Београдска божићна бајка: Био је шести јануар, тачно девет сати увече, кад је… štampaj

1.

Био је шести јануар, тачно девет увече, кад је Шоне погледао у зидни сат иза шанка, а затим погледом заокружио невелики ентеријер ресторана „Лијеж“. Од осам столова, три су била заузета, а за сваким од тих заузетих столова седела је по једна особа. Мушкарац у средњим педесетим или раним шездесетим био је стални гост у последњих неколико месеци. По правилу је јео гулаш и пио чај. Није му знао име. Српски је говорио чудно, као да му није матерњи. Згодна висока жена од четрдесетак година звала се Тања. Кад би дошла, пила је ракију. Имала је приличан цуг. Млађу жену која је управо поправљала кармин и која није могла имати више од двадесет пет видео је први пут. Она је већ два сата мрљавила једно мало пиво.

Шоне је радио у сали, како се то каже. Већ пре петнаест минута им је свима рекао да је радно време локала за Бадње вече до двадесет и један те да могу евентуално наручити задњу туру. Само је Тања наручила још једну ракију, друго двоје је одмахнуло главом. Гоца, колегиница из шанка, бројала је пазар. Газда Милутин је чекао да преузме пазар, па да прогласи фајронт. Седео ја за шанком, па је погледом Шонету показао на флашу шљивовице коју није вратио на полицу након што је Тањи сипао пиће.

– Дај нам свима по једну, Бадње је вече.

Шоне узе три чашице, пореда их по шанку те у сваку скоро до врха наспе прозирну текућину. Док је сипао ракију, поглед му одлута до Тањиног стола.

– Газда, а да почастимо и ово троје несрећника што су сами за Бадње вече.

Милутин климну главом. Бивши конобар који је пре десетак година постао газда био је тврд на пари, али није био патолошки шкрт.

Шоне узе две чашице и флашу, па најпре оде до мушкарчевог стола. Сипао му је ракију рекавши само: „Ово је на рачун куће и да вам је срећан Божић.“ Све исто је урадио и за столом младе жене. За Тањиним столом се појавио само са флашом, пошто крај ње свакако већ стајала празна ракијска чашица. Намигнуо јој је и прошапутао: „Сипам ти ракију коју ћеш одмах да ексираш, а онда ти сипам још једну да мало оћеифиш.“ Разумели су се без пуно речи. Прва ракија је нестала у њеном грлу за мање од три секунде, па је брзо сипао другу и удаљио се од стола.

Обрадовала га је ова подвалица, онако ларпурлартистички. Није то до једне ракије, могао је и он да почасти Тању, не би банкротирао, није, дакле, до новчане вредности, него до фола, до цаке, до неког прећутног савезништва. Греје га то изнутра и пре него испије ону своју ракију.

Гоца пружа Милутину новац и изговара цифру. Милутин скептично маше главом, па крене и сам да броји, не јер не верује Гоци, него јер му прија сам чин бројања, јер воли тај тактилни однос са банкнотама. Није случајно „Лијеж“ један од ретких локала у Београду у којем се не може плаћати картицом. Милутин не верује у апстрактни новац, он је нека комбинација неверног Томе и краља Миде.

Шоне га гледа и мисли како тај његов газда и није најгори човек на свету. За неких пола сата највише, он ће да седне у свог половног мерџу и да се запути кући, тамо негде иза Липовачке шуме, где га чека жена с малим сином и две ћерке тинејџерке из прошлог брака. Милутин те девојчице воли као да су његове. Гоца му је помогла да им изабере поклоне и ти су поклони уредно сложени на задњем седиште мерцедеса. Милутин није агресиван човек и Шоне га је само једанпут видео спремног да се бије, а то је било кад му је неки познаник пијанац сугерисао да је оженио распуштеницу због два парчета младе пичетине. Шоне је тад попеглао ствар, натерао ову будалу да се извини, па га убрзо и испратио из кафане, а Милутин му је те вечери испричао своју сиротињску варијанту „Великог Гетсбија“, причу о девојци у коју је био заљубљен док је он ишао у средњу угоститељску, а она у гимназију. Тад јој он није ваљао, ниједној лепој не ваља конобар, али, ето, постао је газда баш у време кад ју је први муж оставио због млађе, па испадоше сви срећни.

Милутин удара стопалом о под. Није нервозан, нога му је утрнула. Прича да је то од деценија конобарисања, да конобарима од дуга стајања страда циркулација у ногама. Од Милутина је Шоне о конобарисању чуо исту причу коју је чуо од толиких уредника, а о новинарству: да је то супер посао, само ако се на време напусти. Шоне је био новинар, па је то на време напустио, мање својом вољом, па је постао конобар, а то би својом вољом радо напустио, само када би нашао други начин да заради неколико стотина евра за хладни погон одржавања егзистенције.

Милутин завршава с бројањем новца. Гоца није погрешила. Газда опет маше главом, али Шоне зна да није незадовољан. У сваком нашем човеку и даље спава деда или прадеда сељак, онај који ће све пре да призна него да је година била родна. Кад Милутин погледа на сат, погледа опет и Шоне. Већ је девет и десет. Загледа и она три стола. Тања је већ слистила ракију, она младица је напокон завршила оно пиво, а ракијицу је изгледа више мирисала, него ју је пила. Тип је попио пола чашице и психолошки се припрема мање да је докрајчи, а више да иде из кафане. Помало се и смешка, што му није обичај, као да га вечерас ипак нешто чека.

„Лијеж“ сутра не ради. Божић им је једини прави нерадни дан. Чак и првог јануара, отворе радњу око поднева, да локални пијанци имају где лечити мамурлук. Гоца која је однекуд са Мајевице питала је Милутина баш пре пет дана, кад је имала проблем да пробуди једног маторог пијанца пред фајронт, зашто не промени име кафане, да људи не мисле да је у реду „да ту лијежу“. Њој ијекавица избија једино кад је љута, па је то било посебно слатко. Шоне је иначе слаб на ијекавицу, као што често јесу стари Београђани, без икаквих родбинских веза сa светом источно од Дунава и Дрине те јужно од Бродарева.

Боцкања Милутина око имена кафане већ су традиционална. Што је најгоре, локал заиста није крстио он. Милутин је двадесет година радио за неког Нишлију који је традиционално држао кафане око Кошутњака, увек с неким ловачким именима. Тај Нишлија је од неког даљег рођака купио овај простор на Душановцу, па му се учинило да то тражи неко мало шлифованије име. Хтео је заправо да искористи име неког западноевропског или америчког града, али којег год би се сетио, сва су већ била заузета. Тај тип је имао комшију чији син је био талентовани виолиниста који је студирао негде на Западу. Кад му је досадило да му другари говоре како већ постоји кафана „Лондон“ или пицерија „Бергамо“, питао је овог комшију, „А где оно, сунца ти, студира твој Стево“, а кад је овај одговорио „У Лијежу“, ствар је била закована.

Нишлија није знао да процени душановачку клијентелу или није имао стрпљења, али брзо је одустао од локала, таман у време кад је Милутин уштедео довољно да се осамостали. Он старом газди и даље плаћа кирију, али све друго у кафани је његово. Вероватно би било изводиво и да промени име локалу, али пошто простор није његово власништво ипак се устручава. А како то бива, пошто избор није био његов, а мора да га брани, ретроактивно га је заволео и сада заправо нипошто не би мењао име кафане и убеђен је да је одлично.

Да не би сам Милутин правио фајронт, боље да то обави Шоне. Најбоље да оде до сваког стола и тихо упозори људе да је крајње време да пођу, да морају да затворе, да је радно време за то вече свакако до двадесет и један те да су га већ пребацили за скоро петнаест минута. Требало би да то уради, али некако му се не да. Па каже сам себи: сачекаће да буде тачно девет и петнаест, па ће тада да уради то. Објективно, важно је да се кафана закључа у пола десет, то је у старту био циљ кад је одлучено да формално фајронт буде у девет, минута горе-доле не игра неку разлику.

Шоне сада фиксира зидни сат. Чека девет и петнаест као што се између тридесет првог децембра и првог јануара чека Нова година. А кад се створи та нека бизарна троугласта симфонија, кад мала казаљка буде око деветке, велика око тројке, а секундара око нуле, Шоне зачује онај потмули експлозивни звук који по правилу прати отварање пенушавих вина. И асоцијативно му се враћа слика Нове године и времена кад се отвара шампањац. Следи, међутим, врисак. Гоца је прва која завришти, а онда јој се придруже и Тања и она девојка. И сви погледи се усмере ка столу за којим је седео мушкарац. Њему је глава пала на сто као препуна кеса. И из те главе цури крв. Мали револвер, старински, дамски, пао је на под, крај столице на којој седи.

Први је проговорио Милутин:

– Уби се човек, јебем ти живот.

Он је први и пришао столу, узео млитаву руку леша и покушао да осети пулс. Све је то била представа. Јасно је било да је човек мртав.

Вратио се за шанк и обратио Гоци:

– Зови полицију.

Она си је у међувремену насула ракију, а алкохол као да ју је повратио у стварност:

 – Ништа хитну?

Газда је одмахнуо главом:

– Мртав је сто гради.

Уследио је разговор са службеником који је очито тражио адресу места на којем се инцидент догодио. Гоца је напокон спустила слушалицу и рекла да су јој казали како патрола стиже за највише петнаест минута.

Тако је и било. Двојица униформисаних полицајаца ушли су у кафану тачно у пола десет. Били су помало филмски пар, мајстор и шегрт: један од шездесетак година, други млађи од тридесет. Старији је био низак, с трбушином и вечитом цигаретом међу прстима. Млађи је изгледао као спортски тип, али не нарочито бистар. Можда је само био неискусан и све га је погађало више него би требало.

Милутин и старији полицајац су се очито одраније познавали.

– Е мој Милутине, где овај несрећник баш код тебе да се убије. Баш си баксуз. Ко прстом у говно.

– Не пристај ми на муку, Драгане. Уместо да сам кући с децом, ја се овде зајебајем с мртвим човеком.

– Ко је лик уопште, нека стална муштерија?

– А често долази, али увек сам и ћутљив.

– Такви једва дочекају неки празник да се рокну само је овај нешто пожурио. Око поноћи им је иначе најслађе.

Док су њих двојица разговарали, две жене су устале и приближиле се шанку. Млађа је проговорила:

– Јел ми морамо дуго да останемо?

Драган ју је одмерио па се окренуо колеги.

– Душко, узми им изјаве и контакт телефоне, па их пусти да иду кући, не мора ова будала свима да се до краја усере у Божић.

Млађи полицајац је пришао женама. Тања је већ имала спремну личну карту. Душко ју је усликао мобилним телефоном.

– Тања, јесте ли видели шта се десило у реалном времену?

– Не, само сам чула некакву малу експлозију. Била сам збуњена неколико секунди, а онда сам схватила да се човек убио.

– Да ли сте познавали жртву?

– Не. Мислим, видела сам га овде у локалу неколико пута, али нисмо комуницирали.

Укуцао је затим број телефона који му је издиктирала, рекао да ће можда бити потребно да за неколико дана дође у станицу и службено потпише изјаву, па се окренуо млађој жени.

И она је у међувремену извадила личну карту.

– Верице, ви сте из Врњачке Бање?

Кад је то чула, Тања се укипила. Нико то није приметио, осим Шонета, али он није схватио откуд таква реакција. Помислио је да се накнадно шокирала. Пришао јој је, узео је за руку и повукао према шанку. Сипао јој је ракију.

– Попиј, ексирај, да ти крв мало проциркулише.

Није било потребе да је наговара. Тања је испила ракију, али је све време слушала разговор Душка и Верице.

Након што је рекла да је родом из Врњачке Бање, да јој тамо живе родитељи, а да се она недавно преселила у Београд, Душко ју је строго погледао.

