и у хотелима давали кључ са бројем тринаест. Нисам волео број тринаест, али је он волео мене.“