Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес štampaj

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, мемоарска ратна литература баш и није била у моди. Па је тим веће чудо била једна књига тог жанра – Теби, моја Долорес – објављена 1978, која је у наредне две године постала најчитанија у библиотекама Србије. Продата је у готово сто хиљада примерака, што је био незапамћен тираж. Имала је дванаест издања, преведена на неколико језика.

Највећа српска песникиња Десанка Максимовић, Сашина професорка у Првој женској гимназији, успех Теби, моја Долорес је овако објашњавала:

„Ова књига се лако и с нестрпљењем чита, што не бива увек с књигама успомена из рата. Она је жива, пуна поетског духа, а у исто време пуна запажања доброг писца реалисте. Она срећно уједињује женске и мушке особине.“

Ту књигу, Теби, моја Долорес, написала је докторка Саша Божовић, која у тренутку када ју је објавила има 66 година. Овог 17. јануара навршило се тачно 30 година од њене смрти.

Завршила је Медицински факултет и била лекар пре Другог светског рата, за време и после рата, до пензије. Носилац Партизанске споменице 1941. године, била је пуковник, што је био највиши чин у војсци за жене, заменик начелника Војне болнице, начелник Болнице за плућне болести.

Једна улица у Подгорици, у Загоричу, носи њено име. И један колски пут у Лисовићу, селу у коме је живела последње године свог живота и где је сахрањена, зове се Улица др Саше Божовић.

У званично расположивим подацима пише да је др Саша Божовић рођена 4. августа 1912. године, а преминула 10. децембра 1995. године. Међутим, на почетку разговора са докторком Ивом Божовић о њеној мајци, сазнајемо: „Моја мајка није преминула 10. децембра 1995. године, већ 17. јануара 1996. године.“

Теби, моја Долорес

Откуд такав наслов њене књиге, каква је то прича и ко је жена која је у исповести Теби, моја Долорес испричала део свог живота и своје трагедије, не слутећи да ће то бити први и највећи књижевни бестселер осамдесетих година прошлог века?

Долорес Ибарури (1895-1989) је славна шпанска револуционарка, позната као Ла Пасионарија, идол комунистичке младежи. По њој је докторка Саша Божовић дала име својој девојчици коју је родила у италијанском логору у Тирани, у Албанији, 9. новембра 1941. године, а изгубила је у рату 7. марта 1943. године у месту Шћит код Прозора у Херцеговини, док је трајала Битка на Неретви. Смрт ћеркице је овако описала:

„И кад сам мислила да је најгоре прошло, улазим у још већу несрећу. Своју. Личну. Губим јединче. Губим своју Долорес. Извукла се из топле бунде коју сам са себе скинула и оставила је умотану да спава. Отишла сам на позив рањеника. Тежак рањеник и задржавам се дуго. Долорес се буди, извлачи из бунде и тражи маму. Хладна ноћ не зна за милост. Дете јој немоћно подлеже. Седмог марта се растајемо. Остају ми бол и празнина. Грчим неколико њених стварчица. Притискам их на груди. Боли ме све. И кости ме боле. Сузе усахнуле. Пушим. Тада сам пропушила. Гутам дуван. Жваћем и корење са његовог лишћа. Пече крџави дуван, разједа усне, језик, али не уништава бол.“

Када је завршила књигу, Саша Божовић је написала писмо Ла Пасионарији, председници Комунистичке партије Шпаније, која у том тренутку има 82 године.

Убрзо је стигао одговор, уз фотографију. Преведен са шпанског, он је штампан на самом почетку књиге. Долорес Ибарури је децембра 1977. Саши Божовић написала:

„Драга Саша!
Тешко је задржати сузе, посвећујући ову слику једној уцвељеној мајци.
Твој живот ме подсећа на мој. Нисам упознала концентрационе логоре, али сам упознала као комуниста затворе и поступак жандармерије као према криминалки. Од женског затвора Мадрида до Билбаоа, живела сам тежак живот и херојску борбу рудара моје родне Визцапе, имала сам шесторо деце, остаје ми једна, моја АМАНГА, која ми је дала три унука, међу њима једну ДОЛОРЕС.
Наши животи били су различити, али паралелни у борби и патњи.
Грли те с љубављу сестре у животу и борби,
Долорес.“

Протина ћерка

Девојачко Сашино презиме је Магазиновић, а само у црквеној књизи је била уписана као Савка. Званично – Саша, што је било веома ретко женско име у то време.

