Венац од трња за Данила Киша: Писање као терапија

...Година 1972. била је прилично плодна у књижевној биографији Данила Киша. У „Просвети” му излази роман Пешчаник, за који, у жестокој конкуренцији с Александром Тишмом (Књига о Бламу), добија Нинову награду.

Жиријем је председавао академик Велибор Глигорић, а у чланству су били и Драшко Ређеп, Милош И. Бандић, Ели Финци и Петар Џаџић. Како се касније сазнало, пресудан глас стигао је од Игора Мандића из Загреба, телефоном. Ређепов пријатељ и суграђанин Александар Тишма, који је очекивао награду, био је непријатно изненађен. Према једном сведочењу, Тишма је одлуку прокоментарисао у стилу: ето, добио је награду писац који је млађи од мене десет година…

„Као да је у питању синдикални ред за кромпир”, одбрусио је Драшко Ређеп.

Тишма је веровао да су судбине двојице писаца сличне, пошто су резултат „особене етничке комбинације”. Његов отац био је Србин, а мајка Јеврејка из Паноније; код Киша, видели смо, сродно, иако обрнуто.

Кад је донета одлука о лауреату, Жика Богдановић, уредник културне рубрике НИН-а, одредио ме је да направим интервју за наредни број овог недељникс. Иако тада нису биле ушле у моду данашње конференције за медије, на којима се саопштава вест и представља славодобитник, Киш је, својим каналима, већ био сазнао да је баш он аутор романа године. Једва сам га пронашао у некој кафани на Вождовцу, где је с друштвом прослављао награду, помало већ „под гасом”. Заказао ми је разговор за сутрадан у подне, у његовом станчићу у Улици Ранка Тајсића. Мирјана, с којом је Киш још био у браку, тада није била у стану.

Ето мене, у заказано време, с бележницом, оловком и питањима. Касетофон тада нисам имао, а на помоћ стенографа нисам могао рачунати.

Док смо разговарали, Киш је пијуцкао француски коњак и пушио, цигарету за цигаретом, иако су му лекари строго забранили дуван. „Већ сам испушио своја плућа”, умео је да каже самоиронично. И зуби и прсти били су му трајно обележени никотином; глас такође. Све у соби мирисало је на дувански дим. Повремено би повукао из двеју цигарета истовремено. Прибојавао сам се да му не понестане дувана, па да и интервју пропадне. И сам ми је признао да без цигарета може да полуди. И то не било којих. Раније је, заједно с Мирјаном, пушио неке цигарете с бројем „57”. Сада, кад су се материјалне прилике поправиле, троши „голоаз” и „житан”. Једном је пробао, на Башчаршији у Сарајеву – можда управо на предлог Рајка Нога – да пуши „драву” или херцеговачки резани дуван, „шкију”, али се замена није примила.

„С лошим дуваном полудим још брже”, рекао ми је Киш, а ја сам се још више забринуо за судбину започетог разговора. Рокови теку и уредник не може бескрајно да чека…

„Какав си ти то новинар кад нити пијеш нити пушиш?!” – упитао ме је Киш у паузи између два одговора, и ја сам почео да се ледим. „Откад сам загазио у боемију, ја пијем поштено – на гладан стомак и увек до дна, на екс”, признао је.

Нисам смео да приметим да има и других порока, те не треба да ми се, као пушач и љубитељ добре капљице, толико извињава. Сркнуо сам мало коњака уместо да било шта одговорим. Тиме сам олабавио атмосферу и разговор је клизио ка крају.

Кад смо завршили разговор, у радној соби чији је под био претрпан књигама, а зидови сликама (на централном месту била је позната слика Радомира Рељића О ружи), Киш ми је напоменуо како би волео да интервју погледа и ауторизује га пре одласка у штампу. То сам прихватио с олакшањем.

„Можда ће се наставити...”

