Зашто је Краљевића Марка Гете мрзео а Ниче га не само волео него о њему и певао

Након слома Првог српског устанка у јесен 1813, Срби су, плашећи се одмазде, пред турским одредима бежали из земље. Кажу да се четвртина становништа нашла у збегу. Прича казује да су и сви становници Београда тада напустили град и отишли ка Срему а Турци су у њему затекли само једног човека – „Лудог Настаса“. Он је причао сам са собом, певао и играо пустим улицама, и као божјег инсана Турци су га поштедели. Од Лудог Настаса потекао је израз „луди Наста“ који је касније еволуирао у „луда Наста“, израз који се и данас користи за „ћакнуто чељаде“. У Сремским Карловцима избегли Срби су затекли хајдука, устаника и гуслара Тешана Подруговића.

По Вуковим речима, Тешан Подруговић био је најбољи од свих певача које је икад слушао, а песме које је изводио биле су међу најбољима које је записао. 

Родио се око 1775. у селу Казанцима код Гацког, најпре се бавио ситном трговином око Гацка и Билеће, повремено силазећи до Дубровника по со, а око 1800. године убио је неког Турчина који је насрнуо на девојку из његове задруге, па се одметнуо у хајдуке. У хајдуцима, каже Јанко Шафарик, „никада сâм није скупљао дружине нити је хтео бити харамбаша, већ је ступао у туђу дружину и живео слободно“. Хајдуковао је све до Карађорђеве буне, када је прешао у Србију, прикључио се устаницима и учествовао у бојевима на Дрини. „Једном му је учињена некаква неправда и он није могао преко ње мирно прећи: ваљало је или да убије буљубашу Јоксима који му је ту неправду учинио, или да се сам уклони“, забележио је по сведочењима Јанко Шафарик. „Он нађе да је буљубаша Јоксим, иначе храбар ратник, потребан својој војсци и даље, мада је био непогодне нарави. И тако напусти логор и Србију знатно пре пропасти с јесени 1813. и пређе у Срем, где је, мучећи се, животарио.“ Када је Милош Обреновић подигао други устанак, вратио се у Србију и поново узео учешћа у биткама. Јунаштвом се нарочито истакао у Боју на Дубљу, о чему је запис оставио Сима Милутиновић Сарајлија.

Пре тога, почетком 1815, у Сремским Карловцима, месту које је годинама било „гусларски Нишвил“, затекао га је Вук Караџић како пева песме тешећи и забављајући избегле Србе.

Вук ће о Тешану оставити следећи запис:

„Он се по оцу звао Гавриловић па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. пô другога човјека. Ја га у нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам колико и какови зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати...
   Но кад се онда испред Васкрсенија у Србији дигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима. Пошто се оне јесени Срби умире с Турцима, он отиде у Босну, и проврљавши којекуда по своме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у наији сребрничкој да живи као кириџија; но наскоро потом испребијају га некаки Турци, па умре од убоја...
   Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што старији од 40 година. Био је паметан и, као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при том нигда није смејао, него је све био мало као намрштен.
   Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваки као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаки приморски и босански и ерцеговачки ајдука и четобаше (15 песама од самога Мијата арамбаше).
   Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као што је он знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није пјевао, него само казивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори...
   Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) многи пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кадшто имао муку...). Премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао....“

Вук је од Подруговића стигао да запише двадесетак песама. Међу њима и девет песама о Марку Краљевићу које ће постати темељ Марковог епског канона. Једна од ових песама била је и песма Марко Краљевић и Љутица Богдан. Била је то и једна од првих епских песама које је Вук објавио, већ 1815. године у Бечу, у својој Народној србској песнарици.

Гете и Љутица Богдан

Тереза Албертина Луиза фон Јакоб Робинсон рођена је 1797. године у Халеу. Од девете до деветнаесте године живела је у Русији, прво у Харкову, потом у Санкт Петербургу, учила руски и студирала словенске језике. По повратку у Хале почела је песнички и преводилачки рад под акронимским псеудонимом Тalvj (Талфј). Понукана одушевљењем Јакоба Грима за српску народну поезију, а у жељи да се приближи Гетеу који је још 1775. према Фортисовом запису препевао на немачки Хасанагиницу, Талфј почиње да учи и српски језик. На Гетеов предлог, који је, како Винавер каже, „био под утицајем њене дражести“, Талфј се почетком 1824. у Халеу упознаје с Вуком Караџићем. Ускоро, опет на Гетеов наговор, почиње да преводи српске епске песме на немачки и спрема антологију српске народне поезије, коју ће под насловом Volkslieder der Serben објавити 1826. године.

