Из архиве: поводом 90 година од рођења песника "Тајне везе"
Пет живота Душка Трифуновића: Живети треба за сва времена
среда, 15. сеп 2021, 08:54 -> 09:34
На данашњи дан пре 90 година, 13. септембра 1933 у Сијековцу, рођен је Душко Трифуновић. Овим поводом поново објављујемо исцрпан разговор који је песник „Тајне везе“, сумирајући пређени животни и песнички пут, водио са Милошем Јевтићем марта 1997. за емисију „Гост Другог програма“ на Радио Београду.
Песник Душко Трифуновић рођен је 13. септембра 1933. године у Сијековцу, код Босанског Брода. Школовао се у родном месту и Босанском Броду, где је 1952. године завршио средњу занатску школу. Једно време је радио и као шумар. По завршетку занатске школе, радио је, као бравар, у Рафинерији нафте у Броду. Прешао је, онда, у Сарајево, где је радио у Фабрици „Васо Мискин Црни“. Средином педесетих година почиње да студира књижевност, јављајући се и као песник. Године 1970. запослио се у Телевизији Сарајево, где је – све до напуштања Сарајева 1992. године – уређивао више емисија, од којих је најпознатији био серијал „На ти“. Године 1992, по избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини, Душко Трифуновић се сели у Србију, у Нови Сад, где делује као професионални писац, сарађујући и у програмима Телевизије Нови Сад.
Душко Трифуновић се бавио књижевношћу од младих дана. Прве радове је објавио у фабричком листу Рафинерије нафте у Босанском Броду, и од тада објавио преко четрдесет књига. За свој песнички опус награђен је најугледнијим признањима, а широј публици је најпознатији по песмама које су певали Бијело дугме, Здравко Чолић, Јадранка Стојаковић, Индекси, Сеид Мемић Вајта, Тешка индустрија, Неда Украден и други.
Преминуо је 2006. године у Новом Саду, сахрањен је у Сремским Карловцима.
Разговор је вођен у Новом Саду, марта 1997.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Драго нам је што говорите за Радио Београд, за циклус емисија „Гост Другог програма“... Тако ћемо многим Вашим читаоцима, посебно читаоцима Ваше поезије, приближити – Вашом живом речју – и Ваш живот и Ваше стваралаштво. Предлажемо отуда да разговор започнемо питањима о Вашем животу, и то о оној првој деоници, која обухвата време до краја школовања, односно до 1952. године, када сте завршили средњу занатску школу. Шта се све сместило у те године? Како памтите завичај и детињство? Како сте освајали свет? Да ли су прва сазнања о животу била везана за уобичајене доживљаје сеоског дечака? Такође, како сте доживели школу, прво основну, а потом и занатску? Шта Вас је, заправо, упутило баш у занатску школу? Да ли су у питању биле породичне околности, или се радило о Вашој жељи да што пре почнете да зарађујете? Да ли сте због тога једно време радили као шумар? Да ли сте у то време, барем као ђак занатске школе, почели да пишете песме, макар о својим првим љубавима? Уосталом, са каквим сте замислима 1952. године примили, да тако кажемо, мајсторско писмо?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: То је сто питања о једном животу који је био врло једносмеран, односно, усмерен само на преживети и од тога направити себи толико сигурности да те нико не угрожава... Све што сам радио у животу радио сам зато да не бих сам себе довео у ситуацију да будем угрожен.
То рано, не могу рећи пријатељство, него другарство – дружење са животом, то тражење шта ћу бити једнога дана – узнемиравало ме од првих мојих животних сазнања.
Јер, моји ујаци су били велики људи: један је био железничар, други је био пилот, трећи, опет, официр, док је четврти био рафинатер у рафинерији... И моји стричеви су били мајстори ложачи у Рафинерији нафте у Босанском Броду...
Ми смо из Сијековца. Сијековац је код Босанског Брода, четири и по километра од града. Ту ниси ни сељак, нити радник, док се не запослиш... Када си дечак, онда ниси ништа. Имаш само школу и учитеља, који је строг и кога се бојиш.
И на све то такво стање – посебно у размишљањима шта ћу бити и шта ће бити са мном – почео је рат.
Тада се певало:
Бог поживи краљицу Марију,
краља Петра, Тому и Андрију!
Већ после неколико дана морали смо певати нову песму, јер су нам дечаци из другог сокака добацивали овакве песмице:
Киша пада, Србија пропада,
вјетар пири, Хрватска се шири.
Онда смо ми њима одговарали:
Синоћ ми се отелила крава,
мушко теле – Мачекова глава.
То су, дакле, биле актуелне песме које смо чули и певали... Ништа ми нисмо знали шта то значи. Али, све је то било саставни део тог јавног живота, у који сам после и ја ушао. Јавни живот пратио ме је, дакле, од првих дана.
Значи, антагонизми, сукоби са најближим својима, са другарима, са другарством, са дечацима са којима чувам краве. А спремам се да једнога дана будем велики човек, јер ћу и ја отићи у фабрику, у њој ћу се запослити, као моји стричеви и ујаци. И бићу велики.
Дотле нас је учитељица, која је имала велики прстен – звала се Ана Шварц – стално кљуцала њиме у главу ако нешто не знамо. Није нас много ценила, јер ништа нисмо ни знали. И ја, стварно, ништа нисам знао у основној школи...
Уосталом, основна школа се стално мењала. Сваких неколико месеци долазила је нова идеологија...
Сећам се да нам је једне године учитељ рекао: „Ставите леву руку на штиво број 17, а десном руком узмите следећи лист.“ И ми смо десном руком узели тај лист. „Па, откините тај лист!“ Сви смо срећни, можемо да кидамо странице! И откинемо лист. „И донесите то за катедру.“ Тада сам први пут чуо реч – катедра. Однели смо то на његов сто, положили и оставили. Знате шта смо истргнули? Владимира „Назорника“. Тако смо га звали – Владимир „Назорник“. А остала је његова песма о железници:
Пуше, стење, звижди, јури,
по гвозденој стази тој,
шта је тјера, тко је вози,
те јој нагло виче стој!
Песмица је остала, а Владимира „Назорника“ смо истргнули из читанке.
То је био, овако, један суров контакт са светом. Ја сам тек много година касније сазнао да је Владимир Назор тада отишао у партизане.
Мој завичај ниједном није био ослобађан за време окупације. Можда то и није била она позната окупација. То је била држава. Онда су нас покрштавали. Сви смо били католици. И ја сам био католик четири године. Мислим да сам био и најбољи; најбољи сам био у томе што сам поједноставио молитве. Пре ме је мама научила: „Богородице Дјево, радујсја, благодатнаја Марије“, а онда сам научио: „Здраво, Маријо, милости пуна, Господин с тобом, благословена ти међу женама.“ И одједном су ми се отворила небеска врата, захваљујући нашем језику који је био у молитвама. Тако, уопште ми није тешко пало што су нас покрштавали и што смо постали, као, неко други. Учитељ, који је био и парох, рекао нам је да сада скидамо прљаву православну кошуљу, а облачимо чисту, католичку. Како сам био сиромашан, мислио сам да ће нам стварно, делити кошуље и да ћу се и ја, ето, једне некако докопати.
Уза све то о чему причам, односно уза сву ту друштвену збиљу и уза све оно што је држава организовала, ја сам имао и једну изузетност у својем детињству – мој отац је био болестан од туберкулозе. Зарадио ју је у војсци. Служио је војску у Оточцу, негде у Лици. Прехладио се на неким маневрима на Пљешивици и добио туберкулозу. Имао сам тада само три године. Онако болестан, отац никада није могао да ми посвети већу пажњу. Девет година је био болестан. У ствари, ми смо били заштићени његовом болешћу.
Болестан, ишао је стално по санаторијумима, по свету. Одлазећи тамо, враћао се пун прича о белом свету, о савршенству света, о лепоти простора, о Лепоглави, о Марофу, о Касиндолу, о Иришком венцу... Тада сам први пут чуо неке необичне речи од њега. Говорио је и о женама које је тамо сусретао, чак је и мами о њима говорио. Она се није љутила, било јој је драго само да је жив.
И за време рата нас је спасавао. Становали смо поред железничке станице. Када би наишла нека војска, његови другови католици били су због његове болести мање изложени страху. Ти његови другови католици доносили су ракију да је мој отац Васо продаје. Они су, негде горе, пекли некакву комадару од кукуруза, од пуре кукурузне... А војска је војска – све пије! И Васо је продавао ту ракију својих другова. Ја сам био, могло би се рећи, келнер. Када наиђе нека војска, он пита: „Који су?“ Кажем ја: „Наши су.“ То значи – нису Немци. Наши су били – и усташе, и домобрани, и четници, све до Черкеза. С нашима се могло разговарати.
Тада сам схватио вредност језика.
Наилазили су и Немци. Када би наишла њихова војска, отац би легао. Они отворе врата и питају: „Шта је?“, а он одговара: „Тифус!“ Како би казао – тифус, тако би они узмакли, не улазећи у собу. Позвали би ме, говорећи: „Пиколо, шнапс!“ И ја, чим чујем то „шнапс“, дајем ракију. Имали смо неких флаша, сада знам да су то биле пивске флаше. Онда смо их звали – олве. Чим им наспем ракију, кажем им: „Цалум, бите!“ Не дам ја да они не плате. И онда, они мени ништа нажао не учине. Често су плакали када би ме видели како сам тако мали, никакав, а како се борим за живот. И они су, сигурно, оставили негде неку децу.
Иначе, родитељи су родитељи, а деца су деца! То су различити светови, иако се ти светови негде и нађу. Нађу се, рецимо, када ја продајем ракију и говорим стране језике... Било је тако све до тренутка док један паметни човек, попивши ракију, није казао тати: „Лажеш! Није то тифус. То је туберкулоза. Ево ти пиштољ, па се убиј, од тога нема лијека!“ То су били трећепозивци неки, такозвана радна бојна. И она је код нас долазила. И они су и говорили да отац треба да се убије, јер за то од чега он болује – нема лека. Иначе, било је свакаквих људи међу њима, хоћу да кажем, по доброти, по образовању.
Ипак, отац је дочекао и 1945. годину. Можете мислити, он је до '45. био жив. Умро је баш на дан проглашења Републике. Отишао је у Сарајево, у болницу. Једног дана мој ујак Лука, железничар, рекне мами: „Хајд'мо ми код њега. Знаш, да си ти при руци.“ Мама је отишла. Он је још пар дана живео. Мама га је тамо и сахранила и вратила се. Причала је да је запамтила гдје је гроб; као, има неко дрво са стране, нека вишња. Када се мама вратила кући, мало је плакала. Сви су, иначе, у нашем сокаку говорили: „Хвала Богу, Васо се родио!“ Наводно, зато што је био тешки болесник, он није умро, него се родио! После, када сам открио у књигама да се каже: „Краљ је мртав, живео краљ!“, то је мени личило на мога оца који је тако успео да умре и да се не плаче за њим, него да се сматра да је нешто посебно урадио.
Мама је причала: „Боже, хвала Ти, када је умро Васо, пуцали су топови. Велико је неко славље било у Сарајеву.“ Они су проглашавали Устав! Тако је мој отац испраћен салвама.
Отац је био ведар човек. Свирао је тамбуру неку, имао је шаргију, посавску. Уопште, био је весео, и весело је било све са његовим животом.
После сам због оца имао бољу заштиту него други дечаци, када смо крали нешто.
Од 1945. сам био потпуно слободан човек. Мир, ред. Свирале су сирене, али то није била узбуна, него су звали раднике на посао. Добровољни радови. Чак су се и неки пијунери појавили. Уместо усташке младежи, сада су пијунери! Један Мехо је од свог оца украо фес, па га је исекао, и продавао нам комадиће за петокраке. Од тог феса биле су најбоље петокраке! За комадиће феса давали смо му крушке или јабуке, односно све што ми накрадемо даднемо и њему. Тако смо могли да направимо петокраку.
Уместо школе и теловежбања у усташкој младежи, променили смо капе и значке, постали пијунери и наставили да певамо борбене песме.
Тако смо срећно живели! Али, када нас ухвате у некој лоповији, у некој крађи, онда нас питају: „Чији си ти?“ Милан каже: „Николин.“ „Срам те било! Никола поштен човјек, частан, а ти крадеш!“ И онда му удари шамар и пусти га. „Чији си ти?“ „Стевин.“ „А, тако значи?! Стева, јадан, ринта, Јелена га експлоатише на све могуће начине, а ти овамо крадеш.“ Па и њему шамар. „Чији си ти?“ Ја кажем: „Покојног Васе.“ А он гледа у мене, па каже: „Марш кући!“ Покојни Васо – то је била титула. Једино је мој отац имао титулу – покојни Васо. И ја сам, на тај начин, са својим оцем живео још дуго, дуго.
Мислим да је то – тај рат, та туберкулоза његова, та његова смрт и весеље у вези с њом – најважније што сам имао у детињству.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Питали смо Вас и о занатској школи.
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Са школом је после почело.
Онда, дошло је време да се упишем на занат. Дорастао сам већ био. Прво сам отишао код Ерговићке да се сликам, јер хоћу на занат. Имам и сада ту фотографију. Успео сам да је сачувам, јер сам је штампао неколико пута у новинама. Иначе, немам фотографије из младости.
Мама каже: „Немој, сине.“ Има комшија Саво, њен девер. Када се она удавала, он је био девер уз девојку. Они се воле као брат и сестра. И Саво се брине мало о нама, иако и сам има пуно своје деце. Он је радио у пошти. Био је мајстор за везање и уземљење бандера. И рачунало се да ради у пошти. То нама никако није било јасно, како пошта пред нашом кућом. Тек, имао је утицаја у пошти. Рекао је мојој мами: „Слушај, секо, када год теби нешто затреба за дјецу, само ти реци.“ И мама оде на пошту да извиди како је то, и види да нису сви поштари као Саво, који веже бандере, него да има неких који седе и гледају кроз шалтер, разговарајући са људима. Види да човек има и слушалицу, овако преко главе, као да му неки федер држи слушалицу, тако да не мора сам ни њу да држи.
Сви моји су, иначе, имали силне проблеме око физичког рада. Питало се: „Гдје радиш?“ Каже: „На 'агенцији'.“ Пристаниште на Сави звало се – „агенција“. „На 'агенцији'! Ух, богами, тешко теби. Пада ти за врат.“ Ваљало је бежати од тога да ти пада за врат! А ми смо сви на киши радили. Сви моји стричеви су радили тешке послове док се нису докопали шансе да уђу у ложионицу. Рецимо, мој чича Митар је радио у рафинерији, у ложионици. Ложио је пећ, ложио је велики димњак. Митар је имао највећи нос, али је имао и највећи димњак. Стрина Дара, када види да фабрика много пуши, каже: „Тешко мени, Митар је љут.“ Јер, стрина зна да чича Митар, када је љут, одврне вентил, одврне до краја, и онда се много пуши. Иначе, док се није докопао тог места, и њему је, као и свима осталима, капало заврат.
И мама је видела да онима у пошти не капље за врат, и да чак не морају ни слушалицу да држе. Лако им је. И она мени каже: „Би л' ти, сине, да чича Саво среди за тебе, па да ти идеш да радиш у пошти?“ Јој, која је то увреда била, каква је то увреда била за мене! „Не!“, кажем. Чуј, сви моји иду да уче за браваре, а ја да будем поштар?! То је срамота! И ја кажем: „Не, не бих ја то. Ако може, да будем бравар, па да идем у ложионицу.“ Тек, после, она види да је то незгодно, да је незгодно и политички да ми то оспорава, јер је и Тито бравар! И бравар – то је света реч, и ми морамо да се потрудимо. И она каже људима: „Мој син жели да буде бравар. Он је син покојног Васе. Покојни Васо је био поштен човјек! И мој је брат, његов ујак, Лука, жељезничар, поштен човјек. На жељезници ради као манипулант и возовођа.“ И то су били јаки аргументи.