– Госпођице Рајковић, ако сте променили пребивалиште, законом сте обавезани да у најближој полицијској станици пријавите ново место боравка и извадите лична документа са новом адресом.

Верица је почела нешто да изврдава, како је заправо и даље више у Врњачкој Бањи, него у Београду, кад им је пришао старији полицајац.

– Душко, ако ћеш да ашикујеш с младом дамом, немој у току радног времена. Види зна ли ко је мртвац, узми јој податке и здраво.

Он напокон продужи до стола на којем је почивала мртва глава. Верица је брзо рекла да је први пут у овом локалу, да мртвог човека никад није видела, да није ни регистровала кад је пуцао, пошто је куцкала поруку у телефон и била се замислила.

За то време, Драган је пребирао по џеповима мртвог човека и мрмљао за себе.

– Овај изгледа ни новчаник нема, држи неку цркавицу овако у џепу. Шта је ово...

Из џепа је извадио пасош светлих корица.

– Брате, па што не кажете да овај уопште није наш. Ово је некакав Украјинац...

Почео је да листа исправу.

– Генадиј Григорович Горлукович. Рођен у Доњецку шездесет пете, јебо матер, млађи од мене, а маторо изгледа вако мртав... Пази, молим те, и овај пасош му је истеко има неколико месеци, неважећи документ, а не би реко да има код себе икакав важећи.

Душко је такође пришао столу, али устручавајући се да додирне леш.

– Шта ћемо сада?

– А јебали смо јежа, требаће да се контактира амбасада и сличне зајебанције, али немој се око тога превише бринут. Иди узми изјаве и од Милутина и од особља, па да завршавамо. Ја ћу зват ове из мртвачнице да га одвезу.

Шоне је посведочио да је човека знао као муштерију, да је био пристојан, али тих, да нису разговарали ван контекста наруџби и плаћања. Прећутао је да је приметио страни акценат; полицији, рачунао је, не треба говорити више од нужног. Ни Гоца ни Милутин нису имали ништа конкретно да додају. Милутина је у неком тренутку на мобилни звала жена, а он је покушао да јој објасни зашто касни не говорећи јој шта се заиста десило. Она је, биће, ипак схватила да он крије нешто, па је постајала агресивна, а он се невешто правдао. Презнојио се више током тог разговора, него кад се човек убио.

Гоца је прва обукла капут и кренула.

– Газда, видимо се прекосутра.

Милутин је само климнуо главом. Затим је и Верица промрмљавши нешто неодређено кренула ка излазним вратима. Неколико секунди касније, пошла је и Тања.

Оба полицајца су села за шанк, а Шоне их је питао јесу расположени за пиће. Драган поче да маше главом уз смешак.

– А не бисмо смели на дужности, али опет једна ко ниједна.

Он напуни две чашице, па се окрену Милутину.

– Ви возите, али једна ко ниједна.

Газда се насмеја, као преко воље.

– А ко зна кад ћу да возим, кад ће се појавити ти лешоносачи, мртвозорници, гробовласници, како се већ зову.

Шоне му пружи пуну чашицу.

– Ексирајте ово, па одмах за волан. Вас чекају код куће, а мене свакако нико не чека. Ја ћу закључати радњу кад однесу тело.

Газдино се лице сада искрено развеселило.

– Е хвала ти пуно.

Минут касније, већ је био напољу.

Чим је Милутин изишао, Драган поче да прича ко навијен.

– Јеботе, како те овај посао изобличи, то уопште није нормално. Ево, откад се ово десило, ја више мислим о томе како ће се све ово Милутину одразити на посао, него о типу кога је мука натерала да сам себе рокне. Али добро, мало се и не чудим, то је професионална деформација, као кад гинекологу престане да се диже. Као полицајац нагледаш се срања као мало где, а како то бива, често су празницима та срања највећа. Никад ништа лепо да се деси. Мислим, можда некад буде мрва лепог испод камаре гована. Једну такву причу памтим баш овако за Божић, пре пет-шест година. Није било Бадње вече, него Божићно јутро, касно неко јутро већ, преподне тачније, нешто типа око пола једанаест, кад су нас позвали у неку стару зграду на Карабурми где је у неком станчићу у приземљу некакав лик пререзо себи вене. Лежи он сав мртав и искрвављен, а ја му у новчанику нађем личну карту где стоји да му је адреса негде горе у Скојевском насељу. И одлучим ја да одем до те адресе, да видим ко живи тамо, јесу чули за овог типа. Одем тамо, опет нека сиротињска зграда, али мало мање сиротињска, бар има лифт. Попнем се лифтом на четврти спрат, на вратима број петнаест презиме „Драгутиновић“, тако се и онај мртви презива, одлично, помислим, па позвоним, али нико не отвара. Звоним два-три пута, ништа се не чује изнутра. Кренем да куцам, више против урока, него што мислим да је куцање ефикасније од звоњаве, кад зачујем неко шуштање, онда звеку кључа у брави и ланца, па се врата отворише. Преда мном је била баба сва у црном. И кожа јој је била црнпураста, скоро ко у Циганке. Нисам стигао ни да проговорим, а она ме је загрлила све говорећи „Гаги, Гаги“. Е сада, мени јесте име Драган, али ме од детињства нико не зове Гаги, евентуално ме зову Драганче. Сетио сам се одмах, међутим, да се и оном што си је исеко вене име било Драган. А он можда и јесте био моје висине, али је био доста млађи и мршавији. Тек кад сам се искобељао из тог загрљаја и загледао јој се у лице, схватио сам да је слепа. Трен касније, већ ме увукла у предсобље. Причала је како је знала да ћу да дођем, како сам у стању да заборавим и њен рођендан и Нову годину и Ускрс и крсну славу, али да Божић никад не заборавим. Стан је био намештен на старински социјалистички начин и био је необично уредан осим што је био прашњав. У дневном боравку је био некакав древни тросед и поред њега ниски столић. На столићу је већ била флаша ракије и једна чаша. Бакута је очито почела да шљема. Убрзо се на столу створила још једна чашица и матора нам је искусно сипала до врха, а да се кап није просула. Ти си, друже, колико видим, врхунски келнер, али ни ти се не би постидео тог потеза. Баба је, брате, имала некакву координацију покрета ко шишмиш; и кад смо кренули да се куцнемо из прве је својом чашом ударила о моју. И ексирала је своју ракију ко ништа. А добра ракија била, нека шљива домаћа, клизи низ грло, а у главу удара, нешто ко ова овде што пијемо.

Шоне је пратио причу као хипнотисан, али је приметио да је Драганова чаша празна.

– Може још једна?

– А на две сам ноге дошао...

Шоне је сипао још једну ракију Драгану и још једну себи. Душко је своју прву једва начео па је одмахнуо главом. Драган омириса пиће, па отпи мали гутљај.

– Баш је слична ракија била, чини ми се, скоро да бих се заклео да је иста. Мораћу да питам Милутина од кога набавља. Углавном, и баба нам је сипала још по једну, па је онда рекла: „Гаги, јеси гладан?“ Нисам стигао ни да одговорим, а она је наставила: „Знала сам да ћеш да дођеш, па сам нам купила пиле. Супа се већ крчка, кромпире сам ољуштила и поредала у тепсију с пилетом и само морам да то ставим у рерну.“ Ја кажем да ћу ја да ставим тепсију у рерну, а она ми добаци да укључим на сто осамдесет степени и да штопам сат и петнаест минута. Заиста, супа је с рингле већ мирисала, а ја сам урадио све по бабиним инструкцијама. Кад сам се вратио у дневни боравак, видео сам да баба дрема. Дешава се то код старијих људи, заспу на по петнаест минута свако мало, имао сам ја једну такву тетку. Можда бих се ја већ полако већ и ишуњао из стана да нисам ставио ту храну у рерну па се бојао да баба озбиљније не забоде, а оно на шпорету и у шпорету прекипи и загори. Вратио сам се на тросед и сипао самом себи још једну ракију. Нешто сам гледао на мобилном кад се баба пробудила. Пружила је руку и дотакла ме по колену: „Хвала Богу ту си, помислила сам да сам сањала да си дошао.“ Њушнула је мало ваздух, попут пса, па је рекла како мисли да је супа скоро готова. Донела је столњак, а мени је рекла да извадим тањире и прибор из креденца. Поставили смо сто као уигран тим. Донео сам лонац и инсистирао да нам ја сипам супу. Била је врхунска. Баба ми рече да у ладици фрижидера има флашу белог вина, па да нам је отворим. Отворио сам вино и погледао на сат. Требало је сачекати још двадесет минута да печење буде готово. Попили смо по два-три гутљаја вина, а баба ме узе за руку и поче да ми препипава прсте. Благо разочарано је рекла: „Ниси се оженио.“ Мислим се да кажем како сам срећно разведен, али нисам хтео да разбијам илузију. Питала ме онда шта је било с Тамаром, помислио сам да је Тамара сигурно била нека риба или потенцијална риба овог несрећника па сам рекао да се опет виђамо. Баба је ударила дланом и длан и рекла да се радује, да је Тамара ипак најбоља за мене. Онда је опет оњушила ваздух и рекла ми да проверим месо у рерни. Таман је и оних седамдесет пет минута било на измаку. Извадио сам тепсију из рерне, па сам исекао пиле и послужио нас обоје. Баба је тако слатко јела да сам схватио како месо за њу никако није свакодневна храна. А и по вину је поштено ударала. У неком тренутку алкохол ју је ипак ухватио. И кренула су нека присећања од којих у први мах нисам разумевао ништа, а онда ми се слагалица склопила. Овај несрећни Гаги је био њен унук, син њеног сина. И син и снаја су изгледа били пајдомани, тамо у рано доба овдашње интравенозне наркоманије. Обоје су умрли млади, кад је баба већ била удовица. И онда је она јадна с неком бедном пензијом гaјила и васпитала овог несрећника. Ту није било пуно шансе за успех. Он је био лош ученик и рано се упустио у неки ситни криминал. Неко је време чак и правио неку малу добит, па је тада баби знао да некад и донесе коју пару и неки поклон, а онда би се опет натоварио на њу и на њену пензијицу. У неком тренутку се и сасвим отуђио од бабе осим кад му хитно треба новац, па је почео да долази само за Божић. Тако је ваљда било последње три-четири године. А те године, ето, очито ни за то није имао снаге, па се рокнуо. И сада је баба успела да убеди саму себe да сам ја њен Гаги. Нисам сентименталан човек, али тад ми се нешто било стисло. Скоро да су ми очи засузиле. Срећом, баба се одједном пребацила у садашњост, па рече да јој се приспавало. Испратио сам је до њене спаваће собе и три пута је пољубио у образе. Онда сам се вратио до кухиње, опрао судове и тихо изишао из стана. Бабу сам видео још једанпут, на фотографији. И даље је била зима, нису ни два месеца прошла од Божића. Видео сам јој слику на читуљи у „Вечерњим новостима“. Од ње се опраштала само сестра Љиљана из Куршумлије, очито никог више од фамилије није имала.

С последњим изговореним речима, Драган је искапио чашицу пред собом. Шоне му је сада и без питања сипао нову. Био је потпуно фасциниран целом причом, али очито на друкчији начин од Душка. Јер Душко је приповедање слушао без даха, као да прати узбудљив трилер, док је Шонетово уживање било више постмодернистичко. Њему је, наиме, од почетка цела прича звучала необично познато. А чим је Драган за маторку рекао да је била слепа, сетио се да овај заправо препричава „Божићну причу Огија Рена“, коју је написао Пол Остер, односно Пол Бенџамин, Остеров алтер его. Прича је у целини инкорпорирана и у филм „Дим“ Вејна Ванга, где самог Огија Рена игра Харви Кејтел, а Пола Бенџамина Вилијам Харт.

