Подсећање на случај Едварда Сноудена: Онда када се указала сва лаж епохе štampaj

Овако почиње документарни филм Citizenfour о Едварду Сноудену:

– Представите се.

– Име ми је Едвард Сноуден, зову ме Ед.

По овоме како одмах наводи надимак види се колико је још дијете. Није се навикао да га зову по имену. Хтјео би да се сви према њему односе као друштво из школе. Онај мали што сједи у првом реду, слабо види, носи наочаре.

Управо је из темеља затресао свјетски поредак; због њега су у паници сви центри свјетске моци; прогоне га све тајне полиције овога свијета; буквално нигдје у свијету се не може сакрити.

„Зовите ме Ед.“

Ћао, Ед.

Нешто је ушло у њега

Сноуден је радио за најперспективнију фирму на свијету, НСА. Зарађивао је годишње 200.000 долара; живио је на Хавајима; имао је 28 година. За десет година би зарађивао троструко, био у додиру са најутицајнијим људима на свијету, имао би вилу на мору, сваког дана би ишао да сурфује, дјеца би му похађала најбоље школе. Биле су му отворене све могућности о којима људи сањају.

И баш кад се све отворило, одлучио је да све одбаци. Не може да живи у лажи. Прекида везе са породицом, пријатељима, дјевојком, да их не би излагао ризику. Не може никоме да каже шта планира, јер због мјеста на коме ради, у НСА, зна да се ниједна тајна не може сакрити.

Како се то дешава? Одједном човјек који је све до тада живио обичним животом међу другим људима, са истим амбицијама и жељама, више не може тако да живи; пробудила се у њему савјест која га приморава да све одбаци и ризикује живот у име истине. Зна се да постоје такви скокови у људској психи, јављају се кроз цијелу историју. Али се о њима не зна ништа више данас него на почетку историје.

У недостатку бољег објашњења, говори се о „моралној побуни“. У народу се каже: „Нешто је ушло у њега“. Нагађало се и о неком „гласу“ који су ти људи чули, обично у сну. Као, Бог им наређује да промијене живот и крену другим путем. Говорило се свашта, јер се о тој појави ништа не зна. Осим да долази у облику моралног императива коме се не може одољети. Толстоја су хватала оваква расположења, загорчавала му живот, вјероватно су била штетна за његову умјетност. Записивао би тада, изнурен, као после великих унутрашњих борби: „Овако се више не може живјети.“

Тајна, међутим, остаје нетакнута: ако се до јуче могло овако живјети, и ако нико око тебе очито нема проблема са оваквим животом, шта је тебе баш сад ухватило? 

И боље је што је тако. Јер је та фамозна савјест, та морална енергија, нека дивља сила која све поруши кад продре у човјекову психу, као што из темеља заљуља друштво у коме се појаве побуњеници који наступају у њено име. Против ње се мобилишу све силе „реда и мира“, све што је навикло да живи тако како живи, нарочито они који највише профитирају од постојећег поретка. Кад би се могло открити одакле долази тај порив, гдје је легло из кога излази звијер рањене савјести, давно би се све власти овога свијета сложиле да зачепе ту рупу, зацементирају је на вјеки вјекова, па да коначно живимо послушни и захвални коме треба.

Зар не би тако било боље? Шта људи добијају од моралне побуне? И ово – као све друго око „гласа савјести“ – велика је тајна. Јер, заиста, ништа се не добија од таквих побуна. Тј, ништа опипљиво. А често се губи много. И сам побуњеник губи статус у друштву или живот, губи још више друштво. Морална побуна доведе човјека у сукоб са свима, чак и ако чудом преживи по правилу му упропасти живот. У друштву, ако се прошири, може да доведе до сукоба, хаоса, екстремизма, фанатизма, а по правилу се друштво врати у стање у коме је било, са свим најгорим особинама које је имало и раније.

Ако је тако, зашто онда сви људи и народи, без изузетка, инстинктивно знају да су баш ове моралне побуне оно најважније и најљепше што се догађа у времену њиховог живота? Чак и кад знају да ће са моралном побуном доћи невоље, ипак не заборављају да је то оно због чега је било вриједно живјети.

Речником нашег времена – да не уводимо Бога и мистику – могло би се рећи да је корист коју морална побуна доноси своме побуњенику и друштву осјећање смисла живота и подмлађивање његових облика. Осјећање смисла објашњава зашто се ови побуњеници понашају као да су добили неку мисију, као да су изабрани; они знају зашто живе. Морална енергија подмлађује све што дотакне: од уређења друштва до језика којим људи говоре, чак се освјежавају и осјећања која диктирају односе међу људима.

Побуњеници у име савјести су као људи којима су се одједном вратиле младалачке илузије. Вриједи живјети. Вјерују да живот може бити лијеп, да су пријатељства вјечна, да су људи лафови, и да љубав чека иза ћошка. После сви губе те илузије и почну да вјерују да се живот своди на изгубљене илузије. Невоља је што су људи који су изгубили илузије увијек жртве највеће илузије: да живот нема смисла и да ништа у њему не вриједи труда. Онда се појави неко ко каже: „Овако се више не може живјети.“

Младалачке илузије се врате, али јаче него раније, као непобитне истине за које једино има смисла живјети. Морални побуњеник је као стари човјек који се заљубљује. Зарумени му се она млохава кожа на образима. Изгубиће у тој љубави све што има, али осјетиће, колико год био смијешан, још једном дах младости. И ништа на овоме свијету га неће убиједити да за ово није вриједило живјети. Ово важи и за моралну побуну која и јесте, у крајњој анализи, доказ човјекове вјерности чистоме срцу. Без разлога, без интереса, најчешће без наде, нуди се живот као жртва. И баш тада живот добија највећу вриједност.

Сјећање на оно што си могао бити

Али Едвард Сноуден је дерле!

И то је неко знамење. Ево како.

Једна од мистерија моралне побуне која се с времена на вријеме јавља у појединцима и захвата и веће групе људи је у томе како ова побуна мијења начин на који људи виде реалност у којој живе. То почне као најобичнија непослушност. Морални побуњеници, чак и ако су стари, понашањем личе на тинејџере. Околина их тако и види. Сви им дају савјете у смислу: „вријеме је да одрастеш, свијет је такав какав је...“, „у твојим годинама људи воде рачуна о породици и послу...“ Овако су говорили и остарелом Сократу, који је највећи познати примјер непослушне свијести.

Тинејџерске побуне су такође увијек моралне, иако не морају бити тако изражене. Младост се отима прије него је натјерају да уђе у калупе послушности који су неопходни за функционисање сваког друштва. Како се види код младих, та психолошка мука у одрицању од слободе и илузија има органску основу, праћена је физичким промјенама. И касније, кад се јави права морална побуна, то је нека врста сјећања на оно што је човјек могао да буде да је имао снаге да слиједи свој унутрашњи глас. Као да се тај унутрашњи глас, који се већ био утишао у компромисима и навикама преживљавања, одједном поново јави. И обасја цијелу реалност новом свјетлошћу.

То се зове „буђење савјести“. Као да се у једном дијелу мозга, у коме се одавно ништа није дешавало, одједном запалила група неурона. Све што свијест садржи освијетљено је таквом свјетлошћу да цио тај садржај изгледа као гомила бесмислених лажи. Исто важи и за спољње околности у којима човјек живи. Како се та ватра распламсава, тако јача осјећај да је човјек заробљен у мрежи лажи, да му је неко подвалио, да је прокоцкао живот. Све док не призна сам себи: „Овако се више не може живјети“. И почне да отказује послушност, на своју штету и на згражање околине. И у томе пробуђена савјест личи на „безразложне“ побуне тинејџера. Побуна је иста, само више није безразложна. Тинејџер је упознао живот који су му хвалили и у који су га утјерали и сад види да су му подвалили.

Свака морална побуна тако освијетли живот самог побуњеника и цијелог друштва. Више никад неће бити исти. У највећим примјерима освијетли и цијелу историју (као у случају Сократа, или Исуса Христа).

Тако је Сноуден освијетлио друштво у коме живи. Може се рећи да се све то знало и без њега, али је било искидано, без јасног смисла, и пролазило је у свијести савременика по инерцији – нешто се запази, човјек се на час узнемири, па се све слегне и прође. Јер је недостајала та једна пробуђена савјест која све доводи у везу, даје збивањима смисао и – нарочито – уноси ужареност моралног суда. „Овако се више не може живјети“.

Научена беспомоћност  

Сноуден је први прави морални побуњеник у друштву какво је настајало после краја Хладног рата: први побуњеник глобализованог свијета. Говорило се о крају историје. Крај наравно није био у смислу у коме су то видјели социолози или политичари – као коначан тријумф либералног друштва – али је тај термин тачно преносио осјећање да се овоме друштву више нико и ништа не може супротставити. 

