Грабовчеве и Даудове успомене из садашњости: Стево и Харун, освета књижевних јунака

У каквом су односу човекова потрага за истином и потреба да изрази своју машту, да измишља? Да ли је роман као књижевна форма право место за одговор на то питање?

Многи савремени писци, осећајући своје време, препознали су наивност фабуларне прозе у поређењу са оним што чини животну стварност и оканули се жала за старим добрим романом и његовим начелима, али и помодног постмодернизма који је предуго био изговор за свакојака писања. Неки од њих плански су, програмски, посегнули за чињеницама, подацима и догађајима из реалности, неки су сасвим интуитивно налетели на тај рудник, док су они најбољи просто под притиском садашњости морали да одговоре. Показало се да је реалност јача и драматичнија од фабулирања, а истина чудеснија од сваке фикције. С тим што та проза није настала из флерта са захтевом одозго, с врха државе и њене идеологије, према културном обрасцу за пожељно тумачење стварности као соцреализам средином прошлог века код нас и на европском Истоку, нити она прати неки модни диктат Запада.

Снага стварности ове прозе, коју гаје многи писци данас, одговор је и на све већу моћ медија који манипулишу вестима и информацијама са навијачки сервираним догађајима преузимајући од књижевности машту као своје ново моћно средство саобраћања са јавношћу. Тако долази до замене улога уметности и средстава информисања – на вестима гледамо фикцију, у романима живот.

Наравно, нису сви писци ни њихови романи у том подухвату и поступку подједнако успешни, а како уметност није ни спорт ни политика да би резултат био важан, сви заједно својим радом и упорношћу дају одговор на питање откуд оволико романа ауторефлексије, личних искустава и сторија као у некаквој поплави, да су књижевне комисије на сталним мукама шта објавити, шта препоручити, шта наградити. 

Успомене из садашњости

Казимјеж Брандис (1916-2000) је давно, после Другог светског рата, трасирао у европској књижевности пут прози, назван „роман река“ у који се сливају реалије из живота, још пре емиграције из Пољске на Запад. Као чест поднаслов својих романа и приповедака додавао је: „Успомене из садашњости“, како би нагласио своје упориште у стварности и осећање стешњености у фабуларној књижевности, да му је Жан Пол Сартр, са поштовањем и, како је додао, „са завишћу“, изразио дивљење за књижевни поступак називан и „роман огледало“.

Да стручни жирији препознају и издвајају овакав књижевни поступак као аутентичан, показује нам додела овогодишње Нинове награде критике за роман године писцу Стеви Грабовцу за дело „Послије забаве“ код нас (Имприматур, Бањалука), као и награда „Гонкур“ за роман „Мерсо, контра-истрага“ Камелу Дауду 2015. године у Француској (Академска књига, Нови Сад, превела с француског Светлана Стојановић). Као да је Нинов жири овом одлуком исправио пропуст да 2014. године награди лирски „роман огледало“ Ота Хорвата „Сабо је стао“ (Културни центар Новог Сада).

Многе су сличности у разликама и разлике у сличностима између ова два романа, „Послије забаве“ и „Мерсо, контра-истрага“, док у нама добијају, како је Грабовац желео – саговорнике, не само обичне читаоце; као и Дауд, чији се главни јунак Харун такође исповеда непознатим случајним саговорницима у неком кафеу.

Обојица писаца, Грабовац (1978) и Дауд (1970) припадају истој генерацији одраслој на сличан начин, под ратом и неправдом, у две различите средине, обојица раскречени у две епохе, разапети између оне препричане, учитаване, наметнуте и лично доживљене стварности, између осећања жртве и истовремене потребе да одбију ту улогу и шаблонски наратив који не уважава личне посебности. Нека сурова благост коју су као особину стекли, којом одише њихова проза док прецизно слива реалије у свој ток, као да надокнађује оно што медијима није било ни важно ни занимљиво. 

