Стварање лажних сећања: Како се сугестијом и дезинформацијама могу створити „сећања“ на догађаје који се никада нису догодили štampaj

Године 1986. Надин Кул, болничарка из Висконсина, обратила се психијатру тражећи помоћ како би се изборила са сопственом реакцијом на трауматичан догађај који је доживела њена ћерка. Током терапије психијатар је користио хипнозу и друге сугестивне технике како би извукао на површину потиснута сећања на злостављање које је Кулова, наводно, доживела.

Током тог процеса Надин Кул је постепено поверовала да је потиснула сећања на то да је била припадница сатанистичког култа, да је јела бебе, била силована, имала сексуалне односе са животињама и била приморана да гледа убиство своје осмогодишње пријатељице. Почела је да верује да у себи има више од 120 личности – деце, одраслих, анђела, па чак и једну патку – а све зато што је, како јој је речено, у детињству била изложена тешком сексуалном и физичком злостављању.

Психијатар је над њом изводио и егзорцизaм. Један од њих трајао је пет сати и укључивао прскање светом водицом и повике којима је од Сатане захтевано да напусти тело Надин Кул.

Када је Кулова коначно схватила да су јој усађена лажна сећања, тужила је психијатра због несавесног лечења. У марту 1997, после пет недеља суђења, спор је окончан вансудским поравнањем у износу од 2,4 милиона долара.

Надин Кул није једина пацијенткиња код које су се као последица спорних терапијских поступака развила лажна сећања. У Мисурију је 1992. године Бет Радерфорд током терапије, уз помоћ саветника при цркви, дошла до наводно потиснутог сећања да ју је отац, иначе свештеник, редовно силовао од седме до четрнаесте године, док му је мајка понекад помагала држећи је да се не би отимала.

Под вођством терапеута, Радерфордова је развила и сећања на то да јој је отац два пута направио дете и натерао је да сама изврши побачај жичаном вешалицом за одећу. Када су оптужбе доспеле у јавност, отац је морао да напусти свештеничку службу. Међутим, каснији лекарски преглед ћерке је показао да је она са двадесет две године још била девица и да никада није била трудна. Ћерка је тужила терапеута, и 1996. добила милион долара на име поравнања.

Отприлике годину дана раније, две пороте су донеле пресуде против једног психијатра из Минесоте кога су бивше пацијенткиње, Винет Хаман и Елизабет Карлсон, оптужиле да им је усадио лажна сећања. Под хипнозом и дејством натријум-амитала (тзв. „серума истине“), као и након што су им даване погрешне информације о начину на који памћење функционише, оне су почеле да се „сећају“ стравичног злостављања које су над њима наводно починили чланови њихових породица. Пороте су Хамановој досудиле 2,67 милиона, а Карлсоновој 2,5 милиона долара одштете на име претрпљене патње.

У сва четири случаја жене су током терапије развиле сећања на злостављање у детињству, да би касније порекле њихову аутентичност. Како можемо да утврдимо да ли су сећања на злостављање у детињству истинита или лажна? Без потврде из независних извора веома је тешко разликовати лажна од истинитих сећања. Штавише, у овим случајевима су нека сећања била су у супротности с физичким доказима – попут изричитих и детаљних сећања на силовање и побачај у случају у којем је лекарски преглед потврдио да је жена и даље невина.

Како је могуће да људи стекну тако сложена и уверљива, али лажна сећања? Све већи број истраживања показује да се, под одговарајућим околностима, неким људима релативно лако могу усадити лажна сећања.

Моја истраживања о томе како се сећања могу изобличити почела су још почетком седамдесетих година, када сам проучавала такозвани „ефекат дезинформација“. Ове студије показују да, када људи који су били сведоци неког догађаја касније буду изложени новим и обмањујућим информацијама о њему, њихова сећања често бивају изобличена.

