Животни биланс Радомира Путника: Опчињен Стеријом и Нушићем, нашим савременицима štampaj

Радомира Путника, писца и драматурга, први пут сам слушао уживо на Сајму књига у Београду 2006. године, када је на једној промоцији говорио о Милану Ђоковићу, некадашњем управнику Народног позоришта у Београду. Она вашарска бука није утицала на савршен ток његових мисли. Деловао је одмерено, као да се у потпуној тишини обраћа студентима на некој катедри.

На Факултета драмских уметности слушао сам годину дана његовог даљњег рођака редитеља Јована Бату Путника, сјајног професора чија је највећа љубав било позориште. Тако су се ова два човека са симболичним презименом спонтано укрстила у мојој глави када сам размишљао ко ће бити следећи гост у серији документарних емисија Аутобиографије на радију. Када већ нема  професора Бате Путника, онда је ту Радомир. Позвао сам га и он се појавио пред микрофоном. У најави сам рекао, са разлогом, да је мој гост велики истраживач Стеријиног дела.

Стеријa и позориште

„Већ са овом најавом“, започео је Радомир Путник те 2006. године своју повест, „терате ме на озбиљно размишљање о томе какав је мој однос према Јовану Стерији Поповићу. Тачно је да деценијама изучавам Стеријино пре свега драмско дело, све више и Стеријину поезију, на мом столу је такође и његов први постмодернистички роман у Срба Роман без романа. Из свега тога произлази да је Стерија већи писац него што ми мислимо да јесте и да његово дело заслужује изнова проучавање. И у том смислу нешто се дешава.

Неко ће рећи, о Стерији је много писано, писали су толики научници – све је то тачно. Писали су лепо, најчешће афирмативно. Познато је да је Јован Скерлић, крајем децембра 1904. године када је било праизвођење Родољубаца, одржао уочи представе беседу у којој је истакао вредности до тог тренутка непознатог Стеријиног дела. Родољупци су написани у периоду од 1851-1854. године. И тек педесет година по настанку први пут су изведени, а штампани су 1909. године. Значи, Родољупци уопште нису били познати српској јавности. Скерлић је указао на вредности Родољубаца и његова оцена стоји до дана данашњег.

Али нови истраживачи као што су Ромчевић, Рикало или Петар Грујичић, драматург, указују на могућности новог сценског тумачења Стеријиних комада, и то је онај беочуг у ланцу који нам недостаје. Ми сви Стерију волимо и поштујемо као класика. Неки циник је рекао: ‘Класик је онај писац кога поштујемо али не читамо’. Стерија се тумачи на начин који је примерен нашем данашњем схватању позоришта, али је истовремено тај начин дубоко везан за оно што је Стерија написао, за његову идеју, за његову естетику.

Стерија је писац за сва времена. Он је то не само због свог просветитељског става који је веома важан и који је, чини ми се, потребно обновити у Србији – просветитељство нам недостаје. Још једна Стеријина врлина – пишући комедије Стерија је, а то ће рећи истраживачи, мање-више обрађивао неке опште теме које су познате у светској драми, на пример теме тврдичлука, каћиперства. Тога имате још од Плаута, преко Молијера па до Стерије који  је аутентичан јер је наш, јер је ухватио корене нашег живља, нашег националног бића и сматрао је, а такво је његово делање било уопште, да треба радити на ползу народа.“

Носим презиме Путник

„Може се рећи, и презиме релативно ретко, али и релативно често, посебно у Банату, у Војводини. Моји корени или корени Путника потичу из јужног Баната. И данас у Вршцу, Белој Цркви, у Панчеву, Ковину живи приличан број Путника. Тако, имате Путника и са оне стане границе, значи у Румунији. Има Путника и Срба и Румуна.

Прелиставајући разне књиге, установио сам да презиме Путник постоји у Војводини још негде од 17. века. Постојао је један митрополит, Мојсије Путник, па је било више официра у аустроугарској војсци са разним чиновима. Додуше, то су били нижи чинови, ниједан није прегурао чин капетана, па да стигне до чина пуковника. Дакле, Путника има, како видимо, 3-4 века у Војводини, посебно у Јужном Банату.

Од познатих Путника споменуо бих Јована Путника, нашег сјајног редитеља, писца, песника, филозофа, мислиоца – о њему сам писао више пута. Ми нисмо били буквално у сродству, али јесмо род. Ево како: мајка Јована Путника је сестра од ујака мог покојног таста Драгише Јанкулова и, како би Нушић рекао, род смо по женској линији.