Босна, Алжир, право на реч

Код Грабовца, у првом лицу приповеда лик Стево, наизглед одустали флегматични усамљеник помирен са судбином у Босни после преживљеног југословенског рата, хаоса и отворених рана – док га не уздрма прича шефа удружења за жртве рата, који каже:

„У лето деведесет друге, из околине Сребренице кренула су три аутобуса у којима су била углавном ромска деца из домова за незбринуту децу. По другој причи, радило се о ромским породицама, не знам тачно, али по свему судећи, углавном су била у питању деца. Требало је да, преко Хрватске, стигну у Европску унију, на слободну територију, имали су сређен пролаз. Требало је да уђу у Хрватску преко моста у Броду, који је тада контролисао ХВО. Ту им се губи сваки траг.“

Стево, до тада само наследник очевих записа по којима трага ради објашњења свога детињства, породице и бивше земље, још сазна да је Зеко, ратни злочинац, силоватељ, злостављач страдале деце, пуштен у недостатку међународне оптужнице пошто је показао место злочина, масовну гробницу, а лабораторијском анализом је затим утврђено да су деци повађени органи.

Код Дауда, приповедач је Харун, млађи брат убијеног младића из славног романа Албера Камија „Странац“ – убијеног без имена, са једином одредницом: Арапин, као довољном да га означи – у Алжиру, тадашњој француској колонији, попришту расних и класних нетрпељивости, свеопште мржње и отворених рана. Убија га књижевни лик Мерсо, Француз, како Харун прича:

„Укратко ћу ти рећи о чему је реч пре него што ти испричам целу причу: један човек, који уме да пише, убије Арапина, који тог дана нема чак ни име – као да га је окачио о клин пре него што је изишао на сцену – а онда почиње да објашњава како је за то крив Бог, јер не постоји, и нешто што је управо схватио када је упекло сунце, и то што га је морска со натерала да затвори очи. Према томе, убиство је апсолутно некажњен чин и уопште није злочин, јер нема закона који важи између поднева и четрнаест часова... Шта хоће да каже Мерсо? Умри сам? Умри, будало? Не умирем никад? Мој брат у овој причи није имао право на своју реч... Мој брат и ја носимо апсурд на својим леђима или у утроби своје земље, не онај други.“ 

Генерација приморана на одустајање

Обојица, и Стево и Харун, копају страствено, немилице по свим породичним, колективним и личним ранама, гоњени траумом изгубљене генерације и занемарених, скрајнутих личних живота. Њихове трауме из детињства их воде, показују им пут и одлучују о њиховим поступцима, а не пожељни обрасци понашања, ни туђе идеологије, нити разна назови-уверења. Своје теме оца или брата, злочина, породице, одрастања, љубави и зла, двојица писаца обрађују ван сваког клишеа, као аутентични припадници генерације приморане на одустајање, а да не знају од чега, јер немају искуство тзв. нормалног живота. 

Тим личним потрагама обојица исказују природну потребу човека за равнотежом, за животним балансом у садашњости као неопходним задовољењем, али без плана о освети.

Међутим, на наше запрепашћење, неочекивано за нас „саговорнике“, као „гром из ведра неба“, и Стево и Харун окрваве руке. Оба књижевна лика почине пред нама убиство изненада, у оба романа ненавођени на злочин од аутора који су их карактерно водили сасвим другачије. Стево и Харун као да се отргну Грабовцу и Дауду у магновењу, као да им измакну контроли и, непажњом се, на пречац, одметну из тока приче.

И ту добијамо мајсторство писања, ту се писци приберу, не подлегну душебрижништву и обојица нам отворе потресне слике оне промене у човеку, онај кобни преокрет када од наивног објекта под неподношљивим околностима, од жртве појединац постаје мрачни актер у надметању са злом. 

