Лекције из људскости Арсена Диклића: Од "Не окрећи се сине" до "Дјеце Козаре"

Његова прва амбициознија, иако обимом невелика књига „Три приповетке“ у издању „Дечије књиге“ из Београда, изашла 1950. године, нема класичну биљешку о аутору, него кратак аутобиографски запис, насловљен „писац о себи“. У завршној реченици, једноставним ријечима упућеним претпостављеној младој публици, писац и нехотице нуди ведру слику једне побједничке генерације и времена које је изборила: „Живим у Београду, уређујем часопис „Пионири“, волим да читам добре књиге, да идем у биоскоп и на футбалске утакмице. Арсен Диклић.“

Београд, књиге, филм, фудбал, до јуче сиромашни лички дјечак остваривао је своје снове и нудио их дјеци свог времена. А „три приповетке“, данас с правом заборављене, о лову на прикривене четнике, развоју сељачких радних задруга и официрима који сеоској дјеци набављају фудбалску лопту, говориле су да аутор зна пратити захтјеве тренутка. Понекад уз подршку, а понекад и мимо службених ауторитета.

Арсен Диклић је књижевник којем је филм обиљежио литерарно стваралаштво. А филмови које је сценаристички радио обиљежили су вријеме свог настанка, своју деценију у животу бивше државе. Половином 50-их написао је „Не окрећи се сине“; на прагу половине 60-их „Марш на Дрину“; половином 70-их био је у Јакобсфелду; а половином 80-их, опет на вријеме, писао је „Јасеновац“. 

Иде Дика преко равног рита 

Ова скала тема је хисторијски била законита и снажно свједочи у којој је мјери Арсен Диклић, данас углавном памћен као безазлени писац за дјецу, за библиотеке „Вјеверица“ и „Ластавица“, заправо био гласноговорник своје генерације. Свједочи и то да се није бојао великих тема; поред споменутог, аутор је сценарија за „Ужичку републику“ и „Велики транспорт“, режимски сакросанктне теме, али и за „Хајдук Вељка“, једини уз онај о Јасеновцу који није реализован.

И то је била генерацијска, побједничка карактеристика. Вјеровали су да са своје позиције могу све ријешити, да је кључ времена у њиховим рукама. Иако је баш он зарана показивао интелектуалистичка скретања, о којима је сам духовито свједочио. Наводно је због своје склоности сувишном и слободном мишљењу, од својих партијских другова опјеван у политичком бећарцу:

„Иде Дика преко равног рита
И он води чете мењшевика...“

Дика му је био надимак, а данас је потребно и нешто уживљавања у вриједности оног времена да се схвати порука. Мењшевици су у бољшевизираном покрету били синоним за оклијевање и теоретизирање у револуцији. Јер, чете су наравно требале бити бољшевичке, као што су заправо и биле.

Узгред, једна од занимљивијих и важнијих по посљедицама духовних еволуција код наших књижевника потеклих из партизанских редова, а најјачи су примјери управо Диклић и његов велики ментор Бранко Ћопић, јесте: како су од сумње у изворне вриједности покрета којем су припадали, а које су зарана уочили, стигли до обране идеализиране верзије истих тих вриједности.

Тако половином педесетих година, кад настаје филм а онда и књига „Не окрећи се сине“, излази и чувена књижица, деценијама обавезна лектира школске дјеце, „Орлови рано лете“, а тек нешто касније и „Глуви барут“, роман који је готово све политичке светиње доводио у питање. Барем кад су њих двојица у питању, вјероватно је одлучујућа била чињеница да су они те вриједности примарно посредовали младој генерацији, што претпоставља дубоку искреност. То што је радио Диклић је звао „књижевност о дјеци и филм о дјеци“. Радије него стандардно, књижевност за дјецу.

Све је с Бауером било добро 

Сценариста и романописац ће касније записати да су тему за филм и књигу пронашли заједно он и Бауер, „претресајући судбине затвореника и судбине њихове дјеце“. Потом је књижевни дио посла свакако припао Диклићу, али за оно што је и данас и у филму и у књизи најупечатљивије, а то је атмосфера ратног Загреба, за то свакако велике заслуге имају казивања Бранка Бауера, који је рат преживио у том граду.

Ефект те јединствене у нашој култури сарадње и двоструке приче, испричане најприје модерним филмским језиком, а потом књижевним, који је слиједио сведеност и снагу филмског, то није могао постићи ни Славко Колар, који је једини тада покушавао свједочити својим приповијеткама о усташком Аграму. Све је то добро знао Бранко Бауер, крај чијег имена и имена његовог оца Чедомира данас стоји часна титула „праведника међу народима“.

Њих двојица су цијелог рата у свом стану у Гундулићевој улици држали Јеврејку Љерку Фреибергер-Горанић. У најтежим данима пред крај рата, у завршној акцији расног чишћења, није јој помагала ни очева промјена презимена, ни њено накнадно крштење. У хрватској иначици фашизма и антисемитизма, спасило ју је Чедомирово школско познанство са високим усташким дужносником. Због такве врсте знања лик сликара Леа у роману је тако трагично истинит. Снага свеприсутног зла је тако увјерљиво приказана да су и ликови који му служе, увјерљивији од оних других. А поглавников интернат, ма како скицозно приказан свакако је јединствен у српској књижевности и вриједан пажње. Данас је то лакше видљиво него у оно вријеме.