Јован Путник је режирао једну моју драму 1975. године у Народном позоришту ‘Стерија’ у Вршцу. Драма се зове Хероји не умиру. Није славно прошла, крив је писац, не редитељ и глумци – а мени је било занимљиво да пратим пробе Јована Путника. Тад је он већ био човек у годинама и начет  болешћу. Седео је у дворани и надгледао мизансценске пробе – значи распоредне пробе, глумци су већ савладали текст, надгледао је њихово кретање, уласке, изласке, односе на сцени – није му било тешко. Када глумци нешто погреше требало је да истрчи из сале на позорницу, да одфоршпилује глумцима како треба да играју, значи, да им прикаже, онако пренаглашено, како треба нешто да одиграју и да се врати назад.

Наравно, отпратио сам целу пробу. После тога питао ме је да ли могу да га одвезем до Београда. Одговорио сам: ‘Могу Батице’ – сви смо га звали Батица. Возио сам га од Вршца према Београду. И питам: ‘Зашто да журимо?’ ‘Имам пробу у опери’, каже он. Стигли смо на време у Оперу, нешто пре два сата.

‘Овде ћу бити до 5 сати, онда долазе по мене колима, возе ме у Лесковац.’ ‘Шта ћете у Лесковцу?’ ‘Тамо режирам једну представу.’ ‘Па како ћете све да постигнете?’ ‘Тамо сада ради асистент неколико дана, док ја ово у Вршцу не учврстим мало; овде у опери имам поуздану сарадницу, она ће то да учврсти, а онда идем у Лесковац пар дана.’

‘А како стоји ствар са терминима премијера?’ ‘У Вршцу је 2. октобра, то је Дан ослобођења Вршца, у Београду је 4. октобра премијера опере, а у Лесковцу је  6. или 7. октобра.’

Бата Путник је био чудо од човека, од редитеља, од уметника. У исто време радио је три различите представе и при том је имао довољно времена да у Вршцу обучава глумце – он је њима држао часове. Глумци који су тада били у ангажману у Вршачком позоришту нису били академски образовани. А Бата Путник, као геније, знао је све о позоришту. Он је са глумцима радио увече и ноћу после представа, држао им је часове из опште естетике, из историје драме и позоришта. Па је чак стигао до, у то време популарне, семиологије позоришта. Био је јединствена појава.“

 Како сам постао драмски писац

 „Тамо негде 1961. године објавио сам прву песму и рецимо 7-8 наредних година објављивао сам стихове, онако неуморно. Вероватно нема књижевног листа и часописа у то време у оној великој Југославији где се нисам огласио, где нисам био прихваћен. Тако је било и када сам дошао у Београд на студије. Дакле, стихови су били моја главна преокупација. Учествовао сам на бројним песничким манифестацијама. Године 1964. сам објавио прву књигу песама која се симболично звала Куда кренути. Све у свему, објављивао сам интезивно, дружио се с песницима, водали су ме свуда по земљи Србији да читам стихове – тада сам своје стихове умео лепо да рецитујем.

Међутим, мене је заинтересовала драма. На неки начин одрастао сам у позоришту у Вршцу и позориште сам заволео од младих дана, од малих ногу, како се каже, и био члан дечије сцене у Вршцу. Играо сам тамо у разним комадима. Дакле, драма ме веома привукла. Моју заинтересованост за позориште су још мало досолили Мира Сантини и Мирко Закић, двоје мојих драгих колега драматурга, којима сам ја стидљиво прочитао нешто у драмској форми, што сам написао на једном зимовању у Трпњу. Они су ми рекли да наставим да пишем драме. И ја сам, дабоме, писао драме.

Написао сам једну драму за радио – зове се Венијаминов крст – послао на конкурс Радио Београда, добио сам награду и дођем да се јавим у редакцију. Дочекао ме је Александар Обреновић. Питао ме је да ли имам предлог ко би могао да режира драму? Одговорио сам да бих волео да то режира једна млада редитељка.

‘Па ко је она?’, питао ме је. ‘То је Вида Огњеновић’, одговорио сам.

Он није имао ништа против. Тад је започела сарадња између Виде и мене, то је било 1968. године. Већ 1969. Вида је режирала моју фарсу Шта је највећи домет секса у Театру у подруму Атељеа 212.“

По занату – дипломирани драматург

„Радни век провео сам у Телевизији Београд, у редакцији драмског програма. После се та редакција назвала Редакција играног програма. Учио сам редакцијски занат од Василија Поповића, он ми је био први уредник, а затим од Филипа Давида и Љубе Радичевића. То су ми били уредници најдуже времена, и једно кратко време Слободан Стојановић. Дакле, за оно што сам научио о телевизијској драми, о телевизијској серији, заслужни су ови људи које сам споменуо.

Као драматург и уредник, потписао сам отприлике око 220 драмских или серијских програма. Сâм сам написао једну драму која је изведена на телевизији и једну драмску серију. Серија је била доста популарна у време кад се појавила – то је Крај династије Обреновић. Она разматра гашење те династије 1903. године у Мајском преврату.