Њен отац Саво је био свештеник родом из Требиња. Имао је 18 година када је завршио гимназију и побегао у Русију да га не мобилишу у aустроугарску војску и пошаљу у Велики рат. У Русији је завршио теологију и као свештеник се вратио у Београд. Супруга Даница је била из имућне породице, ћерка проте Ерића.

Саво и Даница Магазиновић имали су деветоро деце, четворицу синова и пет кћери. Саша је била средња међу сестрама, а два брата су преминула од болести пре Другог светског рата. Најмлађи брат и отац су убијени од стране разбојника који су им упали у кућу.

Саша није била размажена богаташица већ лепа, веома шармантна, образована млада жена која се на студијама медицине заљубила у младог Црногорца, колегу Борислава Божовића.

Рођен 9. априла 1913. године у Стијени Пиперској код Подгорице, у породици Риста Божовића и мајке Румице, Борислав Божовић је након завршене гимназије у Подгорици дошао на студије у Београд. И протина кћи се заљубила у њега, али и прихватила његово политичко опредељење – био је члан Комунистичке партије. Венчали су се, а да породица није знала. На притисак свог мужа, после шест месеци Саша је казала мајци да се удала.

Саша је дипломирала после Бора и отворили су приватну праксу у Београду. Њихова ћерка Ива је сачувала очеву чувену слушалицу, маскоту, коју је носио испод врата, изливену од сребра, потпуно другачијег облика него што су данашње слушалице. Као лекар, Ива потврђује да је имала феноменалан звук.

Рат

Кратко време, до 6. априла 1941. године, Саша и Боро су добро живели. У ноћи пре почетка бомбардовања Београда, Боро је био дежуран на Интерној Б клиници, а Саша му је, као заљубљена трудна жена, правила друштво. Рано ујутро је кренула с клинике кући да спреми доручак-ручак јер ће Боро дежурати до подне, па да га сачека с нечим топлим. И док је ходала Улицом Максима Горког према кући, почело је бомбардовање Београда.

Кућу у којој су становали затекла је срушену. Тог момента је схватила колико је срећна што је те ноћи остала на клиници поред мужа.

Ускоро је Боро морао да бежи из Београда, јер му је као комунисти Гестапо био за петама. Побегли су у Подгорицу мислећи да ће Саша, тада већ у поодмаклој трудноћи, уз свекрву бити сигурна.

Боро је 13. јула отишао у партизане, а Сашу су убрзо Италијани ухапсили и одвели у логор у Каваји, у Албанији. Породила се 9. новембра.

Када је беби било једанаест дана, црногорски партизани, који су у великој акцији заробили 800 италијанских војника и официра, војнике су пустили, а официре заменили за докторку Сашу Божовић и неколицину затвореника. Била је то прва легална размена заробљеника у рату, којом је руководио Пеко Дапчевић.

Саша се вратила у Црну Гору одакле је са Долорес у наручју пребачена у партизане. Као лекар je спасавала животе рањених партизана. 

Сава Ковачевић је, када су се први пут срели у рату, скинуо петокраку са своје капе, ставио је на груди бебе Долорес и сликао је. То је једина фотографија „мале партизанке“, како ју је назвао легендарни херој Другог светског рата.

Саша ју је изгубила кад је Долорес имала годину и четири месеца.