И мене приме у ложионицу да учим занат. Радио сам разне, свакакве послове. И учио сам...
Све у свему, то је за мене било јако добро. Ложионица је била државна институција, коју је измислио Швабо. Ми смо мислили да је Швабо измислио и воз. Јер је код нас у Броду све било швапско, и све је Немац измислио.
Босански Брод је био чувена раскрсница, велико железничко чвориште. У Брод су могли да дођу и возови широког, нормалног колосека, који су ишли за Будимпешту, за Београд и за Беч. Ми смо имали и брзе возове: Босански Брод – Виен, Беч. Ми смо то све знали читати на вагонима.
У Броду се преседало из широког воза у наш, уски, који је после јурио према Сарајеву. Одатле се ишло ћиром за Босну...
То је било што се тиче заната, рада. Учили смо, дакле, да турпијамо, да режемо, и тако даље...
Било је и теорије. И та теорија је била грозна и страшна, јер су се теоретичари и онда сналазили како да теорију и праксу усагласе, па су нас водили на курсеве, водили на предавања. У свему је, иначе, било нечег војничког, дисциплинованог. Изградили смо и црвени кутић.
Учествовали смо и на радним акцијама. Чистили смо циглу или учили да правимо циглу. Учили смо и да зидамо...
И све се то радило изван радног времена. Тако је тај активитет у мени створио осећај да стварам ново друштво, да стварам нови свет, у коме су одрасли за поштовање. Ми смо, опет, били непосредни произвођачи, радили својим рукама.
Много је кича било у мојој младости. Међутим, тај кич је био делотворан...
У то наше време били су најважнији мушкарци. Биле су и жене важне, али их, ипак, нисмо узимали озбиљно. Оне су углавном извикивале пароле и украшавале друштво.
Ми, мушкарци, стално смо били у строју. И то је био, у ствари, фини немачки ред, који сам већ спомињао. Стално смо били у строју, посебно на радној акцији, где смо доста радили.
Постојале су три врсте мушкараца, и сви су били важни. Прво, били су важни они који имају гргураву косу и који су високи. Они су били добри за ношење заставе. Увек смо носили заставу. Никада нисмо, стварно, били без заставе и без транспарената. Друга врста мушкараца су били они који имају дубок глас. Могли су добро да узвикују пароле, како би се видело како наша омладина може далеко да добаци када говори. Трећа врста, у коју сам и ја спадао, били су мали, жгољави, неухрањени. Та трећа врста је морала да зна стране речи, које су биле њихови – „агрументи“. Баш смо говорили – „агрументи“. Мислили смо да је та реч постала од речи – грумен, који је био нешто чврсто, нешто чим си могао да разбијеш мрског непријатеља.
Дакле, ја сам спадао у ту трећу групу. Разуме се, то није била службена класификација, него сам ја то тако осећао.
Имао сам пиштољ. Хтео сам да га легализујем, а то се могло само ако ме приме у СКОЈ. Нису ме примили, јер сам био мали. А баш тада су и укинули СКОЈ.
Хтео сам у Партију, али нисам могао да докажем свој квалитет, јер сам се стално сељакао и нигде нису могли правилно да стекну увид у моје карактеристике.
Тако сам се навикао да цели живот будем – ванпартијац...
Научим ја погрешно неке стране речи, као и те „агрументе“. Научим асимилацију и дисимилацију... Ја и сада имам проблем када је нечега – двоје; које је које. Е, асимилација и дисимилација, то је нешто, нешто ту има са кисеоником и са угљеником. То је нешто: „мућ 'вамо – мућ тамо“. Не зна се ко шта. Да ли дрвеће некада дише? Да ли, онда, дише ноћу или дању? Све сам ја то побркао.
Иначе, ја сам радио најтеже послове, због тог што сам био мали и што ме мајстор Феликс стално тражио. Он је био котлар. Мајстор Феликс био је пред пензијом и био је јако строг, али је мене волео највише на свету. „Дођи ти овамо, мали!“ Ја сам једини могао да уђем у лежиште локомотиве и да окљуцам каменац, како би могао да извлачи цеви. И ја сам улазио ту где нико не може, и он је мене чувао. Није ме дао никако.
Тако сам годину дана био у локомотиви, у казану, унутра, и кљуцао тај каменац неким малим чекићем, како би мајстор Феликс могао да извуче цеви.
И тако је све било док моја свест није прорадила и рекла ми да радим то против својега здравља. И почнем да се плашим туберкулозе, која је била као домаћа животиња код нас... Мислио сам – шта ћу?! Био сам уверен да ме, ако ме то ухвати, може спасити асимилација и дисимилација.
И ја ти побегнем са заната, и одем у бригаду. Тамо, пошто сам већ био мајстор за прављење цигле, правим циглу. У Горажду, у Витковићима, правила се азотара. Дође један човек, који није добро изговарао „р“, да нам држи предавање. И каже да је шума најважнија ствар на свету, да шума дише, да се врши размена, асимилација и дисимилација... Ја сам био пресрећан. Био сам толико школован да сам знао шта су – асимилација и дисимилација. И још нам рече да је човеку – од колевке па до гроба – све од дрвета. Казао нам је и да су алатке, држала, кундаци на пушци – од дрвета, као и да постоје 42 деривата од дрвета. Тада сам сазнао за реч дериват. Упозорио је и да је од свих парфема најфинији Пино силвестре, што значи бели бор. Помињао је и да су – од катрана до најлепших етеричних уља – производи од дрвета...
И тај је све нас купио том причом.
На крају је поставио питање: „Ко хоће да иде у шумарску школу?“ И ја се јавим, наравно. Ја сам због дисимилације кренуо у свет. И одем ја у шумарску школу. Тамо сам играо фудбал, али и научио много о шумарству. Учио сам неке науке, сјајне. Једна се звала – дендрологија... Можете мислити, ја сам постао – мајстор дендрологије.
Завршим ту школу и одем да будем шумар... И тек тамо, на терену, откријем закон – забрањене су козе, а медведи нису?! У селу где сам радио као шумар, сељаци су сви били у четницима. И слушају мене – као да сам највећа власт. У ствари, за њих су шумар и жандар и били највећа власт! Заборавили су били да више нема жандара. Међутим, остао је шумар!
А ја мали и плав, и дошао код њих да им будем шеф шефова. Могу да убијем кога год хоћу, посебно оне који држе козе, али и оне који дирају медведе, који су били заштићена дивљач. Заправо, чувам медведе, и тако против људи радим.
Није прошло ни два месеца, а ја сам схватио да је то апсурдно и да се ту не може радити тако. Где је ту хуманизам (ја сам знао стране речи!)?
И побегнем од тог шумарства...
Тако сам догурао до војске. Још, дакле, није била младост прошла. Није ни детињство било прошло. Иако сам био стармали, нисам имао никаквог односа према одраслима. Одрасли су за мене били једино руководиоци. Они су мени издавали наређења.
Са таквим осећањем отишао сам у војску. То је било јако добро, пошто сам – као војник – био послушан.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А да ли сте у то време почели да пишете стихове, било какве? Да ли сте, и то нас занима, записивали и неке утиске, који су касније могли да Вам послуже као нека врста основе за песме, за оне песме које су, потом, биле, познато је, у центру пажње многих, младих највише?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Размишљао сам о томе, али ме је било срамота. Јер, ја сам био радник. И моје је било да радим, да производим. Мислио сам да има, сигурно, људи задужених то да раде.
Ја сам тада читао књиге, али оно што ми падне шака. То су биле „случајне“ књиге. Није било библиотека. Било где да нађем неку књигу, ја је украдем и прочитам.
Дакле, писао нисам. Кажем, мислио сам да су за то задужени неки други људи у нашој држави. Веровао сам да наша држава функционише управо на том принципу – што свако ради свој посао.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Следећа Ваша животна деоница, друга дакле, обухвата – нама се тако чини – време до 1970. године, до Вашег запослења у Телевизији Сарајево, када почиње Ваше интензивно књижевно делање, али и Ваш интензивнији медијски живот... Прво сте радили – ако смо се добро обавестили – у сарајевској фабрици „Васо Мискин Црни“, да бисте, потом, почели да студирате књижевност. У то време сте, дакле пре запослења у Телевизији Сарајево, објавили и прву и још неке песничке књиге. Како се десило да пређете из Брода у Сарајево? Шта Вас је подстакло да, временом, напустите браварски посао и упишете се на Филозофски факултет? Да ли су студије књижевности испуниле Ваша очекивања? Када сте схватили, и то нас занима, да је Ваш живот једино поезија, да будемо мало патетични? Да ли је то и утицало да се одлучите да постанете, како се тада говорило, слободни уметник, односно професионални писац, како бисмо данас рекли? Уопште, да ли је ова Ваша друга деоница била – осматрамо и са садашње, дакле довољне временске удаљености – неопходна, да бисте се, условно казано, касније изричитије одредили према будућности?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Да, то сте се Ви добро обавестили о мени...
Војска је, свакако, сјајан део мог живота. Био сам у војсци у оно време када је било – Живот дамо, Трст не дамо! Имам о томе лепих прича у глави. Не знам да ли ћу их написати.
Дошао сам из војске. Трст смо дали! Све је како треба.
По повратку из војске, играм фудбал у Хајдуку. Хајдук се звао наш фабрички клуб, клуб Рафинерије нафте. У њему смо сви играли. Дакле, играм фудбал, добро играм. Тако ме Илија примети: „Што си ти досад радио? Гдје си био?“ Кажем: „Био сам у војсци.“ А он: „Улази!“ И ја одмах уђем у први тим. То ми омогући да се поново запослим.
Запослим се и радим. Почнем и да пишем писма својим друговима из војске. Један од тих мојих другова се звао Гоше Гроздановски. Био је Македонац. У Качареву је одрастао. После колонизације, вратио се у Ресен. Тамо има воћњаке, велике. И ја њему пишем писмо: „Драги мој Гоше, сећаш ли се овога, сећаш ли се онога...“ На стотине ствари се присећам. У ствари, пробам да вратим војнички живот, наш, где је, иначе, он мене штитио. Он је био снажан и онда је мене чувао, пошто сам био слабашан. И када треба на лафет, он зграби лафет, и сам га носи. Носи лафет од хаубице као да је перце. Међутим, на оним политичким предавањима, ја њему шапћем. И то је било, стварно, једно фино другарство.
Ја њему сад све то причам... И напишем му једно писмо. Нажалост, не могу да му пошаљем. Мислим – Гоше је диван, али он то неће схватити. И ја то писмо препишем себи. Њему само напишем: „Добро је. Нисам се још оженио. Имам неких цура. Мало плешем. Играм фудбал. Радим, добро је. Мајстор Илија ме чува. Мајстор Илија је швајсер, и ја му додајем жицу. Пошто сам фудбалер, имам лак посао, и ја му само додајем жицу, а он вари. И то је била олакшавајућа околност...“ – ја му то све пишем.
А оно прво писмо – као: „Сећаш ли се, сећаш...“ – оставим себи. У ствари, то писмо, које му, кажем, нисам послао, јесте моја прва песма коју сам написао. Та песма се зове Фани. Ја сам њега у писму питао да ли се сећа кад смо ишли са занимања, па кад оно поред строја наиђе она, девојка... А ми сви ударимо стројеви корак. И пресрећни смо што смо ми прљави војници показали нешто некој згодној девојци. И она је прошла. Мислим да је њу било стид што смо ми тако реаговали и уопште што постоји. И нама је било, исто, тешко.
Међутим, када смо дошли у касарну, сви смо само то сањали. Мислили смо како је требало да будемо челни или левокрилни... Гоше је увек био на челу, а ја увек негде са стране, као ћорак.
И ја сам то њему писао. Знао сам да то њему не значи ништа. Он је момчина био, лафчина... И ја то оставим себи. И то буде моја прва песма.
И тако, почнем да пишем, тајно. Тајно пишем, не смем никоме да казујем. Јер још увек ме држи оно – има задужених другова који ће то да раде.
Ипак, храбрио ме је мој рођак Никола, који је ишао у школу. Ишао је у гимназију, па је знао правопис и граматику. Ја нисам знао ни правопис ни граматику. Разуме се, знао сам да постоје – футур и футур други. Међутим, нисам никада знао како се прави футур други. То је јако тешко и сада за неке писце. Нарочито нисам знао шта значи палатализација, шта јотовање... Ја сам тада мислио да све то мораш знати – да би био писац. А то је Боки знао, Боки Булан. Играли смо заједно – он је био „осмица“, а ја сам био „десетка“. Онда ја њега, повремено, тајно и изокола, упитам за неку реч, посебно како се пише, рецимо да ли се пише „ј“ у „гимназијски“ и тако даље. Он се мучио одговарајући, и јесте и није знао. Једном ми је, тако, рекао: „Јесте“, а други пут, опет: „Није, није.“ Дакле, није био сигуран... Боки Булан је сада инжењер негде у свету.
Мој брат од ујака, Никола, отишао је у Београд да студира. Бацао је кладиво. Губијан му је био тренер... Био је сјајан момак. У својој 19. години страдао је од струје. Било ми је много тешко због тога, јер је био школован и образован. Међутим, ја сам био само талентован. Само талентован, и ништа друго!
Био сам неписмен, тотално. И схватио сам да је језик за мене велики проблем. Знао сам и да ћу га моћи решити на неком другом месту.
Истина, све сам знао о међедима, о козама, о змијама. Хватао сам и поскоке. Знао сам и челик да калим. Разумео сам се и у усијано железо, увек сам знао шта ћу с њим. Знао сам и на колико се тали цинк, на колико калај. И у чему је разлика. Многи људи не знају ту разлику... Ја сам то све знао. А све то што сам знао, било је премало да бих урадио оно што је најважније – а то је да бих писао песме. У ствари, мислио сам да је све у познавању језика.
Једнога дана моји другови ме наговоре да за фабрички лист дам неки чланак. „Хајде, напиши један чланак о томе како ви на монтажи радите.“ Наравно, ја се правдам: „Како ћу то ја, не знам ја писати чланке!“ Уместо чланка, усудим се да им дам три песме. И они узму те песме и штампају. Не потпишу ме, јер сам им рекао: „Немојте ме потписати, пукнуће брука! Сви ће ме дирати!“ Мислио сам, цурице пишу песме. Мушкарци не пишу песме, није то за мушкарце, није то мушки посао...
Дакле, објаве моје песме. У то време дође у Брод новинар Свето Маслеша, диван човек. Био је доста млађи од мене. Дошао је, како би се сада рекло, да скупља паре за рекламу. Обећао је да ће, ако добије паре, Ослобођење објавити све Рафинерији. Рекао је и да ће он сам писати о Рафинерији. Само, Рафинерија треба да Ослобођењу да неке паре, сада не знам о коликим парама се радило.
И, припремајући се за писање, Свето Маслеша узме и фабрички лист. Види тамо и песмице неке. Каже: „Што су добре пјесме! Ко вама ово пише?“ Онима у фабричком листу драго. Први пут чују да је нешто у листу добро.
Ја сам тада био јако популаран. Сви су ме волели. Играо сам фудбал. Истовремено, тренирао сам и пионире. Тренирао '42, '43. и '44. годиште. Том узрасту сам могао да покажем све фудбалске вештине које сам знао. Знао сам, мислим. Читао сам и књиге о фудбалу. Рецимо, знао сам шта је Синделар, знао сам шта је Фриц Валтер и тако даље. Ишао сам и на утакмице. И у Београд смо ми ишли на утакмице, само да видимо репрезентацију Немачке која је баш тада постала првак света. Када су наши победили са 3:1, ја сам живео за тај стадион. То је била атмосфера! Фудбалери су били наши јунаци. Тај Милош Милутиновић, страшни, који је дао гол! А био је моје годиште. То је мени било важно. Он је био мој репрезентативац и у животу, у младости, у свему. Он је све имао право да ради уместо мене. Ја сам знао да је мој ниво нижи, али и ја на том свом нивоу радим, тако да и он може радити своје.