У једном од експеримената учесници су гледали инсценирани судар аутомобила на раскрсници на којој се налазио знак „стоп“. Након тога, половини учесника је сугерисано да се на раскрсници заправо налазио знак „обавеза пропуштања возила“. Када су их касније питали ког се саобраћајног знака сећају, они који су били изложени тој сугестији углавном су тврдили да су видели знак „обавезе пропуштања возила“. Насупрот њима, они који нису добили лажну информацију много су тачније памтили који се знак заиста налазио на раскрсници.

Моји студенти и ја спровели смо више од двеста експеримената у којима је учествовало преко 20.000 људи, а који документују како изложеност дезинформацијама доводи до изобличавања памћења. У овим истраживањима, на пример, људи су се „сећали“ великог, упадљиве штале у сеоском пејзажу у којем заправо није било ниједне грађевине; који се нису налазили у сценама које су гледали; белог аутомобила на месту злочина, иако је био плав; па чак и Мини Маус, иако су заправо видели Микија Мауса.

Сви ови експерименти показују да дезинформације могу на предвидљив, а понекад и веома снажан начин, да измене оно чега се човек сећа.

Дезинформације могу продрети у наша сећања кроз разговор с другим људима, током сугестивног испитивања или када читамо или гледамо медијске извештаје о неком догађају коме смо можда и сами присуствовали. После више од две деценије истраживања моћи дезинформација, истраживачи су много тога сазнали о околностима које људе чине подложним изменама сећања. Сећања се, на пример, лакше мењају када проток времена омогући да првобитно сећање избледи.

Лажна сећања из детињства

Једно је изменити један или два детаља у иначе очуваном сећању, а сасвим друго усадити лажно сећање на догађај који се никада није догодио. Да бисмо проучили лажна сећања, моји студенти и ја најпре смо морали да пронађемо начин да усадимо псеудосећање које код испитаника не би изазвало превелики емоционални стрес – ни током стварања лажног сећања, ни онда када бисмо им открили да су намерно били обманути. Ипак, желели смо да покушамо да усадимо сећање на догађај који би, да се заиста догодио, био бар донекле трауматичан. 

Моја сарадница Жаклин Е. Пикрел и ја одлучиле смо да покушамо да усадимо конкретно сећање на то да се особа, када је имала отприлике пет година, изгубила у тржном центру или великој робној кући. Ево како смо то извеле.

Од својих испитаника – 24 особе старости од 18 до 53 године – затражиле смо да покушају да се присете догађаја из детињства о којима нам је претходно испричао неко од њихових родитеља, старији брат, сестра или неки блиски рођак. За сваког учесника смо припремиле књижицу са причама од по једног пасуса о три догађаја која су му се заиста догодила и једном који се није догодио.

Лажни догађај конструисале смо на основу података о једном могућем одласку у куповину које нам је дао рођак испитаника, а који је такође потврдио да се учесник, у ствари, није изгубио када је имао око пет година. Сценарио „изгубљен у тржном центру“ обухватао је следеће елементе: дете је дуже време било изгубљено, плакало је, једна старија жена му је притекла у помоћ и утешила га,  а затим је уследио поновни сусрет са породицом.

Пошто би прочитали сваку причу из књижице, учесници су записивали чега се сећају у вези с тим догађајем. Ако се нису сећали ничега, речено им је да напишу: „Не сећам се овога.“

У два накнадна интервјуа рекле смо учесницима да желимо да испитамо колико детаља могу да се сете и у којој мери се њихова сећања подударају са сећањима њихових рођака. Пасуси у којима су догађаји били описани нису им читани дословно, већ су им поједини делови били понуђени као подсетници за призивање сећања.

Учесници су се одмах након првог читања књижице, као и у оба накнадна интервјуа, сетили нечега у вези са 49 од 72 стварна догађаја (68 одсто).

Након читања књижице, седморо од 24 учесника (29 одсто) делимично се или у потпуности „сетило“ лажног догађаја који смо за њих конструисале, а у два накнадна интервјуа шесторо учесника (25 одсто) и даље је тврдило да се сећа измишљеног догађаја.