Меркао је погледом тог трбушастог полицајца и питао се откуд њему та прича. Није она непозната, преведена је и у Србији више пута, једанпут је чак објављена и у „Политикином забавнику“, али опет тај дрот не изгледа ни као неко ко би такву причу прочитао, а нарочито не као неко коме би се допала. Исто тако, ни „Дим“ није филм, чини му се, какав би Драган гледао, чак ни да на њега случајно набаса на телевизији док мамурно шалта канале. Биће да му је причу неко препричао, а он је сада препричава као свој доживљај. И док је он тако думао, Драган је опет проговорио.

– Заборавих малопре да поменем како је овај мој јадни имењак оставио и опроштајно писмо. То никад нећу заборавити. Као неке наркоманске визије, али лепо написано. Овако некако иде, још се сећам: „Шишмиши су у црквеном торњу, роса пала по пустопољини, а где су њене руке којима ме је грлила док се заветовала на љубав? Обузело ме тужно старо осећања, мада су поља мека и зелена, оно што крадем су успомене, а невин си док сањаш.“

Последње речи је изговорио баш полако, па је заћутао. Душко је напокон отпио мало своје ракије, стресао се, па је упитао колегу: „По опроштајном писму сте схватили да је реч о суициду, да га неко други није убио?“ А Шоне само што није почео да се смеје. Какав мајстор је овај Драган! Препевао је прве стихове Том Вејтсове песме којом завршава филм „Дим“ и на основу тога саставио тобожње опроштајно писмо. Ово више није могла бити случајност. Тип се једноставно прегенијално зајебавао.

Сада је Душку, наоко врло озбиљним тоном, појашњавао како је дотично опроштајно писмо било врло драгоцено у тадашњој истрази, пошто за разлику од овог самоубиства у „Лијежу“, тамо није било сведока, а познато је како се често убиства покушавају маскирати да делују као самоубиства. Отпио је гутљај ракије, окренуо се према Шонету, једва приметно му намигнуо, па је поново заузео приповедачку позу.

– Подсетио ме колега на један случај од пре двадесетак година, кад сам тек почињао озбиљније да се бавим полицијским послом. У воћњаку једне богаташке виле на Сењаку убијена је жена неког тајкуна, боље да му не помињем име, и данас је моћан. Вила је окружена високим зидом и мере обезбеђења су биле врло строге. Одмах је било сасвим јасно да злочин није починио нико са стране, него да је то морао да направи неко од укућана. Наравно, муж је у таквим ситуацијама у правилу најсумњивији, али се испоставило да је он претходног дана отпутовао службено у Беч и да се вратио тек кад му је јављено за убиство. Имао је гомилу сведока који су га у време почињења злодела видели на шестсто километара удаљености. Углавном, у једном крилу виле, живела је послуга, кувар, кућна помоћница, вртлар и портир, као и млада госпођица по имену Грацијела која је била дадиља четворогодишњег Лазара, сина власника виле и убијене жене. Брзо смо открили да су се Грацијела и господин упустили у, да то кажем еуфемистично, становите интимне активности и да то траје већ неко време. Слутио се предумишљај, само смо имали дилему да ли су њих двоје скупа направили план и заверу да је ликвидирају да не стоји на путу њихове среће или је Грацијела самоиницијативно одлучила да се реши конкуренције. Углавном, да не дужим, донекле вероватно и због великог политичког и сваког другог утицаја овог тајкуна, на највишем нивоу се донесе одлука да се њега заобиђе, а да се ухапси дадиља. Она је све порицала, мислим, порицала је умешаност у злочин, мада је признала да је имала аферу са послодавцем, као и да је сумњала да их је његова жена, дакле, покојница, разоткрила. Један од проблема у истрази био је и тај што никад нисмо били нашли револвер, а знали смо да оптужена није напуштала имање од убиства до доласка полиције. Били смо убеђени да га је негде вешто сакрила, али никако нисмо могли да га лоцирамо. И онда је неки тинејџер лутајући по шумици што је расла одмах покрај зида који је одвајао вилу од остатка света пронашао пиштољ на тлу и одмах то пријавио полицији. Било је то оружје које смо тражили. Схватили смо, Грацијела је пуцала и бацила пиштољ преко зида. Успркос овом крунском доказу, она и даље није хтела да призна. Није нам то било важно, имали смо довољно материјала за оптужницу и суђење. И таман кад смо мислили да је све готово, удовац је копајући по жениним ладицама пронашао њене налазе и дијагнозе. Имала је узнапредовали рак дојке с пуно метастаза, у тренутку кад је убијена, доктори јој нису давали више од пола године живота. Да се јадна дадиља стрпела, све би јој се уклопило. А онда се после неколико дана, удовац опет указао у станици, пошто смо му рутински рекли да јави ако опет открије било шта изненађујуће или необично. Мали Лазар је играјући се у воћњаку, близу места где му је мајка убијена, мада он, наравно, није знао да је то било ту, пронашао некакав дугачак ластиш везан за једно стабло. Сиротан, био је сав збуњен, чак и мало постиђен што то уопште пријављује, али, ето, то му јесте било необично, а ми смо тражили шта год да је необично. И одем ја с њим до куће, узмем тај ластиш као потенцијални доказ, предам у лабораторију да рутински изанализирају, а они нађу трагове барута. Мисле они то је нека накнадна контаминација, а ја знам да сам све радио по пе-есу. Мучило ме то откуд барут на ластишу, а онда ми после две-три вечери, док сам бесциљно код куће испијао пиво и гледао телевизију, неку стару костимирану серију, где се игра кадрил, па играчи у нека доба замене места, само сине. Постоје убиства где се направи сценографија да изгледају као самоубиства, па је можда могуће и самоубиство које би се сценографијом могло уредити да изгледа као убиство. Госпођа је знала да умире, госпођа је мрзeла младу Грацијелу, госпођа је могла да оде са овог света тако да саму себе лиши очекиваних болова и мука, а истовремено да се освети својој ривалки. Везала је пиштољ за ластиш, други крај ластиша везала за стабло, па затегла ластиш тако да пиштољ кад она пусти ластиш одлети преко ограде. Сигурно је вежбала неколико пута тиме што би ненапуњен пиштољ само пустила из руке. Тако је пронашла најбољу позицију и најбољи интензитет затегнутости ластиша. И онда  је сeби пуцала у главу док јој је последња мисао била да ће омражену Грацијелу послати на робију дугу бар двадесет година. И мало је недостајало да јој је се злобни план и оствари.

Душко је све поново пратио отворених уста. Шоне је пак слушао с потпуним одушевљењем сада већ потпуно сигуран да је тип потпуни цар. Јер ово што је испричао је локална благо модернизована варијација на причу Артура Конана Дојла „Проблем моста Тор“. И сада је већ хтео да тестира човека колико је дубински упућен јер Шоне је био баш велики фан Шерлока Холмса. И таман је смишљао како да у причу уведе кишобран господина Џејмса Филимора кад су се врата локала отворила и уђоше двојица типова у плавим униформама са склопљеним носилима.

Опет је Драган први проговорио, фрфљајући већ мало језиком као да га је ракија благо ухватила.

– Добра вам ноћ, пријатељи, добра вам ноћ, добро нам дошли, седите ту и запијмо се сви.

Из њихове реакције, видело се да се већ знају. Колико су Драган и Душко били различити, толико су њих двојица били слични, не баш као браћа, али близу: истих година, исте грађе, исте висине, само што је један био глатко обријан, а други је носио браду. Управо је брадоња први пришао шанку и свима пружио руку.

– А тешко да је добра ноћ кад нас позивате.

Драган слегну раменима.

– Јебига, претпразничко вече, што би рекао господин Алекса Шантић.

Шоне се сетио да су имали ту песму у читанци за седми основне, скупа са песмом „Вече на шкољу“, а у време највеће популарности групе U2. Има у потоњој песми дистих где „Уздише звоно/ Боно“, што би се рекло савременијим језиком „болно“, али он и његови другови су то намерно наглашавали тако као да говоре о фронтмену ирске групе. Полицајац Драган би од тога направио добру причу, тако је помислио.

Обријани тип се приближио столу са мртвацем, па је гласно опсовао. Сви су се окренули према њему. А он се сав блед окренуо према шанку. Деловало је као да никад у животу није видео леш.

– Брате, па ово је чика Гене!

И ето, испоставило да је по леш тајанственог мртвог човека хиром случаја дошао неко ко га је познавао. Отац обријаног мртвозорника неким чудом је био факултетски професор историје и велики пријатељ Генадијев још из времена док је овај нормално живио у Доњецку и бавио се писањем велике биографије Петра Николајевича Врангела. Још док се обријани није ни бријао, Генадиј им је долазио у госте, када би навраћао у Београд да истражује по архивима. Идеја о биографији била му је опсесија. Ваљда је његов деда био врангеловац, па је у томе свему било и неке личне сентименталне приче.  Да ли због тога или због перфекционистичког карактера, али давно започету књигу он није завршавао ни после десет, петнаест или чак двадесет година. И кад му је објављивање те књиге постало услов под којим је могао да сачува посао на факултету у Доњецку, он то и даље није желео да уради јер је био убеђен да има још релевантног материјала који није консултовао. Кад је изгубио посао, оставила га је жена, која је са собом одвела и децу па се скупа с њима преселила некуд у дубоку Азију. Генадиј је остао сам, па још почео и рат, а он је ко зна зашто помислио да нови живот може да започне у Београду. Српски је знао солидно, али ипак се није снашао. Био је чудан човек.

Испричао је обријани ту причу, а Шонету је звучала страшно остеровски. И осећао се као у неком филму, као у причи. Некад давно, док је студирао, заносио се идејом да напише некакву сентименталну историју Београда. У том смислу су га занимали људи светски славни, а који с Београдом имају дубоку и трајну везу. Један од њих је био и Врангел.

Док су два мртвозорника полагала тело несуђеног Врангеловог биографа на носила, Шоне је у глави призивао чега се сећа из живота фамозног „црног барона“. Вратила му се најпре слика Јалте где овај живи с ненавршених четрдесет година пре него што га бољшевици ухапсе. Затим бег, па краткотрајни стаж у војсци Украјине. Онда прелази у добровољачку Белу армију и ту почиње да се ствара легенда. Његове победе на северу Кавказа су опеване. Он и Дењикин су се разишли по питању треба ли најпре напасти Москву или Волгоград. Дењикин је у том тренутку био моћнији па је Врангел завршио у изгнанству у Истанбулу. Само два месеца касније, међутим, све се променило, па се Врангел вратио да преузме позицију главнокомандујућег. Ипак, Црвена армија у том тренутку је вишеструко и убедљиво јача. Највише што Врангел постиже је безбедна евакуација својих људи. Он сам одлучује да се настани у Југославији, а тамо за своју базу изабира Сремске Карловце. Неколико година касније, схвативши да се већина емиграције пребацила западније, и он прелази у Брисел. Тамо је, међутим, живео једва осам месеци. Умро је 25. априла 1928. под неразјашњеним околностима. Испрва је и сахрањен у Бриселу, али су касније, по његовој властитој тестаментарној жељи, његови посмртни остаци пребачени у Београд и почивају у руској цркви Свете тројице на Ташмајдану, одмах поред цркве Светог Марка.

Обријани и брадоња су изнели мртвог Генадија из „Лијежа“. Чује се како њих двојица пале мотор свог возила. Док Шоне размишља о Доплеровом ефекту, Драган и Душко такође устају да напусте локал. Драган му прилази да се поздраве. У неким другим околностима, покушао би да искомуницира да би могли да остану у контакту. Скапирао је да је лик духовит и начитан, што ће рећи да је неко с ким вреди каткад попити пиће. Околности су, међутим, одвише службене за тако нешто. Отуд му само пружа руку, као и Душку, па их погледом прати до излазних врата.