Сведочење из рата

Драгоцена су у Сашиној књизи њена сведочанства о историјским личностима с којима се сретала током рата, и које је лечила. Од др Ивана Рибара, Владимира Назора, Буда Томовића, Ивана Милутиновића, Моше Пијаде, проте Пива Караматијевића, Спасеније Цане Бабовић... до Бошка Бухе који је погинуо на Јабуци спасавајући јој живот у нападу четника.

Ишла је из Пљеваља у Пријепоље по санитетски материјал, а Буха је кренуо са њом из радозналости, није морао. Хтео је да се провоза камионом какав до тада није видео, мамио га је звук мотора.

Она је тешко рањена и једна нога јој је остала шест сантиметара краћа, Буха је остао на месту мртав.

Убедљива је Саша и када описује како је као референт санитета Друге пролетерске бригаде упознала набуситог комесара бригаде Слободана Пенезића Крцуна:

„У високом кревету седи мршави дугајлија. Прилазим да га поздравим. Он чепрка нешто око расклопљеног револвера и не гледа ме. Звиждуће и клима дугим ногама опуштеним низ кревет. 'Смрт фашизму, друже!' Не померајући се и не дижући поглед, некако срдито ми рече: 'Шта ћеш ми. Мени доктори не требају!' Командант Љуба Ђурић не издржа: 'Крцуне!' А то је Крцун Пенезић, комесар бригаде, помислих. Још не знајући за његове шеретлуке и специфично опхођење са људима, штрецнух се, усправих и оштро рекох: 'Теби нисам ни дошла. Дошла сам рањеницима...'“

Лунетова смрт

Саша је потресно сведочанство оставила и о једном младићу коме није могла да помогне. Реч је о народном хероју Миодрагу Миловановићу Лунету, који је пошао у рат 1941. године из ђачке клупе, није се још ни бријао. Погинуо је  у априлу 1944. године у акцији код Ужица, надомак свог родног места:

„Нa прузи ужурбаност. Једна болничарка ми прича да је ту, одмах горе, село Лунетово. Зове се Добри до. Родитељи га нису видели три године. Сад га жељно очекују. Први делови наше бригаде већ су стигли до његове куће и саопштили мајци да јој иде син. Мајка је брзо пресвукла нову мараму и кецељу, а отац горд на оно што чује о свом сину, и срећан. Пресрећан што ће га видети, чашћава домаћом ракијом све оне који пролазе испред куће...“

Саша је на челу болничке колоне прешла железничку пругу између Ужица и Пожеге, а акција је подразумевала да се након преласка сачека воз пун Немаца, пруга испред воза пресече, а кад се композиција заустави да се пруга пресече и иза воза. Луне је предводио пролетере, Немци су пружили јак отпор и Луне је смртно рањен. На носилима су га донели испред кућног прага, мајка га је угледала, све схватила и кренула да грли носила:

„'Сине, Луне, дошао си! Добро нам дошао! Хајде, хајде у кућу. Овуда...' И иде усправна испред носила, а успут све нешто склања, распрема и крчи пут да се носила лакше пронесу. Без суза, са лицем окамењеним. А говори и даље: 'Овуда, пазите на праг да се не спотакнете, пазите на главу...' Не могу више. Хоћу да се угушим. Стисних рукама уши, зажмурих и побегох лево иза куће, да овај бол не гледам и не слушам речи које срце парају. Наслоних се на зид и зајецах. Кад сам се мало прибрала уђем у кућу. Немоћна сам. Повреда је јача од медицине. А тако бих желела да помогнем и њему и мајци и свима нама. Милујем изобличену тамно модру главу. Милујем отечене капке и гласно говорим њему који ме чује: Зашто овде Луне? Зашто баш данас?“

Кум Рибар

У животу Саше Божовић посебно место има доктор права Иван Рибар, први председник Президијума Народне Скупштине ФНРЈ. Упознали су се у време Битке на Сутјесци, а негде на Зеленгори, док је бринула о тифусарима који су са високом температуром морали да ходају у колони бежећи од Немаца, рекао јој је: „Уништавају нас, немилосрдно, па ипак неће све уништити. Живећемо! И ја ћу кумовати.“