Наредног дана око подне срели смо се у ресторану „Шуматовац”, у близини „Политикине” зграде, у којој је тада било седиште редакције НИН-а. Киш је у основи био задовољан верзијом коју сам донео; на неколико места минимално је интервенисао, замењујући стране речи домаћим и прецизирајући део одговора који се односио на релације лирског и пародијског у Пешчанику. Једно питање, заједно с одговором, сасвим је избацио, због чега је мени било жао, али нисам имао храбрости да се супротставим. У питању је био коментар актуелне афере поводом одузимања Награде „Милован Глишић” његовом пријатељу Мирку Ковачу за књигу Ране Луке Мештрoвића. Према Кишу, покушај да се једна награда и једна књига анулирају као да нису ни постојале огледало је наше провинцијске брзоплетости, незнања и ускогрудости, амбиција да се полифонија наших гласова ућутка или сведе на меру слуха својега…

„О томе ћу, за који дан, још оштрије говорити на уручењу НИН-ове награде – ту ме не могу ућуткати или игнорисати”, казао ми је Киш, и одржао обећање.

Говор славодобитника медији су у доброј мери прећутали. Киш га није уврстио у Дела у десет томова, објављена 1983, али Мирјана Миочиновић јесте – унела га је у дванаесту књигу „Просветиног” издања Сабраних дела Д. К., године 2007, као илустрацију културне и политичке климе у Србији у време обрачуна с тзв. црним таласом.

На предлог да остане други део једне дуже реченице о наградама и књижевној клими у Србији, Киш ме је, малчице подигнутим тоном, подсетио да књижевност и журнализам настају и брисањем, а не само писањем. Цитирао је Андрића, једног од својих учитеља, који је у неком сусрету с младим литератама казао како је за писца гумица важнија од оловке! Сам Андрић то је, према Кишовим речима, радикално применио сводећи Проклету авлију с неких шест стотина страница на коначну верзију од око стотину. „А можда је могао још да скраћује”, додао је Киш, повративши расположење и себи и мени.

Видевши моје жаљење што ће интервју у НИН-у бити објављен у нешто скраћеној верзији, Киш је, да би ми поправио расположење, пола у шали пола у збиљи додао како могу на крају интервјуа слободно да ставим напомену коју обично имају стрипови или фељтони – „наставиће се”.

„Или, још боље, напиши само: можда ће се наставити…” – казао је Киш на крају.

Наш разговор објављен је, под насловом „Писање као терапија”, у НИН-у од 4. марта 1973, три дана после свечаног уручења награде. Киш ме је позвао да на дан изласка недељника с нашим интервјуом дођем, увече, у „Прешернову клет”, поред зграде „Борбе”, где ће лауреат с друштвом прослављати први значајнији књижевни успех.

Szomorú vasárnap у Прешерновој клети

У тој рупчаги на некадашњем Тргу Маркса и Енгелса, која је била омиљено свратиште писаца Кишове генерације и нешто млађих, чекала ме је столица између песника Бране Петровића, који је већ био добрано наливен, и Боре Кривокапића, сјајног новинара, који је с Кишом био близак по више линија, поред осталог, и по црногорској. Прекопута седели су Мирко Ковач и Борислав Пекић, до њих Ковачева супруга Слободана Матић, веома талентована сликарка, и, мислим, Мирјана Миочиновић, Данилова супруга. До ње, ако се не варам, Вида Огњеновић, и још неке млађе жене чијих се имена ни ликова више не сећам. 

Славодобитник је седео на челу стола, „очешљан као облак“, с цигаретом у устима и гитаром у рукама. Висок, мршав, разбарушен, кракат. Певао је француске шансоне и мађарске баладе, у оригиналу, гласом помало прозуклим од пића и дувана. Сам је себе пратио на гитари, а још с Цетиња понео је извесно музичко образовање. На две-три француске, додавао је по једну мађарску песму.