Оставши сам у локалу, Шоне поново гледа у зидни сат иза шанка. Тачно је двадесет два и тридесет, пола једанаест, прошло је само деведесет минута откад је гледао на сат очекујући нормалан, скоро свакодневни, крај радног дана. Колико тога је само стало у претходних сат и по времена. Неки светови су нестали, неке приче су се указале.

Кад је прошли пут погледао на сат, до Божића је ваљало чекати три сата. Прошло је већ пола тог интервала. Сада је до Божића остало само сат и по времена. Божићна перспектива је стога ближа и неизбежнија.

У флаши на шанку, у флаши из које је сипао пиће који је попио сада већ мртви Генадиј, остало је једва пола децилитра ракије. Шоне је себи у чашицу сипао све што је било у флаши.

Попиће то, па ће да крене, мада ни сам не зна где. Не иде му се кући, у неку отворену биртију иде му се још мање. Ако ништа друго, није прехладно и ништа не пада. Прошетаће, то је сигурно. Улице су празне, а градови су тада најлепши. Како оно рече песник: Кад киша потјера народ са улица некако јој се људскији причиња град. 

2.

Тања не може да се сети тренутка кад је одлучила да следи Верицу. Приметила ју је кад је ова ушла у „Лијеж“ пошто је Тања тамо већ седeла и пошто је из виђења знала већину клијентеле. Ова девојка јој је била непозната, али била је лепушкаста и Тањи је однекуд деловала познато, не у смислу да јој се чинило да је познаје, него, оно, као девојка коју је пре десет година видела у пролазу, мада је, наравно, Верица пре десет година била тек девојчица. Заправо, та је познатост била још неодређенија, пре би се могло рећи да јој се чинило да је девојчину сестру или мајку пре десет година видела у пролазу. И добро, није то било нешто што је обузимало велики проценат Тањине пажње. Регистровала је девојку, помислила најпре да некога чека, после пола сата схватила да не чека никога, пошто нити је гледала на сат нити је било коме куцала поруку на телефон, па је престала да се превише фокусира на њу. Ипак, није потпуно престала. На сваких петнаест-двадесет минута, конструисала је у глави алтернативни сценарио откуд та девојка ту. Углавном су се ти сценарији тицали могућности да је имала неку обавезу у близини, па је после навратила да се искулира, да је била код зубара, адвоката или психотерапеута, тако нешто. И думала је о томе повремено све док се онај Рус није убио. Није то, наравно, пријавила полицији, али она је Руса познавала боље него што им је рекла. Несрећник је, наиме, једанпут покушао да је мува. Кренуо је за њом, овако као што је она сада пошла за Верицом, само што јој је пришао чим су се мало удаљили од локала у којем су до малопре обоје седели. Био је смотан, што је чак мало било и слатко. Представио се, позвао је на пиће. Она се тада засмејела, а можда није требала. Он није скапирао зашто се она смеје, а њој је само пало на памет да је мало апсурдно да је пита да иду на пиће две-три минуте након што су обоје изишли из објекта намењеног за то да се у њему пију пића. Ствар, наравно, није у пићу као пићу, позив на пиће у наше време је позив на рандеву, а рандеву на француском, како је Тања негде прочитала, изворно значи „представити се“. Кад је видела да је чудно гледа, престала је да се смеје, али је, изгледа, било касно. Чак су и отишли на пиће, у некакав мали кафић који им је био успут кад су наставили скупа да ходају удаљавајући се од „Лијежа“, али је све одједном постало превише службено и механичко. Она није покушала да му објасни зашто се засмејала, а он је вероватно помислио да је њој смешна сама помисао да с њим има нешто. Што је најгоре, заправо није било тако. Тању је привлачила туга, а на Русу се јасно видело да је тужан. Има ли ишта тужније од тужног Руса? Али тужни Рус је никад није позвао на други дејт, а сада се, ето, убио. На покојника Тања мисли док пази да јој Верица Рајковић не измакне из вида, а да опет остане довољно далеко да је ова одмах не примети ако се случајно окрене. А мисао на покојног Руса јој скоро неизбежно призива мисао на њеног покојног мужа, мртвог већ седамнаест година. Због њега се доселила у Београд, мада су њени родитељи били жестоко против те везе. Био је мутан тип, био је старији од ње двадесет четири године, њој је логика њених родитеља била јасна и ономад, а нарочито јој је била јасна како је време пролазило, али љубав не бира.

Обећавао јој је да ће да се промени, због ње, а кад су добили сина, због њих двоје. Али, ето, пре тога мора нешто да заради, поново због њих, а он осим својих мутних послова није знао ништа да ради. Умро је месец дана пре Урошевог четвртог рођендана. Оставио јој је стан у којем су живели и гомилу дугова. Није желела да прода стан, није хтела у подстанаре нити је хтела погнуте главе да се враћа родитељима и моли за милост.

Морала је да се сналази. Радила је шта је морала да уради. Била је млада тада и била је прелепа, трагови те лепоте се и данас, после свега, виде. Међу силним ортацима, јатацима и партнерима њеног покојног мужа требао јој је заштитник, најбоље онај коме је он свакако дуговао највише новца. Идућих шест година, том је човеку била љубавница, а на његово тражење је неколико пута спавала и с другим мушкарцима. Кад је почео да јој верује, кад је схватио да је лукава и оштроумна, почео је да је ангажује и за другу врста послова. У једном тренутку, после неке три године, нагодили су се да је дуг враћен. Остала је ипак с њим још три године, да заради још нешто, али и зато, признавала је сама себи понекад, јер се на све то навикла. Остала би она с њим можда и дуже, да он није изгубио интерес, што због властитог старења, што због још млађих жена.

Најважније јој је било да Урош стане на своје ноге, да одрасте. Већ је био ушао у пубертет кад је она од стечене уштеђевине отворила козметички салон који јој је месечно, након што исплати раднице, кирију и дажбине, доносио две-три натпросечне београдске плате. С мушкарцима се није упуштала у дугорочније релације, а у оним краћим, они су по правилу били имућни и није им била страна извесна спонзорска црта. Кад је Урош завршио гимназију и отишао да студира у Беч, почела је да чезне за осећањем заљубљености. Стога је и тужни Рус заправо могао боље да прође, само да су неке ситне околности биле друкчије.

Верица Рајковић хода брзо као да зна куда иде, а Тања чисто сумња да зна. Не зна ништа, као што ни Тања у њеним годинама није знала ништа. Али не би њу Тања сада пратила да их полицајац у кафани није легитимисао и да није чула одакле је Верица и како се презива.

Тања је из Трстеника, али је свог покојног мужа упознала у Врњачкој Бањи. Он је увек одседао у малом хотелу на западном улазу у градић, а хотел је држао неки његов другар који се презивао Рајковић. У башти тог хотела су попили прво заједничко пиће, у соби тог хотела су први пут спавали заједно. Хотел је био породични бизнис и Верица се добро сећа и тог газде Рајковића и његове жене и малих близанаца од можда четири или пет година. Звали су се Марко и Рајко, а она се чак и сећала како је помишљала да ће Рајко Рајковић у животу боље проћи јер ће подсвесно да призива да му се ствари поклапају и састављају како су му се саставили име и презиме. А кад је последњи пут видела Рајковићку, памти да је била трудна и да јој је рекла да се нада да ноcи девојчицу. И мада зна да Рајковић није ретко презиме ни у том крају ни генерално, трипује некако да је Верица ћерка жене и човека које је у бившем животу познавала, па да је преко ње у контакту и са самом собом из прошлог живота.

Верица брзо граби и њих две су већ на Врачару. Улична динамика се већ мења. Тања помишља да је Верица можда намерила да оде до Храма. Међутим, у овим улицама и уличицама што се пењу према Храму, све је више отворених кафића и Тања примећује да их Верица кроз прозоре мерка, као да бира где ће да седне. Поред сваког oд тих кафића, Тања пролази минут-два после Верице и не капира зашто ни у један још није ушла, ако већ жели да уђе. И кад се већ баш приближе Храму, Верица улази у један локал. Након што уђе за њом, Тања разуме шта је ова тражила. Кафић је, наиме, потпуно празан; само је конобар у шанку. Верица је и села за шанк те је очито већ наручила мало точено пиво које келнер већ припрема. Тања бира сто уз излог који је изван видног поља неког ко је за шанком, ако се не окрене. Ипак, брине се да ће Верица морати да се окрене, кад конобар приђе њеном столу. Фатализам је чудо; у тренутку кад конобар креће према њој, отварају се врата кафића и унутра улазе два пријатеља. Атмосфера се променила и сви гледају према њима двојици. Они то осећају или су иначе страшно надобудни, па скидају капуте као да их камере снимају и седају за шанк, не директно до Верице, али остављајући само једну столицу између ње и њих двојице. Обојица Верицу одмеравају облапорно. Истини за вољу, погледали су и у Тањином правцу, али су брзо скренули погледе. Конобара очито познају, улазе с њим у неке интерне форе и фазоне. Он им сипа ракије, а они већ питају шта пије млада дама. Конобар каже „мало пиво“, а они се мрште, као, није пиво пиће за даму. Верица још не комуницира директно с њима, али се види да је свесна да причају о њој. Испод ока погледава према њима. И они су свесни тога, па причају о њој гласније него што би иначе причали. Иако у чаши има више од пола пива, Верица одлучује да то ексира. Ова двојица то, наравно, нотирају па је питају шта би попила. Она се, као, нећка, не зна ни сама. Ова двојица се гађају именима коктела који су на гласу као женски. Па се договарају да је за њу најбоља „Плава лагуна“. Она, несрећница, само слуша. Они јој шаљу пиће, она отпија гутљај и онако, сва срећна, говори гласно како је пиће слатко, а да није јако. Тања то слуша и преврће очима. Све је толико банално и јевтино, и њихов потез и њена реакција. Ова двојица идиота већ рачунају да имају пролаз па се домунђавају који да први омасти брк. Између њих двојице је јасна динамика. Риђи тип је нижи и старији, али вероватно има више кинте, па он овде дође као неки алфа лик. Други лик, млађи, црн, с дужом косом, досад је био гласнији, али сада као да је пристао да иницијативу препусти колеги. Отуд риђи мења место, односно седа на ону столицу која их је досад раздвајала од Верице. У почетку и даље више прича с другом, али се све чешће окреће према њој и поставља јој некаква тобоже комична глупа питања. А она јадна пије онај коктел и све се гласније смеје.