Пре тога је Саши ставио до знања да зна ко је, зна да је изгубила девојчицу и понудио се да буде кум. Тако је и било. После ослобођења, Саша и њен супруг Боро били су чести гости доктора Рибара на Дедињу, долазио је и он код њих. Иван Рибар је у рату остао без синова Иве Лоле и Јурице, и без супруге, њихове мајке Тонице. Био је везан за Божовиће, и они за њега. Када је 25. фебруара 1946. године Саша родила девојчицу, Иван Рибар је овако забављао госте на слављу тим поводом:

„Ишао сам данас у одбор да региструјем моје кумче. Саша-мајор, Бора-генерал, дете-Ива, кум-Иван. Све сама мушка имена. Збунио се матичар и пита, па ко је овде кога родио?“

Био је кум и Ивином брату Ивану који се родио следеће године. Породица Божовић се увећала за још једног сина, Славка, који је добио име по једном од својих стричева, Славку, комесару дивизије који је погинуо на крају рата, 1945. године, на путу ка Блајбургу. 

Шеснаест Теслиних дуката

Боро Божовић по много чему није био типичан Црногорац, као што то није био ни његов отац Ристо. Све чекајући ћерку, Ристо Божовић је имао деветорицу синова, са којима је 13. јула отишао у партизане. И сви су се вратили осим Славка. Ива Божовић открива занимљиве детаље о породици свог оца:

„Мој деда је био син јединац. Његов отац је погинуо у Мојковачкој бици, и мајка удовица га је подизала. Био је екстремно интелигентан, није имао могућности да се школује и сам је изучавао све чега би се дохватио, на крају је радио чак као адвокат, иако без факултета. Преко Херцеговине или Црне Горе, до Николе Тесле у Америци је дошла вест о њему и његовим невероватним способностима. Преко неких, говорило се, емигрантских веза, Тесла је тражио да тог младића пошаљу за Америку и послао је чувених 16 дуката да се он пребаци за Америку, да би га Тесла школовао и пружио му шансу. Његова мајка Неда је на то одреаговала као свака Црногорка. Имала је мање од четрдесет година, заклела га је да не оставља мајку саму јер то за њу значи смрт у сваком погледу – друштвено, социјално и економски. И деда је одустао. Шеснаест Теслиних дуката се вукло негде по фамилији, нико више не зна где је то отишло, остало је предање које сам слушала од детињства од мојих стричева, мог оца, моје бабе. Ристо је оженио Румицу када је имала 16 година, она је родила девет синова, а он је хтео све да их одшколује. Како није имао могућности за то, увео је правило: како је који син стасао за факултет, тако га је слао у Београд. Дао би му 1000 предратних динара и то би му било све док не дипломира. А они су студирали и радили. Сви су завршили факултете. Били су адвокат, машински инжењер, сликар који је завршио ликовну академију у Паризу, двојица лекара, архитекта, правник и економиста. Све то из оног крша Стијене Пиперске.“

Др Боро Божовић

Борислав Божовић је био бриљантан студент, па је на другој години студија ангажован да ради као демонстратор. До тада се издржавао тако што је мутио јогурт, разносио млеко и новине, носио џакове. Причао је својој деци да је мућење јогурта било најтежи од свих послове које је икада радио. Наиме, тридесетих година прошлог века јогурт се мутио тако што би мушкарац окупан до паса ушао у бачву са млеком и мајом, и трчећи у круг све то ногама мутио, док може да стоји на њима. Никада више није пио јогурт, целог живота га је мрзео.

На интерној медицини запазио га је тада чувени професор Александар Радосављевић, директор интерне Б клинике, и чим је завршио факултет, узео га је за асистента. Остао је на интерној Б клиници од пре Другог светског рата до смрти 1987. године.