С неком видљивом сетом певао је чувени мађарски шлагер „Тужна је недеља“, настао тридесетих година прошлог века; Киш је знао више различитих (текстуалних) варијанти те тужне песме, чији је аутор мађарски Јеврејин Реже Шереш. Између два рата многи боеми, песници и луталице убијали су се остављајући стихове те песме у опроштајним писмима; због тога је у неким европским земљама песма била забрањивана с образложењем да наводи слабе и осетљиве на самоубиство.

Вида Огњеновић у једном запису подсећа, позивајући се на Кишову изјаву, да је и сам Шереш после Другог светског рата починио самоубиство, преживевши рат у Пешти уз помоћ кафанске браће која су га, као Јеврејина, крила од Немаца.

После два сата проведена у „Клети“, где је дим гризао за очи и умањивао задовољство због музике и духовитих Кишових ескапада, неосетно сам се извукао и отишао кући. Супруга ми је, чим сам ушао, наложила да сву одећу скинем, ставим у најлон кесу и изнесем на терасу, и да сав тај смрдљиви замотуљак рано јутром понесем на хемијско чишћење. Не само Данило Киш – већина те веселе дружине пушила је палећи цигарете једну за другом.

Коју годину касније, Киш ме је, по повратку из Француске, позвао у свој нови стан у Улици Милоша Поцерца, да ми пренесе поздраве Милене Ноковић, Комнена Бећировића, Станке Туовић и других заједничких париских пријатеља, и уручи ми њихове поклоне, пре свега сиреве и француско вино.

Последњи пут видео сам се с њим у лето 1989. у Културно-просветној заједници Србије, где је, у друштву Димитрија Тасића, уредника БИГЗ-а, дошао на позив Олге Николић, председнице ове установе, у којој сам радио као професионални секретар, нека врста управника послова.

Данило је био још мршавији и блеђи. После ампутације целог левог плућног крила, коју је доживео као „духовну кастрацију“, Киш је био други човек. Постепено су га напуштале страсти које су храниле његову литературу – пре свега боемија, жене и политика. Носио је неку врсту залеђеног осмеха. Говорио је отежано, јер се опака болест с плућа пренела и на грло. Као да је предосећао скору смрт, које се, како је говорио, није бојао. „Бојим се само болова, а за самоубиство немам снаге“, рекао нам је. (Знатно касније, песник Предраг Чудић посведочио је како је Киш био позајмио пиштољ и држао га под јастуком, за ситуацију у којој би га болови натерали да оконча живот.)

У Дубровнику с Кочом

„Романсијер на умору треба да размишља и о смрти, а не само о роману“, одговорио је на питање о новим рукописима и издањима старих књига у Француској и у свету. Скокнуо је до Београда да се поздрави с пријатељима, у које је убрајао и нас двоје, Олгу и мене. Сетио се нашег давнашњег интервјуа, као и једног краћег дружења у Дубровнику, у хотелу „Аргентина“; тада је с њим била Паскал Делпеш, преводилац и дружбеница током последње деценије његовог живота, коју ми је представио као своју „женску“. Било је то лета 1987.

Тај сусрет ни по чему не би заслуживао да се забележи осим по томе што сам, у пролазу, изменио неколико речи с Кочом Поповићем, „надреалистичким песником, реалистичким министром и мирнодопским генералом“. Коча и Киш били су блиски по много чему, а посебно по уважавању и познавању француског језика и француске културе (као веома млад, Коча се школовао у Швајцарској, потом и на Сорбони), по заједничким критичким опаскама на тада растући национализам у југословенским републикама, и по сличном презиру према социјализму који није на време одбацио стаљинистичке елементе.

Често су пијуцкали коњак и кафу у „Аргентини“ и расправљали о актуелностима из културног и политичког живота.