Конобар је Тању очито био заборавио, па се напокон појавио за њеним столом већ и десетак минута након што је ушла. Истини за вољу, и она је била заборавила њега удубивши се у представу за шанком. Ипак, одједном јој се опет баш пије алкохол и тражи дуплу вотку. Нема везе што је раније пила ракију, вотка се свакако са свиме лепо меша, а вотку је лепо попити и за душу оног тужног Руса. Сироти човек. Недостајало му је оно што паметњаковићи с телевизије зову асертивност, оно што дефинитивно не недостаје риђом лику за шанком који је већ почео, као случајно, да пипка Верицу. Она се мешкољи, па му је јасно да то још није добродошло и привремено се повлачи. Замера јој, међутим, што, као, преспоро пије. Она, наивка, као да хоће да се докаже, па испија добар гутљај. Риђи аплаудира, црни се смеје, конобар намигује. Тања ексира своју дуплу вотку, па универзалним и на свим језицима разумљивим гестом, прављења круга кажипрстом у ваздуху, тражи од конобара, коме је некако ухватила поглед, да јој донесе још једно исто пиће. За дивно чудо, овај пут је брз. Тања сада полако пијуцка своје пиће и пита се шта уопште ради ту и зашто не иде кући. И враћа јој се у сећања нешто чега се није сетила можда и двадесет година. Рајковићка из Врњачке Бање своје је близанце од миља звала „жабице“. Е, ова мала, она није ни жабица, она је пуноглавац. И сада су ce двојица идиота, двојица џукела устремила на малог пуноглавца. Тањи се чини да риђи носи бурму. Тог кретена вероватно куће чекају жена и деца, бадње је вече, а он вуче свог друга кретeна по кафанчугама вероватно с мутном амбицијом да умочи у нову рупу. Другар је вероватно разведен, па има празну гајбу, то је његова највећа компаративна предност из перспективе риђег. Њих двојица, дума Тања, вероватно често иду по кафанчугама са истом мутном амбицијом, али им се она углавном не остварује. Зато су вечерас толико добро расположени, намирисали су крв. И Тања осећа како је хвата хујa, па опет ексира оно вотке што јој је остало у чаши и поново даје знак конобару да јој донесе све исто. Тамо на шанку су ова двојица натерали Верицу да испије до краја свој коктел и одмах јој наручили нови. На њој се сада већ види да је цуга хвата. Како се и не би видело, мисли Тања, на том пуноглавцу. Попила је два пива, ракију и коктел, није толико попила вероватно у претходна три месеца. Онај риђи је поново пипка, она се опет мешкољи, али се и смешка, па је кретен храбрији, кратко повлачи руку, па је кратко затим враћа, а она то сада некако резигнирао прихвата. У Тањи се комеша бес. Сама се себи чуди зашто је то толико погађа. У Верици као да види своју ћерку. Није она дужна да буде полуга за остваривање фантазија неких кретена. Испија Тања своје пиће и тражи ново. Пре него њено пиће стигне, риђи се довољно осмелио да почне да грли Верицу. Сада се она опет измиче, а њему је јасно да мора додатно да је напије. Све је већ досадно и предвидиво, али Верица то не капира. Опет је уз помоћ другара оптужује да споро пије, томе се придружује и конобар и она то најнормалније прихвата па креће да пије коктел као да пије воду. И, наравно, док још и није завршила претходни, ови јој наручују нови. Тања зове нову дуплу, ексира је, као да тражи начин да скупи додатну храброст, па устаје и прилази шанку.

– Видим частите младу даму, зар и ова дама није заслужила да попије неко пиће?

Риђи и црни се згледају, црни слегне раменима па каже конобару да понови туру за Тању, сада на његов рачун. Тања се насмеши и помази га по надлактици. Црни је имао самозадовољан израз лица. Рачуна већ у глави, ову секси маторку ћу да креснем без посебног труда, а после ћу од колеге да преузмем и клинку. Не зна он да је Тања ненавођени пројектил. А Тања се већ окреће риђом и говори му да он, маторац, преспоро пије. Игрица се одједном обрнула; као да се ексер обрати мајстору који га удара чекићем. Мајстор је збуњен, не зна шта да ради. Али мора да се брани. Сада он тражи дуплу ракију, без новог коктела за Верицу. Има потребу да се докаже. Боже, колике су мушкарци будале, мисли Тања, не пуно мање од жена. Црни би хтео да од њихове групе сада настану две подгрупе, он са Тањом, риђи са Верицом, али Тањи не пада на памет да му испуни жељу. Мада, Тања јесте мало збуњена. Верица не одаје утисак да је се сећа из „Лијежа“, од пре једва сат времена. Како је то могуће? Можда глуми, а можда је факат није ни регистровала? Можда је препијана или је можда Тања пренеупадљива? Тања је свесна да нервира риђег, али та јој чињеница необично прија. Па смишља нове начине да то додатно зачини.

– Ти мора да си лечени алкохоличар чим пијеш тако, ко мекушац.

Овај ексира ракију и тражи нову, а Тања би да се насмеје, али неће. Окреће се према црном и обраћа се њему.

– Чак и овај смото пије брже од тебе.

Сада и црни тражи пиће за себе. Тања је задовољна, без посебног труда им се увукла у подсвест. Отуд она своју вотку пије полако и самоуверено.

Међутим, док се она надала да ће пијанство успавати риђег, оно га још увек првенствено охрабрује. Окренуо се према Верици и обрглио је, а она је то прихватила као нешто што се мора. Тања то гледа испод ока и мука јој је. Џаба њој све ако промену не желе други људи. Не може она физички да скида његову гадну руку са Веричиног рамена. Међутим, Верица се сама извлачи из нежељеног загрљаја и полази у тоалет. Тања се плаши да се риђи не острви на њу па се поново фокусира на црног што он једва дочекује. Верице дуго нема и Тања почиње да се нада да је кришом побегла, али се ова напослетку ипак враћа. Делује свежије, вероватно се у клозету умила и освежила. Али то је двосекли мач. Јер чим је села испија све што је остало у њеној чаши и наручује нови коктел. Не морају више црни и риђи да је напијају, напиће се она сама.

Тања сада мора да се носи и са хипертрофираним самопоуздањем црног. Он јој је спустио руку на дупе и она тек сада освештава колико јој је то гадно. А не сме још баш отворено да му покаже колико јој је то гадно. Па се помера ситним корацима, да овај не схвати да би га најрадије лупила чашом о главу. Рука му више није на њеном телу, али она му се смеши, а његовој интоксикованој варијацији то је тренутно више него довољно. Истини за вољу, и она му се приближила па су тренутно ближе једно другом него раније, мада нема физичког контакта. Тања има утисак да интеракцију између ње и црног Верица сада прати као неку врсту представе, слично као што је она, до малопре, пратила интеракцију Верице и риђог. И ту нема везе што она глуми, а ова несрећница се у тој релацији нашла фул искрено, важно је само како комбинације изгледају извана.

Тања се загледа у зидни сат и види да је прошло пола дванаест. Божић ће да дође за двадесет и кусур минута, Она ће да дочека Божић са пуноглавцем и са два идиота, али због пуноглавца је и то океј. Како време пролази, Тањи кроз главу пролази све више успомена из Врњачке Бање и све интензивније јој се буди заштитнички инстинкт. И док Тања размишља како да се постави, помоћ јој стиже из перспективе од које то није очекивала. Конобар их обавештава да он локал мора затворити пре поноћи. Неочекивано, риђи је одједном у фазону да плати све, чак и Тањине вотке из интервала док је седела сама.

Тања размишља: Могла би комотно да прође кући. Али и док размишља тако зна да неће поћи кући. Жели да чува Верицу, мада не зна ни од чега је тачно чува. Ови минути малопре, они су били ватрено крштење. И Тања јасно осећа колико је важно да наставе да пију у неком угоститељском објекту, а да не иду – не дај Боже – на гајбу овог њеног црног несрећника. Па хвата саму себе како набраја имена оближњих клубова и сплавова. Верица делује одсутно, али црни и риђи климају главом са разумевањем. Један клуб у Сарајевској улици се успоставља као фаворит. Црни тражи од конобара да им позови такси. Петнаест до поноћи они се увлаче у возило. Црни је преузео иницијативу па одмах седа напред. Верица улази прва на задње седиште већ спремна да риђи седне до ње, али Тања је бржа и без речи седа у средину. Риђи љутито одмахује главом па ипак ћутке седа на преостало место. Верица, чини се, не разуме Тањино понашање генерално, али не доживљава то што ју је привремено одвојила од удварача као нешто злонамерно и тенденциозно. Чак и помало присно наслања главу на Тањино раме. И одједном помишља како би најбоље било да она Верицу позове код себе кући, да њих две сутра скупа проведу Божићно јутро. Нема у тој жељи ничег, ама баш ничег, еротског, Тањи је одбојна свака идеја путене блискости с другом женом, одбојно јој је било кад би јој тако нешто и у чистој маштарији сугерисао неки од љубавника, одбојни су јој чак били и порно филмови за лезбејским сценама. Више је то нешто заштитничко и скоро псеудомајчинско. Није чак ни да јој се девојка нешто допада карактерно, по ономе што је успела да види. Није да би неку такву пожелела свом Урошу. Али, ето, док је Урош остао у Бечу, а она се надала да ће доћи за Божић (и даље је мало пече у грудима кад се присети његовог гласа док јој телефоном говори: „Али, мама, њима овде седмог није Божић“, а она би хтела да га  заузврат упита а што онда није дошао кад је тим њима тамо Божић био, али се угризла за језик и одустала; има Урош сигурно добре разлоге зашто не може да дође, бар се тако теши), не види бољи начин да за Божић не буде сама до да буде са Верицом. Није баш да се боји да не пукне као тужни Рус, али је довољно тешко и мислити о тужном Русу, а мораће ако буде сама. На шта друго би мислила? И тачно док мисли како мора одмах да дрмне још једно пиће, па да убеђује Верицу да испале ове две будале и лепо оду код ње, такси се зауставља пред клубом. Црни плаћа рачун, а риђи одлучује да више ништа не препушта случају. Пре него се Тања снашла, он је изишао из кола са своје стране, заобишао их одострага и тобоже џентлменски отворио врата Верици. Пружа јој руку да изиђе, а кад се она мало спотакне излазећи, он је придржава и, као случајно, другом руком јој дира груди. Видевши шта му ради друг, црни покушава да репризира исту ствар с Тањом, отварајући јој друга задња врата. Она се прави да то не види и излази на иста врата на која је Верица изишла.

Улазе у клуб у јасној формацији два пара. Верица се сада већ очито добровољно држи риђем за надлактицу, док црни у ходу додирује Тањина леђа не усуђујући се још да је отворено грли. У клубу није гужва. Није истини за вољу ни празан, ни полупразан, гостију има, али се сто лако може пронаћи. Конобар им чак проналази и неки полусепаре: ту је црвена угаона кожна гарнитура, а са друге стране стола су три црне фотеље. Верица седа на гарнитуру, риђи се увлачи до ње, Тања седа на фотељу ближе Верици, црни одмах до Тање.

Поноћ само што није. Црни је надахнут; треба да наздраве, па тражи флашу шампањца. Конобар пита треба ли да донесе карту или да наброји понуди, црни говори, а смеје се самом себи као да је то нешто јако духовито: „Донесите неки који није најјефтинији, али није ни најскупљи.“ Какав сада шампањац, мисли се Тања и добацује: „Донесите мени уз то и дуплу вотку.“ Конобар се окреће да нешто приупита, а Тања га прекида чим је проговорио: „Било коју, може и најјефтинију.“

Тања нервозно поцупкује док чека конобара да се врати. Црни покушава да поведе разговор, али она га не слуша. За то време, риђи Верици нешто шапуће, а она се глупаво церека. Конобар стиже с киблом леда коју свечано поставља насред стола, а затим креће церемонијално да отвара шампањац. Тања пита где је њена вотка, а он каже да мора прво да заврши са наруџбом коју је раније добио, а то је шампањац. Пуцањ који је пратио отварање чепа Тања је јасније чула него пуцањ метка којим се Рус убио. И Верица се од пуцња чепа стресла као да се сетила нечег непријатног. Риђи је једва дочекао да почне да је грли говорећи јој да се не боји. Конобар и не пита ко жели да проба вино, пошто се црни наметнуо као ауторитет па сипа њему. Овај глуми да нешто мирише и мирише, па отпија неколико капљица полако, премеће их по устима и цокће, па дигне поглед према келнеру и само климне главом. Он онда за све њих четворо насипа по пола чаше, а флашу полако и пажљиво смешта у киблу с ледом преко које полаже белу крпу. Каже Тањи: „Ваша вотка стиже одмах.“ Добро је, мисли Тања, па испија онај шампањац из своје чаше у једном гутљају да бар мало повећа проценат алкохола у крви. Пре него се конобар поново појавио, црни вади флашу из кибле, стручно је обавија крпом да вода не би капала на сто, па сипа Тањи нову дозу. Она га захвално погледа, па испије добар гутљај баш у тренутку кад је на сто поред ње спуштена и чаша с вотком. Риђи и даље нешто шапуће Верици користећи прилику да је успут лиже по образу и ушној ресици. Тањи је то много гадно и гадно јој је што јој се чини да Верици то и није толико гадно.