Избор песама у овој збирци Талфј је направила у сарадњи с Гетеом. У збирци се налазе преводи и „женских“ (лирских) и „мушких“ (епских) песама. Општа оцена је да су њени преводи лирских песама успешнији од превода епских, чији језик је њој био „груб и простачки“, те је у епским песмама она у преводу ублажавала слике, избацивала грубље изразе па и читаве стихове, погрешно их преводила у тону и изразу и „ушећеравала их“, како је констатовао Милан Ћурчин који је је о њеним преводима изрекао веома негативан суд.

Једна од песама коју је Талфј превела и намеравала да унесе у своју збирку била је и Марко Краљевић и Љутица Богдан. Али она, као ни Гете, није била одушевљена Марком Краљевићем.

Гете је о Марку као јунаку српске епике написао: „Њихов највећи јунак Марко, који је у добрим односима са турским царем у Једрену, може се узети као сирови пандан грчком Херкулу или перзијском Рустану, али дабоме на врло варварски, скитски начин. Он је главни и најјачи од свих српских јунака, безграничне снаге, безуслован и збором и твором. Јаше коња стопедесет година, а сам доживи триста година; на крају умре у пуној снази, ни сам не зна зашто... Он је један свемоћни чудовишни јунак, прек до зла бога, који нас, ма колико му се дивили, нимало не привлачи...“

Када је Талфј Гетеу предложила да у збирку унесе и песму Марку Краљевић и Љутица Богдан, Гете се томе супротставио. И иначе несклон Марку, ова песма му је била нарочито одбојна. Није му било јасно да ли је она јуначка или комична, нити је уопште био сигуран о чему се у њој заправо ради и зашто се Марко у сусрету с Љутицом Богданом толико плаши и пренемаже; хуморни елемент песме, вероватно и због лошег превода, у овој као ни у другим песмама Гете није уочио. На пример, Тешан Подруговић је у песми Марко Краљевић и Вуча Џенерал дао славни Марков опис:

„Сједи јунак у пољу широку,
У ледину копље ударио,
За копље је коња привезао,
А пред њиме стоји тулум вина;
Не пије га чим се пије вино,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије пола коњу даје;
Коњ му није каквино су коњи,
Веће шарен, како и говече;
Јунак није какви су јунаци:
На плећима ћурак од курјака,
На глави му капа од курјака,
Привез'о је мрком јеменијом;
Нешто црно држи у зубима
Колик' јагње од пола године.

На основу превода Гете није разумео да је црно јагње које Марко у овим стиховима држи у зубима заправо Тешанов комичан опис Маркових бркова, а не доказ његове облапорности.

Марко из песме о његовом дуелу са Љутицом Богданом у винограду, уопште му се није уклапао у слику националног јунака какву је претпостављао. „Овде Марко није достојан себе“, пише Гете у писму Талфји. „Да је Богдан и сам сотона, не би смео бежати пред њим.“

Талфј се, наравно, слаже, и отписује: „Ако већ чиним своје да одвратног јунака Марка учиним познатим, не пада ми на памет да га учиним омиљеним, након што су ми певачи о њему саопштили и много нечасније црте него што је намера да побегне пред Богданом, од које он поврх свега и лако одустаје...“

Као нарочито одвратну песму о Марку Талфј помиње песму Сестра Леке капетана: „Мени се чини да ми Срби могу бити захвални што прећуткујем једну такву црту њиховог омиљеног јунака.“

Збрку у вези Маркове личности и код Гетеа и код Талфј додатно ће унети Сима Милутиновић Сарајлија, који ће једну песму о Марковим пустоловинама, коју је чуо од Брацана Перчевића, чувара коза у манастиру Острог, записати под занимљивим насловом Некдашња будућност, а Гетеа убедити да је Карађорђе директни потомак Марка Краљевића.