Коча је у Дубровнику имао станчић и волео је пливање и тенис; Киш само пливање и ћаскање уз чашицу. Кад ме је Киш представио Кочи Поповићу као новинара и истраживача химни, српских и светских, некадашњи надреалиста ме је као из топа упитао да ли знам кад је настала српска химнична песма позната по стиху „Радо иде Србин у војнике“. Кад сам одговорио да је то почетни стих „Граничарске песме“ панчевачког проте Васе Живковића, из 1844, и да је она револуционарне 1848. била нека врста ратне химне, додао је:

„Е сад би било боље да тај стих гласи: Радо иде Србин у крајнике!“

Уз Кишово посредовање, био сам замолио Кочу Поповића за сусрет и евентуални интервју на јесен у Београду, али ме је он благо одбио с напоменом да је рекао јавно све што је мислио да треба, а да ћемо остало сазнати из његових интимних дневника онда кад се буде, кроз коју годину, придружио својим мртвим пролетерима. „Моја се генерација скоро сасвим угасила, а осећам да ћу се ускоро и сам представити ватри“, казао је Коча. Од можданог удара умро је 20. октобра 1992, усред велике економске и друштвене кризе; према слову његове последње воље, требало је да буде кремиран, али је кремација морала бити неко време одложена због недостатка плина на Новом гробљу. Двадесетак дана касније његова урна стигла је у Алеју заслужних грађана, у којој је Кишов прах већ био положен.

Интервју са Кишом 

Кишови интервјуи с разлогом се убрајају у његову есејистичку прозу; он је с великом пажњом давао изјаве новинарима, редиговао их и дописивао, уносећи у њих, осим страсти, много од своје ерудиције и књижевнотеоријских знања. Избегавао је разговоре с новинарима на брзину и успутно. Добар интервју с обавештеним и радозналим журналистом, то је за њега било нешто као вишегласни есеј.

Данило Киш уврстио је наш интервју у другу књигу По-етике (1974), потом у своју есејистичку збирку Хомо поетицус у оквиру Дјела Д. К. објављених 1983. у Загребу и Београду. Под тим насловом, и са истим садржајем, књига се јавља и у Сабраним делима, која је 1995. приредила Мирјана Миочиновић за БИГЗ поводом шездесете годишњице Кишовог рођења. Миочиновићева је објавила тај интервју и у збирци разговора Горки талог искуства (1990), у истоименој књизи у Сплиту (1997), и још понегде. Овде га наводимо по верзији из НИН-а од 4. марта 1973. Дакле:

Ако је веровати неким ауторитативним оценама, у домаћој, иначе обимној издавачкој продукцији, преовлађују дела просечне вредности. Посебно су ретки добри романи. Шта сте помислили кад сте Пешчаник бацили у то море осредњости?

ДАНИЛО КИШ: Просек је у уметности увек владајући, а узлети су ретки и случајни. Просечна дела, ипак, како каже Шопенхауер, служе нечему: захваљујући њима, можемо да одмеравамо вредност оних дела која су избегла судбину просечности... Што се Пешчаника тиче - и он је само плод труда и чуда. Дао сам га издавачу са дубоким осећањем зебње, са скромном жељом да нађе бар десетак читалаца који ће се добровољно стрмоглавити у његове амбисе, који ће се драговољно предати његовим замкама и који ће на реч поверења кренути, у његове лавиринте. Ја сам обећао читаоцу да ћу га из библијског мрака, у који сам га заронио на почетку књиге, извести на светлост дана, али сам затражио и његово (читаочево) поверење. 

Један од тих замки је, свакако, и структура Пешчаника. Он се само привидно може читати онако како за модерну поезију вели Душан Матић: од почетка ка крају, али и од краја ка почетку, из средине на једну па на другу страну?

ДАНИЛО КИШ: То је, заправо, једина права замка Пешчаника. Сваки покушај да му се приђе с било које стране, на било која друга врата осим оних која сам сâм отворио – на фасади, али уска и мрачна врата – води у беспуће. Јер, ствари, мисли, појаве, сидбине људи и судбине предмета, појављују се у таквој постепености, у таквој перспективи да се узајамно осветљују и узајамно допуњују.