Смисао је у ствари био: крај побуне. Више неће бити идеја побуне, осим код лудака; више неће бити моралног импулса усмјереног против друштва, јер су људи довољно сазрели да се баве само својим интересима; више нико не може имати средства неопходна за побуну, јер су сва средства под контролом. У једном тренутку, половином деведесетих година, било је социолога који су говорили о потреби да се измисле моралне побуне, непријатељи друштва, али као глумци, јер живот постаје сувисе монотон и досадан. Морална побуна је требало да постане бизнис као сваки други. Говорило се да је последња велика авантура коју могу да дозиве они најхрабрији, најдинамичнији међу нама – игра на Берзи. Социолози су почели да пишу књиге под насловима „Доба послушности“, „Доба беспомоћности“, „Доба безначајности“: нема и не може се више родити у људима импулс ка промјени живота и тражењу љепшег смисла.

Можда су кључ цијеле епохе – онај чаробни кључ који објашњава све загонетке нашег понашања и сва наша расположења – пронашли амерички психолози: „научена беспомоћност“. Цио правац познат као „Позитивна психологија“ усавршава ефикасност овога програма: како се у људима ствара осјећање беспомоћности, а затим како им се даје осјећање да је беспомоћност, кад је једном прихвате као идеал, пут до успјеха у друштву.

Ови психолози су разрадили систем мучења у Гвантанаму и тамо у пракси усавршавају своја научна открића. Кажу да могу за недјељу дана преваспитавања да постигну не само савршену послушност, него да развију у „објекту“ спонтану жељу за сарадњом. Као пси који једва чекају господареву наредбу. Схватили су везу између послушности и обилног ручка.

Нови клинци

Све се ово знало, или могло знати и прије појаве Сноудена. Знало се и да НСА, америчка агенција за безбједност, прислушкује људе широм свијета. Знало се и да компјутери и мобилни телефони скупљају све информације о људима и да их тајне службе могу користити, или давати мултинационалним компанијама да би ове тачно знале ко шта жели, и коме шта треба продати широм свијета. Све се знало, али то је као да се не зна ништа уколико пробуђена савјест не усмјери свој ужарени рефлектор на ту реалност и почне да понавља дању и ноћу у свијести своје жртве или свога изабраника: „Овако се више не може живјети“.

У овоме смислу је Сноуденова младоликост важан знамен. Свијет је био почео да изгледа склеротично и мртво. Зар није лијепо што први велики побуњеник у томе свијету изгледа као да му није ни осамнаест година? Тек му расте прва брадица. Такви су му и другари: Џулијан Асанж, Челзи Менинг. Ова последња још не може да се одлучи да ли је дјечак или дјевојчица, а већ хоће да руши Пентагон.

Кад им се нико више није надао стигоше неки нови клинци. Бар у једном смислу ови клинци су највећи побуњеници у историји: ово је први пут да се људи буне у име цијелог човјечанства. До сада су се људи обраћали једном друштву, једној цивилизацији, сад први пут говоре у име цијеле планете.

Јер оно што је објелоданио Ед Сноуден није ништа друго него завјера против људског рода. Постоји Агенција која прислушкује све људе на земљи, са циљем да успостави тоталну контролу над њима. Нико више нема приватни живот, ништа више није тајно ни скривено. Како је рекао Сноуден окупљеним новинарима на својој првој конференцији за штампу: до прије мјесец дана ја сам радио на таквом мјесту које ми је омогућавало да знам више о сваком од вас у овој сали него ви сами. Притисне на дугме и извуче чији хоће досије. Ту све пише: шта радите, шта и с ким говорите, гдје идете, чак и шта желите и о чему фантазирате.

Никад од постанка човјек није био мање слободан. И то сваки свуда: у џунгли, у пустињи, на Хималајима. Нема заклона. Оно што је Сноуден објавио је да смо на прагу укидања саме идеје људске слободе. Усавршава се машина која ће у мозгу открити први дрхтај непослушне савјести и угасити га још прије него стигне до човјекове вољне свијести. Сви ће бити савршено послушни и срећни што су такви. Јер су тако програмирани. Ово више није научна фантазија. Већ се десило.

Узгред буди речено – јер не знам шта да радим са том информацијом, а хтио бих да је се ослободим – снови затвореника у Гвантанаму су класирани као „државна тајна“.

Кад помислим да је један од главних доказа о тоталитарној природи комунистичких режима био у томе што прислушкују политичке противнике! Замислите: људи нијесу слободни ни у приватном животу! Замислите: режим их контролише и у спаваћим собама! Звучало је страшно. Савјест је урлала: овако се више не може живјети.

Сад је много теже. Ова контрола је безброј пута јача. Осјећање беспомоћности је толико јако да савјест не може ни да се помакне.

Кад је Сноуден објавио ове податке о прислушкивању, група америчких грађана је поднијела тужбу против своје владе. Бранитељ који је заступао владу је изнио следећи аргумент: ови људи (и то је у филму о Сноудену) немају право да се жале јер нико њих не прислушкује као засебне личности, него су сви људи прислушкивани. Зачуђени судија пита: како, ваш аргумент је да немају право да се жале зато што власт не прислушкује само њих, него свакога? Управо тако, каже бранилац. Ако је Апокалипса, онда ништа.

И у праву је. Оно што он хоће да каже је: ово је сад норма, нема ту ништа лично против било кога, ово важи за цијело човјечанство, према томе нико не може да се жали, осим, можда, цијело човјечанство. А оно нека се жали Богу.

Можда би могао да се жали само онај човјек који би открио да њега не прислушкују. То би било лично, увредљиво и понижавајуће.

Јутро у Хонг Конгу 

Сноуден израња из планетарног ропства. Иако се то доба тек најављује, ово је већ побуна против робота. Технологија још није потпуно овладала људском свијешћу, али је већ уклања са историјске сцене. Већ се пишу научни радови о томе да човјек, онакав каквог смо га знали до сада, полако нестаје.

Историјска сцена захтијева изузетност: искрцава се у Хонг Конгу, израња из дубина океана као преисторијско чудовиште. Нико на њега више није рачунао. Још није ни воду са себе отресао а буквално су све очи становника глобалног села упрте у њега. Појава голобрадог побуњеника изазива сензацију. Зовите ме Ед.

Судбина воли непредвидиве изроде, смјеста се за њих закачи, најобичнији детаљ везан за њих изгледа „судбински“: пошто је историја постала свјетска, гдје друго се Сноуден могао први пут указати ако не у Хонг Конгу? Симбол модерности, град у коме се укрштају цивилизације, у коме је све претјерано, у домену фантастике, више као да је дјело маште него реалности. Највећи дисидент глобалне историје бјежи из Америке и објављује свијету истину о до сада незамисливим облицима ропства који се непримјетно увијају око човјечанства. Који би се артиста – под условом да смије да измисли оваквог дисидента – сјетио да га први пут открије свијету у Хонг Конгу? А опет: кад се већ десило, свакоме се чини да је тај избор био толико очигледан. 

Ова појава одмах изазива панику.

Гдје је извор панике? Шта је важније: државне тајне које Сноуден носи у компјутеру и открива их свијету, или разлози због којих се он понаша тако како се понаша?

Један млади човјек отказује послушност Свјетском поретку из моралних разлога. Како?! Није до јуче показивао ниједан знак неурачуњивости.

Је ли ово грешка у Систему? Како то може да се дозволи? Не могу масе људи, кроз више генерација, да граде друштвени поредак који у једном трену доводи у питање једно неурачуњиво дерле које тврди да из моралних разлога више не може да подноси лаж. Страшна је та мистерија историје која чини да један усамљени глас тако одјекује у мозговима људи да га не могу ућуткати сви навијачи свијета, сви медији, појачани свим звучницима, јер онај глас, кад је једном продро у колективну свијест, из неког разлога постаје једини стваран.

До тада ниједан човјек није био свјестан шта се око њега дешава, а онда одједном свак зна: ово је истина, ово што каже тај глас, а сви други гласови су лаж. И колико год се људи свјесно трудили да избришу то ново сазнање које им ремети уходани живот и угрожава Поредак, све је узалуд: једном откривена морална истина се не може протјерати из свијести.

Шта има у компјутерима

Чим се појавио у Хонг Конгу, Сноудена је окружио планетарни страх. Није требало ни да покажу бијес из Вашингтона, а све земље свијета, све владе, сви важни новинари, све што на било који начин зависи од Свјетског поретка, знало је да не смије показати ни најмањи знак симпатије за њега.

Није због тајни које се спремао да објави. То да НСА прислушкује цио свијет и прати покрете свих људи на земљи знало се и раније, само се о томе није гласно говорило. Неопростиво је што је опет прорадио механизам који руши највеће силе историје: безразложни а неумољиви морални покрет у души једног човјека, и то „нашег“, савршено обрађеног и условљеног агента. Ако ова искра ухвати пламен, ако се пожар рашири, ако други неурачуњиви људи почну да раде сличне ствари... Није било потребе да се каже, сви су одмах знали да неће бити милости за оне који на било који начин подрже Сноудена.

Толики напори, толике финансије, таква технологија, нема шта није уложено у процес „учења беспомоћности“, да би нам се онда отело наше дијете у које смо се заклињали! Како ћемо контролисати друге, ако нијесмо могли Еда!

Ни Кина, велика нова сила, не смије да прими голобрадог дисидента. Може да води геостратешку и економску борбу са Америком на свим тачкама свијета, али не смије да понуди склониште бјегунцу који у рукама носи, као живу ватру, забрањену истину. Ниједна држава у свијету не смије бјегунцу да отвори врата.