Сљедећи велики режисер са којим је радио био је Жика Митровић. Митровић је већ имао драгоцјено искуство у раду са ауторима из Хрватске, кад је 1960. године, према сценарију Славка Голдштајна снимио „Сигнале над градом“, легендарну, али на чињеницама утемељену епизоду из партизанског рата на Кордуну и у Карловцу.

А како је и зашто управо половином шездесетих постало могуће и потребно снимити „Марш на Дрину“, како се ломила судбина заједништва у новој Југославији, каква је улога притом приписивана Србији и њеној ратној побједи, овај аутор је покушао показати у књизи „Време спорта и разоноде“, на коју упућује добронамјерног читаоца.

Лајте, кере Јакобсфелда! 

Диклић ће послије у интервјуу загребачкој ревији „Студио“ поштено признати: „Све што сам направио са Бранком Бауером било је добро“. И заиста, урадили су барем још једну велику ствар, уз напомену, да је у том случају њиховој синергији придружен и трећи домаћи великан у свом послу.

И у подлози приче о Милану Маљевићу и самоиницијативном паљењу заплијењеног жита од стране скупине омладинаца у неком војвођанском селу, стајала је истинита епизода с којом се Диклић сусрео у својим партизанским данима.

Серија и филм били су занимљиви и популарни, лик полицајца Шицера нудио је југославенској јавности нешто ново – интелигентног непријатеља, али праву далекометну снагу причи дала је њена друга сезона.

Када је у „Зимовању у Јакобсфелду“ лик газде Јакоба Јериха припао глумцу Слободану Перовићу, догодило се нешто што је генерацијама које су то тада гледале остало у трајном сјећању. Био је то ментални потрес, Јакоб и његова жена Марта, фолксдојчери, са два сина који су остали под Москвом, изгубљени у беспућу у том из другог свијета пренесеном селу, одједном су за нас били само људи; на кривој страни, али тим више, људи.

Ту хисторијску и људску изгубљеност могао је изнијети само Слободан Перовић, режирати Бранко Бауер, а личком партизану Арсену Диклићу, којем би, да је остао у завичају, вјероватно припао неки ланац земље неког Јериха, служи овај текст на људску и хисторијску част. О овој чињеници је већ писано (Владимир Гајгер, Миљенко Јерговић), али никад није сувишно истицати ову сјајну књижевно-моралну тачку из времена у којем их није било много, у једном тада већ уморном и исцрпљеном друштвеном поретку.

Зоран Новак је трчао према сунцу 

Није сигурно како би прошао његов Јасеновац, да је снимљен 80-их. У извјесном смислу можда и боље да није, био би само још један снажан повод раздорима који су постали несавладиви. Он је своје урадио, означио тачку до које је био стигао, али његова се публика промијенила. Такво увлачење у јавну сцену сигурно би га одвојило од Дунава и његових тадашњих преокупација. Уосталом, „Не окрећи се сине“ је, поред осталог, и прослов за тај неизвршени задатак.

Пред крај живота мучила га је Лика. Пригодно претјерујући говорио је: „Везао сам се уз Дунав само зато јер више нема Гацке“. Имао је потребу да нешто учини за стари крај, а веза је била прекинута. Сањао је велику хисторијску фреску о Личанима, осјећао да грађе има много, али што вријеме, што хисторија, чинили су своје. Задње добро темпирање у свом животу сачувао је за сам крај.

Умро је 4. јула 1995, мјесец дана претекавши свој завичај, онакав какав је знао и волио. Година коју није преживио још један велики посвећеник хрватско-српских релација, Слободан Селенић.

Данас, кад је вјероватно теоријски нерјешиво питање што ће у литератури као трајна вриједност преживјети иза великог европског социјалистичког покушаја, што од оног про, а што од оног анти, кад је у младој публици угрожено много онога у што су се клели они који су за то вријеме животом и радом били везани, чини се да смијемо рећи како расту акције малог Диклићевог романа. Добра књижевност „о дјеци и омладини“, осим споменуте искрености, чува сажете темељне вриједности, у овом случају, архетипску жртву оца за сина. А има и подршку филма, који као модерна умјетност има нешто универзалнији језик.

У вријеме свог настанка филм-роман „Не окрећи се сине“ је својим насловом сажимао у формулу владајућу политику – културу сјећања. Управо је она била под најстрожом контролом и завршна реченица романа, „Зоран Новак је трчао према сунцу“, филмски-литерарно је проносила владајућу вриједност. Непријатну прошлост је требало нивелисати, прилагодити за политичко кориштење, односно, заборавити. Наслов је, данас то знамо, садржавао и митску-библијску пријетњу.

Јер, на крају се генерација Зорана Новака ипак окренула.