Таса Ј. Миленковић, први учени српски полицајац, шеф БИА и писац хорор-кримића: Грозно убиство на Дорћолу и друге приче štampaj

Танасије Таса Ј. Миленковић, оснивач школе за жандарме 1880, у којој је неколико година предавао све предмете, часописа „Полицијски гласник“ 1887, као и картотеке са фото-документацијом малолетних преступника, тзв. кесароша, одраслих кесароша и свирепих злочинаца (у обреновићевској Србији кесарошима су се називали преступници који су из џепова угледних домаћина вешто извлачили новац и друге драгоцености; тада новчаници нису постојали, па се новац држао у кесама). Поред тога, био је и аутор првих криминалистичких приповедака, новела и романа који се збивају на београдским улицама.

У последње три деценије деветнаестог, као и у првим деценијама двадесетог века, Таса Ј. Миленковић је писао криминалистичку прозу у којој је на натуралистички начин описивао бројне злочине. По његовим речима страствено је писао, да би грађанима указао како да се клоне кесароша и сецикеса (обијача и пљачкаша), трудећи се притом да на сликовит – малтене фотографски начин – створи атмосферу тескобе и ужаса. Све то филовао је бројним подацима и ликовима из стварног живота, стварајући прозне целине у којима је ондашњој књижевној публици било тешко раздвојити фикцију од истине.

У српској књижевности Таса Миленковић остао је упамћен не само као писац прве приповетке о малолетним деликвентима „Деца кесароши“ (1881), већ и као утемељитељ српског урбаног кримића са елементима хорора, што најбоље показују приповетка „Живот за динар“ (часопис „Порота“, 1888) и роман „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу – криминални роман из београдског живота“ (часопис „Правник“, 1891). Натуралистичким описима убистава угледних домаћина, Миленковић је шокирао тадашње житеље Београда.

Полицајац и књижевник

Танасије Ј. Миленковић је по професији био полицајац. Рођен је у Београду 17. октобра 1850. године, у једној од најугледнијих трговачких породица. Правне науке завршио је у родном граду. Са двадесет две године, скренуо је на себе пажњу јавности текстом „О смртној казни“, објављеним у тадашњем часопису за судску праксу „Правда“. У бечкој „Српској Зори“ објављивао је критике и есеје посвећене позоришној уметности. После кратког бављења судском праксом, прелази у полицију у којој остаје до краја каријере.

За Миленковићеву полицијску каријеру значајан је боравак у Русији. На захтев руске владе, тадашњи председник српске владе Јован Ристић 1878. године Миленковића шаље у Русију. Жељан знања, провео је тамо три године.

Током боравка у Русији добро се упознао са радом првог начелника санктпетербуршке криминалистичке полиције, проницљивим и непоткупљивим Иваном Дмитријевичем Путилином (1830-1893). Путилин је у историји руске полиције остао упамћен по чињеници да приликом саслушања никада није користио физичку силу; послужио је Фјодору Достојевском као прототип за лик Порфирија Петровича у роману „Злочин и казна“.

У народу је Миленковић постао популаран првенствено захваљујући својим дневницима у којима је детаљно говорио о полицијској пракси у иностраним земљама попут Русије, Аустрије, Немачке, Енглеске и Француске. Његове дневничке белешке карактеришу стални захтеви да се у Србији полиција ослободи притисака политичара и оних фабриканата који мисле да новцем баш све могу да купе, залажући се притом да пред законом сви кривци буду једнаки, и да се у борби против криминала бескомпромисно примене сва ваљана искуства из од Србије знатно развијенијих земаља.

У дневницима је исцрпно описивао бројне злочине, из којих видимо да се и тада није оскудевало у убиствима, силовањима, педофилским радњама. Тако у поглављу „На гробљу“ пише:

У књизи „Београд у тами“ живописно проговара и о сујеверјима тадашњих кесароша:

Неколико дана уочи Мајског преврата, 1903. године, Миленковић је обавестио краља Александра Обреновића и његову супругу Драгу Машин о завери која се спрема против њих. Предочио им је и имена свих завереника. Краљ Александар и његова супруга нису му поверовали, чак му је Драга Машин рекла да претерује.

На званичном сајту Безбедносне информативне агенције (БИА), Танасије Таса Ј. Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, „Одељења за поверљиве полицијске послове“, од 1900. до 1901. године, када је и пензионисан. Први руководилац је био Јован С. Миловановић, од 1899. до 1900. године.