Нико неће да зна шта има у компјутерима. Као што нико не жели да зна шта ради мафија. То знање може скупо да кошта. Ако човјек не зна, ако зачепи очи и уши, ако се напије и навије музику до даске – можда ће га мафија поштедјети. Можда је све само ружан сан. 

Када се вријеме заустави 

Тачка на којој се у свијести открива, у датом историјском тренутку, да се овако више не може живјети постаје центар свијета. Одатле се морално суди свијету. Ту се зачиње нови свијет. Овај догађај личи на откровење. Прати га осјећање свјетлости која долази изнутра. Ова свјетлост је жива, уз њу иду моћна осјећања којима се скоро немогуће одупријети. Заједно наступају страх и нада. Ово ствара илузију о духовној димензији живота, нешто као „дубина“ искуства: изнутра, што ће рећи отпозади у односу на површину збивања, стиже морална свјетлост која показује истину збивања. Уобичајени облици свијести – навике, планови, амбиције, жеље, рад интелигенције, чак и страсти и сама љубав – почињу да се грче, као на ватри; свака тачка на којој се до тада живјело боли. Тај бол је најпоузданији знак пробуђене савјести. Ако не боли, није она.

„Овако се више не може живјети“. Ко то каже? Откуд му право? Наређена је општа мобилизација. Позвани су спавајући агенти сиром свијета. Ућуткај га, затвори га, убиј га, али увијек и прије свега: морално га компромитуј.

Што баш ти?! Ко си ти да тако причаш?! Јесмо ли сви ми други будале и покварени?

Овако о Сноудену говори бивши шеф НСА: „Он једини мисли да зна шта је добро, а хиљаде других запослених не знају ништа! Као да други људи, квалификованији од њега, нијесу о свему томе размишљали. Као да нема одговарајуће мјесто на коме о томе може да се разговара. Могао је да уложи жалбу. Могао је да пише предсједнику. У демократији су предвиђене процедуре. А не овако, непатриотски, у корист наших непријатеља. Објективно је савезник терориста.“

Вјероватно је и Сноуден био изненађен после првих дана проведених у Хонг Конгу кад је схватио да ниједна држава не смије да га прими. Надао се у неке јужноамеричке државе, тамо не воле Јенкије, тамо су људи иначе прилично ван контроле, а живи се лијепо па би могао и он. Надао се и у неке европске државе, то су старе демократије, имају традицију примања политичких избјеглица, воле да причају о моралу и правима људи. Обожавали су, зар не, дисиденте комунизма. Вјероватно је мислио да ће моћи да бира гдје ће се скрасити. Сигурно му није пало на памет, ма шта мислио о америчкој моћи у свијету, да ће Америка реаговати тако жестоко, буквално као да јој је објавио рат.

Нико се није усуђивао. Вријеме се зауставило у Хонг Конгу.

Свака напетост у животу, као у књизи, у неком тренутку мора да се разријеши. Нека језа обузме човјека док чека да види куда ће историја кренути после овако неочекиваног обрта.

Бог има смисла за хумор. Шта се овдје може смислити?

Сноуден чека у Хонг Конгу. Објавио је да америчка Национална агенција за безбједност прислушкује цио свијет. Нико ни да се гласне.

Прича се да је нестао из Хонг Конга. Кинези му нијесу могли гарантовати безбједност. Скрива ли се? Да није сишао у илегалу? Гдје се може сакрити од свевидећих апарата НСА?

Прича се да је у Москви. Није могуће. На московском аеродрому. Чека визу неке јужноамеричке или европске државе. Недјељама.

Значи, последње прибјежиште за дисидента је Москва.

Ако је и од Бога, много је.

Нашло се мјесто за Сноудена. Још није крај историје. Има један човјек који се усуђује да га прими.

Мора да је или луд, или је најхрабрији од свих људи на земљи. Неће ваљда бити да је „Кагебејац“, у кога Слободни свијет упире прстом као у најгорег тиранина, једини човјек који пружа уточиште усамљеном побуњенику у име слободне савјести? Шта то значи, у оквиру цијеле историје двадесетог вијека, на фону блебетања о слободи и ропству, демократији и тоталитаризму, чисткама и Гулагу, шта значи та једна једина слика после свега: Путин пружа уточиште Сноудену? То звучи отприлике као кад би сазнали да је „Служба“ једина црква у коју Бога није срамота да се склони.

Уточиште код Кагебејца 

Примиће га Путин у Русији. И то пошто је Сноуден прво свакоме поставио питање: хоћеш ли ти да ме примиш? Да не би после било: што ниси прво мене питао? Него овако: сви су питани, нико није смио, а онда, тек кад баш нико није смио, питали су Путина. И Путин је смио.

Јер нико неће у Стаљинову постојбину, код Кагебејца, ако се може игдје друго. Али ето, не може се нигдје друго. Тако морална побуна освјетљава свијет: отпадају лажи и открива се ко је ко. И увијек је истина неподношљива, увијек побуњеник пита небо: би ли могла нека лакша варијанта? Неподношљива је зато што носи вишак истине. И некако је простачки саспе човјеку у лице, као неваспитано дерле, изненада и без остатка. А ти се сад доћеруј.

Тек пошто су се сви изређали и сви нашли изговор зашто су тренутно заузети, а иначе би, нема говора, да је неки други пут, али баш сад, ето, не могу, извини, журим, видимо се Ед, знаш да сам с тобом... Тек тада, без услова и без преговора, без тражења да га похвали, не мора чак ни да се слика с њим, Путин му је отворио врата. Један човјек бјежи, за њим јури разјарена гомила – ко ће му отворити врата? Знам да је свијет пун храбрих, поштених, слободних људи, нарочито у великим државама и још већим културама, све сами великани, али сад и овдје: ко ће бјегунцу отворити врата?

Значи КГБ, Русија, Путин. Тренутак раније, немам ни најмању идеју ко би могао Сноудена примити, а тренутак касније све је тако очигледно. Како нијесам одмах знао?! Ко би други данас у свијету могао да прими Сноудена осим Путина? И гдје друго осим у Русији?! А изнад свега, треба да се умијеша КГБ, без КГБ би све било банално. Морао је бити КГБ! Иначе историја људи не би била космичка тајна, него холивудска сапуница.

Деценијама се утркују дисиденти, писци, умјетници, моралисти, међу њима и ја трчим и урлам што ми снага даје – да осуде тоталитаризам и прославе Демократију и Слободни свијет, а онда се појави највећи међу модерним побуњеницима у име пониженог људског бића и ко му врата отвара? Гдје му је било једино уточиште?

Ходаш по облацима, а будиш се у блату. Какав је осјећај?

Моралес у Бечу

Била је још једна варијанта приче о Сноудену, скоро исто тако лијепа као ова са Путином. Има се утисак да је историја оклијевала. Могло се десити да Сноудену отвори врата једна од најсиромашнијих земаља на свијету, Боливија, и да му руке рашири Ево Моралес, први предсједник индијанског поријекла у Јужној Америци.

Наследник остатака људске расе која је сатрта у освајачком походу европске цивилизације. Морални побуњеник, кога та цивилизација прогони јер се усудио да открије једну од њених најмрачнијих тајни, тако би нашао уточиште код најсиромашнијих, најпрезренијих од свих људи на земљи. Они би се усудили да ураде оно што не би смио нико од моћних, богатих, славних... Био би то догађај скоро теолошких размјера.

Ову дилему, Путин или Ево Моралес, Велики Мајстор је ријешио на следећи начин. Путин је дозволио Сноудену да слети на аеродром у Москви, јер му је глава у Хонг Конгу била у торби, али и сам Путин је оклијевао. Знало се да Американци неће опростити никоме ко помогне издајнику, и заиста, по писању многих познавалаца власти у Вашингтону, то је један од Путинових смртних грехова.

Путин се надао да ће се за Сноудена наћи неко рјешење и само му је омогућио да остане на аеродрому у Москви док добије бољу кућну адресу. У том периоду су почеле да колају гласине да би нека јужноамеричка држава могла да прими Сноудена. Десило се да је тих дана у посјету Москви дошао боливијски предсједник Ево Моралес. Новинари и агенти су направили везу и закључили да ће Моралес дати азил Сноудену.

Можда су и руске тајне службе – у тим срединама људи имају више смисла за хумор него што се то обично претпоставља – пустиле да процури повјерљива информација. Тек, огромни механизам који надгледа планету и зове се „пет очију“ – пет англосаксонских држава које бдију над очувањем свога свјетског поретка – стављен је у покрет. Моралес се враћао из Москве по ноћи – и то је потврђивало сумњу. На земљи су чекале на знак владе свих држава од којих се очекује да покажу оданост господару ако буду прозване. Ту нема оклијевања, треба реаговати на миг.

Рушење авиона није била најрационалнија одлука, јер није било сигурно да је Сноуден у авиону. Остало је да се авион пресретне и примора на спуштање. Није згодно, јер се противи међународним законима и обичајима, предсједнички авиони слободно лете; није згодно, јер ће сви људи моћи да виде колико вриједи независност малих држава и достојанство њихових представника кад некоме у центру свијета дуне у главу да би могао са њима мало да се поигра. Али кад је у питању виши интерес, онда велики државници не оклијевају. То социолози зову „етика одговорности“. У животу обичних људи то је „етика мафије“, оно кад мафијаши убију човјека и кажу: „Ништа лично, ово је само посао.“ У томе се и разликују од обичних смртника – они се усуде гдје други не би смјели.