Занимљива је, а мање позната, судбина овог врсног лекара, професора Интерне медицине на Медицинском факултету, који је три пута биран за декана Медицинског факултета у Београду. Божовић се с пуним правом сматра утемељивачем ендокринолошке школе на Медицинском факултету у Београду. Као члан Српске академије наука и уметности, био је секретар Одељења медицинских наука од 1981. до смрти 12. децембра 1987. године. Одбио је да учествује у изради Меморандума САНУ.

Из рата је изашао као пуковник, а 1947. је унапређен у чин генерал-мајора. На сопствени захтев је 1948. године преведен у резерву и вратио се на факултет. Од краја рата до демобилизације, био је Титов лекар.

Резолуција ИБ-а

Али, када је почело изјашњавање око Информбироа, четворица Борове браће су се убрзо нашла на Голом отоку. На Медицинском факултету се заказује партијски састанак на којем се тражи од Борислава Божовића да се јавно одрекне браће. Он одговара да неће.

Ива Божовић о томе прича:

Током година боравка у Новом Саду, Боро се тешко разболео. У рату је прележао тифус, касније и пегави тифус, имао је инфаркт бубрега и озбиљно оштећену јетру. После треће операције, Саша је викендом водила децу у Београд у болницу, да виде оца док је још жив, бојала се да неће преживети. Не само да је преживео, већ је рехабилитован, вратио се у Београд на Медицински факултет као доцент, што је био и пре хапшења, и наставио своју каријеру. Саша је по повратку у Београд била начелник пулмологије, заједно за професором Гинзбергом, у Болници за плућне болести. Ту је остала до пензије.

Повратком у струку, почело је интензивно стручно усавршавање Бора Божовића. Учесник је бројних међународних конгреса, као стипендиста Светске здравствене организације био је на стручном усавршавању у Великој Британији, а као стипендиста Међународне алијансе за сарадњу у САД. Иначе, говорио је енглески, руски, француски, немачки и италијански.

Подизање Клиничког центра

Године 1957. изабран је за ванредног, а 1963. за редовног професора интерне медицине. Био је шеф Катедре интерне медицине (1967‒1972), а као декан биран у три мандата, остварио је бројне успехе. Пре свега, заслужан је за реформисање, велику кадровску обнову и подмлађивање Медицинског факултета, пружио је драгоцену помоћ да би се отварали медицински факултети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Као и у Бенгазију у Либији, и у Мосулу у Ираку.

Професор Божовић је био посебно посвећен студентима које никада није обарао, већ их је „одустајао“ са саветом како да припреме испит за следећи рок. Бринуо је о младим лекарима, о њиховој даљој специјализацији.

Истинита је анегдота са једне од његових визита. Студенти специјализанти су ишли за њим, а он би сео поред сваког пацијента и разговарао, испитивао. Питао би студенте и десило се да нису знали да одговоре. Нико осим једног који је одговарао на прво, друго, пето, десето, на свако питање. Завршава се визита, а професор га пита има ли индекс при себи. Он каже да има, пружи га професору и овај му упише десетку.

Борова су прва размишљања, прве идеје које су довеле до институционализације Универзитетског клиничког центра. Заслужан је за оснивање Института за онкологију и за изградњу нове зграде Неурохируршке клинике. Круна његовог неимарства у области медицине је без сумње изградња Клиничког центра Србије на месту порушених Хируршких павиљона изграђених 1907. године. Идеју за то је добио када је био гост у Медицинском универзитетском центру Каролинска у Штокхолму.

Омиљени лекар кога су звали профа, у своје слободно време, од пет поподне до касно у ноћ, примао је на Интерној Б свакога коме је била потребна помоћ. Без упута, без пара, без ичега. Примао је непознате исто као министре и највише функционере.

Једном министру је две-три године тражио, молио га да се одобре средства за реновирање лабораторије на Интерној Б, да се купе нови инструменти, ништа није вредело. И онда, дође тај министар са мајком ради прегледа. Било је потребно да се ураде анализе, па их Боро упути у лабораторију. Зовне лаборанта и каже: „Доћи ће министар тај и тај са мајком, немој случајно да га пустиш преко реда. Нека сачека као и сви други пацијенти.“ Министар се сит начекао и брзо су нађена средства за обнову лабораторије.