Да се вратим песмама и Свети Маслеши. Каже он у редакцији листа: „Ко вам ово пише?“ Они кажу ко пише: „Па, то је један наш бравар. Сада ради као швајсер помоћник. Добар је. Игра фудбал. Да ли је то добро?“ „Ма, то је одлично.“ И хоће да ме види. И они ме зовну. Дођем, онако прљав. Хладно било, фебруар, зима страшна. И у оном свом масном оделу, седнем тамо. Свето, опет, висок, с краватом, леп, млад, тек завршио гимназију. И прво каже: „Да те нешто питам. Јеси ли ти ово сам написао, или си негдје преписао?“ Кажем: „Ја сам написао. Знам да се не смије преписивати.“ Каже: „Знаш ти да је ово добро?“ Кажем: „Ја сам зато дао да се објави што мислим да је добро.“ Каже, опет, он: „Би ли ти био дописник Ослобођења?“ Кажем му: „Ма, Божји човјече, не знам ја написати ни вијест.“ „Како не знаш вијест, а знаш тако добро да пишеш?“ А ја кажем: „Написати вијест, то је друштвена одговорност.“ Види он да ја знам свашта – друштвена одговорност! Каже: „Шта могу да учиним за тебе?“ Кажем: „Води ме у Сарајево. Води ме одавде.“ Каже: „У реду. Јавићу ти се.“
И он се јави мени из Сарајева писмом. Тада није било телефона. Ако је и било, ја нисам знао где су. Пише ми: „Одлазим у војску. Ево ти имена мојих пријатеља. Обрати им се, и код њих ћеш да нађеш ослонац као да сам ја ту.“ Видим – готово је. Ја се јако тешко упознајем с људима. Њега сам не ка ко упознао и навикао се на њега. Одмах му одговорим: „Долазим да те испратим у војску.“
Можете мислити! Сада се не бих усудио неком човеку рећи: „Ево ме долазим!“ Требало је прећи 250 километара. Не знам ни где ћу спавати, ништа не знам!
То је био најхрабрији потез који сам направио у дотадашњем животу. Писао сам му: „Долазим да те испратим у војску.“ И то њему стигне. Ништа ја нисам чекао на његов одговор. Седнем у воз. Запамтио сам када одлази, и дођем дан раније. И он ме чека на станици. Чека ме он, чека Војо Бабић, чека Бошко Станишевић, чека ме Мики Ђурашевић, онај фотограф... Ко је још био? Био је и покојни Анђелко Отовић. Још неких финих момака било. Они сви приправници, млади новинари. Долази млади песник кога је Свето открио у провинцији. И они се Свети смеју: „Чуј, пјесник!“ Међутим, све их купим у разговору. Виде да ја о свему знам да причам. А тамо, у Броду, нисам имао с ким. Стално сам се устручавао. Говорили су ми да сам препаметан за њих. Нисам био препаметан, него бих промашио тему. Нисам знао да причам о ономе о чему они причају.
Овде у Сарајеву шта год да причам – они знају. Исто, што год они причају, ја могу да наставим... И приме они мене.
Сутрадан ми испратимо Свету у војску. Ишао је у Билећу. И Изет Сарајлић иде с њим у војску. И Свето каже Изету: „Ево, ово је млади пјесник кога сам довео из Брода.“ Изету, међутим, није ни до чега, плаче. Микица га испраћа, па љубе се тамо... Ћиром су неким отишли са сарајевске станице. И ја њима машем...
Када је воз отишао, ја дођем код Светине мајке. Светина мајка има још два сина. И она плаче. Каже: „Сине, јеси ти био у војсци?“ Кажем: „Јесам.“ „И тако слабашак, ти си успио да издржиш?“ А Свето од мене за главу виши, снажан момак. Кажем ја: „Јесте.“ „А да ли је лакше овако малима или великима?“ И сада ја њој све причам – како је у војсци и шта војска све ради... А она ме храни и брине о мени. Синове пустила, занемарила потпуно. „Сједи ти овдје. Боже мој, колико ли је сати? Шта сада војска ради? Рецимо, два сата послије подне? Шта раде сада?“ Кажем: „Сада спавају.“ „Јој, куку мени, па Свето не воли да спава послије подне.“ Кажем ја: „Спаваће, јер се уморио.“ „А од чега се уморио?“ Морам све да лажем: „Умори се од шетње, од ходања, од стројевог корака. Знаш, војска је то“. „Ма, добро, само нека не носи митраљезе.“
Светина мајка је мене хранила неколико дана. Ја сам ходао по Сарајеву и тражио себи посао. И нађем посао у железничкој радионици. Салко Лагунџија је био директор. Каже ми: „Нисам ти ја комисија за пријем радне снаге. Иди код персоналног.“ Ја одем код персоналног и кажем: „Послао ме директор да ме запослиш.“ Он каже: „Добро, докле ће он да ради тако!“ И одмах узе слушалицу. Пита секретарицу: „Овдје је дошао један. Каже да је био код директора.“ И слуша шта она говори. И каже ми: „Добро, у реду је!“
И тако ме запосле.
Две и по године сам у тој радионици правио врата за вагоне. Знао сам то да радим. Лако је било, све сам аутоматизам. И тако, био сам мајстор. Истовремено, писао сам, писао и писао.
То о чему сада говорим је било 1957. године.
Већ 1958. године сам имао Златни куршум, прву збирку. Изет се вратио из војске и рекао ми је: „Јеси ти онај Светин? Дај да видим шта пишеш!“ Ја му дам своје песме и он их однесе Миодрагу Богићевићу, Славку Леовцу и Ристи Трифковићу. И каже им: „Ево новог пјесника, објавите га!“ И они ме објаве.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Да ли сте се после збирке Златни куршум уписали на књижевност?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Не баш после Златног куршума...
Тада сам, када је објављен Златни куршум, још радио у железничкој радионици... Правио сам вагоне и дружио се с песницима, ишао сам и на предавања, разна, чак и она на факултету. Ишао сам и на народни и раднички универзитет. Много сам слушао, учио.
Повремено сам ишао и у Вијећницу. Тамо је била велика библиотека. Читао сам књиге.
Дружио сам се и са студентима, који су мислили да знају које су књиге важне за мене. Међутим, давали су ми књиге – са својих позиција. Тако се десило да сам, по несрећи, тада прочитао Фројда, Адлера, Јунга и тако још неке тешке књиге. Ништа нисам разумео, признајем. Ипак, сазнао сам неке грозне ствари – да најобичније, најпростије ствари из нашег живота могу да буду наука! Као што је, рецимо, либидо, и тако то... Али, то ја нисам узимао за озбиљно.
Читао сам књиге због тога да видим како је ко писао, да ја не бих тако... И то је била сва моја школа – да избегнем писање како је већ написано.
Једнога дана кажу мени студенти, неке Весна, Мевлида и Јелка, неки Фахро, Славко и Вељо: „Слушај, изашао је један нови закон, Моша Пијаде измислио закон да се може и без средње школе уписати на факултет... Тај је закон као створен за тебе!“ Навалили су: „Идеш, идеш!“ И ја одем на факултет да видим шта је. Треба прочитати десет књига, и из тих десет књига они ће питати. Кажу ми још да ће – тако је, веле, код њих на факултету – питати само из три књиге. И ако то знаш, примљен си!
Погледам које су то књиге, и видим да сам те књиге прочитао још пре десет година... И пријавим се. На писменом она фина тема, уобичајена – Књига у животу савременог човека. И напишем три картице текста, руком... Иако сам већ био писац, нисам био писац тога посла. Нисам знао ништа научно и школски да мислим. Био сам, причао сам о томе раније, потпуно самоук. Чуда знам, на једној страни, а на другој страни, не знам ништа. Ипак, тему сам погодио... И од 49 – нас седморо прође.
Тако, ја будем први студент који се без школе уписао на факултет. И како дођем на факултет – то је 1959. година, септембар – тако се о мени рашчује, прочује. Сви причају о мени.
Наставим и да пишем. Међутим, стално кажу – радник писац. Сви су други писци, и када знају и када не знају, односно и када добро и када лоше пишу. Ја сам – радник писац! И то ми умањује вредност, и пред радницима и пред писцима. Радници кажу: „Шта се ти правиш важан, као да нема ко други да пише, него баш ти мораш?!“ Писци, опет, кажу: „Па, он је радник. То је јако добро, то је изузетно!“
Нисам био несрећан... Навикао сам се. Ја сам лепо живео с тим што сам радник. Уосталом, то сам и хтео да будем, и уживао сам у томе – да будем произвођач! Значи, био сам човек који зна да направи нешто, и да то нешто сија. Рецимо, када смо били шегрти, правили смо муштикле, красне муштикле. Правили смо их од оних „кохинор“ четкица. Када их направимо добро, онда нам их мајстор отме, и каже: „Ову ћемо за 25. мај послати другу предсједнику!“ Тако нам их је све отимао, у ствари крао. Стварно, неке је и слао у Београд.
Дакле, био сам мајстор. Знао сам да направим неки предмет, и да тај предмет има своју сврху. А сада сам био само – радник писац! Значи, умањена ми је вредност сваке врсте. Поред тога, од мене се очекује једино да описујем – жуљеве радничке класе...
Размишљао сам ја и о Бруту – како је Брут добар. Брут је био частан човек, неоспорно. „Неоспорно“ ми је била изузетно велика реч, која потврђује ту позицију, позицију да је Брут частан човек... Опет, зна се да је Брут убица. Видео сам то у филмовима, а нешто сам и читао.
Чуо сам да је Шекспир писац. Када сам почео да га читам, замало нисам цркао од муке. Зар је то велики писац? Па, он ништа не ваља! Не ваља због тога што није ништа писао о мени, о неким мојим идејама, о мојим тадашњим метафорама. У то доба сам, ето, тако мислио.
Дакле, упишем се на факултет... Дођем тамо, и откријем нову бедастоћу. Радило се о следећем.
... Јали грми, јал' се земља тресе?
Јал се бије море о мраморје ?
Јал се бију на Попина виле?
Нити грми, нит' се земља тресе,
нит се бије море о мраморје,
нит се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага...
Откријем да је то наука. Заправо, они ми кажу да је то наука?! На томе се може и – докторирати. То се зове – словенска антитеза. И ја се растужим – чиме се баве ти учени људи?! Ја сам то знао још када сам био мали. Међутим, они то сада уче на факултетима.
Тај неспоразум, боље рећи то моје чуђење, помогло ми је да не узмем превише озбиљно то како се они баве народним песмама. Мислим, на пример, на утврђивање разлика између Марка Краљевића и Милоша Обилића, онда шта је морал, а шта, опет, ниј е морал, па ко је све био јунак, ка и који је јунак већи, часнији, где је све чојство, и слично... У ствари, видео сам да се они аче нечим чиме се не би требало ачити!
Такође, схватио сам да нећу – ако то све научим – знати да пишем песме...
Тада се десило да сам открио историју језика. Открио сам и старословенски језик. Био сам најбољи студент старословенског језика – само због тог што сам знао 3-4 молитве – Оче наш иже јеси... и остале. Ја сам једини знао шта је „иже“. Остали студенти нису то знали, јер нису то дотад учили. Маме их нису научиле веронауци, оној кућној, која се учи у породици.
Постао сам важан. Почео сам водити сасвим нови живот. И тако сам кренуо.
Године 1960. десило се нешто врло важно. Добијем телеграм: „Добили сте Бранкову награду за поезију у Сремским Карловцима. Дођите 4. децембра у Нови Сад!“
Шта да радим? Одем код професора Кољевића, Светозара и покојног Николе. Они су тек били дошли, и били су сјајни момци. Стварали су културну климу. Знао сам, било им је стало до сваке добре информације о песницима. Такав је био и професор Бранко Милановић. Они су били моји другари. Са њима сам играо фудбал. Кажем Кољевићима: „Видите шта сам добио! Шта ћу сада?“ Кажу ми: „Ево ти пара. Иди у Нови Сад. Прими ту награду!“ Дадну ми пара да одем у Нови Сад.
И дођем у Нови Сад. Бранкова награда тек је била установљена. Васа Казимировић је био њен иницијатор, он ју је измислио... Припремили су прави спектакл. Треба да држим и говор. Професор Бошко Новаковић и његов асистент Драшко Ређеп кажу: „Само нека буде на нивоу.“ Они ме знају. Професор Бошко ме чак понајбоље зна, јер је једно време био у Сарајеву. Каже: „Ове ћеш три песме да прочиташ. Драшко их изабрао. Песме прочитај, и ћути после.“
Изађем, прочитам те три песме и наставим још да читам, па још, па још. Двадесет минута сам ја говорио. Кажем и то: „Ја бих говорио још, али ми је професор рекао да треба да будем на нивоу... Ето!“ Уследили су аплаузи. И стварно ме прихвате у Новом Саду. Не дају ми отићи. Ја кажем: „Професоре, ја бих ишао. Имам цуру у Сарајеву!“ А и не знам шта бих радио. Ја се не знам понашати на банкетима. Каже: „Седи и ћути. Ако ти одеш, ни ми немамо разлога да седимо.“ Тако сам ја – због професора Бошка Новаковића – остао у Новом Саду још два дана. Ишли смо из места у место. То је задовољство било. Возили су нас колима. Имао сам и секретарицу. Све новине пуне мога имена. Међутим, опет пише – „Радник писац Душко Трифуновић добио Бранкову награду!“
Када сам се вратио у Сарајево, пошаљу ми новине, Трибину. Пуна је била мојих слика. Био сам чак и на насловној страни... Када су у Сарајеву све то видели, кажу: „Па, када тако мисле у Новом Саду, сигурно си ти добар пјесник!“
И тада крене. Постао сам звезда. Тако је било до 1966. године. Када год су какву приредбу отварали, звали су ме. Културно-просвјетна заједница ме узела под своје. Сви, сви, сви. Чак су и у Академији наука размишљали о мени. Говорили су: „Богами, добар онај!“ „Стварно је добар!“ Онда су рекли: „Било би, ипак, преурањено. Млад је. Ђилкош је још, поквариће се.“
Ето, то је то.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Ви сте у Телевизију Сарајево, да поновимо, дошли 1970. године. Тада започиње још већи Ваш успон, књижевни, и, сигурно, Ваша слава, медијска. Како се десило да Вас приме у телевизију? Да ли сте имали неке препоруке или су Вас протежирали, првенствено, Ваши дотадашњи поетски домашаји у већ четири објављене књиге, као и велико и разнолико животно и свако друго искуство, али и оно што сте доживљавали учествујући на многим сусретима, о којима сте малопре шире говорили? Да ли су Вам одмах били поверени задаци који су Вам одговарали и по којима сте касније постали блиски многим, нарочито младим генерацијама ондашње Југославије, посебно на српскохрватском језичком простору? Такође, како су настале Ваше чувене серије – мислимо, пре свега, на серију На ти, која је, уопште није комплимент ако то кажемо, обликовала мисао многих тадашњих телевизијских нараштаја? Када сте око својих емисија почели да окупљате и остале ствараоце и Вашег годишта и млађих годишта? Уосталом, по чему све памтите, условно казано, то своје телевизијско време, мислимо сада на време које сте провели у Телевизији Сарајево?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Тек мало пре тог, како га Ви зовете, телевизијског времена, престали су да говоре како сам радник писац. Уместо тога, почели су говорити – млади писац. Млади писац?! Толико је то било фреквентно, да сам закључио да они за мене говоре „млади“, јер не могу да кажу да сам мали, мали писац. То ме је чудило, пошто сам већ имао четири књиге. И све су оне биле награђене. Добио сам Бранкову награду, о чему сам говорио. Добио сам и Шестоаприлску награду, то је била награда града Сарајева. Онда, награду Путева, часописа из Бање Луке. Добио сам и још нека признања... Уопште, људи су тада озбиљно говорили о мени.