Моралес се враћао у Боливију преко Француске. Згодно је за овај посао што Француска не спада у први круг америчких вазала, има чак и неку деголовску репутацију самосталности – то прикрива праву природу операције.

Тако су те ноћи без мјесеца, изнад француске територије, по наредби француских власти, нечији авиони пресрели авион предсједника Боливије и натјерали га да се спусти – у Беч.

Предсједник и посада су морали да изађу из авиона, а припадници тајне службе непознатог поријекла су ушли у авион да га претраже. На пустом аеродрому, у ситне сате, операција је трајала око два сата. Кажу да је снуждени Ево Моралес рекао неколико пута, као да разговара сам са собом: „Па, ваљда сам је неки предсједник државе“. Кад су утврдили да се ни у пртљагу не скрива Сноуден, дозволили су боливијском предсједнику да настави лет.

Тако се то ради у Слободном свијету.

И тако морална побуна освјетљава све што са њом дође у додир – нарочито моралну хипокризију.

Зато сад ко хоће најкраћу истину о француској држави и Европској унији нека је потражи у овој ноћи кад су невидљиве силе империје пресреле авион боливијског предсједника у нади да ће ухватити Сноудена. Ту је језгро истине. Ухваћена на спавању, на слици је Европа гола. Што је најгоре, није нека велика срамота – то је за боље – него спрдња. Није трагедија – о, да је трагедија! – него фарса. У авиону нема никога.

Пришуњали се. По мраку. С леђа. Ни ко чуо ни ко видио. Без ризика. Чист посао. Сјутрадан, као смрзнута од стида, цијела Француска је заћутала. Нећемо да знамо. Ово нијесмо ми.

Сезона лова 

Зашто француска држава лови Сноудена? Гдје је његов гријех? Чији је он непријатељ? Да видимо још једном његово дјело. Он је објавио свијету да НСА, америчка шпијунска агенција, надгледа цијелу земљину куглу. До Сноуденовог открића одржавала се у самој Америци и у првом кругу њених западних савезника илузија да средства контроле не важе за вишу расу, него само за спољни, варварски и хаотични свијет којим је виша раса позвана да управља. „То“ се не ради америчким грађанима и грађанима Европске уније. То су „наши“. Сад се испоставило да владајућа елита не вјерује „својим“ поданицима ништа више него робовима.

Тако су европске државе откриле да НСА прислушкује и политичку и финансијску елиту моћних европских држава, као што су Њемачка и Француска. (Послије се открило и брзо заташкало да у томе помажу и њемачка и француска тајна служба.)

Требало би, чини се, да та елита и народи ових држава буду вјечно захвални Сноудену што им је открио реалност у којој нијесу знали да живе. Званично, представници ових држава су и реаговали тако: ах, ово је озбиљно, ово уопште није добро, разговараћемо о овоме са нашим америчким пријатељима. Захваљивали су се Сноудену, баш је лијепо што још има овако савјесних људи. Тако су људи у нижим слојевима, који су у почетку могли бити љути кад су чули да су сви прислушкивани, били смирени: сад ће њима наше владе показати. Јавили су се неки идеалисти, који су предложили да се Сноудену дâ политички азил, чак да му се ода посебна почаст за услуге које је овако направио свијету и Европи.

Па зашто је онда француска држава покушала тајно да ухвати Сноудена, знајући шта га чека у америчким затворима ако до њих жив стигне?

Шта то значи? То значи нешто што се не смије изговорити, на шта се не смије ни помислити. Истина о нама, пред коју нас овај проклети Сноуден ставља, је неподношљива. Зар Француска није велика држава, са огромном улогом у свјетској историји у последњих петсто година?

Зар то није земља људских права?

Зар се, онда, за ову земљу може рећи да је земља кукавичлука, издаје, хипокризије, у којој људи сами од себе скривају понижавајућу реалност и улагују се господарима? Јер зашто би Француској било толико важно да ућутка Сноудена ако не из овога разлога: да престане да открива контролу коју НСА има у Француској и у Европи? Живот робова може бити мање или више угодан, зависи какве им послове газда даје, али је увијек пун понижења.

А најнижи ступањ понижења је следећи: кад роб мора пред другима да скрива лоше навике господара, кад мора да правда што га господар бије, јер му се чини да, ипак, чува још мрву достојанства ако нико не зна шта му газда ради. А ако мора да покаже ране и модрице после сваког сусрета с њим, онда више ни пред другима ни пред собом, ни на дну своје израњављене свијести не може да нађе оправдање што трпи такво понижење.

Како је то изгледало чудно у медијима и разговорима са људима кад је освануло прво јутро после неуспјеле операције хватања Сноудена! Можда никад друштвена хипокризија није изгледала тако јадно. Нека похабана маска која не заварава више никога. Једино што је преостало људима и новинарима било је да се претварају да се ништа није десило. „У питању је неспоразум, француска влада је врло брзо одобрила прелијетање авиону (кад је завршено претресање авиона у Бечу), боливијски предсједник је закаснио само пар сати.“

Додуше, у Јужној Америци је скандал био огроман, али то у Европи никако нијесте могли сазнати ако немате посебне везе са Јужном Америком. Овдје, осјећао се само онај страшни стид, нешто што сврби и уједа, нешто што се мора сакрити и прећутати. Из француске владе су саопштили да се заправо не зна ко је донио одлуку о забрани прелијетања боливијског авиона. Кажу да су сви били одсутни или заузети, предсједник, премијер, министри. Деси се то понекад.

Телефон Ангеле Меркел

С обзиром на улогу Њемачке у великим драмама двадесетог вијека, моралне дилеме модерне епохе нигдје нијесу тако занимљиве као у овој држави. Њемци, како се сматра, уносе посебан напор да буду коректнији, праведнији и поштенији у свјетској политици него друга друштва, управо зато што су прекршили границе морала на драматичнији начин него други.

Ево како то изгледа кад Сноуден закуца на врата.

У јавности Њемачке је заиста било више огорчења него игдје у Европи. Изгледало је да су многи Њемци искрено погођени и да желе да покажу да неће да живе у друштву под таквом полицијском контролом. Кад се показало да је био прислушкиван и мобилни телефон Ангеле Меркел, чинило се да је то превршило мјеру. Сама Меркел је изјављивала да је то неприхватљиво. Отишла је у Вашингтон да се објасни са Обамом. Објаснили су се. Американци су саопштили да немају намјеру да мијењају било шта у својим шпијунским активностима због Сноуденових открића – и свршена прича.

Под притиском јавног мњења, неки њемачки посланици су тражили да се бар упути позив Сноудену да дође у Берлин и свједочи о прислушкивањима пред Парламентом. Њемачка влада би требало само да му гарантује безбједност док је у Њемачкој. Што тако моћној држави која предводи Европску унију, која је, опет, тако привржена одбрани слободе и људских права, не би требало да буде тешко. Влада је била против. Ријеч је о вишим интересима. Али пошто Њемачка није банана држава, институције нијесу корумпиране, Њемци не воле да лажу и подваљују, закони морају да се поштују, пошто је све то тако, влада је затражила да се о посјети Сноудена изјасни Врховни суд.

Зашто би се о посјети једног политичког дисидента једној демократској држави изјашњавао врховни суд? Сноуден не угрожава никога. Само је објавио свијету да постоји шпијунска агенција која свакога прислушкује, јер му се учинило да је то његова морална обавеза. Врховни суд је одлучио да влада има право да забрани долазак Сноудена у Њемачку. Ризици су превелики. Могао би да штети репутацији „слободног свијета“, и то баш у годинама кад се овај свијет бори за слободу свих народа широм свијета. Тек сад су се почеле откривати праве димензије Путинове одлуке да му отвори врата Русије. Освета „слободног свијета“ ће бити жестока.

Онда је почело оно исто, мучно и тужно, срозавање као у Француској: како ово прикрити, како се поставити као да се ништа није десило и претварати се да смо и даље исти, најбољи, најјачи, најслободнији. Наравно, ми смо много слободнија држава него Русија, и као људи смо много моралнији него они примитивци, тамо је на власти Кагебејац, а овдје жена из Источне Њемачке која је врло осјетљива на злоупотребе тајне полиције, посебно на прислушкивање, све то ваљда сви знају, само, ето, не дамо Сноудену ни да се примакне Њемачкој, јер он је... шта?

Морамо ли да сједимо мирно, дивећи се „слободном свијету“, стално се гризући за језик, или можемо некад, кад је порив неодољив, да прснемо у смијех? И у мрачном средњем вијеку људи су имали право на карневал.

Нигдје, ни на једну тачку европског континента изван Русије Сноуден није смио да стави ногу. Никад ниједан дисидент није био овако тотално бојкотован. Бивало је да их њихова држава држи у затвору или кућном притвору, али их је тада цио свијет славио и жељно ишчекивао, нудио им азиле, одавао им почасти. Сноудену нигдје нико. Али Сноуден је баш то и открио: нико више не може да се сакрије.

