Време скрнављења и обесмишљавања: Споменик херојима Црвене армије и смисао историје 20. века štampaj

Градови које смо видели се деле на оне у којима смо живели и оне у којима смо били туристи. Кад се може рећи да си живео негде? Рецимо, ако си негде боравио у континуитету пола године? Професорка, рецимо, која из Европе као гостујући предавач одлази у Филаделфију, примера ради, на један семестар: хоће ли она после рећи да је живела - баш живела - у Америци? И има ли право то да каже? Има градова у којима сам живео и градова у којима сам боравио као гост, посетилац, туриста. И има један град који је, барем у мом личном осећању, између - Беч.

Нисам никад живео у Бечу, био сам два пута на двомесечним књижевним резиденцијама и барем још десетак пута: на сајмовима, промоцијама књига, читањима, конференцијама, а понекад и доколице ради. У збиру је било вероватно и више од пола године, али без фамозног континуитета.

Југ је главни

Најчешће сам у Беч стизао авионом. Неколико пута дошао сам и друмом, колима, комбијем или аутобусом. Возом до пре неки дан, међутим, само једанпут, давно, кад сам долазио први или други пут, пре скоро двадесет и пет година. Дошао сам био на фамозни Зудбанхоф, Јужну железничку станицу - Јужни колодвор, од кога, како каже славна досетка, почиње Балкан, и у чијој се околини, како је писао Роберт Каплан, Хитлер учио мржњи.

Околина Зудбанхофа тада је заиста деловала стереотипно балкански, без ичег амблематски мителеуропског. Личило је мало на онај Кишов утисак из његовог паришког краја; нашијенци се дозивају и пичкарају, а из кафанских и аутомобилских звучника трешти хармоника.

Касније је стигла најава да се стари Јужни колодвор руши односно реконструише; на његовом месту је била испланирана нова бечка Главна железничка станица, Хауптбанхоф. Радови су почели негде пред крај прве деценије овог века и трајали су годинама. Напокон је крајем 2014. нова станица свечано отворена, а стопроцентно функционална је постала крајем наредне године.

Бивао сам у међувремену у Бечу, али ме пут некако није наносио у тај крај. Уосталом, тај десети бецирк, Фаворитен, и у туристичким водичима обично се помиње као део Беча у којем баш и нема неких посебних атракција. А сада сам, ето, неки дан, из Прага возом стигао у Беч, да бих се на тамошњем аеродрому укрцао на авион за Београд. Имао сам четири и по сата времена од доласка у Беч до полетања са аеродрома, што ће рећи да сам у самом граду могао да проведем максимално три сата.  

Попер и Канети

Занимало да видим како изгледа бечки Хауптбанхоф. Читао сам да су је Аустријанци откад је отворена практично сваке године бирали за најлепшу железничку станицу у Аустрији, док је у једној анкети на нивоу Европе изабрана за другу најбољу железничку станицу на Старом континенту. И заиста, први утисак кад се стигне на Хауптбанхоф је монументалност.

Зграда је огромна, модерна и блештава. Како и доликује великим станицама, има излазе на све четири стране света. Има, међутим, нечег нарочито прикладног у томе да се са Главне бечке железничке станице излази на улице које носе имена по Карлу Поперу и Елијасу Канетију. Они су, сваки на свој начин, симболи златног доба Беча. Обојица су га напустили јер су га морали напустити, али обојица су га до краја својих живота волели.

Ако ме сећање не вара, у време Зудбанхофа овде није било Поперове и Канетијеве улице. Њих су двојица, што није незанимљиво, умрли у размаку од једва месец дана: Канети средином августа, а Попер средином септембра 1994. године. Улице које се зову њиховим именима део су новог модерног блока зграда који подсећа на, примера ради, београдски Airport City. То је ваљда та естетика.

Канети је добитник Нобелове награде за књижевност, а исту награду је седамдесет девет година пре њега, три године пре његовог рођења, добио Кристијан Матијас Теодор Момсен, по којем се зове улица којом се стари Беч наставља на хипермодерну зграду Хауптбанхофа. Понешто типична бечка улица у сиви јесењи дан док се спрема киша, а већина пролазника говори неку варијанту српскохрватског. Било би згодно да негде ручам, помишљам, али пре тога бих ипак прошетао.

Градом који знаш тешко је шетати бесциљно. Путокази сугеришу палату Белведере, а купола Карлове цркве, налево од Белведереа, већ видљива на хоризонту, свакако привлачи својом гравитацијом. Нећу, међутим, ни лево ни десно, већ средином, до једног за бечке услове омаленог трга, трга који волим откад сам овде био први пут, као у оној песми где се хладноћа описује баналним и устаљеним поређењем, а које опет, због гласа или музике, делује необично оригинално.

Из Момсенове улице прелазим у дугачку и лепу која носи име по Аргентини, земљи која је дала пет добитника Нобелове награде, а опет, успркос сили писаца који су обликовали модерну литературу, ниједног књижевног; имају по две награде за медицину и мир те једну за хемију.