Насиље и мистика у прози Танасија Миленковића

Проза Танасија Ј. Миленковића објављивана је у Хрватској и Словенији, а превођена је на енглески, немачки, румунски, словачки... У Бугарској, Тасини дневници били су обавезно штиво за будуће полицајце. О његовом књижевном стваралаштву похвално је писао и чувени хрватски слависта Ватрослав Јагић.

Како је Миленковић писао види се из приповетке „Живот за динар“, у којој свирепи бандити масакрирају једну угледну београдску породицу. Злочинци су прво провалили у кућу једног од најбогатијих београдских трговаца, и потом га заједно са супругом лишили живота. На крају упадају у собу у којој је спавао њихов јединац, са намером да и њега убију. Међутим, тог тренутка долази до неочекиваног преокрета:

Из цитираног одломка јасно се уочава да су Миленковићеви описи били – како би се то данас окарактерисало – филмски. Приповедач не објашњава изненадни страх који се јавио код убица и то баш у тренутку када су се спремали да ликвидирају дете, већ читаоцима дозвољава да помисле да је на свет злочинца дејствовала нека необјашњива виша сила.

Роман „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу – криминални роман из београдског живота“ објављен 1896. године, натуралистичким описима шокирао је ондашње јавно мњење. Главни јунак ове прозе разбојник Гена задовољан је обављеним злочином. Убиство убрзо бива откривено, међутим током увиђаја полиција се више бави убеђивањем грађана да би на предстојећим изборима требало да победе они који су већ заузели владајуће позиције, него откривањем трагова који би их брзо довели до решења овог монструозног злочина, иако се једном полицијском службенику причинило да у оку убијеног види лице ноћне море за полицајце из обреновићевске Србије – сецикесе и свирепог злочинца Гене. У причу романсијер уводи и посрнулу девојку проститутку, која љубавну везу са бескрупулозним и злогласним разбојником плаћа животом.

Таса Миленковић доследно је неговао сопствени стил филмског приповедања, уз колорит и атмосферу блиске савременој англосаксонској, конкретније америчкој хорор прози. У српску прозу пророчки је увео елементе стравичног, који су се у америчкој књижевности захваљујући Ричарду Метисону (романи „Комешање одјека“ и „Док будан сањам“) и Роберту Блоху (романи „Психо“ и „Ноћ кољача“) појавили тек крајем педесетих и шездесетих година двадесетог века.

То само показује да је један од најпоштованијих и најуспешнијих српских полицајаца, Танасије Ј. Миленковић, као прозни писац чак седам деценија пре Метисона и Блоха схватио да се аутентични хорор не скрива само под окриљем мрака, већ да битише и у нашим изопаченим световима, унутар људских лобања. Његове реченице су кратке, сажете и лишене патетике, поготово када описује злочине.

Смрт и заборав

Танасије Таса Ј. Миленковић живот је окончао самоубиством 23. марта 1918. године. У опроштајном писму упућеном брату Сави, три дана пред суицид, написао је да је „изнемогао, болестан, и неуростичан“, извињавајући му се што му прави невоље, „зато што се на један нехришћански начин курталише живота“.

Све што је стекао оставио је у просветне и образовне сврхе Српској академији наука и уметности и „Друштву Свети Сава“ у коме је деценијама био члан „Главног друштвеног одбора“.

У кући у којој је живео и писао своју прозу, у Улици Господар Јовановој бр. 51 на Дорћолу, од 2006. године се налази приватна болница. Нажалост, на том месту нема чак ни плоче на којој би писало да је ту живео први српски полицајац и писац првих – како се у Тасино време говорило – „криминалних приповедака, новела и романа из београдског живота“.

Миленковић припада категорији заборављених српских интелектуалаца. Изучавајући његов живот и књижевни рад можемо се запитати како би поступили Американци да је којим случајем оснивач прве приватне детективске агенције на тлу Сједињених Америчких Држава, Алан Пинкертон, поред свог посла писао позоришне критике, приповетке, новеле и романе. Лако је закључити да би се Пинкертонова проза и данас штампала у милионским тиражима, и да би био протагониста многих, и то не само биографских филмова.

Тасу Миленковића су из заборава помало извукли Горан Скробоња и Иван Нешић, аутори првог модерног хорора у Србији „Накот“. У романима овог књижевног тандема „Фирентински дублет – Сфумато“ и „Фирентински дублет – Кјароскуро“, у улози успешног ловца на криминалце видимо писца Милована Глишића, коме Таса Миленковић као искусан полицајац здушно помаже да бројне злочинце, међу њима чак и легендарног Џека Трбосека, приведе правди.