Мало је необично како је дошло до тога да напишем ову серију. Ми уредници у драмском програму имали смо обичај да врло интензивно разговарамо са редитељима који су били у радном односу у Телевизији. Ту су били Славољуб Стефановић Раваси, Аца Ђорђевић, Здравко Шотра, Сава Мрмак и Дејан Ћорковић, најчешће. У разговору са Савом Мрмком, споменуо се и Мајски преврат, веома значајан догађај који је, може се рећи, изменио историју Србије.

Заједно смо рекли Миловану Витезовићу, уреднику Драмског програма, односно тада већ Играног програма, да би било добро да се напише ова серија. ‘Ко би то писао?’, пита он. ‘Ја бих то писао’, одговарам. ‘Па добро, онда седи и пиши.’ ‘Колико епизода, Миловане?’ ‘Колико треба’, вели он. ‘Немој тако, колико треба, може да их буде 200.’ Он се смеје и каже: ‘Па нека буде 200, али их неће бити толико.’

Наравно, Сава и ја оквирно се договоримо да то буде 6 епизода по сат времена. Међутим, проучавајући грађу схватио сам да је материјал огроман, да све оно што треба рећи не може да стане у 6. На крају је приређено 11 епизода по сат времена. Серија је снимана 1994. године после оне драстичне инфлације када није било ни средстава, када је техника Телевизије Београд била у веома лошем стању. Снимана је за рекордно кратко време од 3 месеца

Серија је била емитована 1995. године. Одјеци серије су били велики. Гледала се и у Хрватској, па чак и у Словенији и Македонији. Наравно, гледана је и у Босни и Херцеговини, гледана је и у Бугарској и у Румунији. Дакле, у свим оним просторима где је допирао сигнал. После тога је репризирана много  пута.“

Рад у Народном позоришту

„Интересантно је и следеће. У време када сам започео да пишем серију прешао сам на рад у Народно позориште, као на неку врсту задатка. Тада је дошло до промене у Народном позоришту. За управника је именован Берчек. Он ме је позвао, понудио да направим концепт рада драме Народног позоришта за четири године и да га реализујем.

Направио сам тај концепт. Он је подразумевао не само избор драма које ће се играти на великој и малој сцени, него и кадрове с којима ће се тај репертоар направити. Тада је дошло до смене генерација глумаца; неки су напустили позориште, а један број старијих, по сили закона, морао да оде у пензију. Довели смо дванаест глумаца, од тога је девет било младих и троје искусних који су већ играли. Довели смо редитеља Никиту Миливојевића. Направили смо један добар тим који је за четири године направио 28 премијера на Великој и Малој сцени.

Општа је процена да је рад те управе био успешан, кад је реч о програму, јер је шест или седам представа које смо направили на великој сцени играно још седам, осам или девет година пошто је та управа демисионирала. То је, значи, показатељ успешности рада једне управе.“

Како одолeти притисцима

„Притисцима у позоришту смо изложени у сваком кризном времену, а кризно време је било и средином 90-их година и, посебно, како одолети свему томе у Народном позоришту, које је, по природи ствари, нека врста средишњег позоришног места код нас.

Интересантно је следеће. У то време неких посебних политичких притисака на мене, као човека који је био директор драме, није било. Једноставно, на почетку сам објаснио глумцима да се не бавим политиком, мене занима искључиво уметничка политика, да остварим оно што сам предложио и што је Управни одбор куће усвојио – да направимо сјајне представе у којима ће се афирмисати и позориште и поједини глумци.

У том смислу глумци су били, могу рећи, доста одговорни и нису се бавили политиком у самом позоришту. Свако од њих је имао свој избор, којој политичкој странци припада, али једноставно за то време, док сам био тамо, политика је била на неки начин протерана из позоришта. Рекао сам глумцима – идите ви на своје састанке у своје странке, демонстрирајте – било је тада демонстрација – учествујте јавно, али ви сте глумци ове куће, ваша је обавеза да увече будете на представи. Представе гледају припадници свих политичких странака, људи свих политичких опција. Дакле, долазе овде да би се образовали, разгалили, разонодили, забавили или да би нешто научили и ваша је обавеза да се одрадите свој посао.

Тако је и било. Дакле, у том смислу ја немам неких лоших искустава. Била би дуга прича да говорим уопште о томе шта све треба да ради директор драме једног националног театра.“

Стерија и Нушић

„Можда ће бити занимљиво да успоставимо једну малу паралелу. На почетку смо говорили о Стерији, да завршимо са Нушићем. Стерија је отац српске драме, Нушић је наш највећи мајстор комедиографије. Нушић је своју приступну академску беседу посветио Стерији. Према томе, Нушић је указао на корене српског театра и српске драме. Нушић је писац за сва времена, исто као и Стерија. Ја ова два великана српске драме никако не могу да раздвојим. Они су, у ствари, једно.“