Прислушкивани

Прислушкивање је увијек играло важну улогу у историји, али никад као у овој епохи. Имаће све већу улогу: ускоро ће људи једва шапутати, све што кажу биће ризично по њихов живот, а биће немогуће ишта сакрити. Ријечи ће губити смисао, јер ће у њима бити све мање извјештаја о ономе шта се у души дешава; остаће само говор о техничким потребама који ће се сводити на ефикасне скраћенице. Стара литература ће добити статус магијских формула.

За упозорења која упућују једни другима људи ће користити само погледе. Док наука о мозгу не открије и тајну погледа.

У комунизму је прислушкиван мали број станова. У тим становима је владала посебна атмосфера, нека врста свечаног опреза, као у кућама мртваца. Али циљ прислушкивања никад није био да се нешто важно сазна. Дисиденти, на њихову велику жалост, нијесу имали тајни, смисао њиховог живота је био у јавном саопштавању онога што свак зна али не смије да каже.

Па чему прислушкивање? Вјероватно да властима и полицији дâ осјећање свемоћи јер могу кад год хоће да се укључе у интимни живот људи: све је под контролом. Свијест о прислушкивању која се рашири у друштву – између осталога и тако што разни људи блиски полицији али под маском критичара система свуда причају како су прислушкивани – заиста увећа самоувјерење полиције и осјећање беспомоћности у цијелом друштву.

Значај прислушкивања је даље растао захваљујући западној пропаганди. Непрекидно су разни паметни и врли људи говорили и писали о „ужасном“, „тоталитарном“ систему који прислушкује људе. Замислите: људи „тамо“ више немају приватност, полиција све зна. Кад би се у разговорима са браниоцима система коначно потегао аргумент „прислушкивања“ и највјернији комунисти су остајали без ријечи: ако је то истина, онда стварно систему нема одбране.

Уз комплименте који су долазили са Запада, свијест побуњеника је досезала митске размјере, дисидент се није борио само против злоупотреба једне власти, него је водио вјечну битку на земљи против метафизичког зла. Овдје га полиција прислушкује на сваком кораку, а у свијету га славе као хероја! То је била велика илузија која ће се после пада комунизма претворити у исто тако велико разочарење.

Каква носталгија сад обавија историју комунистичких прислушкивања! Као нека дјечија игра. Све што је било тако страшно, тоталитаризам, тајна полиција, лажи и пропаганда, сад је серија мање или више успјелих шала. И они социјалистички станови са крчећим радио апаратима из којих далеки гласови говоре о слободном свијету; уморна лица доушника са извјештаченим осмјесима или са несвјесним осјећањем симпатије и стида; умилни погледи жена које осјећају обавезу да се смилују свакоме са репутацијом отпадника; одговорност за пријатеља или случајног сапутника који може да плати што је љубазно разговарао са опозиционаром; досада безнађа и величина сујете изабраних праведника; пусте улице, задимљене кафане, топле кухиње, лажљиве новине и телевизије, све и свуда подрхтава као сјећања око дјетињастих илузија. 

Из бунгалова у Калифорнији

Како су успјели да озвуче земљину куглу?

Како су успјели да снимају покрете свих људи на земљи из бунгалова у Калифорнији? Кад им је неко сумњив притисну на дугме и убије га бомба на другом крају свијета, настрада још двадесетак људи као колатерална штета.

Па шта? Па ништа, него ме занима ово: кад и гдје смо сви научили беспомоћност? Је ли тај процес дуго трајао, или се десио у тренутку? Је ли употријебљена сила, или је све било по договору?

Зашто у мозгу влада тишина?

Можда се мозак сам гаси кад осјети да га нека спољна сила надгледа?

Прислушкиван стално и свуда, мозак одустаје. Гдје су бијес, љутња, или бар радозналост за оно што се дешава? Скрива се у мозгу зрнце побуне, скупља снагу, процјењује противника.

Не дешава се ништа. А свијет је изгубљен на свим тачкама. Контрола је тотална, не помаже лукавство ума, не може се повући овдје, заобићи ондје, притајити се овдје, шмугнути тамо, и засновати живот поново, на примјер, са новом женом, или са старом књигом, у дубокој шуми, или на пустом острву: нема ни нове жене, ни старе књиге, ни дубоке шуме, ни пустог острва гдје се не прислушкује свака ријеч и не осматра сваки гест. Свак је у затвору и свак самога себе надгледа. На добровољној основи.

Зашто мозак не откаже послушност смјеста?

Шта год је преостало од људске историје, више у њој нема ништа на шта ћу бити љут и огорчен; ништа незамјењиво; ништа вољено; ништа што заслужује моју пажњу.

Научена беспомоћност. И таман кад је човјек дирнуо дно и почео да се навикава на живот из перспективе кокроца, у најдаљој одаји мозга неко упали свијетло. Ако је лудило, волим те, лудило.

Јер онда се, исто тако необјашњиво, без упозорења, све промијени. Дође ми да се извиним сопственом мозгу: тако је глупо бити песимиста у твоме присуству.

Чак из Хонг Конга стиже вијест да је Сноуден чуо глас: „Овако се више не може живјети“? Свијет више није исти.

Никад више нећу сумњати.

Занос дисидената

Између комуниста и дисидената је била блиска веза коју је било тешко уочити док је међу њима трајала борба.

И једни и други илуструју драме које чекају људе, увијек и свуда, ако пођу путем моралне побуне. И једни и други илуструју срамоту која чека људе који изневјере себе и продају своје идеале. Зато је после комунистичких револуција и дисидентских побуна над њиховим карикатурама са толико сласти заиграла финансијска и медијска свјетска елита. Она је све знала од почетка. Она ужива да гледа заносе моралних побуњеника, велика осјећања и велике жртве, и ниједна куповина јој толико не прија као кад дође тренутак да ове моралне громаде купи за шаку долара и понуди им мјесто рекламних агената или забављача. Није то само због побједе над противницима, него прије свега зато што су добили потврду да су одувијек били у праву у погледу људске душе и морала: она је трула, а морал је илузија.

Је ли ово овако?

Можда је највеће филозофско питање, једина права тајна историје: шта је то што се не продаје?

Познавао сам, у периоду њихове власти, многе старе комунисте. Помало сам презирао њихову наивност, па и слабост и кукавичлук који су се појавили у вријеме власти, мислио сам да су дисиденти супериорнији: наш занос је био укоријењен у реалности.

Било је у њима нешто сломљено. У ријечима, у очима, у цијелом држању, у начину на који су вукли дим из цигарете, у тој спонтаној наклоности – чим није било „прислушкивача“ – према дисиденту који је непријатељ свега што су били, у томе како пасивно, ако не и са мазохизмом, слушају критике упућене цијелом њиховом животу – свуда су били сломљени, нигдје у њима није било здраве кости.

Неки пут би рекли, саучеснички, као да се сви боримо увијек за исте идеале: „Нећеш ни ти успјети.“ Онда би сакупили своје комаде и скрпили их да би се појавили на јавним манифестацијама гдје су одисали вјером у партију, државу, вођу и идеологију. Одмах иза те појаве била је пукотина коју сам знао, ту су се ломили. Како год да су се намјештали, свуда око њих су висиле разбуцане крпе. Ни на крај ми памети није било да ће коју деценију касније ту исту улогу у истим крпама заиграти дисиденти.

А ево кад ми је први пут пало на памет.

Баук комунизма

У вријеме еуфорије која је захватила побједнике на крају Хладног рата, европским и америчким континентом су кружиле изложбе авангардних умјетника из некадашњих комунистичких земаља посвећене њиховом политичком искуству. Умјетници покушавају да се додворе побједницима. Ја сам видио бар двије такве изложбе, у Њујорку и Паризу, али пошто је било пуно приказа тих изложби у престижним медијима, претпостављам да их је било свуда. Неки умјетници су чак били достигли краткотрајну славу.

Ово се десило на изложби у Паризу. Повукла ме са собом једна пријатељица која ме одавно знала. Она је изложбу већ била видјела али је хтјела још једном да је види ко зна из којих разлога. Данас мислим да је у ствари хтјела мене да види на тој изложби, можда као експонат који недостаје да би била потпуна. Као стари антикомунистички дисидент, требало је да уживам. Десетак година раније бих сигурно уживао. Али, сада су се коцкице различито намјестиле у свијету и у свијести, умјесто уживања појављивали су се први елементи гађења.

Изложба је била нешто као весела варијанта њемачког експресионизма. Оно што је почело у експресионизму као експлозија душе унакаженог човјека на изласку из Првог свјетског рата, као обећање и заклетва да „никад више такав нећу бити“, завршавало се у дјелима умјетника-дисидената као хепиенд за господаре свијета.

Сад ћете, за казну, све оне пријетње и увреде поновити, али као карикатуре о самима себи – то је био смисао ових изложби. Ко год се икад бунио морао се вратити тачно на тачку своје побуне, покајати се за сваку јаку ријеч и сваки непристојан гест, обећати да се то више никад неће поновити и замолити за опроштај. Пролетерска стока је морала да плати за оно „баук комунизма“.