Да је Марков епски карактер и за друге тумаче српског фолклора био загонетан, сведочи и потоња анализа писца, лекара и преводиоца српских песама на немачки и чешки Зигфрида Капера (1821-1897), који је Маркову историју и његов чудан карактер описивао „као да говори о пацијенту чије понашање треба објаснити“, како је приметио Јосип Бабић.

Из ових разлога песма Марко Краљевић и Љутица Богдан тако се неће наћи у првом издању  превода које је начинила Талфј, али ће ипак бити уврштена у друго издање, 1828. године, под насловом Der grimme Bogdan.

Српска епска поезија је захваљујући Вуку и Копитару, Гриму, Гетеу и Талфјиним преводима постала популарна у Немачкој двадесетих и тридесетих година XIX века, а потом полако тонула у заборав, након што је после 1848. популарност Срба у Немачкој значајно опала.

Ниче среће Марка

Године 1861. седамнаестогодишњи Фридрих Ниче први пут је стао пред фотографски апарат. Тада похађа престижну школу Пфорту, учи класичне језике, компонује и пише песме, дружи се с будућим великим хиндологом Паулом Дојсеном и оснива музичко-литерарно удружење „Германија“ у Наумбергу.

Када, како и зашто се млади Ниче заинтересовао за српску културу ‒ не зна се, али у новембру 1861. он удружењу „Германија“ предаје своју композицију под називом Serbier, а 29. априла подноси удружењу и своје преводе шест српских народних песама – пет лирских и једне епске – под насловом: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche“.

Међу пет лирских песама које је Ниче превео налазе се песме које су у Вуковим збиркама насловљене Дјевојка ружици, Коњ се срди на свог господара, Риба и дјевојка, Сестра куша брата и Једно драго и то надалеко.

Једина епска песма коју је Ниче превео на немачки управо је она коју је Гете сматрао недостојном Марка: Марко Краљевић и Љутица Богдан.

Ниче је ове песме превео, тачније препевавао, користећи Талфјине преводе, али изгледа консултујући и српски оригинал и српски речник, како тврди Никола Рот, који је на Цетињу 1935. први код нас говорио о Ничеовим препевима српске поезије.

У тому критичког издања Ничеових дела из 2000. године, који доноси његове најраније радове и дневничке белешке од 1858. до 1862, налазе се и његови преводи српских песама, као и запис на српском: Устај Србине, уз белешку – Serbische Tondichtung.

Ничеова одступања и од Талфјиних превода и од оригинала су велика, тако да се не може ни говорити о преводу у дословном смислу речи, већ пре о прерадама или слободним препевима, па чак и о Ничеовим ауторским песмама на задати мотив. То је најуочљивије у песми Марко Краљевић и Љутица Богдан, чији наслов је преузео од Талфј – Der grimme Bogdan.

И сам Ниче упозорава да је његов препев доста слободан, како песма не би била, како каже, „укочена и отегнута“. Песму Ниче преводи у терцинама и, за разлику од Талфј, пооштрава изразе и карактеризацију, негде изоставља места која му се чине сувишним а негде додаје стихове (Ниче песму почиње словенском антитезом које нема у оригиналу), гомила епитете и украсе, допуњава и мења мотивацију, и свеукупно појачава интензитет песме.

Шта је младог Ничеа привукло Марку Краљевићу, можемо само да претпостављамо. Можда је посреди била тек пука стилска вежба младог филолога; могуће да га је на препев као на вежбу наговорио њему најдражи професор пфортске гимназије Карл Аугуст Коберштајн (који му је открио и Хелдерлина) и који у неким својим радовима помиње српску народну поезију; можда га је Марку привукла и његова „дионизијска фигура“ (како претпоставља Никола Рот), или управо оно што је Гетеа одбило: необично амбивалентан Марков карактер који се умногоме не уклапа у уобичајен профил неустрашивог епског јунака, а који је уз то појачан хуморним елементом.

А могуће су и друге интерпретације. Као што рече Томас Браун: „Коју су песму Одисеју певале сирене, или које је име Ахил узео себи кад се скривао међу женама на Скиру, ако и јесу питања на која се не може одговорити, ипак нису питања изван сваке могућности одгонетања“.

Ничеов препев песме “Марко Краљевић и Љутица Богдан“  

Вук о Марку Краљевићу
(“Народна србска пјеснарица“, Беч, 1814)