Начин на који Ви, само на основу једног писма из ратних година, реконструишете читав један свет, „јучерашњи свет“, подсећа на методе којима палеонтолози, помоћу једне једине кости, дочаравају далека геолошка раздобља. Каква је судбина тог кључног, по свему судећи аутентичног писма?

ДАНИЛО КИШ: У време кад сам писао роман Башта, пепео, негде између шездесет друге и шездесет пете, открио сам, са ужасом, да је из наше скромне породичне архиве нестало једно писмо, које сам некад извукао из ратног метежа као једину прћију свог детињства, писмо, које сам у оквиру свог породичног мита назвао Великим Завештањем, са јасном алузијом на несрећног и уклетог Вијона. То писмо сам желео да утиснем, као једно од могућних поглавља Баште, пепела, јер оно је још било свеже у мом сећању, но беше нестало током мојих многих сељакања, затурило се било негде и ја мишљах заувек. Када је, као неким чудом, то писмо поново изронило на светлост дана, почео сам да га читам као једино аутентично сведочанство о свету о којем сам писао и које је већ, током година, почело да задобија патину нереалног и ехо митског. Читајући, дакле, поново то писмо, датирано 5. априла четрдесет и друге године, аутентично писмо писано руком оног који је већ постао јунаком мојих књига, ја сам одједном застао пред њим као пред отвореном пирамидом или као пред неким рукописом извађеним из Мртвог мора: требало је све дешифровати, подупрти не лирским већ интелектуалним доказима, испитати значење сваке речи, сваке појаве, дочарати себи флору и фауну времена о којем се у том писму говори. 

Од много сижеа требало је, значи, изабрати прави. Је ли било тешко читав један романескни циклус, или роман-реку, свести на димензије само једног, чврсто компонованог романа?

ДАНИЛО КИШ: То је био поступак сличан оном – дозволите ми то поређење – које примењује Ерих фон Деникен: како нисам могао наћи научне (архивске) доказе, ја сам се служио истражним поступком који личи пре на егзактност него на лирске доказе једне интелектуалне операције. То истраживање, тај покушај да се лирским доказима дâ мера и призвук егзактног, трајало је дуго и текло је мучно: неких пет година. Одједном сам схватио: ако дешифрујем сваку реч и сваки предмет, свако биће и сваку појавност што се јављају у том писму, моје истраживање и моје доказивање прошириће се до неслућених граница. Зато сам био приморан да ствари сведем на њихову реалну меру: од две-три хиљаде страница сачувао сам нешто мање од триста – оне које су се подале милости уобличења!

Пешчаник је, више но Ваши претходни романи, на граници психолошког, филозофског и поетског штива. Вероватно зато није имун од продора средстава, терминологије и истина ових грана?

ДАНИЛО КИШ: Мислим да се елементи свих тих прилаза доиста налазе у Пешчанику, али често у виду пародије. То пародијско (које је само последица немоћи да се научно рашчлане неки проблеми који се јављају у писму у виду подстицаја) јесте управо онај слој романа који има патину поетског. То пародијско или то лирско (што је овде каткад исто, по природи ствари), налази се у описима предмета, јела, пића, одеће, археолошких ископина, религиозних разматрања, лингвистичких излета и тако даље. Све је то, у конкретном случају, диктирала нужност, а можда и сазнање, свеједно. 

Ипак, нема ли превише филозофије у Пешчанику? Показујете ли Ви овим романом да је и будућност прозе (а не само поезије, како се обично мисли) у све већем приближавању филозофији? Или Ви, можда, сувише знате да бисте били само писац?