На изложби су мртви комунистички лидери – од Маркса до Брежњева – са симболима радничког покрета, на фону пјесама Црвене армије, преузели улогу капиталистичких експлоататора и ратних манипулатора из времена Првог свјетског рата и револуције. Дебели, декадентни, трули и одвратни, декорисани јарким бојама и украшени ордењем, револуционарне вође су се кревељиле, грлиле и љубиле у уста, и понављали више мање све сцене из времена револуционарне пропаганде, само су сад они били тема ругања и гађења. Изгледало је као да се свјетска буржоазија свети пролетерима за све претрпљене страхове у последњих сто и педесет година.

Требало је да буде весело и духовито, али је на изложби владала тишина као кад се излажу дјела старих мајстора чије слике захтијевају неку врсту побожног преображаја од посјетилаца који им се примакну. У присуству смо смрти.

Тако је долазио до изражаја пригодно тихи хор Црвене армије. Они моћни гласови скроз утишани, у функцији церекања које су изражавале слике на зидовима.

Све је било лажно. Али је ли све било лаж и прије десетак година кад бих ја ове умјетнике дочекао као храбре и инспирисане борце за истину? Као за инат, не само да је све било лаж, него је ово била намјерно претјерана карикатура, тако да се никако није могло побјећи од осјећања срамоте и стида. Срамоте и стида због неподношљиве сличности са осјећањима због којих су до јуче дисиденти били спремни да иду у затвор, чак и да нестану у затвору ношени идеалима. Умјетници су се обрачунавали са пораженим комунистима полтронски и лажно, али су се несвјесно, и можда са истинским даром, обрачунавали и са дисидентима који су се бунили против комунизма. Ова корумпирана шарена лажа је постала дисидентска реалност.

У једном тренутку, пред крај изложбе, затекосмо се поред једног италијанског пара. Старији господин, прави signore са зализаном просиједом косом, елегантан и преплануо, са младом и згодном љубавницом. Нијесам могао закључити до краја да ли је био просто богати буржуј који обилази изложбе у пратњи секретарице, или умјетнички критичар. Тек, знао је превише.

Говорио је врло тихо, тако да сам се ја као случајно, окренут леђима, држао близу њега. Без договора, исто је радила моја пријатељица. Ухватио сам њен поглед док је примицала главу сликама: није гледала слике, него полузатвореним очима, скроз укосо, мало у мене мало у Италијана. Италијан је говорио хладно, незаинтересовано, као да саопштава очигледне и већ досадне чињенице и рекао је отприлике следеће: „Одлучили су да их доврше... без милости... ништа не праштају... освета је слатка... ово је забава после тријумфа... нијесу се ни у сну надали да ће се овако завршити... несрећни људи... не знају шта их је снашло... док се не побиједи у умјетности нема праве побједе... умјетност зла...“ И у једном тренутку, ваљда јер пресуда тако боље звучи, рекао је на енглеском: „Just for fun.“

Као неки агент који преноси тајне, никад није рекао ко су то „они“, ни за једне ни за друге, само се дало закључити да говори о историји више него о умјетности, о класама, о господарима и робовима, о буржоазији и радницима, о ономе што је остало од велике побуне која је трајала деценијама а која се сад завршила. Због равног тона говора, без осјећања, није се могло погодити на којој је он страни, вјероватно ни на једној, изгледао је као стари патрициј који је дошао са свога острва да види шта се дешава у збрци свијета и блазирано је закључивао да нема ништа ново под небом, иста досадна прича сурових господара и глупих робова. Глас историје.

Тада ме први пут било стид што сам се као бивши дисидент нашао на страни побједника.

Са крајем Хладног рата, као у комичној илузији, поклопило се дисидентских пет минута са тријумфом 1% најбогатијих људи у историји. Оно што је у другој половини двадесетог вијека био глас моралне савјести, постао је глас силе и богатства. Сократ је пристао да ради за Сороша. Дуго се и одупирао. Поклопили су се душа и лукавство, рачун и морал, похлепа и аскеза, хуманизам и освајачки ратови, слободни свијет и тајни затвори – и није више нико имао примједби. Они који су некад као откровење примили тајни глас: „овако се више не може живјети“, сад су у свјетским медијима раздрагано поручивали: „Никад боље.“

Ово је друго чудо моралне побуне, равно ономе како се она јавља у дуси побуњеника: како та побуна умире у истим људима. Они који су слиједили истину као откровење и били спремни за њу живот да дају одједном се претварају у корумпиране кукавице, спремни на сваку погодбу само да се докопају пара и привилегија. Споља гледано то су исти људи, али изнутра то су два потпуно различита бића. 

Двадесет година тријумфа

Последња деценија миленијума је вјероватно била врхунац историје западног империјализма. У деценији између пада Берлинског зида и првог отвореног рата Нато пакта, „Вашингтонски консензус“ је обухватао све народе свијета са изузетком Кине која је у том периоду била усамљена и повучена. Била је то слика која захтијева фантастичан склоп планета. Људи који су тада живјели још ни из далека нијесу свјесни каквом су феномену присуствовали. Треба више генерација да се тако велики догађај слегне у свијести.

Била је то прва империја без непријатеља, чији проблем је био не како да савлада противнике, него како да нађе противника. На кога да троши оружје? Како да се не улијени и опусти ако јој се нико не противи? Тако су, just for fun, у последњој деценији двадесетог вијека направљене грешке које ће се плаћати бар још у следећем вијеку. Можда и свјетским ратовима. Прекршени су сви закони здравог разума: у политици, финансијама, медијима, у односима између економских класа и између полова, у односу људи према природи и према другим врстама... Експерти су процјењивали да ће глобална фешта финансијске елите трајати двадесетак година. После тога слиједи слом, то су сви знали, али то није био разлог да се откаже учешће на највећој фешти у историји! Напротив.

Изгледало је, у тој деценији мађионичарског тријумфа, да сви људи и све људске активности складно стреме истом циљу. Хероји су били банкари и играчи на Берзи који су мјесечно зарађивали и трошили богатства о којима нијесу ни сањали најбогатији људи ранијих епоха. Медији су позивали све људе да играју на Берзи и придруже се проводу миленијума. У Русији је била организована највећа пљачка у историји, шачица младих олигарха, вођени западним тајним службама и за рачун западног капитала, преузела је цијело богатство ове огромне земље.

Сви су славили „Вашингтонски консензус“: новинари, интелектуалци, умјетници, филозофи, економисти, вјерници и невјерници свих религија, све је то пијукало и зијевало тражећи свој дио колача и нудећи своје услуге, кунући се у вјерност, утркујући се у ређању суперлатива који би можда пријали уху блазираних господара. Највеће егзистенцијално питање цијелих друштава је било: како доћи до Сороша?

Је ли то заиста било? Није прошло ни двадесет година.

То је било тих толико очекиваних дисидентских пет минута.

Имали су шта да продају: ипак су допринијели, бар морално, тријумфу нових господара.

У Ватикану је сједио дисидентски Папа, онај чији је благослов пратио последња и највећа освајања.

Морал и људска права 

Одједном, дисиденти су били свуда. Побједници су им отворили сва врата, јер нико не воли сам себе да хвали. Много је боље да се човјек претвара да ради нешто друго, заузет је другим мислима и пословима, кад оно, одједном, гдје год се окрене чује своје име, сви су дошли да му честитају рођендан. А пошто је заиста изузетан, слављеник је уздржан, јер не вјерује у ласкање, можда су ти који га хвале плаћени, зато треба провјерити да ли искрено мисле то што кажу. И гле чуда, медији су пуни дивљења за објективност и искреност тих који вас хвале, они никад не лажу, они су обијали затворе зато што неће да лажу, они су морална савјест епохе.

Хипокризија је постала заразна: дисиденти су хвалили западну војну, политичку и финансијску елиту због њене моралне чврстине, и позивали је да не посустане у освајању свијета, јер је вријеме да морал и људска права свуда тријумфују, немамо право да се оглушимо о патњу људи... Ако мора да се бомбардује за виши циљ, ако морају дронови, ако морају тајни затвори, ми вас молимо да не оклијевате; ако ико има неке примједбе нека се обрати нама, наше поштење се не доводи у питање, ми смо се одупирали тоталитарној полицији... Били су сјајни! Тако забринути за судбину свијета.

А побједници су им узвраћали истом широкогрудошћу: падале су награде, медији су били пуни похвала за хероје нашега времена, оне који се никад не варају, који не могу бити поткупљени и обесхрабрени. Добијали су високе положаје, постајали богаташи преко ноћи, били су позивани на прославе међународног џет-сета. Нарочито средњоевропски дисиденти на челу са Хавелом, Михњиком и Геремеком. Мислим да су се одупирали Курон и Динзбир, али некако уморно, без вјере и наде. Брзо су пали у болест. И већина руских дисидената је отрчала на прославу, одупрли су се Бродски, Зиновјев, Солжењицин. Можда још понеки, али безначајна мањина.

Као симбол дисидентске моралне чврстине изабран је Хавел, за њега су они који управљају свијетом били увјерени да никад ништа неће одбити. Спадао је у провјерени кадар. Онај што се ничега не гади. 

Вацлав Хавел, goodfellow 

Могао сам одувијек знати да ће Хавел издати.

Могао сам знати већ по овој реченици: „Љубав и истина треба да побиједе мржњу и лаж.“ Могао сам знати да ће на овој тачки, ту гдје се овај глас чује, по законима физике побиједити зло и подмуклост. Кад сам чуо да умјесто потписа црта срце, могао сам знати да је у питању вјероватно највећи лажов на свијету.