Верица устаје. Тања помишља да креће у тоалет и спрема се да пође за њом. Женски тоалет је заправо савршено место да јој саопшти идеју да њих две пођу ка њеном стану. Међутим, одмах након Верице се подиже и риђи. Није ваљда намерио да он пође за њом у тоалет. Досад је, изгледа, помало и јесте смувао, али не баш толико да ова буде спремна за акцију у клозету. Ипак не, Верица не полази ка ве-цеу, него ка плесном подијуму. Тамо почиње заводљиво да се њише у ритму музике. Риђи јој се придружује. Његови покрети више су гротескни, али Верици то као да не смета. На подијуму јој отворено спушта руку на дупе, а она не реагује. То испаде, као, нормално, јер, као, плешу. Тања је бесна на оно што јој изгледа као Веричина наивност и глупост. И таман док ексира ону вотку, црни је позива да и они заплешу. Она га гледа као највећу будалу, па му се ипак насмеши и пружи му руку. Он је тако дирљиво срећан да Тања чак помишља како би било да заборави на Верицу и овог кретена поведе код себе кући да се с њим пробуди у Божићно јутро. Од идеје одмах пожели да повраћа, савршено свесна да то нема никакве везе са алкохолом. Заправо, да није пијана, од те би идеје можда и повратила. Држећи се за руке, њих двоје праве тих тридесет-четрдесет корака до бине на којој риђи и Верица већ плешу. Очито задовољан што је већ други пар измамио на плес, ди-џеј одлучује да их гађа испрва спором и сентименталном песмом о Божићу, али песмом која после таквог увода добива необично брзе каскаде строфа у етно-ирском ритму те певљив и ефектан, такође брз, рефрен.

Током првог дела песме, риђи чврсто грли Верицу, буквално се утисне у њу и трља своје међуножје о њено. Спрам њега, црни је оличење пристојности: држи једну руку на Тањиним леђима, а другу на њеном рамену. Али Тања није концентрисана на плес, барем не на плес између црног и ње саме. Риђи сада са обе руке притишће Веричину стражњицу као да меси хлеб. Мелодија песме се већ убрзала, Верица би да се расплеше, али је манијак још држи у стискавцу. И као да јој је она вотка од пре три-четири минута сада ударила у главу и постала кап која прелива чашу свега попијеног те вечери, Тања се неконтролисано одваја од свог плесног партнера и насрће на риђег. Одгурује га од Верице све вичући: „Зар си толико жељан младе гузице, маму ли ти јебем!“ Риђи је у шоку и саплиће се да док се повлачи ходајући уназад, као рак. Оно што, међутим, Тања не очекује, а очито нису очекивали ни риђи ни црни је Веричина реакција. Јер кад Тања нападне риђог, Верица потпуно подивља, али не на риђег, него на Тању. Скаче на њу с леђа, вуче је за косу, гребе је ноктима. Тања покушава да одржи равнотежу, али не успева. Пада, па се макар длановима дочекује у паду, па не удара носом и лицем о патос. Покушава да устане док се Верица труди да је прикује уз под. Ако ништа друго, Тања је успела да се окрене, тако да су јој сада леђа на тлу. Верица јој седи на стомаку. Вриште једна на другу. Више вриште, а мање се туку. Гости с других столова их гледају као да гледају гладијаторски меч. Један конобар покушава да их раздвоји, али као невољко. Шанкер већ зове полицију. Кад су чули реч „полиција“, риђи и црни већ крећу по своје капуте и напуштају локал. Чим је туча започела, они су се згледали и без речи се мало одмакли од подијума. Имали су они неке планове, као што их у оваквим изласцима увек имају, али није баш да ће их се држати по сваку цену. Црвена линија им је њихова сопствена неугодност. Они би да им се посрећи, али олако. Кад се појави могућност срања, беже главом без обзира. У први мах размишљају да туча може да се оконча као тривијалан инцидент, али кад је позвана полиција, кад помишљају на легитимисање и остале официјелности, одједном се присећају да имају и паметнија посла. Толико им се жури да чак заборављају и да плате цех.

Полиција долази јако брзо. Биће да су патролирали околином. Тања је још на поду, Верица је још на њој, али су се смириле. Само убрзано дишу. Два полицајца им прилазе. Били су помало филмски пар, мајстор и шегрт: један од шездесетак година, други млађи од тридесет. Старији је био низак, с трбушином и вечитом цигаретом међу прстима. Млађи је изгледао као спортски тип, али не нарочито бистар. Је ли то могуће, помислила је Тања, ено их опет, Драган и Душко. Препознавање је, наравно, било обострано. Драган се театрално ухватио за главу.

– Шта је с вас две, јадне не биле. Сјебале се због лудог Руса, па се напиле и побиле?

И против своје воље, Тања поче да се смеје. Још више против своје воље, Верица јој се придружује. Смејући се, Верица устаје с Тања, па и Тања устаје с пода. Почињу да се грле као најбоље другарице.

Драган их гледа са симпатијом, док Душко озбиљно прича с конобаром. После Душко прилази Драгану па се нешто консултују. За то време Тања и Верица се грле, причају нешто прекидајући једна другу и свако мало помињу „те кретене“. Тања псује „твоје црвенкасто ђубре“, док Верица кроз церек додаје да ни Тањино „масно говно“ није ништа боље. Па се скупа смеју „тим мушким идиотима који се тако лако усеру у гаће“. Кад Тања предложи Верици да пођу код ње, она једва дочека да то прихвати уз коментар да се нада да у Тањиној домаћинској кући има алкохола, на шта ова одговара само брзим и вишеструким климањем главе.

Драган и Душко им заједно прилазе. Драган их гледа у очи једну по једну па проговара.

– Девојке, жао ми је, али мораћемо да вас приведемо. Телефонски позив је прошао кроз протокол у станици, па не можемо да то изигноришемо, нарочито што је конобар додатно истригерован тиме што ваши пратиоци нису платили цех, а тај, верујте ми, није уопште мали и боље вам је да се не нудите да га саме платите. Али третираћемо ово као пијанство и кршење јавног реда и мира. Неће бити тужбе, суда, ни било чега другог, само трежњење у станици у Мајке Јевросиме.

Тања и Верица се опет смеју. Говоре једна другој како ће бити „ортакиње с робије“. Не буне се и не јадикују док пратећи Драгана и Душка излазе из клуба и иду према полицијским колима. 

3.

У двадесет два сата и четрдесет минута, Шоне је закључао врата „Лијежа“. Милутин је већ морао стићи кући, размишљао. И био је срећан јер је, ето, могао да учини нешто за тог финог човека који му је био послодавац и за његову породицу. Барем завршни део Бадње вечери они ће провести скупа и скупа ће дочекати Божић.  

Шонету у детињству Божић није значио ништа. Отац му је био комуниста, мајка му је била муслиманка, па није ни имао од кога наследити интимну идеју о томе шта је овај празник. Део његовог смисла прелио се у Нову годину, али углавном онај мање важан део, онај комерцијални. Добро, у теорији, и концепт даривања је изворно Божићни, али баш у новогодишњем контексту у даривању није било ничег изван комерцијале. Мада, друштву су идеје које Божић носи потребне и друштво се труди, каткад и нертикулисано, да их сачува. Шоне се сећа да је у доба његовог детињства, док је ишао у ниже разреде основне школе, тридесет и први децембар официјелно називан „Дан дечије радости“. А дете и радост су можда кључни појмови митологије Божића.  

Знао је, наравно, да Божић постоји, али управо у дечијим формативним годинама, кад се ствари не капирају толико на когнитивном и апстрактном нивоу, колико некаквом асимилацијом утисака, био је збуњен разликом за коју ће годинама касније схватити да је посљедица постојања двају календара: јулијанског и грегоријанског. Са телевизије и филмова је знао да Божић долази  мало пре Нове године, а из искуства неких својих комшија и неке деце из школе зна да Божић долази у ствари после Нове године. А ти Божићи као да нису исти, први личи на Нову годину, а други и не толико.

После је, наравно, Божић постао државни празник и нерадни дан, после су некадашњи другови његовог оца наново откривали давно заборављене славе, али не и његов отац. Било је неко кратко време, кад му је било петнаест-шеснаест, кад је ваљда нагон ка групном припадању најјачи, чак и код тешких индивидуалаца и суштинских усамљеника као он, кад је замерао оцу што се не прилагоди новим временима и новим обичајима, кад се код родбине са очеве стране распитивао која је слава њихове породице, али га је брзо прошло. Почела је да му прија његово инокосност, издвојеност, разлика у односу на већину. То је осећање какво прија људима са уметничком вокацијом или од таквог осећања уметничка вокација можда и настаје.

Ипак, како су године пролазиле, почео је у њему да се јавља неки Божићни сентимент. Није то био ни сентимент из англоамеричких филмова, али ни бучни сентимент државног празника Републике Србије и нерадног дана. Да није било Нове године као Нове године, заправо би тридесет и први децембар односно први јануар били идеална календарска локација за његово Божићно осећање, таман ту на пола пута, на геометријској средини, између два Божића.  

На нивоу слика и атмосфере, његов Божић је био онај по грегоријанском календару, тој је био Божић његових културолошких референци, па и Јосиф Бродски је о том Божићу писао своје Божићне песме. С друге стране, на нивоу вредности и осећања, више је волео Божић по јулијанском календару, мање дречав и комерцијалан, више повезан, бар како се њему чинило, са хришћанским језгром и извором празника. 

Међутим, бит Божића је у заједници, бит Божића је у томе да ти је Божић кад је и твојим ближњима Божић. Отуд је интимно и Шоне као „прави“ Божић почео доживљавати онај седмојануарски, али је у њему углавном мислио у контексту слика и атмосфере двадесетпетодецембарског Божића.

Пре неколико година, гледао је неки документарац о Милутину Миланковићу и његовој реформи календара. За Миланковића је знао из имена новобеоградског булевара и преко лика са банкноте од две хиљаде динара. Ту је сазнао да су практично све православне цркве на свету усвојиле ту реформу, па да захваљујући том човеку скоро сви хришћани на свету, било католици, било православни, било протестанти, славе Божић истог дана – двадесет петог децембра. Изузетак су били Руси, Срби, Македонци, Грузијци те верници Јерусалимске патријаршије. Несрећни избегли Рус, да се није убио у Београду, можда нико не би ни схватио да се убио за Божић.

О томе размишља Шоне док полако корача према граду. Није поштено освестио зашто то ради, али зна да иде до мале руске цркве на Ташмајдану, дискретно наслоњене на Цркву светог Марка. За сваки Божић треба учинити нешто за неког другог, за неког ближњег, живог или мртвог. Шоне не може да се сети за кога би нешто учинио, па ће уместо мртвог Руса да оде до његове цркве.

У прошлом животу, док је живео од речи, од писања, Шоне је имао традицију да за сваки Божић преведе неку Божићну песму. Идеја је била скромнија варијација на традицију коју је самом себи наметнуо Јосиф Бродски. Он би, наиме, за сваки Божић написао песму. Шоне је за Божић Божићне песме – преводио. Неке су, наравно, биле и од Бродског.

Сећа се, прва песма коју је превео била је написана 25. децембра 1987, а он ју је превео двадесет година и четрнаест дана касније. Звала се „Божићна звезда“ и ишла је овако:

Било је хладно, у крају навикнутијем на врућине
него на хладноћу, на равнице више но на планине,
дете се родило у пећини да спаси свет овај;
дувало је како само у пустињи дува – с краја на крај. 

Њему се све чинило огромним: мајчине груди, пара што се помаља
из ноздрва говеда, Каспар, Балтазар, Мелхиор – света три краља,
њихових дарова хрпа уз одшкринута врата се сабила.
Он је био само тачка, но та тачка звезда је била. 

Оштро, без трептања, кроз бледе лутајуће облаке,
на дете у јаслама, из недођије далеке –
из дубине свемира, са самог краја, где нико не крочи –
звезда је гледала у пећину. Биле су то очеве очи.