Дакле, због чега, зашто, како и докле – млади писац?! Имао сам тада 33 године! Рецимо, знам шта је Александар Македонски урадио у то доба – већ је био умро. Знам и шта је Исус радио у 33. години. Уосталом, и мој отац је умро у 33. години.
На другој страни, готово да ме убрајају у класике. Причао сам о томе како су о мени разговарали и у Академији наука... И ја се ту наљутим. Како сам, онда, још увек млади писац?!
Тада одлучим да покажем свима – шта су и ко су све млади писци! И сазовем младе писце из целе Босне и Херцеговине, да идемо на књижевне вечери. Направим с њима више јавних приредби, које сам сваки пут отварао речима: „Ово су данас наши млади писци.“
Ја сам стари лисац! Тада ми је Меша говорио: „Душко, они су манијаци!“ „Нису“, кажем, „Мешо, манијаци.“ „Јесу манијаци.“ Кажем: „Али, они су читаоци Ваших књига, професоре.“ Опет ће Меша: „Јесу они читаоци мојих књига, али ти не знаш моју муку. Они мени сваки дан доносе своје књиге.“ Стварно, то је ваљало, барем, прочитати, а неке и штампати. Меша је тада био главни уредник у Свјетлости.
Старији писци су ме, иначе, волели – и Хамза Хумо и Ћамил Сијарић и Меша.
Када се Меша спремао да оде у Београд, питао сам га зашто иде. „Ја овдје немам коме да оставим своје дјело. Овдје нико никога не поштује – по дјелу!“ И стварно, када је отишао, нама на Телевизији било је забрањено да спомињемо његово име!
Ми у Сарајеву покренемо лист Лице, који је после прерастао у часопис... Пише ми Перо Зубац из Новог Сада: „Где могу наћи твој концепт за новине?“ Ја му га пошаљем. На основу њега, он је покренуо Књижевну реч. Дакле, Књижевна реч је произашла из тог мог концепта...
Иначе, тада сам, са Маком Диздаром и Ристом Трипковићем, уређивао часопис Живот. Рекли су ми: „Хајде, ради нешто, да би добијао неку плату!“ Дотле сам био, како се тада говорило, слободни уметник... Да, пре сам био и секретар Удружења књижевника, све по истом кључу, сиротињском. „Пошто немаш плате, бићеш секретар Удружења. Само седи ту, Рада зна све шта треба.“ А Рада је била секретарица, и она је, у ствари, водила Удружење, док сам ја само фигурирао. Истина, када је требало, ишао сам на неке састанке. Али, нисам баш много користио... Заправо, у Удружењу сам био због тих 25.000, колика је била плата секретара.
Знао сам, при томе, да никада нећу постати име само на основу онога што објављујем у часописима. Схватио сам да је важно и да јавно говорим своје песме...
То сам своје откриће одмах саопштио и младим песницима, указао им да ће најбоље испробавати своју поезију рецитујући пред публиком. Још сам им говорио како је добро путовати тамо где су читаоци. Они су, можда, неписмени, али нису глувонеми! Ми ћемо им читати, они ће слушати. Успут ћемо учити географију, а историју ћемо стварати сами....
Међутим, дође 1968. година. И сви млади песници изађу на улице да рецитују... Нажалост, после сви испадну непријатељи. И држава се досети шта треба са непријатељима – запосли их! Што Андрић каже: „Ожени га, да не пјева.“ Тако су нас све запослили.
Седим једнога дана у кафани Парк, кад ми кажу: „Зове те директор Телевизије.“ „Шта ћу ја директору Телевизије?! Он је фин човек.“ Ја тамо дотле никада нисам ишао. „Треба да идеш. Хајде, молим те, дођи.“ И ја пођем. И директор ми каже: „Слушај, имам проблема са тобом. Ти сједиш у кафани, а ја правим телевизију. Нас је свега 16 овдје. Хајде, дођи да радиш код нас!“ Кажем му: „Ја не знам да радим у телевизији.“ На то ће он: „Шта сам ја студирао? Књижевност. Јесам ли учио за директора?“ Одговорим му, јасно: „Ниси!“ „А јесам ли добар директор?“ Природно, кажем: „Јеси, Драгане!“ И шта ћу? Тако он мене убеди.
Дођем тако у Телевизију. Тамо је већ био покојни Вељо Стојановић, овог лепог Горчина отац. Уређивао је емисију На ти. Каже ми он: „Ја бих ишао у филмски програм. Ево теби емисија На ти.“ Био је већ разрадио ту емисију.
Убрзо схватим да су ме запослили у Телевизији да би ме одвојили од Књижевне омладине. И све друге из Књижевне омладине тада су запослили – некога адекватно, а некога неадекватно. Рецимо, један је отишао у Порески уред, други у Издавачко предузеће Веселин Маслеша... Дакле, на разне стране су отишли. Мени је запала телевизија.
Није ми запала, него је, очито, неко тако одлучио. Тада је било реда у држави. И тај ред је мене гурнуо тамо, и то у музичку емисију.
Ја сам тада сматрао – а ни сада нисам много паметнији – да је певање, у ствари, растезање речи на слогове и да то нема никакве сврхе, пошто се може сасвим фино казати све оно што певачи певају. Да би забашурили лош текст, мислио сам, певачи га растежу на слогове, па тако, уместо да разумемо текст, морамо да слушамо боју певачевог гласа.
Дакле, дошао сам међу певаче са таквим својим безвезним начином мишљења. Међутим, како сам био добар организатор, питао сам: „Шта ти радиш?“ Каже: „Свирам трубу.“ „А ти?“ „Гитару.“ „Ти?“ „Бубњеве.“ „У реду. Дакле, ви сте један бенд.“
Питам тако редом: „Шта ти радиш?“ И наиђем на једног који ми каже да је – текстописац. Текстописац?! Дошао си мени овде да кажеш ту грозну реч! Текстописац, то је мени тада исто звучало као – текстуални манијак. Тако ми је ружно звучало.
„Текстописац?! Да ли пишеш песме?“
„Пишем“, каже.
„Хајде, прочитај ми једну.“
Каже он мени: „Добро је што си дошао. Ти ћеш мени поправљати стихове. Ја ћу писати, имам одличне идеје, фантастичне идеје.“
Ја му кажем: „Јеси ти музичар?“
„Да“, одговори ми он.
„Да ли има слух везе са музиком?“
„Како да нема!“
Ја му, онда, кажем: „Не каже се мус'ка, ни фис'ка. Гдје ти је ту слух?“
Он каже: „Тако раја, па тако и ја. Не мере без раје, ба.“
И ја видим, он је нормалан човек. Он је с рајом, а ја тражим неки виши ниво у његовом свету.
И ја кажем: „Прочитај ми своје стихове.“ И он ми прочита једну своју песму. Каже он овако:
Сједимо у парку, на клупи ти и ја,
два дивна пара на мјесећини тој.
„То је добро“, каже ми он. „Може се тако и сликати. Само треба отићи у парк, поставити камеру и сликати!“
Кажем му ја: „Поправи ту гдје је грешка.“
„Нема грешке“, каже, „мус'ка је одлићна.“
Питам: „Колико вас је ту?“
„Ја и моја маћка.“
Ја му кажем: „Кажеш – два дивна пара. Два пара су четворо. Поправи грешку.“
А он: „Нисам ја размишљо о томе.“
Кажем: „Нећеш више ниочему да размишљаш. Знаш ти нешто да свираш?“
„Знам.“
„Па, свирај. Немој ми више ни случајно писати текстове.“
И ја видим шта је. Ако хоћу да будем колико-толико спокојан, морам ја да им пишем. И тако постанем чувени текстописац. Написао сам за Сарајевску телевизију преко три стотине песама.
Писци ме замрзели. Мислили су да сам у телевизију отишао зато што тамо има пуно пара и жена... Певачи су, опет, мислили да сам у телевизију убачен да бих разбио њихову организацију.
Тако сам опет био као радник писац. Дакле, ни тамо, нити овамо... Ипак, са задовољством сам радио у телевизији. За мене је то било лако. Како сам по природи говорљив, излазио сам пред камеру и говорио без концепта. Било је то врло сувисло.
У исто време, свима сам настојао да пружим шансу да се изразе, односно да кажу оно што мисле да треба...
Ето, то је био мој однос према телевизији... Ни сада немам друкчији однос. Заправо, могло би се рећи да нисам никада имао неку концепцију.
Ја сам тамо извршавао задатке које су ми постављали они који су имали основну концепцију како да функционише једна телевизија.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: У време распада југословенске државе, као и на самом почетку рата, били сте, колико знамо, у Сарајеву. Да ли сте, барем у депресивним примислима – а за њих је крајем осамдесетих година било много разлога – наслућивали да ће у Сарајеву, у Босни и Херцеговини, као и у читавој Југославији, доћи до сада познатих трагичних стања и злостања? Да ли сте, будући да сте били у средиштима живота, припадали оном делу, говорило се чак већем делу грађана – сарајевској раји, како сте малопре именовали такозвани обични свет – који је веровао да је јединствен, што је првих дана рата и доказивао заједничким манифестацијама? Уосталом, када сте схватили да не постоји више оно Ваше Сарајево, Сарајево свих и за све?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Када? Када? Када сам схватио?
Ја сам био у догађајима. Заправо, ја сам се родио у Босни. Ми смо увек говорили да смо – Босанци. Живео сам тамо са светом. Махала је била близу нашег сокака. Играли смо фудбал заједно. Цело детињство ми је прошло у томе. За време Рамазана, иако смо били мали, нисмо викали: „Мама, дај ми воде!“ Знали смо да комшија Омер коси. Када се коси, он не пије воду, јер – Рамазан је. Ми смо то поштовали. Знали смо како се треба понашати и када су Бајрами. Све смо то поштовали. И када су били католички свеци, и то смо поштовали. То је био босански начин живљења!
Као човек који је одрастао, који је писао књиге и био позната личност, бранио сам се од долазеће несреће веровањем да ће језик помоћи да се људи договоре. Отуда, говорио сам стално: „Ми говоримо истим језиком. Нама је лакше. Језик којим се говори у Босни јединственији је од језика у Србији, у коме постоји огромна разлика између, рецимо, човека из Чантавира и неког другог, на пример човека из Власотинаца. То је огромна разлика. А у Босни нема толике разлике.“
Рачунао сам, дакле, да ће људи који говоре истим језиком – лакше да се споразумеју. Међутим, изгледа да сам занемарио то да је њима понуђен вишепартијски систем, који им, у исто време, нуди да буду цареви, и да ту, онда, нема разговора и споразума.
Признајем, ја сам, још као дечак, размишљао како се може постати – цар, као и каква је разлика, у томе погледу, између мушкарца и жене. И дођем до закључка да свака жена, још као девојчица, има шансу да буде и царица и магарица, само треба да пази хоће ли је приметити цар или магарац. Мушкарац, опет, да би постао цар, мора или убити цара или се родити као царски син... И одмах сам видео да немам никакве шансе. Не убија ми се цар, а нисам ни царски син. Дакле, нећу да будем цар! Отуда, нисам никада био у организацијама које се баве тиме како се може постати неко.
Значи, рачунао сам да ће се људи, ипак, споразумети.
Међутим, овај штос да они, иако се баве политиком, морају да се споразумеју, то је била Вавилонска кула од тога истога језика којим су се они служили. И тај језик је мене изневерио!
Иначе, схватио сам да Сарајева нема када сам видео да се руше куће око мене.
Ја сам 22 дана био изложен силној пуцњави, и само сам чекао да неко покуца на моја врата. Успео сам једино децу да извучем на време...
Остао сам у Сарајеву. Једино ме телефон одржавао. Иначе, са два телефонска броја су ме стално зивкали. Један је припадао телефону Зорана Колунџије из Новог Сада. Он ми је јављао: „Изаћи ће књига за дан-два. Молим те излази, долази, дођи, па да заједно прославимо излазак књиге. Пуцају ли?“ „Па“, кажем, „пуцају, јебеш им матер, али промашују. Џаба пуцају!“ Онда он каже: „Одлично, видим да си здрав, чим се шалиш!“ Није ми замерио ни што псујем. Други телефон је био телефон Душка Јаковљева из Зрењанина, тамо има једна манифестација која се зове Песничка штафета. И он је мени рекао два месеца пре тога: „Ти си тај који треба да дође, да обиђемо зрењанински крај, да рецитујеш деци. Штафета почиње почетком априла.“
Одједном – рат! Шта ћу сада?!
Помислим, онда, како су Колунџија и Јаковљев дивни људи. Да је то што они тамо раде јако важно и да не бих смео, пошто сам им обећао, да не одем код њих. У Зрењанину ће пропасти предвиђене манифестације, а пропашће и књига у Новом Саду. Колунџија неће моћи одржати промоцију, а уложио је у њу, у ту моју књигу, своје паре. Издавачко предузеће Прометеј је приватно предузеће Зорана Колунџије... Нема смисла да се ја у Сарајеву ачим и седим. То ми дадне снаге да изађем из Сарајева. Ластиним аутобусом, последњим!
Одлучим, тако, да одем прво у Зрењанин на Песничку штафету.
Када сам дошао у Зрењанин, приђе ми на улици једна девојчица: „Јао, чика Душко, сећате ли ме се?“ Како се не бих сетио – са мојим сином ишла у школу. Каже: „Ја и мама смо изашле, тата је остао тамо.“ Ја питам: „Како је тата?“ Каже: „Не знам.“ „Телефонираш ли?“ „Па, не могу да телефонирам. Немам пара ни за телефон.“ Ја сам имао пара за телефон. И ми зовнемо. То је мој комшија. „Вељко, како си?“ „Ево ме“, каже, „лежим на поду, али немам за тебе лијепе вијести.“ „Шта је било?“ Каже: „Провалили су у твој стан.“ „Провалили? Цигани, лопови, ко ли?“ „Не, не!“, каже. „Држава дошла, фино, са свим, и са записником, али не излазе већ десет дана.“
И тако ја схватим да више ничега немам... И тада схватим да сам ја то већ сто година знао. Сто година сам ја то знао. Знао сам откада сам први пут прочитао Андрићево Писмо из 1921. године, које он пише у Славонском Броду, пред мојим носом, пред мојим ујаком, који је био железничар на станици. Схватио сам да сам ја то од онда знао. Међутим, стално сам, ипак, све убеђивао себе: „Неће. Ето, мене неће. Неће нас. Ми смо наши.“ И тако даље.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: До сада смо говорили о Вашим годинама које сте провели у завичају и у Сарајеву. Сада сте у Новом Саду, где и водимо разговор. Разговарамо у Библиотеци Матице српске. Опет сте са телевизијом, али, ипак, рекли бисмо, више са поезијом. У Новом Саду су Вам – у издању већ спомињаног Прометеја, агилног Прометеја, и његовог предузимљивог власника Зорана Колунџије – објављена и Изабрана дела, и то чак у 15 књига, што је мало песника дочекало. Како сте се снашли у Новом Саду? Како су Вас поново примили у једном од Ваших градова (колико се сећамо, једном сте изјавили да су Ваши градови – завичајни Брод, Сарајево и Нови Сад!)? Такође, да ли сте могли одмах да наставите своје песништво или Вам је било потребно неко, да кажемо, празно време, време извесног стабилизовања, чак јаког и јасног заборава? Колико су Вам у осећањима тог, ипак новог живота помогли сопствени самозаборави, а колико, опет, пријатељи, Ваша песничка и уопште животна сабраћа? Уосталом, да ли сте и у ово време, опет, чини се интензивно, успоставили свој, и животни и песнички, корак?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: То о чему смо до сада разговарали било је несвесно разголићавање, што би се рекло. Ја сам говорио и о ономе чега се уопште не бих сетио да ми Ваш микрофон није рекао: „Хајде, сети се – ко си, како си растао и шта си радио када си био мали!“ То сам већ био заборавио.