ДАНИЛО КИШ: Проза се, по мом мишљењу, увек приближавала филозофији кад год није имала другог излаза: роман и јесте нека врста пучке и пародијске филозофије. Погледајте Дон Кихота, погледајте Гаргантуу, погледајте Достојевског, Толстоја, Мана. У суштини се, мислим, променио само однос према пародијском елементу: како писац све мање верује филозофемама, он своје сопствене филозофеме, у које такође не верује, или бар сумња у њих, подмеће као стварне и једине. На тај начин то постаје све више и више елемент прозе, у оба значења те речи: животне прозе и прозе као жанра.

Ви сте један од најмлађих добитника Нинове награде, уз то је добијате после Црњанског. Шта то говори о литератури овог језика?

ДАНИЛО КИШ: Дозволите да уместо директног одговора кажем неку реч сумње, а да притом поверујете да је та сумња не само метафизичке природе него и део мог погледа на свет литературе, на свет писане речи уопште. И да поставим једно питање, које, мислим, прогони сваког писца, питање што га је Крлежа формулисао овако: „Што представља једна осамљена књига на овом свијету данас, па била она доиста вриједна да буде објављена?“ И да одговорим, заједно с њим: „Мање од једне осамљене капљице у Амазони.“ Наравно, једна књижевна награда, са угледом који ужива ова која је мени додељена, може подићи око књиге и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, прашину која ће се као све прашине овог света једног дана слегнути, а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње (и њеног писца) биће тада још већа, тишина још стравичнија. Јер, уверен сам, Гутенбергова се галаксија над нашим небом полако гаси, скоро видљива голим оком на звезданом небу, а да се до нас њено зрачење још није честито ни пробило. На данашњем вашару европског књижевног тржишта књиге се, нажалост, још могу најлакше валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се притом често заборавља на судбине других књига, хиљаде других књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно), као и те награђене. Стога је данас, поготову у нас, због те равнодушности коју носи механизам тржишта и индиферентности, писати књиге ствар достојна поштовања и дивљења. 

***

Тако се завршио интервју који је, као и многе странице Кишове прозе, мирисао на дувански дим.

Пошто због разних околности, а посебно због Кишовог све лошијег здравља, договор о наставку дијалога није могао бити остварен, интервју је комотно могао да се објави с напоменом:

Никад се неће наставити...

Али зато нема краја стваралачком дијалогу с Кишовим делом, које је младо и на осамдесету годишњицу рођења његовог творца.

(2015)

Пекић о Кишовој мисији

Кишов пријатељ и колега Борислав Пекић, који је умео да примети како се Гробница за Бориса Давидовича отворила још једном да би примила нову, али не и последњу жртву, у више наврата назвао је Кишову смрт – убиством, које чак није појединачно, већ масовно. На комеморацији у САНУ, 12. априла 1990, Пекић је казао и ове речи:

„Отац му је убијен. То је била чињеница. Зашто би син заслуживао да се с њим друкчије поступи? Раса му је убијана. И то беше чињеница. Зашто би један од њених припадника боље прошао? Људи су, чињеница је, око њега убијани. Зашто би он то избегао?

Знао је, дакле, да је избећи не може. Да бекство не помаже, а апелације не вреде. Припремао се за свој последњи животни сусрет, тражећи је. Назирао је њене људске контуре око себе, видео је смрт у безмало сваком људском чину. Тражио је ту смрт и у прошлости, надајући се природној, с којом би се, кад је упозна, као што је познавао умирање цветова у јесен, могао измирити без самосажаљења и отпора.“

У Пекићевој заоставштини сачувано је мноштво записа о дружењу с Кишом и разговорима о литератури, који су некад трајали од осам увече до осам ујутро, најпре у Београду, а потом у Лондону и Паризу.

У једном од њих Пекић пише:

„Делило нас је много шта, али на онај начин који људе још чвршће и часније везује. Делила нас је несрећа коју је он осећао, а ја тек слутио; вера у уметност коју је он са страшћу неговао, а ја је каткад играо као гост у храму верника; интензитет живљења који сам ја кукавички обуздавао, а он му давао замах мисије у свету мртваца.“