Човјек би могао све знати. Да није неодољиве склоности у неком млитавом, љигавом дијелу душе да се вјерује у кич и илузије. Могао сам знати да ће се Хавел до краја живота борити за поштовање људских права и демократију на Куби, у Бјелорусији, у Русији, у Кини, у Авганистану, у Ираку, да ће ватрено подржати ратове западне империје сиром свијета. Могао сам знати да ће амерички предсједник који буде на власти, кад умре Хавел изјавити да је он живи доказ да морал побјеђује у историји. Морал и истина. А не сила, бомбардовања, дронови, тајни затвори, пропаганда, итд, као што мисле тирани.

Могао сам све о овоме свијету знати а да се никад не макнем са обале Мораче! Могао сам знати да ће џепарош сјести на трон свијета на крају историје. А морао сам – апсолутно сам морао, то је неопростиво – знати да ће се, по свим психолошким, социјалним, етичким, естетским и физичким законима овога свијета појавити Вацлав Хавел, тачно онакав какав је био, са биографијом какву је имао, да се закуне у поштење џепароша и прими трофеј из његове руке.

Могао сам знати да ће га у болести пратити симптоми „губљења равнотеже и губљења меморије“.

Могао сам знати да ће Goodfellas побиједити.

Срећно лице и мирна савјест

Хавел се појавио први јер је најмање оклијевао да заграби кад се прилика пружила. Његова глад за друштвом елите, али оне западне, из Центра, која има монопол на славу, не комунистичка, сељачка и радничка, била је незајажљива. Чекали су га кругови моћника, богаташа, славних умјетника и интелектуалаца, у које ће он сад ступити као аутентичан јунак, борац за људска права, а пошто они толико воле аутентичност, права осјећања, храброст, биће то велика узајамна љубав и срећа која ће задивити цијело човјечанство.

Никад после тога није се могло јасно одмјерити ко се коме више диви: Хавел владајућој елити, или та елита њему. Био је то, све до финансијског краха 2008, најбољи од свих могућих свјетова.

Ако је историја метафора процеса који се дешавају у човјековим неуронима, онда овај тренутак одговара ситуацији кад се човјек тргне иза сна, сав најежен, јер осјећа да лопов хода по кући.

Тако је, у дисидентском уху, одјекнуло Хавелово отимање за власт у Прагу које је рутински оркестрирала америчка обавјештајна служба. Александар Дубчек је био природни кандидат за новог предсједника. Био је много популарнији од Хавела и лако би добио изборе. Онда су Американци извршили притисак на чешки Парламент да се предсједник не бира на изборима, него у Парламенту. Хавел је обећао Дубчеку да ће кратко остати предсједник, можда годину дана, само да помогне да се стабилизује ситуација; исто су му обећали западни дипломати. Дубчек је одустао, западна дипломатија је извршила притисак на посланике и Хавел је изабран за предсједника, одакле га нико није могао отјерати док је могао стајати на ногама. Разочаран, изолован и смијешан, Дубчек је ускоро умро.

А Хавел је кренуо у кампању за промоцију Нато пакта и новог свјетског поретка. Ни ратови ни егзибиције финансијског капитализма нијесу ниједног тренутка довели у питање његову моралну подршку западном империјализму. Многи су имали моралних дилема, чак и генерали, банкари, трејдери, само Хавел није. Срећнијег лица и мирније савјести није било на планети.

Форма је остала иста: она дисидентска морална самоувјереност и супериорност, позивање на савјест успаваног човјечанства, реторика о слободи, људским правима и демократији; још увијек се потписивао цртајући срце: ништа као љубав. Живио је као краљ, настанио се у дворцу, западни медији су га славили као савјест човјечанства.

Издао је све. Употријебио је сваку дисидентску идеју, свако увјерење, сваки изум, сваки гест, сваки трик, као да гради паралелни свијет: све је било исто, све је била лаж.

Невјероватном брзином су свијет преплавиле „невладине организације“ за одбрану људских права. Све „невладине“, све „без граница“, све финансиране из истих центара моћи. Све на истом послу освајања и потчињавања непослушних људи и друштава. На неки необјашњив начин ове организације су представљене као наставак дисидентских борби из времена комунизма. Корумпирани, дисиденти су пристали на ову игру. И оне су се бориле за демократију и људска права. Као некад са дисидентима, само сада на масовном нивоу, западни медији су организовали промоцију ових организација као чувара моралне савјести човјечанства.

Били су чисти, хумани, саосјећајни; били су подмукли, похлепни, лажови; били су моћни јер је иза њих стајала свјетска власт и најављивали су цијелим народима ужасне трагедије; и били су толико смијешни да их је било немогуће критиковати, или чак само гледати у њих а да човјек не прасне у смијех. Завјера против људског рода је скована у циркусу.

Крај историје

На сваком извору у свијести гдје се сумњало да може да се јави шапат „овако се више не може живјети“, постављен је стражар маскиран као побуњеник. Нико поред њега не може проћи. Он је званично задужен за моралну побуну. Претпоставка је да ће ови „агенти спавачи“ први намирисати незадовољство. „Ево ме“, кажу ако чују да се неко примиче. И ако се онај глас побуне превари, стижу смјеста специјалне јединице и дезинфикују цијело подручје.

Деведесетих година је свјетски поредак поставио три овакве лутке за које се мислило да ће предуприједити све побуне. Звали су их Вацлав Хавел, Бернар Кушнер и Ели Визел.

Хавел је покривао дисидентску борбу против тоталитарног система. Кушнер патње болесних и сиромашних у колонијама. А Визел је заступао нијеми вапај милиона из концентрационих логора и гасних комора. Кроз њих је стизао у свијет глас који је подржавао и правдао управо оне акције на које су они наводно упозоравали: стварање тоталне контроле над људима, пљачкање беспомоћних маса, бомбардовање инфериорних народа.

С оваквим стражарима, свијет је тада, гледано са духовне тачке, личио на црну рупу. На основу тога се и закључивало у Вашингтону да је америчка империја последња у историји. Гдје би се могао родити побуњеник? Убили би га прије рођења. Без обзира на колатералну штету. Дронови су овако сатирали цијела села на основу сумње да се у њима скрива неко сумњив.

Нијесу се више потписивале ни петиције.

У хуманитарним ратовима провјеравала се истина „Повеље 77“ и дисидентског искуства. Од ове истине се није могло побјећи. 

Нови морални идеал 

Има ли горе?

Појавио се почетком новога вијека, како и приличи за нови почетак, највећи у историји дисидената. Име му је Михаил Ходорковски. Руски је олигарх и један од најбогатијих људи на свијету. Кад је Путин почео да доводи у ред Русију, овај олигарх му се супротставио. Није побјегао као већина олигарха који су опљачкали земљу деведесетих година. Није пристао, као олигарси који су остали у Русији, да прихвати ауторитет нове власти ни да усклади своје послове са интересима Русије. Куповао је посланике из свих партија у руској скупштини да би могао да блокира доношење закона који му сметају. Имао је контролу над највећим дијелом руског енергетског богатства и већ скоро остварене планове о продаји тога богатства западним мултинационалним фирмама. Сматрао је – не само он, то је мислила и западна елита – да Путин неће смјети да уђе у сукоб са оваквом силом.

Путин се усудио. Био је то његов највећи гријех у очима свјетске власти. После тога му ништа није могло бити опроштено.

Само та једна ријеч, Ходорковски, обасјава цијелу једну епоху, период од краја хладног рата до велике економске кризе. Он је лице свих промјена, као неко митолошко биће које садржи сва лица и мијења их по потреби.

Ко је Ходорковски? Један из групе највећих гангстера двадесетог вијека, вјероватно најважнији учесник у ономе што се звало „највећа пљачка у историји“, али ипак, то је само гангстер, гангстери не значе ништа у историји, њима без икаквих проблема управљају полиције чак и слабих држава. Док није избио на чело оних који су опљачкали Русију после краја Хладног рата, био је комсомолац у комунистичкој партији. Бити комсомолац у комунистичкој партији у периоду кад је ова изгубила сав престиж, кад ниједан њен члан одавно нема илузију о било каквој мисији те партије, то су могли само они који су одабрани као најгори у својој генерацији. То зна свак ко је живио у комунистичким земљама: ко је тада улазио у Партију, тај је заиста био низашта. Труо са осамнаест година, труо од рођења.

Одатле су регрутовани руски олигарси. Подршка западних влада у процесу уништавања Русије и пребацивању њеног богатства у западне банке обезбјеђивала им је заштиту и приморавала представнике политичке власти да им се потчине. Да би обезбиједили други предсједнички мандат Борису Јељцину, представници америчке тајне службе су организовали састанак у Швајцарској између Јељцина (или Јељцинових представника ако је овај био пијан) и ове групе олигарха. Јељцин им је обећао да ће добити све што је остало од руског богатства, а они да ће му обезбиједити побједу на изборима. Побједа је лажирана, али прослављена од стране западних посматрача.

На такву силу је ударио Путин.

Онда су гангстери-милијардери постали дисиденти. А свијету је понуђен нови морални идеал.