Ово што се сада дешава, то је једна озбиљна ствар.
Ја сам сада постао ратно сироче и члан Црвеног крста, и то у својој 59. години. Дакле, постао сам то у време када човек треба да има секретарицу и, обавезно, диктафон; када треба да има известан базенчић, поред кога ће да се прошета, али и да се купа, пошто не може да се купа више на плажи, јер се удебљао, и тако даље...
У име те естетике, коју је требало имати, ја сам, у ствари, узео своју торбу и дошао у Нови Сад. Овде, у Новом Саду, нашло ми се много људи... Отуда, морам, односно желим да споменем неке људе, иако не верујем да би они то од мене тражили.
Када сам дошао у Нови Сад нико од мене ништа није тражио, осим што ме је питао: „Могу ли ти шта помоћи?“ То су сви питали. Ја сам свима одговарао да је Његош написао – Да пожали ка да би помога... Не треба мени никаква помоћ, јер оно што мени треба они не могу да ми дадну. Не могу, рецимо, да ми одвоје неки простор у коме бих живео. Не могу ништа, заправо. А све ми је потребно. И то је страшни апсурд – они ништа мени нису могли помоћи, а све ми је било потребно!
Онда су се, ипак, нашли неки практични, предузимљиви људи.
Да се вратим на прве дане... Прво сам обавио посао у Зрењанину. Тамо сам становао у позоришту. Имао сам тамо лепу гарсоњеру. Хранио сам се мало код Душка Јаковљева, а мало код Здравка Мандића. И јео сам сваки дан. У ствари, сваки дан сам одлазио на господске ручкове. Они су сматрали да је то мени корисно. Наравно да ми је било корисно, али ја сам већ био заборавио то да радим...
Нисам знао шта да радим. Децу сам успео да спасем. Жена их одвела у иностранство. И тако сам, одједном, остао сам. Деца су ме звала: „Хајде с нама.“ Кажем: „Не могу, децо. Ја сам писац овога говорног подручја. Морам остати овде где ме људи колико-толико разумеју!“
А осећао сам да је дошло време када не разуме ни брат брата. Ипак, рачунам да ће ме овде неки људи разумети.
Када сам дошао у Нови Сад, Зоран Колунџија и његова Борка узели су ме „под своје“. Они имају Корану и Исидору, две мале девојчице. Дечица су слатка. И цвркут те деце ми је био знак да живот и даље постоји. Спавао сам у њиховом салону, у дневној соби. Ноћу смо филозофирали, причали о свему, слушали вести. Преко дана смо радили у њиховој књижари. Они су већ имали издавачку кућу Прометеј, а Борка књижару Мост и видеотеку. У ствари, они су се бавили тиме, а ја ништа нисам радио... Тек, рачунали су ме као члана породице и понашали се као да сам им неопходан.
Нашли су ми, онда, једну собицу, која није имала купатило. И то је тужно било. Ту сам, ипак, морао да будем неко време.
Онда је наишао неки Ђорђе, за кога сам негде нешто урадио. Каже он мени: „Ја се враћам из Њемачке и долазим у Црњелово, код Бијељине. Тамо, пред Домом културе, много народа, страшно много народа. Хоћу да уђем, да видим шта се тамо дешава. Међутим, кажу ми да не могу да уђем, пошто се снима емисија Знање – имање. Замислите, ја дошао из иностранства да видим шта се ради, а они ми не дају да уђем унутра! Неки луди људи! Тада сте Ви наишли, и рекли сте да ја уђем. И пропустили су ме у Дом културе. И ја сам то запамтио. Да ли се, можда, сјећате тога?“ Сећао сам се, разумљиво. Истина, ја сам мислио да је то мој рођак Драган. Био сам тада водитељ те емисије. Разбијајући трему, шетао сам около. И видим – не дају да у салу уђе један човек који личи на мог Драгана. Ја мислио Драган, и кажем: „Уђи ти.“ Видим, касније, да је то неко други. То је био тај Ђорђе... Сада ми он каже: „Много ти хвала. Ја сам тада видио Миру Ступицу.“ И ја сам био пресрећан што сам направио добро дело, иако је то било давно...
И он ме пита: „Шта ти треба?“ Кажем ја: „Па, немам где да станујем.“ „Код мене ћеш.“ И одведе ме. Једно десетак дана сам био на једној финој мансарди, коју он тек прави за своју кћерку. Ипак, дао ју је мени. То је мени било тешко.
Сусретне ме Бранкица, Бранка, с којом сам некада студирао. „Па, где си? Што се не јавиш? Дођи код мене.“ Ја кажем: „Добро ми је.“ „Како добро? Где станујеш? Дођи.“ Нисам хтео да јој кажем да не станујем нигде. Онда ми она дадне собу свога оца, припремљену за њеног брата. Њен брат је у Сарајеву остао. Она га чека да дође. Каже ми: „Док Бране не дође, ово је твоја соба. Изгледа неће моћи да изађе!“
Лутам Новим Садом. Свраћам на пијаце, и видим сви смо се сјатили на пијаце. Тамо је храна... И свуда чујем: „Ђе си, земљаче?!“
Једном ме, тако, заустави један младић: „Јеси ли жив?“ „Као што видиш, жив сам!“ „Имао сам проблема с тобом“, каже ми он. „Каквих проблема, када се и не познајемо?“ „Ја тебе знам са телевизије... Био сам добио задатак да дам име нашој војној јединици. Никако нисам могао да га смислим. Онда ми падне на ум – ако је чика Душко погинуо, даћу његово име. Али, нисам могао да провјерим. Гдје год сам завирио у папире, писало је – нестао. Водили су те међу несталима!“
Све сам схватио после тог разговора... Значи, од мене се очекује да нестанем. Тада би ме „узели у обзир“... Дотле, схватао сам, треба да ћутим и да шетам по пијацама, где има хране и земљака.
Тада ме на улици сусретну један други младић и каже: „Баш ми је драго да Вас видим. Ја сам уз Ваше песме одрастао.“ Кажем: „Што је то лијепо чути, да је одрастао тако лијеп момак уз моје пјесме.“ Каже ми он још: „Шта могу да учиним за Вас?“ „Ништа“, кажем. „Нико за мене не може ништа да учини. Хајде негдје да попијемо кафу, да видим како си ти то тако лијепо одрастао уз моје пјесме.“ Каже: „Одлично, то ми се свиђа.“ И он ме уведе у канцеларију неку. Дође секретарица. Питам га ја: „Шта ти радиш овде?“ Каже: „Ја сам градоначелник Новог Сада, зовем се Милорад Мирчић.“ Ја зинуо, као никад. Нисам могао да дођем себи – градоначелник одрастао уз моје песме! И он ту мени – виски. Нас двојица пијемо, причамо. Он није причљив човек, али јако лепо уме да слуша. И ја њему испричам да ми је, ипак, добро, да се сналазим некако. Међутим, види он да се ја не сналазим никако. Осетио је и да бежим од познаника.
Тачно, бежао сам од познаника... Истина, могао сам да останем и код Ђорђа, и код Бранкице, и код Зорана. Могао сам да останем, али ја не могу да будем на терету некоме.
Морам да живим свој живот, да будем самосталан... Осетивши све то, Мирчић ми каже: „Иди ти код Миће, и реци да сам те ја послао, а ја ћу да видим за даље.“ И ја одем код Миће. А Мића је управник хотела. И дају ми апартман. Ја сам чувени песник, и мени нуде апартман. „Не, не!“, кажем ја, „дајте ми нешто мање.“ Јер, ја сам израчунао да мени треба највише 15 квадрата. То је мени доста. И нађу ми једну такву собу. Имам где да станујем, а имам где да оставим и своју торбу. Тако, оставим торбу, па онда изађем без торбе у град.
Градоначелник ме пита где се храним. Кажем му да сам од Миће добио сланине. Како у соби имам фрижидер, ја је онда рецкам. Каже ми: „Чуј, иди ти доле на пансион.“ „Не, не“, кажем ја. „Добро, узми полупансион. Један оброк би ти добро дошао.“ Кажем му: „Ја тај један оброк имам. Навече себи нарежем сланину. Имам шта...“
Немам шта да пијем. Све скупо. А и да није скупо – ја пара немам. Досетим се да из ресторана узмем соли и бибера, па то, горе у соби, размутим у води и добро охладим у фрижидеру. И то пијем... То је отров, али прија. Тиме се борим против нечега чему не знам име.
Миша Минекс ми поклонио писаћу машину. „Какав си ти писац – без машине?!“
И почињем полако да се интересујем за слова на тој машини, и пишем нешто, тако...
Међутим, деси се да ми једнога дана у хотелу кажу: „Пошто ми издајемо просторије овим новим привредним организацијама, Ви више не можете становати код нас. Уосталом, за Вас нико ништа ни не плаћа!“ Телефонирам Мирчићу у општину. Кажем шта су ми рекли у хотелу. „Лажу! Велика је кампања против мене“, каже. „Лажу, али шта се може. Средићемо то.“ Видим ја, нећемо ми ту ништа средити. Кампања је против њега. Можда му и ја сметам у животу.
И ја се досетим јаду. Била једна жена у Црвеном крсту која издаје потврде да си избеглица. Ја дотле нисам од Црвеног крста ништа тражио. Ту сам потврду, ипак, узео. И с том потврдом се могло путовати возом, чак и брзим возом. Дођем на станицу, испуним неки папир и одлучим се да идем за Бар. Када је наишао кондуктер, ја кажем да сам избеглица. Он каже: „'Ајде, 'ајде!“
И ја спавам у возу, фино, целу ноћ. Пробудим се негде у Вирпазару. И кроз тунел, ето мене на мору. На мору фино – ходам, шетам поред обале, поједем једну конзерву рибе и навече опет на воз...
И тако сам ја 15 дана становао у возу. Красно! Досетим се, међутим, да ми је Јанко Брајковић, издавач из Црне Горе, објавио књиге. Знате какав је Јанко? Ко не зна, ја ћу му рећи. То је један сјајан момак, веома способан. Међутим, пошто је из пасивних крајева, нема пара. И он мени, још док сам био у Сарајеву, објави 2.000 страница, изабраних, и тако даље. Кажем му ја: „Има л' неког хонорара?“ „Има, Бога ми“, каже, „има хонорар, али ти је слаб.“ „Колики је?“, питам. „800 милиона.“ Онда се на милионе рачунало. „А, оли да ти дам у књиге?“ „Може“, кажем, „и у књиге.“ Питам: „Пошто је књига?“ „Бога ми, 100 милиона једна.“ „Значи, 8 књига?“ „Ама 10“, каже, „ја ти са своје стране још 2 дајем.“
Сетим се, док сам путовао тих дана возом, тог широког човека који је, онда, лако прошао са мном. У ствари, имао је користи од мене. Одлучим се да му се и сада обратим. Кажем: „Јанко, немам куд. Нећу да просим. Него, имаш ли некакав излаз да ја прилегнем мало да се одморим.“ Каже он: „Дођи с Драганом.“ И Драган Радуловић и ја одемо код њега. Он нешто размишља, телефонира: „Иди, каже, код Рашка.“ И ја ти одем код Рашка у Игало, хотел Металург. Добијем опет једну собицу. Опет имам полупансион. Шетам се са пензионерима поред обале.
Досетим се и шта ћу да радим – треба да напишем оно што ми је остало на радном столу у Сарајеву, да пробам то реконструисати. Заправо, хоћу да напишем све оно што сам радио тамо, па остало, и нема га нигде!
И напишем, тако, један роман, по сећању, који ми је био остао недовршен тамо у Сарајеву. Имао сам 40 дана финог реда и мира, морског.
Десило се да сам на том истом месту играо фудбал 1951. године, када ме је Црвени крст први пут послао на море. И сада сам ја, како 1951, тако и сада, 1993. године, поново ратно сироче – под Црвеним крстом и Јанком. Ходам поред мора и измишљам романе...
То је била једна важна етапа за опстанак, за мој физички опстанак.
Са великом тугом размишљам и о стварима, иако не патим од ствари. Ништа ми не значе. Ипак, жао ми, рецимо, кашике. Имао сам лепу кашику, коју сам украо у једном лепом ресторану. Ето, таквих ситница ми је било жао.
Иначе, имали смо четворособни стан, свега у изобиљу. Моја жена је имала свој салон. Радила је као козметичарка. Била је и богата, свашта је имала. Ништа то мени није било потребно.
Ја сам измислио стихове о томе како се одувек на Балкану радило за стан и храну. И ја сам то тако радио и то је било правило. Ја сам обезбеђивао стан и храну, а све те џиџе, изобиље, слике, библиотеке, све је то она. И све је то остало...
Дакле, пробао сам да се сетим тога што сам урадио... Када сам дошао овамо, у Нови Сад, рекао сам Зорану Колунџији: „Знаш, ја могу да се сетим неких књига.“ Ми смо и овде у Матицу долазили, да их нађемо. Међутим, од мојих 40 наслова, у Матици је било свега петнаестак. Значи, књига није правилно дистрибуирана. Рецимо, било је првих збирки, значи из времена док је било реда у држави. После више нису слали.
То сам ја објавио у новинама. Онда су са свих страна почели да ми шаљу књиге. И тако, многи су учествовали у том прикупљању... Зоран ми је рекао: „Само реци колико ти треба књига.“ Ја сам рекао: „Може све стати у 15 књига.“ Он каже: „Напиши ми тих 15 књига.“ Ја сам сео, написао напамет, јер сам знао неке стихове. Тако је било са песмицама за децу. У ствари, лако је било за стихове – када их знаш. Међутим, како се сетити прозе, романа, драма или онога што сам радио на телевизији у Недјељном забавнику. Сетио сам се како ме је Бајфорд терао да пишем о милицији или неким другим темама – Милиција тренира строгоћу, и тако то...
И тако, све сам ја то поново написао. И Зоран је то врло брзо објавио.
Дакле, постао сам писац – изабраних дела. Оно што кажете, за живота ретко који писац има тако нешто. Ја сам морао на то ићи. Мој је прилог култури овог народа то што сам успео да спасем своје дело!
Уопште, ја нисам могао да спасем државу, нити економију или фабрике да спасем, лађе на водама, и тако даље. Спасао сам своје дело... И мислим да сам, на тај начин, дао свој прилог који ми помаже да и даље живим.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Сада бисмо хтели да Вашу пажњу, и пажњу слушалаца и читалаца, усмеримо на Вашу поезију. Ви сте раније рекли да сте прве стихове, истина непотписане, објавили у фабричком листу у Босанском Броду. Ти стихови су – и то сте рекли – били пропусница за Сарајево. И све је, потом, било како сте већ причали. Шта Ви сами – сада, данас – признајете за своје песничко рођење? Да ли постоји нека песма – или је то она песма – писмо Вашем другу из војске – коју сада сматрате својом првом песмом? Такође, које место у Вашем књижевном животопису имају прва збирка, збирка Златни куршум, коју сте објавили још 1958. године, и прва награда, Бранкова награда, која Вам је за поезију додељена у Новом Саду 1960. године, где, да поновимо, и водимо овај разговор? Који датуми имају још, поред тих, важан, а који, опет, прекретнички значај? Уопште, шта све садржи – у Вашем избору – Ваша књижевна биографија?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Ја не бих могао да направим избор – ни из биографије, нити из литерарних дела која сам написао. Не бих могао да на правим избор зато што се – када год ме неко наговори да урадим нешто тако – ја запетљам. У ствари, то ме страшно замара.