Грашкоград

Релативно брзо стижем до Шварценберговог трга. Споменик је и даље ту: споменик који се некад звао Споменик херојима Црвене армије (Heldendenkmal der Roten Armee), док данас носи безличније име Совјетски ратни меморијал. Подигнут је у част седамнаест хиљада војника Црвене армије који су пали при ослобађању Беча од нацистичке окупације.

Бечка офанзива Црвене армије трајала је од 16. марта до 15. априла 1945. У јулу исте године, на састанку у Лондону, САД, СССР, Велика Британија и Француска поделиле су Аустрију и њен главни град Беч у четири окупационе зоне, слично као Немачку и Берлин.

Представници Совјетског Савеза су наводно разматрали више локација за споменик својим погинулим војницима, а овај Трг је, према неким информацијама, изабран јер је захваљујући таквој локацији споменик видљив из свих окупационих зона. Споменик је једноставан, али ефектан: састоји се од полукружног славолука испред кога је високи обелиск на чијем је врху фигура војника Црвене армије. Одмах поред је и велика фонтана.

У првој деценији постојања споменика, његова службена адреса била је Стаљинов трг. Три године после Стаљинове смрти, име трга је промењено. Совјетски војници који су били сахрањени крај споменика ексхумирани су, па премештени на посебан део бечког Градског гробља, али споменик је остао ту.

Став дела Бечлија према њему знао је бити амбивалентан. Забележена су барем два-три покушаја завере да се он експлозивом уништи, а интересантна је и понешто подсмешљива локална референца на меморијал „Erbsendenkmal" (што би у преводу био „Споменик грашку" или - у складу са оним цртаним филмом - „Грашкоспоменик"), која подсећа на Стаљинову одлуку да изгладнелом становништву Беча донира хиљаду тона грашка. Макар и цинично, тај назив сугерише да је град Беч био захвалнији на грашку, него на ослобођењу, што није нужно лишено истине.

Седам година раније, нацистичка војска Беч није освојила у рату, него је свечано умарширала, без икаквог отпора, уз одушевљење највећег дела становништва. Ипак, градска власт се све ово време, баш онако пословично бирократски, према споменику односи сасвим коректно и домаћински. То је имао потребу посебно да нагласи и Владимир Путин лично, кад је 2018. био у посети Аустрији и кад је уз споменик свечано положио венац.

Засметало је то и тада неким локалним новинарима и представницима невладиних организација, а и у петнаестак година међувремена до дана данашњег било је неколико инцидената.  

Свакодневни живот

Док се широм источне Европе, у новијим чланицама НАТО савеза, полако завршава рушење свих споменика који комеморирају Црвену армију, односно ослобађање тих земаља и територија од нацистичке Немачке, овај бечки споменик делује ми још лепше. 

Има у том споменику нешто што личи на Партизанско гробље у Београду. Нема у њима и око њих ничег мрачног, ничег мртвозорничког, они су савршено инкорпорирани у атмосферу и ритам свакодневног живота. Можда и грешим, али отуд некако слутим да у неутралној Аустрији, у космополитском Бечу који се годинама, скоро без изузетка, у свим релевантним истраживањима бира за град најбољи за живот у светским оквирима, овај споменик нико неће срушити, барем док све не оде доврага. Ова и оваква Аустрија, овај и овакав Беч, нису замисливи без оних седамнаест хиљада војника Црвене армије који су и за њих такве дали живот. 

О томе увек мислим надомак овог споменика, док гледам мајке с децом како се играју, тинејџере који се мангупирају на скејтовима и бициклима, студенте који пуше и пијуцкају пиво, пензионере који на клупама читају новине.

Фонтана пригушује буку градског саобраћаја и чини да овде није превруће ни кад је на педесет метара одатле и даље паклено. Сада није вруће, сада се ближи јесен, која на трагу оне чувене прве реченице српске књижевности призива свест о бесмислу живота.

Без свести о томе шта комеморира овај споменик, историја двадесетог века бива бесмислена.

Цвијић и Кончаловски

На другом крају овог трга је споменик оном по којем се трг зове - Карлу Филипу, принцу Шварценберга, који се најпре на Наполеоновој страни борио против Руса, па је након што је Аустрија променила страну предводио антинаполеонску коалицију у биткама код Дрездена и Лајпцига.

Неко би та два споменика ставио на исте теразије као симбол европске историје. Мени је, међутим, драже са Спомеником херојима Црвене армије заједно посматрати један много ближи, мали, из истог парка, који га практично додирује. То је споменик Едварду Зису (1831-1941), чувеном аустријском геологу и географу, професору и својеврсном ментора и узору Јована Цвијића.

Кратки комеморативни текст на Совјетском ратном меморијалу написао је песник Сергеј Михалков, отац два режисера: Никите Михалкова и Андреја Кончаловског. У овом кратком сусрету Цвијића и Кончаловског у фусноти једне асоцијације је, рекао бих, права историја Европе, историје њене науке и уметности, историја онога што је мало полуострво огромне Азије учинило важним и великим. Такве Европе се сећамо памтећи победу над нацизмом и фашизмом и оних који су ту победу извојевали, и глобално и локално.