Није то била једна песма Бродског коју је превео, али ју је као прву најбоље памтио. Неколико година касније превео је и песму која се звала само „Божић“, понешто сличну, а понешто и друкчију:

Није важно шта се око њих догађало; није важно
шта се олуја снежна трудила рећи дувајући снажно;
ни како им се препуним чинило дрвено здање;
па ни то што нису имали баш никакво имање;

јер најпре, били су заједно. И друго, најважније – следеће,
сад их је било троје. То убудуће значиће –
да што год да узгоје, скувају или добију помоћи –
делиће се на троје као ове ноћи.

Изнад њиховог таборишта, на небу, лењом и хладном,
што погнуло се како то већ ради велика ствар над малом,
горела је звезда, што баш од тог момента
није имала уточишта осим погледа детета.

Последње су жеравице пуцкетале у пламену.
Сад су сви спавали. Звезда неће личити на ниједну
другу, због свога дара, у надиру кад је,
да прихвати странца као свога ближњег.

Па се пита да ли је он за његовог живота прихватио Руса као свога ближњег или то ради тек сада, кад је овај мртав. Шоне зна шта је прави одговор па у глави већ тражи олакшавајуће околности. Њему последњих годину и десет месеци јесте тешко, али то није изговор.

Прошлог Божића превео је једну песмицу Венди Коуп:

За Божић дечица певају, а звона се истичу к'о прамац
Да нам се дланови и лица смрзну хладан ваздух је јамац
Срећне породице иду у цркву, празник је дружењу мамац
А све је то страшно одбојно, само ако си самац.

Пријала му је тада и краткоћа и садржај ове мале песме. Прија му заправо и сада. Прија му сада и већа краткоћа, Ако нешто буде преводио сутра, превешће Хардијеву песму о Божићу 1924. Она је још краћа; такође има четири стиха, али ти стихови имају мање слогова. Хардијева песма је још циничнија и још песимистичнија, али је мање интимна, а више политичка. А како време пролази, он лакше подноси било шта политичко, него ишта лично.

Претпрошла година је била најгора. Остао је без посла у новинама и остао је без Наде. Звала се заправо Надежда, али је мрзела своје име. Тврдила је да је нико никад није знао Надежда, осим мајке кад би нешто згрешила. Он је волео да је понекад ослови правим именом само да би је видео како бесни. Била је много слатка кад би била бесна, барем некад, барем у почетку.

Без Наде нема ни наде. Била му је мало чак и одвратна та стара и излизана игра речи, али шта да ради кад је била тачна. Кад ју је упознао, још је живела у студентском дому. Развлачила је апсолвентски стаж, није јој се одрастало. Студирала је на политичким наукама, на политикологији, али је већ помало волонтирала на Радио Београду. Ту је видела себе у будућности, у некаквом новинарском послу, али везаном за радио.

Након неколико месеци наговорио ју је да напокон оде из Студењака и пресели се код њега. Он је живео код „Баније“, зграда Радио Београда била јој је на пет минута. Ти дани и недеље и месеци након што се уселила били су као рај за земљи. Ни сам у сећању не зна кад им је било лепше: кад би изашли у град или кад би остали на гајби. Све им је било супер. Цео дан у кревету или кревет као врхунац провода након вечери проведене у вуцарању по кафанама и клубовима, заиста му је тешко данас да се одлучи шта је више волео.

И како то већ бива, не може да се сети конкретног дана кад нестаје рај. Зна кад рај настаје, али не зна кад нестаје. Како рече песник, ништа златно не опстаје. Нарочито је мучно, међутим, кад детаљно памтиш процес нестанка.

Можда је све почело оне вечери кад се вратио кући не чак ни толико касно, можда око један иза поноћи. Разменили су поруке пре пола сата, знао је да не спава, али, ето, правила се да спава. Он је био благо припит и добро расположен. Запио се с двојицом колега које је волео, а нису се пречесто виђали. Некад давно, пре десет и више година, радили су скупа у једном листу који већ неко време не постоји. Ова двојица су се паметно престројили и напустили новинарство више својом вољом, него стицајем околности па су колико-толико могли и да бирају нове професије. Један се преко онлајн курсева обучио за некакав информатички посао, па ради за Индијце. Други се вратио давно напуштеним докторским студијама етнологије, па је у међувремену постао професор на факултету. Није, дакле, та њихова седељка била никаква оргија. Присећали су се заједничких успомена, препричавали градске трачеве о ликовима који су им били заједнички познаници, гађали се вицевима и анегдотама. Пили су неко пиво, наравно, али не да се напију, него да разговор природније тече. Напослетку су тек на крају, како то већ бива с тим типом мушких разговора, дошли до актуелних личних аранжмана. Испоставило се да су се обојица недавно развели, мада ти разводи нису били исти. Кратко речено, једног је оставила жена, други је оставио жену. Ипак, обојица су били доста полупани, наоко парадоксално, други можда и више. Јер овај остављени је почео од депресије, па се постепено дизао. Други се надао да га чека нешто боље, а кад се испоставило да то не иде тако лако, почео је да сумња у избор који је направио. У поређењу са обојицом, Шонету се чинило да његова блиска будућност у идућих сат времена, кад се врати својој кући где га чека Нада представља ситуацију и више него завидну. И мада, наравно, не жели да му другови буду нерасположени, радује га овај детаљ у којем му је боље него њима. Јер на плану посла њима, очито, иде боље. Његова редакција је у кризи, као и већина редакција штампаних медија. Интерна шала како су им плате мале, али барем касне већ дуго није смешна. И тако се вратио кући весео, па му није засметало ни што се Нада прави да спава. Њему се дефинитивно не спава. Пали компјутер у дневном боравку и тражи нешто весело. Алгоритам зна шта он воли па му одмах нуди песму о човеку који иде куда год га ветар носи, а нарочито тамо где теку потоци вискија. По потоцима вискија се песма и зове.

И пушта песму заправо тихо, као да Нада заиста спава, али тај ритам је толико добар и толико заразан, да у седећем положају ипак плеше вртећи шакама и њишући рамена. Не слуша му се ништа друго, па иде рипит, рипит, рипит. У неком тренутку, Нада само завири у собу и добаци: „И није толико проблем што си ти алкохоличар, колико је проблем што романтизујеш алкохолизам.“ Он је још увек добро расположен, зове је да се врати, да заплешу, али она се враћа у спаваћу собу, па још залупи вратима. То га већ љути. И иде му генерално на живце та оптужба за алкохолизам. Кад ти неко тако нешто каже, нема шансе да се одбраниш. Чак да кажеш да ниси омирисао алкохол неко време, изгледаћеш као лечени алкохоличар, а не каже се случајно једном алкохоличар, увек алкохоличар. Ако кажеш да понекад попијеш, али да већина људи које познајеш пију више од тебе, испада да поричеш, а порицање је, зна се, један од симптома алкохолизма. Не, нема шансе да се одбраниш. Није народ улазуд смислио пословицу: Ако ти кажу да си пијан, а ти лези на земљу и ваљај се. И мада му то до малопре није падало на памет, мада му је било довољно да слуша песму о вискију јер га је пиво довољно омамило, он отвара боцу вискија која ко зна откад стоји у кухињском креденцу и насипа си поштену дозу. Љут је и у фазону је да ће те ноћи спавати на каучу у дневном боравку. Ипак, око пола четири се предомислио. Ушао је тихо у спаваћу собу. Нада је, чинило се, сада стварно спавала. Легао је поред ње и брзо се успавао.

Сутрадан су се обоје правили да се синоћ ништа није десило. Он јој је препричавао неке детаље из седељке са другарима, а она се искрено смејала, или је барем тако деловало. И можда и две недеље је тај инцидент изгледао као нешто што је сањао. Али онда су почели да се појављују ситни детаљи, наоко неприметни, који су указивали на то да се нешто неповратно променило. Као што Сведенборг каже да душа човекова после смрти најпре ни не схвати да се нешто променило, јер загробни живот страшно личи на предгробни, пошто се мењају само неке ситнице, као што Филип Кеј Дик тврди да је схватио да постоје паралелни светови кад је једанпут у глуво доба ноћи, а недуго након што се из једног стана преселио у други, па је у мрклом мраку панично тражио прекидач за светло испред тоалета, где је био у прошлом стану, уместо унутра, где се налазио сада, па је кад је схватио да напољу нема прекидача био сигуран да се затекао у паралелном свету, а кад се мало после сетио у чему је ствар, није одбацио идеју о паралелним световима, само се помирио с тим да је он засад остао у оном који му је познат, тако и Шоне од тих детаља склапа слагалицу новог стања. Оду њих двоје на вечеру, примера ради, попију скупа флашу вина и кад Нада тражи дезерт, а он, пошто не воли слатко, узме еспресо и коњак, она га накратко попреко погледа. Или, рецимо, он оде до маркета да узме хлеб, јогурт и неко воће, па успут узме и три-четири пива, па кад уђе у предсобље, а чује се циликтање стакла док флаше ударају једна о другу, она промрмља, као за себе, да кад чује ту јеку флаша да јој падне мрак на очи.

Испрва, он се труди да такве ствари игнорише. Онда више не може. Па су почеле свађе. Па су постале свакодневне. Па су почеле уцене. Па преговори. Па је мучнина сменила срећу. И као што се сећа да је песма о потоцима вискија била почетак, сећа се и да је песма о два смеђа ока била крај.

Шоне се у детињству бојао само две ствари: лифта и зубара. Кад је имао осам година, у време рестрикција струје и генерално непоузданијег снадбевања, затекао се у лифту у тренутку нестанка електричне енергије. Срећом био је са оцем и није био сам, али опет му је та епизода, боравка у потпуном мраку у сандуку ваљда мало већем од мртвачког остала у глави као неки случај протоклаустрофобије. Нешто мало касније, кад су почели да му се кваре стални кутњаци, а у то време зубари нису били склони локалним анестезијама, неколико пута је на зубарској столици доживео најгоре болове свог младог живота.

Временом је интензитет фобија бледео, али никад нису потпуно нестале. Јер у огромној већини случајева, Шоне избегава лифт. Ако иде на спрат нижи од осмог, рецимо, не пада му на памет да иде лифтом. Али има случајева кад се лифтом практично мора, као, рецимо, кад идеш на врх „Београђанке“. И онда Шоне стисне зубе, уђе и издржи. А можда баш због тог силног стискања зуба, ови га често боле. Он зубару, међутим, иде тек кад тај бол постане заиста неиздржив.

Једног јутра, баш рано, пробудила га је зубобоља. Испод болног зуба, на деснима је имао оток. Попио је бруфен, па се мало смирила. Па је опет почело да боли, па опет бруфен, па поново, па поново, док више није деловало. Што је најгоре, престало је да делује сутрадан око десет увече. Тад је преломио да ујутро иде код зубара, али требало је дочекати јутро. Нема шта није покушавао: да једе јако љуту храну да би анестезирао уста, да пуши цигарету претходно посуту шећером, да хлади зуб ледом у кеси наслоњеној на образ, да попије довољно алкохола да заспи од пијанства кад већ не може друкчије. У једном моменту док је пио пиво, осетио је чудан укус, понешто метални. Укус је био толико чудан, да у први мах није ни приметио да је престало да га боли. Такође, више није било отока, оток је пукао, па је гној исцурео и бола је нестало.

Све док је трајао бол, чинило му се да код Наде не види ни мрву сућути и солидарности. Говорила му је да је сам крив, да она иде код зубара најмање два пута годишње, без обзира што и нема никаквих проблема, да је превенција најважнија, да се понаша као примитивац и сељачина.