Ипак, мислим да у ономе што се налази у ових мојих 15 књига (а имам још једно 6 књига које нисам објавио), има врло мало редова које бих прекрижио, прецртао, бацио, избацио, нарочито када су песме у питању... Јер, ја сам био врло строг према себи и према својим песмама. И могу рећи да ни теме нису потрошене.
Иначе, из страха да ће ме сматрати примитивцем, нешколованим, ја сам се трудио да то што пишем буде универзално, односно да себе – као личност, као човека који гледа, мисли, запажа – ставим првенствено у улогу неког другог, ко то гледа, па успут гледа и мене... Отуда, у мојим стиховима и мене има колико има и универзалних тема.
Могуће је да нисам успео да напишем приче или романе како треба. Њих би, можда, требало дорадити. Два романа која имам мислим да су добра, чак симпатична. Један је пун филозофије, коју, истина, нико не разуме, док је други пун догађаја, па се људи смеју и питају да ли је то – то! Пошто сам писао по сећању, ни ја не знам да ли је то – то. Свеједно, духовито је... Признајем, нисам писао с намером да роман буде духовит, али био је смешан мој живот. И пошто сам писао обично, испало је тако.
Моја књижевна биографија? Имам четири књиге песама за децу, имам за одрасле шест књига песама. Ово су друго драме и романи. Онда имам и неке мјузикле и сценарије...
Боже, баш сам свашта писао! Радио сам рачунајући да ће и други око мене имати користи од тога. Јер, када напишеш роман, онда само чекаш неког читаоца који ће то прочитати, а када напишеш сценарио, онда глумци, редитељи, продуценти и сви са одјавне шпице имају шта да раде. Дакле, мислио сам да треба да усрећим што више људи.
Баш сам био блесав?! Требало је писати романе или причице, макар рачунао и на једног читаоца, и било би доста!
Од мојих такозваних озбиљних песама, односно од ових пет књига, могле би се саставити две изузетног значаја и квалитета.
Јер, дуго сам живео! Већ четрдесет година пишем, можда и четрдесет две године. И за то време сам прошао кроз све фазе и кроз све стилове, а да се, ипак, нисам огребао о њихове идеје. Отуда, моје песме не личе на песме оних савремених песника чије песме као да су преведене са страних језика.
Моје песме су тачно из нашег језика изашле. Мислим да оне, по свим елементима, имају, истовремено, вредност у нашој класици, а имају и модерни призвук.
Имам једну књигу песама која је изузетно популарна и која је од мене направила познатог човека. Књига се зове Тајна веза. Песме из те збирке су врло популарне. Уверен сам да ниједан песник, наш, није доживео да толико људи изговара његове стихове – као што сам ја доживео. Тих три стотине песама – мислим да их толико има – које сам написао за музичаре помогло је музичарима који су расли заједно с тим песмама. Рецимо, Горан Бреговић је био сасвим млад када је почео да пева моје песме. Онда, Неда Украден је била девојчица када је долазила да јој напишем неки стих. И Јадранка Стојаковић је одрасла с мојим песмама. Здравко Чолић, који је већ био славан, кобајаги, имао је 17 година када је дошао по прве моје песме, да би на крају певао Главо луда, све се мења и тако даље.
Говорим о томе у контексту литературе. У ствари, сматрам и да нисам писао друге песме, и ове би биле – литература.
И у једним и у другим песмама је исто знање о версификацији и о осталим елементима поезије.
Мени кажу композитори: „Твоје песме не треба компоновати, оне се певају саме.“ Зашто? Јер, ја сам питао музичаре шта је то – вокални интерпретатор. Они кажу: „Певач.“ „А зашто не кажете – певач, него вокални интерпретатор?“ Они кажу: „То је странски, тако је боље!“ „Није тачно“, кажем им ја, „него он – интерпретира вокале!“ Вокали су у нашем језику – а, е, и, о, у. У неким сретнијим језицима има више вокала, али код нас их има само пет. И када неко отпева – а, е, и, о, у, то је музика. Ја сам то знао. И неке од њих сам томе научио, а неке, опет, нисам хтео ни да учим. Тек, ја сам себе томе научио, тако да се у мојој песми Шта би дао да си на мом мјесту већ у првом стиху налази свих 5 вокала. Нисам ја то штимао. То је било тако – да будем мало нескроман – јер сам ја, једноставно, талентован за то.
Дакле, то значи да ја рачунам да и те песмице, које су сада остале огољене, без музике, имају литерарне вредности. Разуме се, када би неко хтео да се подробније бави тиме, могао би да пронађе у томе квалитет. Ја то не бих могао да урадим, јер то не знам.
Све песме мени исто значе, чак и оне лакших форми. Значе ми онолико колико су оне саме избориле за себе популарност. Да није тога било, ја бих остао негде затомљен, затрпан пепелом прошлости. У ствари, не би ме било! Те песмице су мени светлећа реклама...
Рецимо, мало ко је прочитао моју Шок собу. Ипак, не могу рећи – нико! Неко је, сигурно, морао, а неко је, опет, добровољно то радио. То је густа књига, ту има свега. Они који су прочитали, узели су, можда, 2-3 стиха. Међутим, био сам присутан када је, управо захваљујући тим наводно лакшим песмицама, сто хиљада људи певало – Има нека тајна веза... Сто хиљада људи! То ниједан песник није доживео!
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Иако сте малопре рекли да не волите рангирања, издвајања и слично, ми Вас молимо да за ову прилику покушате да издвојите – из целине свог песништва, и овог и оног – десетак песама, можда баш оних за које бисте рекли да Вас највише одају, и то и као песника и као човека. Уосталом, да ли би сте сада рекли и неке од тих својих песама; рецимо прву, ону најранију, затим ону Вама најдражу, онда ону која Вас је највише намучила и, на крају, ону којој се најчешће враћате?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Видим, радио је строг... И мада сам хтео то да избегнем, рекавши малопре да не могу да изаберем, пробаћу.
Нарочито сте ми помогли када сте ми рекли да треба да кажем и ону прву. Та прва зове се Фани. Написао сам је 30. новембра 1955. године. Рачунам да од тада и пишем... Сећам се, била је недеља, и нисам радио. Како је била зима, нисмо играли ни фудбал, па сам остао да седим код куће. И написао сам овако о том догађају из војске:
ФАНИ
И одједном иза завијутка
Фани је наишла поред ешалона
Од стида се гола живица около
Смоквиним листом покрила
Кад су се Фани и ешалон срели
А сваки се замах ветра видео
Све подрхтава
И брдо подрхтава и ешалон
Јер корак јачи поче
И сваки хтеде отети пожуду за себе
од
друга
по
одстојању
Од друга по растојању
Сваки зажели да је челни
И да је левокрилни
Или да се окука у круг понавља
А Фани се ни не насмеши
Ал није ни пљунула
Само се стидом покрила
У себи ветар корила
И брзо корачала
А дуго пролазила
Чак тамо на стотом километру
Када је буђена трећа смена страже
Ветар је подрхтавао сновима нашим
Фани је пролазила још
А ми у сну
сви
били челни и сви левокрилни
То сам написао 1955. године. Да је Божје среће и да могу доказати да сам радио, могао бих сада да идем у пензију. Међутим, загубила се радна књижица, у којој је уписано 38 година рада. Морам некако да дођем до радне књижице, па да идем у пензију. Имам право и по годинама.
Коју сте још песму тражили да прочитам?
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Ону која Вас је, можда, највише намучила...
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Намучила? Мене песме нису мучиле. Нисам ни ја њих мучио.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А која Вам је најдража, онда, коју сте, да кажемо, најлакше написали, а коју, опет, најдуже писали, као и којој се најчешће враћате, и слично?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Ја сам поставио једно правило, које радо казујем и другим песницима. То је – да су најбоље оне песме које знамо напамет. Само те песме постају саставни део наше душе. Једна од песама коју сам с лакоћом написао зове се Tempo Secondo. У тој сам се песми, већ као мајстор, стари, играо формом, односно одгонетнуо сам шта је – Tempo Secondo. То је неко друго време. И та песма овако изгледа:
Све у животу кад се сазна
Остане само злочин и казна
И самообмана – има правде
И самоодбрана – нисам одавде,
Јер моја душа јасно прима
Да је најтеже међу својима
А душе само толико има
Колико дијелиш с душманима
А она расте сваким ломом
и узвикује: Ecce homo
О бијели свијете, tuto il mondo,
Долази твоје tempo secondo?
Има тринаест таквих песама... У ствари, то је једна фина поема, коју сам посветио Мерсаду Берберу. У то време смо се стално дружили. То је поема о њему, о коњима и коњаницима, о животу, о нашој деци, која су се заједно играла, не знајући да су различитих вера и тако даље...
То је прошлост једна, која, нажалост, није сасвим прошла, али смо ми прошли. Ми се не можемо вратити – ни у које време. То је бесмислено и покушавати.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Питали смо Вас и о песми коју сте, да тако кажемо, најдуже писали..
Песма коју сам најдуже писао? Има једна сјајна песма, чисто војвођанска – као да сам је овде писао. Ја сам тамо из Брода. Тамо је равница, и ја сам учествовао у поплавама. Сваке године, до слике Светог Ђорђа, односила нам је зидове Сава, када поплави. И то нам је била мера – слика Светог Ђорђа, који је био наша слава... Ја сам онда написао овако:
ПОПЛАВА
Пукла равница а пукла брана
па нема о шта да удари вал...
Вода ко хорда – хорда ко хорда
Мрси се густи ивик црни се пусти шљивик
уз воду узводно врбе се вуку
голе и беле као да слазе тополе газе
дигнутих руку
за њима јаблан један жури
свијен у струку
Већ грца грмље већ шкрипи храст
још мајка бира смер још плачем ја
још сусед псује псује још сунце на нас зја
Пливају видре пливају даске пливају краве
лети вика кружи птица плива пласт на њему рода
за њима кров са крова зов
и виче ко човек и кликће ко ждрал
а нема о шта да удари вал.
Небо вода – вода хорда,
Пукла равница, а пукла брана,
па нема о шта да удари вал.
Ту сам песму најдуже писао. Писао сам је скоро десет година. Наравно, нисам писао сваки дан десет година, него нађем ја тај папирић – „пукла равница, пукла брана, па нема о шта да удари вал“. Тачка. И тражим даље како ћу даље, како да наставим. Али, не може!
И када сам објављивао збирку Тумач тираније 1966. године, кажем: „Што ја не би оно? Па, то је највећа тиранија мог живота. Вода је чудо Божје.“ И одједном напишем песму, након десет година. А трудио сам се често.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А сада песма којој се – и сада – најчешће враћате?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Песма на коју се враћам.
Видите, ја сам срећан песник, јер моје песме долазе мени саме. Долазе у виду неких девојчица које певају моје речи:
Ти си ми била у свему нај, нај, нај...
Ја нисам успео да зарадим пара од тих песама. Јер, у то време, док сам ја њих писао – то су седамдесете године – нису се паре тако налазиле. Није било турнеја, није било иностранства.
Коначно, то су песме забавне, то је поп музика. Тако да мени најдраже песме долазе кроз уста омладине која их пева около.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: И – када смо већ код Вама, иначе, неомиљеног рангирања – коју бисте још песму издвојили?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Зар Вам није било доста? Још тражите?! Добро.
Ја сам решавао укрштене речи, и у њима сам пронашао ријеч „Ант“ – као „стари Словен“, онда, превлака на Малаки се звала – Кра... Временом сам аутоматски решавао укрштенице, да не бих морао да разговарам с људима у возу. И тако по пет сати решавам.
И негде 1991. године ја се сетим, како то стари Словен – Ант, мајку му?! Зашто је то тако? Онда смо ми зато – анти, „антипротивни“, што Ћопић каже; нека грешка у свему томе има... И дај да видим то. И нађем те несрећне Анте. Била је то нека легија странаца, односно неки плаћеници у доба док су Словени били обична, како се то каже, логистичка подршка Аварима. Чували су краве и давали меса Аварима, а Авари су њих чували. Од чега ће их чувати, појма немам...
И онда, тако удружени, дођу овамо. Анте побију – Авари среде Анте! То буде негде у Бесарабији.
Дакле, ја то све проучим, и напишем те песме. Кобајаги, живот је стално присутан, јер нису сви изгинули. Жене су остале. Жене су узеле женску децу и отишле са војском. Само су мушкарце побили, јер су били разбојници. И те жене су рађале другу децу. И стизали су овамо, скроз до Гибралтара.
Када је Колумбо требало да открије Америку, распише конкурс и каже нека се јаве они који хоће с њим. И они, наравно, као авангарда – Анти, аванти, крену с њим. И пошто су бунџије, они се побуне. Крв Анта се побуни негде насред океана, и Колумбо их побаца у море. Тако настану Антили, па Мартиник и тако даље. Одатле се они враћају као Антипасати.
О томе сам написао преко стотину песама. С лакоћом сам их написао. И с истом лакоћом ћу рећи ове драге стихове којима се обраћам – сада овде – и нашим слушаоцима и својим читаоцима. Они ми, верујем, неће замерити што оволико причам.
Дакле, овако се завршава та поема, коју сам назвао – Антички поремећај:
Сад знам не знам гдје ми је душа тијело ми држе кости,
ја нисам знао да радим као што раде мудри
и сад те молим Оче ако можеш опрости
ако не можеш не мораш
заслужио сам
удри!
То је моја прича о Крају века, и шире...
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Доста сте писали за децу. Недавно смо гледали на телевизији једну Вашу емисију, па смо видели да деца говоре – заједно са Вама – стихове, који су постали део њиховог мишљења. Мислимо да сте по томе у нашој савременој поезији Ви и Ршумовић веома слични. Шта Вас је подстакло да певате за децу? Да ли је све почело од аутентичне ситуације да сте својој деци – хајде да наслутимо? – говорили песме, па сте осетили, видевши како она то примају, да би ти Ваши стихови могли бити блиски деци уопште? Да ли деци саопштавате у првом реду сећања на своје детињство или настојите да и њихове доживљаје, дакле доживљаје данашње деце, претачете у песме? Такође, колико су популарности Вашег стиха међу најмлађим нараштајима допринела и Ваша честа телевизијска и друга јавна представљања? Како се, реците нам и то, осећате када сте са децом? Уосталом, да ли бисте нам одговор о својој књижевности за децу заокружили казивањем једне песме, и то баш оне песме која је најближа данашњој најмлађој публици?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Помињете Ршума. Он је срећан човек, јер је на време почео да пише за децу. И њему је телевизија, такође, помогла да га знамо, да га видимо како јаше слонове на Цејлону и како се бави рибом негде у Скандинавији.
Мени се десило нешто специфично. Ја нисам хтео да се бавим тиме. Сматрао сам да ми деци подваљујемо. То што ми деци говоримо – то је наш живот, а заборављамо да смо се одмакли од нашег живота и ми сами, и да наши примери нису корисни деци. Нико се не учи на грешкама других, односно свако грешке прави испочетка.
И тако, нека своја правила сам имао...
Када су видели да сам ја једноставан човек, онда ме је моја шефица у телевизији пребацила у програм за децу. Дотле сам био у забавно-омладинском програму, са пуно цура, са пуно атракција, са стиховима који су славни, са певачима који сваки дан долазе. И уопште, бавио сам се јавним животом, и то на један фини, атрактиван, младалачки начин, иако сам већ имао четрдесет година. И поред тих мојих година, био сам млађи од многих који су имали осамнаест или двадесет. Они нису знали шта ће са својом младошћу, а ја сам већ знао шта се ради када се има четрдесет година, односно када грабиш од живота на најлепши начин – на стваралачки начин! Дакле, та стваралачка ватра ме зграбила и она ми није дала да идем у програм за децу.