Муса и Ема, Харун и Стево, Зеко и Ларке

Стево у почетку невољно учествује у раду поменутог удружења за помоћ жртвама рата, јер не види како он, из свог губитничког положаја некаквог пискарала, може помоћи, али због улоге покојног оца, официра, ветерана и писца, ипак пристаје и тако сазнаје за још горе судбине од своје – за страдање ромске деце ради трговине органима у коју су умешани странци; за убијање ничије деце, без имена, без породица, јер се сматра да их одредница „ромска“ довољно објашњава – без уважавања личних особина. Грабовац зато, да би разбио тај светски шаблон, даје девојчици, чије страдање описује, име Ема и враћа јој људски лик и глас, изглед и особине, право на страх и наду, на постојање.

Тако и Камел Дауд даје убијеном младићу име Муса, даје му брата Харуна и мајку која тражи његово тело, враћа му људски лик и глас, изглед, особине, породицу, порекло, град, земљу – све оно што му је славни Камијев роман одузео када га је књижевни лик Мерсо, иначе Француз, убио као безименог Арапина „као што се убија време“, онај Мерсо, славан са све својим изгубљеним Богом, сунчаницом на плажи, умрлом мајком коју не оплакује и правом на апсурд.

А људи у свету, у реалности, и даље бивају убијани као безимени, безначајни статисти само са неком од етикета као бројеви у међународном извештају савршеном до бесмисла.

Стево, лик Грабовчевог романа, „из чистог мира“ убија злочинца Зеку, злостављача деце побијене ради трговине органима на кога случајно натрапа; као што Харун, Даудов књижевни лик, убија Жозефа Ларкеа, припадника француских колонизатора, који случајно наиђе у хаосу борбе за независност Алжира – обојица постају убице у моменту када им „падне мрак на очи“, исто онако као Мерсоу услед упеклог сунца једнога дана на плажи.

Освета књижевности?

Право на злочин књижевних јунака?

Успостављање баланса макар на папиру? 

Огледало зла

Стево, док стоји са пиштољем ЦЗ 7,65 какав је поседовао и његов отац, каже: „Оружје се стопило у мојој руци као да је прављено за њу.“

Харун каже: „И после све желиш да решаваш убиством а списак је дугачак.“

Стево: „Ово сам што јесам и полако се осипам. Не вриједи се више ни за шта борити. Полако нестајем. И ништа не могу учинити да то промијеним. Неминовности су неизбјежне, помирили се ми са њима или не. Чак ни свој властити живот нисам успио уништити како треба, омануо сам и у томе.“

Харун: „Чему трпети непријатељство, неправду или чак мржњу непријатеља ако се све може решити упуцавањем? Извесна склоност к лености увуче се у некажњеног убицу. Али и нешто непоправљиво такође: злочин заувек угрози љубав и могућност да се воли. Убио сам, и од тада живот више није светиња у мојим очима.“

Остајемо слеђени као саучесници: Да ли да осудимо и Стеву и Харуна,  ликове које смо заволели или да их бранимо?

Да ли је овим убиствима круг зла затворен или је отворен нови?

Или је то управо оно људско искуство овековечено Мерсоовим чином у Камијевом „Странцу“?

Ни код Грабовца ни код Дауда нема артифицијелности, ни оног савршенства стила као код Камија, нити пажљиво брушеног језика. Оба ова савремена романа – „Послије забаве“ и „Мерсо, контра-истрага“, написана су једноставним, говорним језиком, ужурбаним, често штурим, са локалним изразима, али са чистим и јасним сликама без сувишних описа, без узвишених метафора и без дубоко-мислећих пренемагања.

Све тачно према оном животу који живе књижевни јунаци њихове прозе, они сами као писци и ми, њихови саговорници, слутећи да зло чучи у свакоме од нас, да зачас проради, јер и нас „ужасава несразмера између сопствене безначајности и бескрајности света“.

Али, да ли је свако од нас у стању да препозна зло у себи или види само оно зло које је у другоме?