Због оштећене јетре, доктор Божовић је одлазио на лечење у Врњачку бању и Рогашку Слатину, а после су му у Београд долазили бројни пацијенти из тих места. Био је почасни грађанин Рогашке Слатине. Када је преминуо 12. децембра 1987. године, испратила га је маса рођака, пријатеља и његових пацијената од Сежане до Ђевђелије.

Сашина и Борова деца

Саша и Боро су били родитељи ћерке Иве и синова Ивана и Славка. Ива је мој водич кроз ову причу о својој породици, па њена реч остаје за крај. Иван (1947) је годину дана млађи од Иве. Заједно са братом Славком (1949), Владом Јанковићем Џетом, браћом Вукићевић и Драганом Јовановићем, оформили су оркестар Црни бисери. Био је то пандан тада веома популарним Златним дечацима. Иван је у групи свирао гитару, а Славко саксофон.

Свима њима је у Четрнаестој београдској гимназији физику предавао професор Милан Распоповић, који је касније основао Математичку гимназију. Иван је тада заволео физику и било је јасно да ће то и студирати.

У гимназији је у једној години завршио два разреда. На Природно-математичком факултету у Београду је за пет година завршио студије физике, магистрирао и докторирао. Након студија се венчао са колегиницом, Црногорком Наташом Радоњић која је на ПМФ-у завршила математику. Радио је у Београду до 1985. године, а затим са супругом и породицом отишао у Америку, где и данас живе. Тамо је наставио свој научно-истраживачки рад и стекао име светски признатог физичара.

Године 2009. постао је инострани члан Српске академије наука и уметности. Имају две ћерке, Долорес и Маријету. Старија Долорес је такође завршила физику као отац, бави се неурофизиком и има статус редовног професора на УЦЛА. Има ћерку Виви (11) и сина Реја (9). Млађа ћерка Маријета се определила за славистику и редовни је професор на Јејлу. Има старију ћерку која се зове Долорес Божовић Њухаус и сина који се зове Саша Божовић Њухаус.

Маријета је посвећена слависткиња и веома је заинтересована за живот и каријеру Марије Маге Магазиновић, сестре од стрица њене баке Саше. Привлачи је да темељно објасни ко је била ова чудесна жена рођена 1882. године, а преминула 1968, која је филозофију дипломирала код Бране Петронијевића, а списак њених занимања је импресиван: преводитељка, филозофкиња, друштвено-културна активисткиња, болничарка, ауторка текстова за часописе, учитељица, наставница, гувернанта, балерина и глумица. Од отварања Прве женске реалне гимназије, пуних четрдесет година је била професоркa психологије, логике, немачког и српског језика. Зачетница је савременог плеса на Балкану.

Најмлађи од троје деце је Славко Божовић. Завршио je ФОН, докторирао је примену ИТ технологије у медицини и оформио је Рачунарски центар у Хитној помоћи. Био је постављен за директора тог Центра и са тог места је отишао у пензију. Каратиста, интернационални судија, добар у скијању на води, озбиљан спортски ловац, мајстор на клавиру, свира саксофон, гитару, хармонику и помало трубу. Своје пензионерске дане најрадије проводи на сплаву на Сави, са својом животном сапутницом Љиљаном.

Иван, Славко и Ива, која је волела и хармонику, док су живели заједно умели су својом свирком да забављају родитеље и госте.

Сва Сашина деца

Саша Божовић није била само мајка Иве, Ивана и Славка, она је током живота подигла и помогла бројној деци. Нека од њих су живела у њеном дому. Школовала их je, запошљавала, женила, удавала, кумовала... Све је почело тако што је прву девојчицу коју је довела у кућу, Смиљану, нашла на некој прузи при крају рата. Изгладнело, ситно дете није знало како се зове, ни ко су joj родитељи, само се по говору могло закључити да је из Босне. Деца су Смиљану прихватила као сестру и није се причало ни ко је ни откуд она ту. Да је не повреде. Завршила је средњу школу, лепо је сликала, имала је изложбе, удала се и родила четворо деце.

