Бермудски троугао
Данило Мандић: Твитер је користан инструмент манипулације
понедељак, 02. мај 2022, 06:50 -> 23:25
Зашто људи у Србији одбијају добре предлоге ако дођу са „погрешне“ стране, колико смо американизовали чак и сопствени национализам и антиамериканизам, о српским и светским медијима и украјинској кризи у новој епизоди „Бермудског троугла“ говори социолог и предавач са Харварда Данило Мандић.
„Новинари претерују у придавању значаја друштвеним мрежама кадa су у питању догађаји за које се тврди да су оне на њих утицале, попут Aрапског пролећа или Трампове председничке кампање. Да неки зли Марсовац слети на Земљу и жели да претвори људску расу у површну, прво би је натерао да се изрази у 240 карактера и одузео би јој невербалну комуникацију. Нико нас не тера да бирамо она средства информисања и комуникације која су анти-комуникацијска и анти-информације. Целу дебату у вези са Tвитером зато доживљавам неискреном. Твитер је користан инструмент манипулације. Он служи да се мобилише постојећи став, а не плурализму ни информисању," каже за „Бермудски троугао" социолог и предавач на Универзитету Харвард Данило Мандић.
„Једва чекам да сви који су ушли у хистерију због тога што ће један ексцентрични милијардер да преузме Твитер схвате да су сви медији у власништву мале групе милијардера. Концентрација приватног капитала је таква да се не би догодила промена у квалитету, какву би, на пример, либерали очекивали ни кад би заменили Руперта Мердока Тедом Тарнером."
Гост дванаесте епизоде подкаста о медијима, аутор књиге „Гангстери и други државници", којом се доказује веза између сепаратистичких покрета и мафије, криминала и државних структура у 16 светских региона, па и Косова и Метохије, одговара на питања о улози новинара у расветљавању тих веза, разлици између српских и америчких медија, руске и америчке пропаганде, о случају Асанж и случајевима Буча и Рачак.
„Русија је аутократска држава која се разликује од фаличне корумпиране демократије која се зове Украјина. Испоставило се да у аутократији производња квалитетне пропаганде није тако једноставна, као у децентрализованим државама. Већина људи које познајем је, до 24. фебруара, имала велико неповерење у све што долази од Њујорк тајмса. Они су се опекли марта 2003. у Ираку и преживели су разочарење публике у то колико је Џудит Милер лагала и колико је Њујорк тајмс преписивао шта им Стејт дипартмент каже. И идеја о инвазији је била исмевана док се није испоставило да је у сатима пред инвазију Њујорк тајмс имао бољи приступ информацијама од Зеленског, који каже да га је жена пробудила у три ујутру да му каже да их је напала Русија. То је повратило поверење публике, не судим да ли је то добро или не, а вероватно је опасно, јер ће сад да буду наивни у наредним годинама."