Изван немуштих и промуклих гласова из подземља гдје се скривају отпадници од друштва који имају статус лудака и терориста, годинама нико није изговорио ни једну ријеч критике или само сумње у фантастичну причу о великом дисиденту што чами у Путиновом Гулагу.

Тада су бивши дисиденти из совјетског периода поново почели да потписују петиције за овога борца за људска права и демократију, тражили су да га Интернационална амнестија прогласи за политичког затвореника. Организован је страховит притисак на Путина и Русију. Гомилали су се касније разни разлози за тај притисак, али ово је увијек био најважнији, онај после кога се преломила историја.

Велики свјетски медији су се смјењивали у обнављању теме о страдању Ходорковског који се полако претварао у несаломивог свеца који је све жртвовао, породицу, богатство, младост, да би се борио против тиранина, за слободу своје земље и свијета. Појављивале су се његове фотографије направљене по клишеима о сибирским затвореницима, безброј пута су прештампаване његове поруке из затвора.

Правио се мит. Подигао се огромни талас моралног огорчења преко више континената, нико није могао остати равнодушан на страдања једног од највећих гангстера двадесетог вијека који је осуђен због утаје пореза. Тврдило се да га је Путин напао јер се плашио да ће му овај бити противкандидат на изборима. Путин је један од најпопуларнијих државника у руској историји, а Ходорковски један од најомрзнутијих људи у Русији, па ипак широм свијета се пронио глас да се Путин уплашио моралног престижа великог дисидента.

Шифра „Ходорковски“ 

Оно што је освијетлила појава која је живјела под шифром „Ходорковски“ је свјетска власт. Никад звијер није пришла ближе ватри. Оно што се слути, што се осјећа, што нико није видио, што не постоји, што одлучује о судбини људи и свијета, било је на дохват руке. За дочек оваквог госта припреме су биле незапамћених размјера. Све је морало бити савршено, морају се чути само најљепши комплименти, маске морају бити искреније него икада, Ходорковски је морао бити најбољи међу људима. Кад је најбогатији нека је и најбољи.

Постојао је ризик да се одједном открије велика лаж. Све је лаж, све што се дешава, све што се говори, пише, цијела историја. Ко би преузео тај ризик? Ко би то дозволио? Да се свјетски поредак сруши на Ходорковском?

Иза ове постмодерне конструкције гангстера и свеца, милијардера и борца за људска права, која личи на модерне скулптуре у којима се мијешају материјали и облици људи и животиња каквих нема у природи да би се дочарало распадање граница и облика и рађање монструма на рушевинама старих свјетова, стајале су митолошке силе чија имена паралишу људски мозак. Ексон, Голдман Сакс, Ротшилд, Конгрес, Сенат, ЦИА, Европска унија, ЦНН, ББЦ, Њујорк Тајмс... Онај ко би желио да нацрта мапу власти овога свијета могао би да слиједи само трагове који воде од Ходорковског до оних који га штите и задужени су да одржавају мит о борцу за слободу. Не знам за други случај у коме су сви конци истовремено били повучени као у случају Ходорковског. Могао се процијенити и степен организованости мреже свјетске власти и њена снага. Треба слиједити име „Ходорковски“ у медијима, у изјавама, у акцијама влада, институција и фирми, и појавиће се нешто као скривена географија свијета, или нервни систем, или крвоток тијела.

Био је то завршни портрет побуњеног човјека. Следећа генерација ће бити роботи.

Лекција коју је „слободни свијет“ одржао дисидентима, са поглављем о Ходорковском, досегла је савршенство ремек дјела. Било је то нешто као изврнута историја свијета, у којој је све преокренуто, зло и добро, лаж и истина, грдило и љепота, мука и радост, досада и смијех, али тако изврнуто савршено се уклапало у цјелину.

Тако се исписивало последње поглавље приче о дисидентима. Последњи затвореник из Гулага је био гротескна карикатура патњи праведника, људских снова о бољем свијету, о слободи, храбрости, достојанству. Некад велика епска – тј, херојска, у главама људи из тога периода, укључујући и моју – прича о Архипелагу Гулаг завршавала се у спрдњи и срамоти. И то је ваљда нека варијација на тему о крају историје.

А онда се из те потпуно замрачене позадине појави Ед Сноуден да упозори свијет на завјеру против људског рода! Није могао да живи у лажи. Савјест га приморава да ризикује живот у име слободе.

Све је било под контролом. Осим НСА.

Смисао побуне

Значи, да резимирамо. Некад се у друштву појаве људи који у име савјести хоће и живот да ризикују, који су привржени истини и поштењу, који имају неку љепшу визију људског живота, и те људе заиста сви цијене и диве им се, и уопште све је то узбудљиво и красно. И шта промијене? Ништа. Поредак се мало заљуља, па се прилагоди, обрачуна се са побуњеницима, или их поткупи, све буде по старом. Тако је било и са Сократом, Исусом Христом, Будом, а не само са Сноуденом, или револуционарима и дисидентима. Они који не плате главом, на крају се продају. Или их продају њихови најближи и највјернији. Уграде их у власт. Тек то нити траје, нити мијења свијет. Буде као она народна: гдје си био – нигдје; шта си радио – ништа.

Колико ће трајати Сноуден док не настрада, или се нагоди? Неће дуго. Ожениће се, добиће дјецу, долазе бриге и трошкови. А промијени се и мода. Ако издржи дуго на путу којим је кренуо, овако вјеран истини и савјести, онда ће постати сасвим изузетан карактер. Али ни тако неће промијенити друштво и људе.

Па чему онда оволика прича ниокошта?

Ове дилеме су старе колико и људски род. Све велике књиге, велике религије, од Бхагавад Гите, преко Платона, па до Фауста, баве се овим тајнама људске свијести. Разлог је што је овдје ријеч о самој природи људске свијести, онакве каква се појављује у најдубљим изворима. Свијест балансира између двије крајности које се старинским речником зову „добро“ и „зло“, или „бог“ и „ђаво“, или, данашњим речником, „истина“ и „интерес“. Ни данас, нити икад раније, људи не могу трајно да одлуче како би требало живјети. Бити привржен истини, или трчати за остварењем својих интереса? Пробају једно, пробају друго, али којим год правцем да крену брзо ће се предомислити и кренути у супротном смјеру. Живот изгледа бесмислено, а људи се понашају ирационално.

Али то није сасвим тако. Јер ово балансирање између крајности добра и зла је неопходно за рађање и сазријевање људске свијести. Из тога се рађају заноси и патње, наде и разочарења, ту се развијају велика искуства из којих настају највећи и најљепши облици које ствара људска психа. Да није тих драма њен пут би био раван и свијест би се угасила. Остала би само вјештачка интелигенција која нема потребу за искуством и осјећањима. Људи би били роботи. Срећом, њихова свијест је склона да скрене са пута, да све поломи и отвори врата за улазак незваног госта. Зато је много боље што људи морају да лутају између ових крајности, него кад би могли да нађу нешто што личи на дефинитивно решење.

Морална побуна као ова Сноуденова је велика управо зато што ничему не служи. Ни њему, ни друштву. Она је сама себи циљ. Тада изгледа као да је човјек постао оно што треба да буде. Са потпуном сигурношћу се може рећи, јер то потврђују сва искуства, да ће човјек који је ово урадио, ма шта касније у животу радио, на самртничкој постељи бити задовољан само због овога чина. Његова свијест ће му потврдити да је био у праву кад је све жртвовао у име истине.

Али ово не значи да би свијет био добар кад би сви људи овако стално радили. Пробале су то понекад да наметну неке религије. Такви покушаји такође умртве свијест, таман као вјештачка интелигенција. А она морална драма из које се рађају велике визије тада се претвори у своју супротност: празно моралисање и хипокризију. Срећом, људи се брзо ужеле гријеха и грешника. И опет почне лутање људске свијести између немогућих крајности. Ову динамику живота одржавају моралне побуне. Оне нијесу средство ни за шта друго. Да јесу, то би умањило њихову величину.

Узгред, овај механизам уграђен у свијест је разлог зашто људи стално и у свему виде неку напетост, неизвјесност и очекивање. У свијести влада, како се то данас каже у свим језицима, саспенс. Стално се сви такмиче, стално се кладе, стално загонетају и погађају, стално се причају приче са неизвјесним исходом, стално сви дрхте, надају се и нагађају.

Ово није нормално, с обзиром да је човјек смртно биће и зна да се све приче завршавају исто и да је свијет досадна монотонија физичких и хемијских закона. Нигдје у свијету саспенса нема. Само свијест, својом непредвидивошћу, уноси пометњу и саспенс: ту ратују жеље, планови, сјећања, визије... И из тога рата, како би рекао Хераклит, све настаје. И никад не изгледа та свијест толико неприкосновена као кад направи овај морални заокрет као што се десило са Сноуденом. У име истине, против сваке рачунице, чак против универзалне жеље да се живи што дуже и што лакше.

На којој се кладионици, изван небеске, може наћи коцкар спреман да стави паре на голобрадог младића у борби против свјетске власти? Ето тако: у људској свијести има неко ко се понекад клади на чистоту срца, а против свих жеља, планова, страхова, интрига, огорчења и разочарења, против наслага смећа што се гомила годинама у друштву и у људима – и добија.