Ива Божовић се сећа све те деце која су прошла кроз њихову кућу:

Деца су долазила и одлазила, а браћа и она прихватали су их као нешто сасвим природно. У кући је врвело од живота. Било је сасвим нормало и да једном нека Тијана из оних Стијена Пиперских запуца у Београд право код Бора да јој он 'нешто заврши'. Ухватила је првог милиционера на улици и тражила да је води код Бора Божовића. Он није имао куд пред женом забрађеном црном марамом, него зовне станицу, нађе адресу и ето ње код нас у Петроградској на вратима. Каже да је Борова рођака, а то значи да их је 'исто сунце гријало'. А деца, чим чују да ће неко да преспава више од једне ноћи, скидају душеке и стављају их на патос –  они ће на поду спавати, а гости у креветима. Када је Ивина ћерка касније доводила другове кући па би засели и није им се ишло кући, Ива би обавестила њихове родитеље да остају и спуштала душеке на под да их смести за спавање.

У кући првобораца

Саша је рођена и одгајана у свештеничкој кући, отишла је у партизане са иконом Богородице у руци коју јој је мајка дала, и на чудан начин је касније мирила своју религију и Боров комунизам. У Комунистичку партију је примљена 1943. године зато што су чланови Партије у њеној јединици одлучили да она треба да буде међу њима, јер је то заслужила, а не зато што је то тражила. До смрти је говорила да је рођена као хришћанка и да ће умрети као хришћанка. Али њено политичко опредељење било је комунизам.

У кући двоје првобораца, левичара и комуниста, обележавали су се Божић и Ускрс, деца из комшилука су се скупљала за празнике и фарбала су се јаја. Није се славила слава јер је Боро био атеиста, а син Иван, будући научник, говорио је да не долази у обзир да верује у чику са брадом. Исто је реаговао и Славко.

„Мајка нас је водила у цркве, у синагогу, у џамију“, прича Ива. „Имала сам 12 година када смо били у Сарајеву, а мама је посредовала да нам се дозволи да уђемо у џамију. Држали смо се реда и обичаја, а она нам је објашњавала зашто се скида обућа на уласку у џамију. Не због вере, већ због хигијене. Када сам имала 17 година, отац нам је из Лондона донео Куран на енглеском и рекао: 'Треба да прочитате ову занимљиву књигу. Библију сте можда читали, ово је врло слично. Никад не знате где ће пут у животу да вас одведе, није згорег да знате нешто и о Исламу.' Дакле, добијали смо васпитање неоптерећено религијом. Требало је да знамо што више добрих, тачних података, да бисмо сами формирали мишљење.“

Ива је завршила медицину као одличан студент, и у 42. години постала је начелник хирургије на Гинекологији у Клиничко болничком центру Звездара. И Ивина ћерка Миа је дипломирала медицину са просечнем оценом 9,36, али се због мужевљевог посла кратко бавила својим.

Мучне деведесете

Кад су кренуле деведесете и инфлација, живот је постао неподношљив. Ива се сећа:

„Била је зима '93, и ја након 36 сати крвавог дежурства кренем кући. Шљапкају ми ноге у чизмама које су наравно бушне, а немам паре да купим друге. Обула сам вунене чарапе, увила ноге у најлон кесе па у чизме, да баш нисам боса. Или, идем са Звездаре пешице до Каленића пијаце, гледам отегао се ред, не питам зашто људи у њему стоје, већ аутоматски стајем и ја. Зелена од умора, после сат и по чекања купила сам кесе за ђубре, килограм шећера, пакет клозет папира и не сећам се шта још. Смрзнута идем кући и размишљам како ми је колега рекао да је зарадио 2.000 марака у банци преко неке мућке. Али шта ћу кад нисам из те приче, ја то не могу. Нисам могла ни да злоупотребљавам свој положај лекара, што су поједине колеге на моје очи радиле. А мајка не зна баш најбоље шта се догађа на улици, навикла је да се пристојно живи од њене високе пензије. Не разуме зашто сам полудела када је потрошила пола литре уља на приганице, а једва сам на црној берзи набавила две флаше. Тада ми је донела целу пензију и бацила ми је да радим с њом шта хоћу. А ја одем на пијацу, купим две мекике и дам јој: 'Изволи, ово је твоја пензија!' Како је само плакала...

Данас сам љута на себе што сам јој то приредила. И ту сам пукла. Отишла сам одавде, да јој макар приуштим да може да се греје. Имала сам 48 година и била лекар у пуној снази када сам се 1994. године одселила да радим у Катар. Оставила сам дете и мајку у озбиљним годинама, и свој посао који сам јако волела.“

Била је то изнуђена прилика да се сети далековидог оца када јој је из Лондона донео Куран на енглеском.

Монодрама

Књига Теби, моја Долорес имала је дванаест издања. За њом су следили наслови Све наше Долорес, Ратне љубави, Пријатељи, Косовка девојка...

Године 1980. Ружица Сокић је у продукцији Телевизије Београд, снимила кратки ТВ филм под називом Теби, моја Долорес, у трајању од 42 минута. Аутори сценарија били су Саша Божовић и Дарко Шиловић, редитељ Арса Милошевић. Исте године имала је Ружица Сокић и премијеру монодраме Теби моја Долорес, у режији Петра Зеца, коју је одиграла 450 пута и с њом победила на Фестивалу монодраме у Земуну.

И црногорска глумица Драгица Томас је 29. октобра 1980. године на сцени Црногорског народног позоришта премијерно одиграла монодраму Теби, моја Долорес, у режији Благоте Ераковића. Играла је више од педесет пута, и још би да се није разболела.

Хрватска глумица Марија Секелез је 1981. године адаптирала Сашину књигу и у загребачком театру ИТД почела да игра монодраму Теби, моја Долорес, чију режију је потписала Јасна Месарић. На премијери је била др Саша Божовић, која је заједно са Маријом Секелез поздрављена аплаузом који се памти. Ова монодрама је изведена 300 пута.  

У Лисовићу

Последње године живота Саша Божовић је провела у селу Лисовић код Барајева, на повећем имању, али у омаленој кући од само 36 квадрата. Направили су је својевремено од пара које је Боро добио уз АВНОЈ-еву награду. У ствари, направио ју је најмлађи Славко својим ’златним рукама’.

На имању у Лисовићу Саша је засадила на десетине ружа и по две брезе за свако своје дете. Тако се до куће пролазило кроз шпалир бреза, што је остављало посебан утисак. „Никакав луксуз, али било је шмека“, сећа се Ива. У Лисовић су стално долазили пријатељи, родбина...  Сашу је то подсећало на окупљања породице из њеног детињства на породичном имању Магазиновића у Моштаници. У то време се није ишло на летовање него се породица лети, кад се заврши школа, селила у кућу на салашу. За Сашу је то био најлепши део детињства и младости, из времена док јој је отац био жив. У Лисовић су долазиле и Ивине колеге из болнице осамдесетих, чак и цело Ивино одељење, од покојног начелника Бране Мајсторовића до чистачице, са све породицама. На ражњу би се вртело печење, а Саша би од раног јутра пекла хлебове. Певало се, играло, веселило.

Саша Божовић је преминула 17. јануара 1996. По својој жељи сахрањена је у Лисовићу. Сама је изабрала гробну камену плочу, на њој је крст и натпис ћирилицом: Саша Божовић, 1912-1996. Око камене плоче је ситан белутак, а поврх њега четири камене коцке и на њима исписана имена деце – Славко, Иван, Ива, Долорес.