Напослетку је, без икакве нарочите бриге, бар се њему тако учинило, отишла да спава. То је било нека два или три сата пре него је бол уминуо, па је и он могао да се повуче на починак. Она се пробудила пре, али је била бучна, па се и он пробудио. Питао ју је иронично, још сав бунован, је ли могла бити гласнија, а она је хладно одговорила да му је свакако боље да устане и да иде зубару. Бесно је добацио да сада није хитно, на шта је она скоро добила нервни слом. Почела је да виче да је боље да и не иде зубару, да су му зуби неким чудом многи бољи него што је заслужио и да је свакако крајње време да их учини додатно сличним зубима „оног твог идола“, како је додала, „оне ружне ирске пијандуре“. И Шоне се у трену разбудио, па је кренуо да вређа њу, „безосећајну малограђанску кучку“. А она је очито била спремна и псовала је све лепо по реду, његову аутодеструктивност, романтизовање патње, метафизички песимизам, Шопенхауера и „ону одвратну досадну песму о два смеђа ока“. Кад сечеш последњи чвор, боље је бити хладан. Тихим гласом и смиреним тоном, рекао јој је: „Ти, душо, јеси смеђоока, али никад нисам мислио на тебе кад бих то слушао и певушио“.

И то је заправо био крај, мада је агонија трајала још неколико дана, али се више тицала практичних питања селидбе и разлаза. Кад се и то напокон завршило, његова редакција се захвалила на сарадњи свима који нису писали промотивне текстове, таблоидне пикантерије и памфлете параполитичког садржаја. Наравно да је на листи за одстрел он био први.

Кад јој рекао оно за песму о смеђим очима, тада заправо и није лагао. То ти је мушко проклетство, никад не машташ о очима које су ту. Сада је, међутим, слушајући ту песму, мислио само на њу. А што је најгоре, то није била једина песма због које би мислио на њу. Још чешће би то бивало кад је слушао „Њујоршку бајку“.

Та песма, она је била његов бели кит, а кад је реч о препевима песама о Божићу. Песме које се певају увек су теже за превод, пошто човека подсвесно мучи и мелодија, не само ритам и шема римовања, а овде је постојала и додатна компликација због силних локализама, због помињања народних песама превод чијих наслова на српском не значи ништа, односно због скраћеница које у преводу опет нису имале ту препознатљивост. Најгора ствар код превода песме је кад мораш да убацујеш фусноте, а за ову му се чинило да је без фуснота непреводива.

Али откад је живео сам, опсесивно ју је слушао. На интернету има много верзија, а он је нарочито волео оне снимљене уживо, оне на којима се види динамика између Шејна и Кирсти Мекол. Знао је добро ту причу како је њен тадашњи муж Стив Лиливајт довео Кирсти у студио само да сниме пробну верзију да чују како ствар звучи са женским вокалом, а да после Шејн није желео да женски део пева било ко други. Кирсти је, међутим, била велика тремашица и заправо није волела да наступа пред људима. На снимцима се често види та њена нервоза, у начину на који се држи за микрофон, у начину на који гестикулира, у начину на који гледа у Шејна тражећи подршку.

Понекад кад заборави на трему, а то је обично у оном делу песме кад се вређају међусобно, тада је најслађа. А све у песми, па и то вређање, подсећа Шонета на Наду и њега. И као у песми, само би да се окрене ка зиду и да мисли на њу. Те су мисли по правилу бивале болне, па би од бола бежао у алкохол.

Има још једна ствар због које Кирсти увек учини да помисли на Наду. Њих две су физички доста сличне, имају исти облик лица, скоро идентичне очи и усне те генерално исти тип грађе; наоко нејаке жене, али суштински снажнији карактери од било којег мушкарца. И кад год се сети како с једва четрдесет година, Кирсти Мекол погинула, скоро му сузе крену. Било је седам дана пре Божића, била је са синовима у Мексику, пливали су и ронили. Некакав дивљак у глисеру, кршећи све прописе о брзини појавио се ниоткуда и умало ударио у њеног сина Џејмија. Она је била близу и успела је да га одгурне, али није успела да сама избегне ударац. Умрла је спасавајући своје дете.

Нада је желела децу, а он је увек одгађао разговор о томе. Сада је знао да ће она децу рађати неком другом. Неко други ће с њом тој деци куповати поклоне за Божић, а он ће евентуално да преводи поезију, ако му алкохол дотад не спржи мозак.

И док иде према Ташмајдану, одједном има страшну потребу да попије нешто. Има тај један згодан локал у Улици Двадесет и седмог марта где не би требало да је гужва и где је добра музика, тамо би могао да сврати. Попиће два-три пића, па ће да продужи до цркве, мада и не зна шта ће тамо. Али, ето, све је боље од повратка у празну кућу, у кућу где га чека само мала сијалица у празном фрижидеру.

Па улази у кафану, седа за шанк и наручује дупли виски. Да, претходно је пио ракију, али ово је ипак Шејну у част. Бродски је негде рекао да је почео да пише на енглеском језику желећи да се на тај начин приближи човеку који му је био узор у животу, песнику Вистану Хјуу Одну; Шоне сада пије виски из сличног разлога.

Има људи који воле да се хвалишу како могу пуно да попију. Није да и Шоне понекад не спада у ту категорију. У већини тих прича, међутим, прешућује се један важан детаљ. Ако неко каже да је једне вечери попио флашу вискија, нипошто није свеједно да ли је та пијанска сесија трајала два, три, четири или пет сати. Кад човек брзо пије, тад се најгоре напије. И блекаут је тада скоро па неизбежан. Човек се не сећа шта се десило јер је центар у мозгу у којем се краткорочна меморија претвара у дугорочну ресетован. Отуд је нереалан онај филмски клише да се човек накнадно сети онога што му се десило у тешком пијанству. Не можеш да призовеш успомену која се никад није ни створила.

Оно чега се Шоне сећа из те кафане пре блекаута је да је у неких сат времена попио четири-пет дуплих вискија. Пријатељски је ћаскао с барменом. Памти и да се локал полако празнио како се ближила поноћ. Памти и тренутак кад су се поклопиле казаљке и кад је сам себи рекао како, ето, дође још један Божић. Осим њега и шанкера, у локалу је тада био још један пар за столом у углу те тројица средовечних мушкараца који су гласно причали на енглеском.

Ту му се негде прекида филм. Рупа траје неких сат, сат и по, времена. Зна да је мирно седео за  шанком, да је поноћ тек била прошла и све је било мирно, Божићно-идилично. У тренутку у коме му се сећање враћа, он седи за једним од столова ближе вратима, с њим су за столом два полицајца који су му однекуд познати, а конобар га шанкер га љутио посматра с два-три метра удаљености. И да, под је препун срче, разбијених чаша, флаша и кригли. Чак је и једно зидно огледало напукло.

Полицајац Драган врти главом и каже Душку како је ово очито ноћ поновних сусрета и како из тога не треба превише тога да закључи пошто полицијски посао не врви толико коинциденцијама. Па се обраћа Шонету говорећи му како делује да се мало опоравио, па ће сада можда боље разумети шанкеров исказ. Шоне клима главом, а Драган даје знак Душку. Душко нешто притишће по телефону, па се из апарата необично гласно зачује шанкеров глас. Говорио је како је тај господин ушао у локал можда око једанаест сати, да је врло брзо пио жестока алкохолна пића, али да није деловао ни најмање агресивно и ни по чему није могао помислити  да ће с њим имати проблема. Како је, међутим, кад се локал потпуно испразнио, односно кад је остао као последњи гост, након што му је саопштио да има времена за још једну туру, мада је заправо већ требао да затвори, али, ето, био му је симпатичан и видео је да му је због нечега тешко, овај тражио да му уз још један дупли виски пусти песму. Музика је већ раније била искључена, ту су прописи јако строги, али је он, опет из симпатије, био спреман да му јако тихо испуни и музичку жељу. Кад је песма кренула, тражио је да иде гласније. Шанкер је чак мало и појачао. Он је почео да виче да мора гласније. Шанкер је покушао да га смири. Господин је тада кренуо да уђе у шанк. Он је хтео да га спречи, али овај га је грубо одгурнуо. Затим је успео да појача тон, па је све кроз сузе, узимао чаше и разбијао их бацајући их ка поду или ка зидовима. Шанкер је признао да се мало уплашио је му је господин деловао потпуно махнито, па се повукао до тоалета одакле је с мобилног телефона позвао полицију. Кад се вратио, иста песма је ишла од почетка, али је господина бес већ био попустио. Већ је седео на столици на којој и сада седи све јецајући.

Драган га је питао има ли нешто у овом исказу што би хтео да демантује. Шоне је одмахнуо главом. Драган је запалио цигарету и погледао га у очи.

– Слушај, друже. Жао ми је, али морамо да те одведемо до затвора да се отрезниш. Ја ћу за остало да ти прогледам кроз прсте, али ти за дан-два дођи овамо и договори се с газдом да му покријеш штету. Неће то бити неке много велике паре.  И извини се колеги конобару, бар ти знаш да је то зајебан посао и не треба ти нека будала да ти га додатно компликује, нарочито јер ти ниси будала. Идемо сада.

Устао је, па су устали и Душко и Шоне. Док се смештао на задње седиште, Шоне је једва суспрезао смех. Успео је, ето, да се приближи Шејну, да у некој ствари буде и јачи од њега. Јер Шејн је Бадњу ноћ провео у затвору само у песми, а он ће у стварности.

Стигли су до станице у Улици Мајке Јевросиме. Док су га водили према његовој ћелији, у једној успутној му се учинило да види оне две жене што су биле у „Лијежу“ пре само који сат, кад се Рус убио, Тању и ону младу. Помислио је да му се привиђа свестан да у крви мора имати још много алкохола.

Узели су му новчаник и телефон, али не и оловку и блок. Сетио се како је Ђилас у затвору преводио Милтона. Помислио је како би и он могао покушати да преведе нешто што зна напамет. И онда се однекуд, из даљине, зачула мелодија оне песме коју је написао онај Словенац, а која је у народу добила статус старе народне. Па се сетио праксе у којој се песма не преводи дословно,  него се прилагођава новом контексту. И онда је мало пре свитања у блоку већ имао нешто исписано. После је мирно чекао да звона почну да звоне. 

Бадње је вече, душо
У притвору за пијанце
Један маторац ми каже ово му је задњи Божић
Па  затим запева
Да је Ђурђевдан, а да он није,
А ја се окренем ка зиду
И о теби кренем да снивам

Убо сам тикет
С квотом сто осамнаест
И имам осећај
Ова година је наша, знај
Срећан Божић, мила
Волим те,
Видим боље дане
Што долазе за тебе и за мене

Сплавови су тамо велики ко бродови
А реке су златне ко краљевски престо
Кад кошава дува мрзну ти се кости
За старе људе ту баш није место
Кад си ме узео  за руку
У хладно Бадње вече
Чврсто си ми обећао
Преда мном ће да клече

Био си презгодан
Ти си била прелепа
Краљица Београда
Кад је музика стала
Сви су тражили још
Около се мотао Преле
Локални алкоси задњу туру деле
Ми се љубимо на уличном углу
Па котрљамо ноћ као куглу

Дротови из Кеве Јевре
Певали су Пукни Зоро
А звона су звонила
У Божићно јутро

Ти си кретен
Ти си будала
Ти си стара курва распала
Што цео дан лежи ко леш
Ти си ђубре, рђав федер,
Ти си јевтин вашљив педер,
Срећан ти Божић, срећан не био,
Дабогда нам скупа овај последњи био.

Дротови из Кеве Јевре
Певали су Пукни Зоро
А звона су звонила
У Божићно јутро

Могао сам да будем неко
Па то је могао свако
Украо си ми снове
Кад сам те први пут срела
Још их чувам, душо
Са својим сновима их држим
Не могу овде сам да се пржим
Своје сам снове око тебе саградио

Дротови из Кеве Јевре
Певали су Пукни Зоро
А звона су звонила
У Божићно јутро

Београд-Беч-Београд-Травник
(Новембар 2023.-Јануар 2024.)