Ја не волим то – старог човека међу децом. Он је сигурно дошао да им нешто попује. То није њихов деда који је „узо свог унука“, па „метно га на крило“. То није то! Ја сам државни човек, стављен међу децу, да их нечим замајавам, да им неку своју идеологију просипам, да они буду оно што ја хоћу и што држава преко мене хоће да од њих направи. А ја знам шта се од деце може направити – пустиш га да одрасте, замајаваш га, што сам рекао, идејама, а онда га пустиш у иностранство да иде да ради нешто, школујеш га и тако даље. Врло тужан однос имам према томе, и ја не хтеднем да идем...
И ту настане страшан кркљанац.
Не знам да ли могу да испричам за радио како је стварно било... Добро, кратко ћу. Шефица мени каже: „Не треба ништа да радиш.“ Она је, у ствари, мене сменила. Није хтела да будем више вођа омладине. Тако су ме сменили и са позиције вође песника – да не бисмо, песници и ја, роварили и држали говоре. Тако она мене сада смењује са позиције вође музичара, да не бих роварио. И нашла ми позицију – сјајну, у програму за децу.
Нема за мене горе категоризације него – писац за децу, дечји писац. Он тако инфантилно нешто размишља. И она мене ту стави. „Не мораш ништа да радиш, само напиши концепцију шта треба дјеци.“ Ја, шта ћу, видим смењен сам. И у машину увучем папир и напишем концепцију шта треба деци и напишем још како то треба радити. И спакујем то у коверат, донесем јој и кажем: „Изволи!“ „Видиш како си добар, како знаш да сарађујеш. Сјајан си.“ Она отвори, а унутра пише – Дјеци треба јебат матер! (Радио може слободно да побрише ово!) Тек, то је била велика тарапана свих тих дана. И каже ми: „Изађи!“ И две године ми није дала ништа да радим...
Међутим, ја сам остао срећан, јер сам разрешио тај свој случај. Не морам да радим ни за децу, чак ни концепцију... Једноставно, ничим се више нисам бавио, све док није дошао Бајфорд. Дође Бајфорд у Сарајево да прави Недјељни забавник. И кроз три дана већ га прозову – Бајро. „Бајро, како си, Бајро? Хау ду ју ду си ми, Бајро?“ И тако они с њим.
Преко Слободана Терзића, уредника и пријатеља, дође Бајфорд код мене; и каже ми: „Да ми напишеш шпицу за Недјељни забавник.“ „Не“, кажем, „мени је забрањено да радим. Ја могу написати, али она неће. Што год ја напишем, она неће да узме.“ Каже Слободан: „Само ти напиши.“ И ја напишем:
Да недеље не би досадне биле,
дан за спаваче тужнога лика
у помоћ ево ТВ силе
и „Недељног забавника“.
И тако... Знам ја како се пишу песме.
Бајфорд ми каже: „Јако добро. Јако добро, али још да ми напишеш.“ „Немој више! Ја сам мислио да ти је потребно само за старт, па ти ради даље.“
Али, дође Слободан и каже ми: „Није лоше оно што си написао, али, молим те, хајде напиши још нешто. Знаш како је. Бајро се оженио једном нашом. Човек је са Би-би-сија. Унесрећен скроз!“ „Како унесрећен?“ Прави Слободан шале како Бајфорд не може да се врати, само да бих му још нешто написао! Наговара ме. И шта ћу, пристанем. Само кажем: „Добро, нека ми пошаље наслов!“ А он ми 96 наслова пошаље!
Обећао сам, шта ћу... Онда седнем у воз и одем до Винковаца. Има воз, раднички, ујутро рано иде, празан. Негде до Високог и има неког, а после нема никога. Седим у возу и – имајући пред собом наслове – почнем да измишљам. Радим то аутоматски, јер ја сам (могу за радио мало да се хвалим?) пун идеја. Истина, никада дотле ништа нисам литерарно радио по наруџби. На тај начин писао сам једино за неке музичаре. Они ми отпевају – „ди, ди, ди, да, да, да“, а ја ту ставим неке речи, као што је: Главо луда, све се мења.
Међутим, овде није тако. Овде су идеје страшно широке. Осећам ја да их је он из енциклопедије узео... У ствари, правимо причу о постанку света. Недјељни забавник говори о томе како је постао свет и како је човек, занимајући се, односно бавећи се занимањима, успео да сагради свет.
И ту ја схватим да путујући до Винковаца, седећи пет сати у возу, могу лепо да пишем. Тамо ручам. Онда, пошто има један воз назад у три сата, навече дођем кући. Тако побегнем и од жене... Била је то фина дневна тура, док је оно о чему смо причали – када сам ишао на море – била ноћна тура.
И напишем ја њему за 15 дана свих 96 песама. Била је то велика камара папира. И дам му то. Каже ми он: „Није могуће?!“ „Ма, могуће је“, кажем.
Док сам писао, питао сам се – како ће он то прочитати, да ли зна баш сасвим добро наш језик? У тим мојим песмицама било је и неких финеса. Рецимо, има песма о јабуци. Требало је написати о јабуци. И одлучим се да му напишем неки штос, само да бих проверио да ли и колико зна језик. И напишем:
Јабуку Адаму даде Ева,
и тада запјева прва шева,
док нису открили тајну јабуке,
било је шеве, али на руке.
Када је то прочитао, он ми рече да је то јако добро, али да није за децу. Схватим ја да он зна језик и да морам да пазим и да нема фолова. И онда напишем своју најдражу песму – Милиција тренира строгоћу.
Уопште, описао сам разна занимања. Ух, 96 песама!
И Слободан ми каже: „Слушај, то ћемо ми објавити.“ И објавимо... И тако ја постанем и писац за децу.
Знате, за 15 дана писања добио сам три књиге – 96 песама су три књиге!
И тако је почело... И видим, ја то знам. Онда су од мене то тражили и други, када су видели да знам писати и по наруџби.
Нисам ја својој деци читао те песмице. Моја деца нису ни знала да ја пишем те песмице. У ствари, моја деца су расла с мојим песмама из забавне музике. И она су то певушила. Говорили су ми да им најлепше певају – хоџа и Здравко Чолић. Наша кућа је била поред џамије. Хоџа је фино певао. Имао је, стварно, елегантан глас. И то је моја кћерка стално слушала, па ми каже: „Најљепше пјевају хоџа и Здравко Чолић!“ Јер, Здравко Чолић јој је најлепши, а хоџу не види, али зна да је оно што пева лепо, односно да је пријатна мелодија. Дакле, моја деца су расла – са Тајном везом, са таквим песмама.
Ове песме, песме из Забавника, чувао сам за другу децу. Моја деца су већ била одрасла, тако да сам хтео да их поштедим од тих песама зато што је у њима било и неке дидактике и неке информатике, која, можда, њима није била потребна.
Тада сам написао песму о Шекспиру. То је једна од лепших мојих песама. Музичари нису знали да од тога направе музику. Могу ли да је одрецитујем?
Милош Јевтић Како да не!
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Ево, овако је било. Погледам када је живео Шекспир. Сви знамо за Шекспира, али како погодити годину. Онда ја не гледам када се родио, него када је умро. И после тога нема више Шекспира. После тога он је само дело. Видим, то је било 1616. године. И ја се досетим да је то управо крај ренесансе. Схватим да и то деци треба објаснити...
И напишем:
Већ се гаси ренесанса,
Ал' још сјаје колорити,
Види Шекспир – сад је шанса,
Сад је – „Бити ил не бити“.
За њим Хенрик до Хенрика,
Магбет, Цезар набусити,
Хамлет, младић бледог лика,
Каже – „Бити ил не бити“.
Гле Ромеа, краља Лира.
Сви су спремни отров пити,
Ал' све зависи од Шекспира,
Да л' ће – „Бити ил не бити“.
Ето, то су те три строфе из Недјељног забавника... То је био ослонац том мом озбиљном приступу дечијој поезији.
Дакле, ја нисам дечију поезију писао о цицама и мацама, о буц-буц. Деца су паметнија од нас. Нисам хтео да подмећем ни своје детињство. То би била једна беда, стара 60 година, у којој нити они имају шта да траже, нити сам ја имао шта да тражим.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Малопре сте споменули песму о милицији, која Вам је најдража из тог корпуса поезије за децу. Да ли је то и данас Вама најдража песма или се, у међувремену, на том победничком месту нашла нека друга? Да ли бисте је рекли сада?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Да ли ми је то најдража песма за децу? Не знам!
Добио сам задатак да пишем о гускама. Тада сам се одлучио да то буде песма о првој љубави. То је једна кратка и, мислим, лепа песмица. Овако иде:
Она има снажна крила,
меко перје, елегантни дуги врат;
зраком лети водом пљуска,
тако млада, а већ гуска.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Сваки уметник држи, колико знамо, до критике и публике. На једној страни, критика Вас, мислимо, није претерано славила, али Вас није, што је такође важно, ни заобилазила и прећуткивала. На другој страни, имате, и то је неоспорно, да употребимо Ваш израз из претходних одговора, много читалаца, и то читалаца који Вас воле и који добро знају и памте Ваше стихове. Од старијих то је, чини нам се, била привилегија Десанке Максимовић и Бранка Ћопића, а од садашњих Ваших колега још и Ршумовића, Пере Зупца и Драгана Лукића. Којим сте критичарима највише веровали? Да ли сте, нарочито кад сте били у годинама узлета, били у искушењу да послушате савете, чак и упутства критичара? Каква су, заправо, Ваша искуства са критиком? Такође, како доживљавате своје читаоце? Да ли су Вам ближи и дражи они који, употребљавамо фигуру, невиних и наивних погледа све упијају, што су још, изгледа, деца са планина и из села? Уосталом, да ли сте међу писцима који сматрају да би без читалаца, али и критике, разуме се, њихово стваралачко прегнуће било залудно, чак узалудно?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Што се критичара тиче, добри су били они критичари који су о мени лепо писали. Они који нису лепо писали, нису ни претеривали много. У ствари, сматрао сам да они не разумеју у чему је штос.
Иначе, писало је доста добрих људи о мени. Међутим, ја сам био, ипак, у провинцији. Сада то осећам, када сам овде. У ствари, осећам да је то где сам ја живео била провинција, у којој је, да буде још горе, све било по кључу. Када је требало неком да зачепи рупу националних равноправности, онда сам и ја долазио у обзир. Било је, тако, и случајева да, када треба да дају неку награду, узму и мене оданде, само да би ударили шамар већинском београдском песничком кругу. Једино тако сам могао доћи до изражаја. Истина, и то по кључу било је корисно, пошто су увек – када су биле неке велике манифестације – и нас из унутрашњости звали да дођемо. Ми смо се онда сортирали по кључу, па долазили утроје и тако даље. То је била спрдачина од духовног живота, тачније од организације духовног живота.
Отуда, ја и нисам веровао критичарима. Једино сам веровао када би неко од мојих пријатеља – какви су били Кољевићи, какав је био Изет Сарајлић, какав је био Рајко Ного или какав је био Перо Зубац – узели да нешто напишу. Они су писали озбиљно. Они су писали – осећао сам то – с намером да уживају у томе што читају и у ономе што они пишу... Јер, критичару је веома драго када успе да напише прелепу реченицу, на коју га је подстакао неки мој стих!
Критику, иначе, нисам слушао. Нисам никог послушао. Они су, ипак, долази ли после мене и било је касно да их слушам. У наредним песмама није било поправке, пошто нисам писао песме у континуитету.
Заправо, нисам био песник који читавог живота пише исту песму. Ја сам се трудио да сваки пут буде друкчије...
Сматрао сам да сваки песник треба да буде друкчији. Тако сам младим песницима постављао правило: „Једном свету један песник једне врсте је сасвим доста!“ То је било сурово правило, али они су га се придржавали. У ствари, они који су се придржавали тог правила испали су велики писци.
Иначе, мислим да је најлепше о мени рекао Рајко Ного: „Душко је више познат него читан!“ И сада мислим да ја нисам уопште читан. Не кажем то што сам сујетан – сматрајући да треба и сада да кажем да треба читати моје књиге – него то знам из искуства. Када изађем пред публику на некој књижевној вечери, нарочито где има озбиљних људи, онда се нашалим на свој начин, односно на свој рачун, па им кажем: „Нећу да вам читам оне песме које сте, верујем, читали, него ћу сада да вам рецитујем једну нову песму, коју сам ноћас писао, када сам полазио овамо!“ И онда одрецитујем песму од пре 20 година. И видим, нико не реагује, чак ни онај који је писао о мојој књизи... Тако сам извукао закључак да као човек могу да будем сујетан, али да, као песник, имам разлога да будем срећан...
Ја имам већ једну велику предност – ја сам све то написао. И имам још једну предност – све сам то и објавио.
То што народ узима и друге песнике, то је само знак да је поезија жива и да је има и у другима а не само у мени. Не дај Боже да сам – једини!
То су, ето, моја искуства са критиком.
Што се публике тиче, што се тиче читалаца, не знам, стварно, ко су моји читаоци. То су, претпостављам, добронамерни људи. Иначе, знам да сам девојкама, када сам им се раније удварао, поклањао књиге, да су их оне и читале. А да би нека сама отишла да је купи или узме из библиотеке – Боже сачувај.
Био сам у библиотекама, и видео сам да у моје књиге нико није завирио!
Ја сам поставио једно правило, односно једну реченицу, која гласи: „Слушај мене, а ради по своме.“ То значи да моји читаоци не морају од мене ништа да науче. Уопште, ја сам поносан што народ од мене не учи, јер не сносим одговорност што народ не ваља. Народ не ваља, ја сам то пробао, испробао...
Како се бавим језиком, дошао сам до закључка да је реч „народ“ постала од речи „народити се“. Дакле, има га. Исто је и са речју „накот“, „накотило се“, па га има. Народ је само онај који има вођу, који има организацију. То је организован народ. Овај народ, међутим, није баш организован.
Оно што су нас, нашу генерацију, учили – да смо сви равноправни; да ћемо сви помоћи да краве дају више млека, ако им пуштамо музику; да ћемо, даљом изградњом друштва, сви заједно ићи у бољи живот; да радницима треба читати песме и да ће зауставити машине да би нас слушали – то је тужно било. Тада бисмо трошили време и ми и радници, а то није квалитет који би служио поезији.
Дакле, моје најбоље песме су већ чувене, јер сам их ја сам говорио пред народом. Много сам путовао и ходао, да бих надокнадио тај државни и културни недостатак – да се народ не бави књигама колико бисмо ми писци желели и да се не бави читањем, нарочито читањем часописа, где су наше песме фришке, тек написане. Тада би их народ одмах прихватио, а овако их открију после, а то после је касно. Што се одгађа, то се не догађа!
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Не можемо да Вас амнестирамо – сада излазимо из сфера литературе – и неких општих питања, питања о националним, економским, демографским, социјалним, политичким, еколошким и свим другим стањима нашег народа. У та питања свакако бисмо укључили и питања књижевности и питања читања књига и тако даље. Како се сналазите у ово, по свему судећи, стешњено и несрећно, али, истовремено, и изазовно и подстицајно доба?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Ја сам још као млад човек дошао до једног закључка кога се и сада држим. То је – да је свака прича о злу пропаганда зла! То сам себи поставио као правило. Зло седи, и чучи, и чека. То зло ужива, као што ђаво ужива када га помињемо. И у поштеној кући се о ђаволу не говори. Чим ти њега именујеш, ти га афирмишеш...
Према томе, ово је време непогодно за мене, јер не могу о злу да говорим. Иако ово није толико зло колико ми желимо да створимо у неком наводном социолошком приступу злу. Није зло! Рат је природна појава. То није друштвена категорија. То је природна појава. То само крене, јер је то чистилиште. Уосталом, први мушкарац је убио другог мушкарца баш зато што је дирао његову жену. Дакле, прво је ратовао, па онда спавао са женом.
И све то тако иде.
Свако имање подразумева стражара око тог имања, а то је већ рат. Ако узмеш моје – тешко теби. И то је природна појава.
Ја се држим те природне појаве, иако – као социјално и социолошко биће – знам да је то несрећа и да је рат бесмислен. Свакако, могло би се и друкчије.
Међутим, ако рат јесте бесмислен, а јесте, победа није. Победа није бесмислена. Ништа није тако величанствено као победа.
Дакле, ја рат не узимам као трагедију. То је чистилиште. Људи нису успели да се споразумеју силним средствима која су им на располагању, и онда узму она првобитна. Врате се у првобитну заједницу, па се потуку. То они рад национално, социјално, верски и слично.
Знате шта нисмо схватили? Нисмо схватили да ми с тим немамо ништа, да смо ми само извођачи радова, и да су то велесиле одлучиле. Ја знам, као онај који је мало прелистао историју, да је то наставак крсташких ратова, да је то померање Истока на Запад и Запада на Исток. Откако знамо за историју, стално се говорило: „Идемо на Јерусалим!“ Запад је онда ишао на ову страну. Онда смо говорили: „Од Бајкала до Атлантика све ћемо дати!“ И тако даље, Исток на Запад, Запад на Исток.
Откуда, рецимо, Милоска Венера у Лувру, откуда Мона Лиза у Паризу? Донео је неки рат. Тамо су отишли, и што су нашли узели. После им се то вратило, када је Запад поново био гурнут назад и тако даље.
Нажалост, и ми смо учествовали у томе. Ја сам двапут учествовао у напредовању Запада и напредовању Истока. У прошлом рату Запад је ишао врло далеко овамо, а онда се вратио помоћу комунизма и осталих идеја.
И сви ратови су вођени што нећемо више богова – хоћемо једног! И сада, иако је Бог један, ми ћемо направити више партија, па ћемо се играти сукоба и рата.
Јадни људи, немају шта да раде, па се онда баве тиме. Не могу да понижавам и да потцењујем њихов посао. То је изузетно велики посао, али је то и изузетно велики тру низашта! Јер ја, који сам променио десетак царева, тачно знам да све то буде, па прође... Не могу да се више мешам у то. Не бих могао да живим тако компликованим животом.
Као песник, ипак, нашао сам себи простор да говорим о злу, а да га, при томе, не афирмишем. Али, не могу, као песник, о томе да пишем, иако имам сјајних тема. Ја сам изузетна личност. Сав мој живот је једна маскарада од идеологија које су кроз мене прошле. Ја сам певао борбене песмице свим режимима, али не да бих се прославио, да бих добио стан и храну, односно оно због чега и живим на Балкану, него да бих казао своју мисао и да бих, колико-толико, био друштвено биће.
Неки писци једва чекају да се негде зарати, да би онда о томе писали. Међутим, ја сам учио од неких великих људи који су говорили: „Песник не мора бити обешен да би писао о обешеном!“
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Ви сте дуго живели у Сарајеву. Нажалост, нема више тог Сарајева, нема више ни раније Југославије. Наше генерације памте Југославију у којој се путовало у Загреб, у Дубровник, на Блед, у Порторож, у Ресен, у Охрид, као у своју земљу. Да ли се може очекивати да ће у догледно време у животу наших генерација доћи – хајде да останемо у сфери културе! – до обнове културне сарадње бивших југословенских република?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Хоће, хоће, то се мора десити. Међутим, то неће бити она културна сарадња какву смо раније имали. Мислим на сарадњу под паролом – сви смо једно, све је заједничко, језик је заједнички!
Не! Сада је доба шкртости и цицијашења, и свако ће да има своје – своју територију, свој језик, своју културу. Све ће се отимати. Човек који је написао Лијепа наша рођен је овде у Новом Саду, а ту је сахрањен Јосип Руњанин и тако даље. Онда, химну коју и сада Југославија употребљава написао је Михановић. Знамо ко су Михановићи.
Дакле, све се било измешало у прошлости, тако да смо желели да прикажемо да је то све јединствено и тако даље.
То, изгледа, и није тако требало приказивати, пошто смо дуго живели с тиме да је заједничко.
То је, међутим, дневно познавање ствари.
За будућност о којој ми причамо ваља казати да ће се народи – са чежњом и са љубављу – држати заједно.
Ја сам био код Трста два месеца, у рову. Тада се певало:
Живот дамо, Трст не дамо!
или:
Друже Тито, маршал јеси,
Насред Трста топ изнеси,
Па опали из тог топа,
Нек се тресе сва Европа.
Ја сам био задужен да порушим неке куће између Трста и Горице. Имао сам неке нишанске справе. Био сам, заправо, тај који ће да каже џукели шта треба да се каже. То је моја генерација радила...
Моја деца данас, као наследници, станују у кућама које је требало да срушим – у име домовине и тако даље.
После Осимског споразума био сам љут, јер ми нисмо знали тада рећи да смо ово или оно купили – у Италији, него да смо то и то купили – у пријатељској, нама суседној Италији... Разумете ли, „пријатељска, нама суседна Италија“?! А ја замало нисам погинуо и умро од муке и од рата тамо!
И опет ћемо ми говорити – свашта!
Велесиле су међу наше пароле о примитивном патриотизму убациле речи – мирна реинтеграција. Оне нас пуштају да поравнамо старе рачуне, још из доба крвне освете. А онда дођу са својом логиком, без емоција, и кажу: „Доста, хајде изљубите се! Како су Американци могли рећи 'прохујало са вихором' и помирити се, можете и ви! Ви сте већа браћа него Американци, који су с коца и конопца, збрдаздола, па – тако помирени – имају осећај да већ владају светом!“
То је та – мирна реинтеграција!
У ствари, ја сам економски уништен. У свом радном веку ја сам изградио тај град. Међутим, не могу да кажем да је Сарајево моје, иако сам тамо живео 35 година и био, кобајаги, врло истакнута личност, али не у политичком погледу. Нисам имао своје гориле него сам радио.
Када сам ја дошао у Сарајево, у њему је било 70.000 становника. Када сам морао да побегнем, након 35 година, у Сарајеву је било 570.000 становника. Значи, пола милиона људи је дошло за мном – да ужива у томе чему сам и ја дао свој прилог. Они су могли, захваљујући и мени, да уживају у лепоти града...
И поред тога, не могу да кажем да је то мој град, јер се градови деле друкчије. Нико нема свој народ, свој град, своју улицу, док не умре, па га прогласи улица за свога – Уличара.
Ја сам срећан човек зато што сам – жив!
Када не будем жив, наћи ће се неко ко ће бити срећан зато што ја нисам жив. Али ће то његово трајати много краће него моје срећно стање.
Још ми се нико из нове државе није јавио да ми каже шта је с мојим рукописима који су остали у мојој радној соби. Да им је стало до мене – јавили би се! Ја сам тамо 35 година био најбољи. Они су ме хвалили, а сада тако лепо прелазе преко својих речи похвале. Ја нисам отимао високи углед који сам имао, него су и они од тога имали користи...
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Пред крај разговора, враћамо се оним Вашим тренуцима које не посвећујете ни поезији, нити уметности уопште. Чиме сте све тада, дакле у то такозвано слободно време, заокупљени? Да ли сте и сада велики путник? Колико Вам недостају завичајни простори? Да ли их надокнађујете, могуће је, чешћим одласцима у природу? Колико су Вам потребни пријатељи? Које су Вам уметности, поред књижевности, још блиске? Да ли је фудбал и сада Ваша љубав, као што је био у доба Ваше младости, када сте били, како сте нам говорили, перспективни играч са дресом број 10, а касније и обећавајући тренер? Уосталом, како сада одржавате будним, виталним, батерије својих снага, не само духовних него и физичких?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: То је много лепих питања на које може одговорити човек који све зна као што ја све знам, јер говорим о себи.
Како одржавам снаге? Ја никада нисам знао како одржавам ту песничку кондицију. Понекад ми је падала на памет нека реч коју нисам знао. Значи да ипак нека тајна сила ради за мене. Као да постоји негде неки уграђени сензор који ради за мене. Тако одржавам кондицију.
Путовања? Волим да путујем. То је, ваљда, једино што је вредно. Али не путујем из поетских разлога. Ја идем да рецитујем песме. Они ми дадну који динар. Дакле, када путујем, путујем више из економских и географских разлога.
Ја знам да читам брда. Када зађем одавде, кад кренем одавде од Ковиља, чим пређемо Дунавски мост, ја знам тачно где ће се појавити Авала. Момцима с којима путујем кажем: „Ено Авале!“ Они још ништа не виде. Нисам ја од њих паметнији, нити боље видим, него они не знају где је то. А ја знам! И онда, одједном, баш тамо где сам ја рекао да ће бити, буде Авала. А када прођемо, кажем да ће бити Космај, и буде Космај.
Пријатељи? Још када сам био дечак научио ме један старији човек: „Пријатељи су људи с којима имаш заједнички посао.“ То су моји пријатељи.
Иначе, пријатељство као оно међу сељацима – „Ђе си, пријатељу? Како си, шта радиш? Дођи, седи да попијемо!“ – није право пријатељство. Нема човек с ким да пије, па зове оног који је наишао.
Пријатељи су људи с којима имаш заједнички посао. Нас двојица смо сада пријатељи, јер радимо нешто врло значајно и за Ваш радио и за мене, јер сте изабрали мене – што је мени част – да говорим оволико много за тако много света колико слуша Радио Београд, односно његов Други програм.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А спорт?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Спорт? Да, да. Спорт је сада нешто сасвим друго. Спорт је сада бизнис. Одмах се гледа спортисти, као што се гледа коњу у зубе, тако се њему гледа колико ће пара да добије.
Иначе, волим елеганцију у спорту. Нарочито волим атлетику. У атлетици постоје мерила. Мене мере занимају. Атлетика има меру. Тачно се зна колико секунди, колико сантиметара, све се може измерити.
Не волим гимнастику, јер муче оне девојчице. И онда, дадну јој седмицу, дадну јој десетку, дадну јој што они хоће. Не волим тај људски фактор. Човек је непоуздан. Ја волим када механика, када електроника израчуна тркачу за колико је стигао. То је, онда, закон.
Дакле, волим атлетику, која је једина јединствена и права. Ја сам написао да је једина права слика о човеку – атлетика!
И фудбал је важан. Њега су пре мене измислили људи и рекли да је то најважнија споредна ствар на свету. Има дана када уопште није споредна...
Заратило се. Моја мајка, која има 83 године, живи у Броду, а ја сам у Сарајеву. Ја јој сваки дан телефонирам. Брод већ гори, пуцају стакла. Питам је: „Мама, пуцају ли?“ „Мало, сине, мало. Немој се ти сикирати ништа.“ „Знам да мало пуцају, али колико пуцају, како пуцају, на кога пуцају?“ „Не пуцају на нас. Али, чује се. Богами, пуцају.“ Па кажем: „Отприлике, колико пуцају?“ „Па, како да ти кажем, онако као када Звијезда побједи.“ Ето, моја мајка је чула за Звезду, и то јој буде и мера, мера за рат! Зашто пуцају када Звезда побиједи? Пуцају, јер је то еуфорија победе. То је управо оно за шта треба да се боримо – за победу!
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Последње питање посвећујемо, природно, будућности. Многи разлози су утицали на велико занимање сваког човека, човечанства чак, за наредни век и наредни миленијум. Прво, свет се у целини налази пред многим искушењима, од економских и еколошких до националних и интернационалних. Друго, распадом источног блока наступио је промењени однос снага, који је наметнуо нове ситуације, које су најмоћнији назвали – нови светски поредак. Треће, све су угроженији мали народи, нарочито они – у њих спада и наш народ – који су се тек равноправније нашли на путевима укупног светског живота. Четврто, приближава се крај века, али и крај миленијума, што, такође, доприноси интензитетима заинтересованости, па и свођењима рачуна. Дакле, питање будућности је постало, тако изгледа, питање свих питања. Какве су Ваше слутње будућности? Да ли очекујете да ће се ововековне тескобе пренети једино у памћење, разуме се – непријатно памћење? Каква времена, заправо, предвиђате? Да ли ће наредни век бити, пре свега, век спокоја? Колико таквој нади могу допринети и ствараоци, у које и Ви спадате? Да ли би језик толеранције могао бити онај универзални језик духа и стваралаштва? Уосталом, да ли сте и сада уверени – а ови разговори говоре да мислимо да јесте – да је живот потребан, могућ и оправдан?
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Будућност? Будућност је врло загонетно годишње доба. То не постоји. То ми само домишљамо.
Пошто нам је Бог дао да имамо прилику и способност да размишљамо и домишљамо, онда ми тежимо да говоримо како је најбоље, и ту највише грешимо.
Будућност не постоји – без нас. Као што не постоје ни неки векови... Чујте, већ двадесет година ми говоре – крај века?! Готово је, идемо. Као да ће нови век нешто решити.
Не постоје векови! То је људски договор. То је људски договор да постоје неке године... Ми знамо тачно шта су календари – ђурђијански, јулијански и тако даље.
За мене је сваки дан вредан. Јер је сваки дан садашњост, а биће да је мало прошлост, а биће да је мало и будућност...
Будућност – каква нам се нуди и како нам о њој причају – не постоји.
Када се већ од нас – као јавних радника – тражи да се нешто запише, па ће се после нешто рачунати, ја не верујем да смо ми ишта научили од прошлости и мислим да немамо шта да носимо у будућност. Ми имамо само ову садашњост. Ја сам – када сам био момак – говорио цурама: „Нема будућности између тебе и мене.“ Говорио сам: „Драга, ја сам 'садиста'. Само сада. Само сада!“
Иначе, ако бих био пророк, односно ако бих хтео да будем пророк, а могао бих – човек само треба да зна лепо да прича и онда је већ пророк – ја бих, онда, овако пророковао: „У будућности ће најгоре бити садашњим такозваним велесилама, јер ништа нико не ради. И ми више ништа не радимо. Ми смо се опустили. То је исто као када те манијак нападне. И док се ти браниш, он напада. А ти престанеш, а он јадан шта ће?!“
Сада је Америци најтеже, јер више нема чиме да замајава амерички народ. Ето, црвених комуниста, који носе петокраку и нож у зубима, нема више. Чиме ће сад препадати свој народ? Немају чиме, него говоре како су сада и мали народи опасни зато што су се наоружали опасним оружјем. И тако сада одржавају власт.
У ствари, не постоје никакве идеологије. То су шупље приче појединаца да би што више народа привукли на своју страну.
Међутим, ми ћемо опет бити срећни, чак срећнији, јер нама неће бити потребно ништа више од овога што имамо сада.
Ја пратим, будно пратим, шта се дешава на овим просторима, како се то каже, у протеклих 2.000 година. Само су се смењивали владари, а народ је остајао исти. Без обзира које су вере били, које су идеологије или које су нације били.
Шта год је било, увек су били главни – Човек и Жена.
Свет је сигуран вечан биће
док муж је јак а здрава жена
милости нема за слабиће
живети треба за сва времена
Ја тако живим. За сва времена!
Немам ништа против будућности. Нека она дође, мирно или не, али ја више с њом немам ништа... Ушао сам у године, а она закаснила.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Хвала Вам што сте говорили за Радио Београд, за циклус емисија Гост Другог програма. И хвала Вам што сте на све наше упитаности говорили потанко и одговорили присно, уверљиво и, рекли бисмо, спонтано...
Надамо се да ћемо ове наше разговоре објавити у посебној књизи. Тако ће читаоци и слушаоци Ваше поезије – а има и једних и других, зна се – моћи да се потпуније упознају са Вашим животним причама и Вашим стваралачким путевима.
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Хвала и Вама. Драго ми је што сте ме позвали да будем учесник ове занимљиве емисије. И књига ће бити корисна. Како их се много изгубило...
Ова књига ће бити траг о нама.
Неко ће је, ваљда, прочитати!
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Хвала Вам још једном.