Статистички посматрано, постојале су извесне разлике између истинитих и лажних сећања: учесници су користили више речи када су описивали стварна сећања, а оцењивали су их и као нешто јаснија. Али када би неки посматрач слушао многе од наших учесника како описују догађај, било би му заиста тешко да утврди да ли је реч о истинитом или лажном сећању.

Наравно, изгубити се, ма колико било застрашујуће, није исто што и бити злостављан. Али истраживање „изгубљени у тржном центру“ не бави се стварним искуствима људи који су се изгубили; оно се бави усађивањем лажних сећања на то да су се изгубили. Овај експериментални модел показује један од начина на који се лажна сећања могу усадити и представља корак ка разумевању начина на који се нешто слично може догодити у стварним животним околностима.

Штавише, истраживање пружа доказе да се људи могу навести да своју прошлост памте на различите начине, па чак и да буду навођени да се „сете“ читавих догађаја који се никада нису догодили.

Истраживања спроведена у другим лабораторијама, у којима је примењен сличан експериментални поступак, дала су сличне резултате. На пример, Ајра Хајман, Трој Х. Хазбенд и Ф. Џејмс Билинг са Универзитета Западни Вашингтон затражили су од студената да се присете догађаја из детињства о којима су истраживачима испричали њихови родитељи. Студентима је речено да се истраживање бави тиме како се људи различито сећају заједничких искустава.

Поред стварних догађаја о којима су известили родитељи, сваком учеснику је представљен и један лажни догађај – боравак преко ноћи у болници због високе температуре и могуће упале уха, или рођенданска прослава с пицом и кловном – који се наводно догодио када су имали око пет година. Родитељи су потврдили да се ниједан од тих догађаја заправо није догодио.

Хајман је утврдио да су се студенти током првог интервјуа у потпуности или делимично присетили 84 одсто стварних догађаја, а током другог 88 одсто. У првом интервјуу се ниједан учесник није сетио лажног догађаја, али је у другом интервјуу двадесет одсто њих рекло да се нечега у вези с тим измишљеним догађајем ипак сећа.

Један учесник коме је представљена прича о хитном смештању у болницу касније се „сетио“ лекара, медицинске сестре и пријатеља из цркве који га је посетио у болници.

У другом истраживању Хајман је, поред стварних догађаја, учесницима представио и другачије измишљене догађаје – на пример да су на једној свадби случајно просули чинију пунча по младином оцу и мајци или да су морали да напусте продавницу када се грешком активирао систем противпожарних прскалица на плафону.

И овога пута се током првог интервјуа ниједан учесник није сетио лажног догађаја, али се у другом интервјуу 18 одсто њих „сећало“ нечега у вези с њим, а у трећем чак 25 одсто.

На пример, када су једног учесника током првог интервјуа питали о измишљеном догађају са свадбе, он је рекао: „Немам појма. Никада раније нисам чуо за то.“

У другом интервјуу, међутим, исти учесник је рекао: „Свадба је била на отвореном и мислим да смо трчали унаоколо и преврнули нешто, ваљда чинију са пунчом или тако нешто, направили велики неред и, наравно, добили грдњу због тога.“ 

Инфлација маште

Откриће да спољашња сугестија може довести до стварања лажних сећања из детињства помаже нам да разумемо процес настанка таквих сећања. Природно је запитати се да ли се резултати ових истраживања могу применити и на ситуације из стварног живота, као што су полицијско испитивање или психотерапија.

Иако снажна сугестија можда није уобичајена током полицијског испитивања или психотерапије, понекад се јавља у облику вежбе замишљања. На пример, покушавајући да издејствују признање, полицијски истражитељи могу затражити од осумњиченог да замисли како је учествовао у неком кривичном делу. Неки стручњаци за ментално здравље подстичу пацијенте да замишљају догађаје из детињства како би на тај начин повратили наводно потиснута сећања.

Истраживања спроведена међу клиничким психолозима показују да 11 одсто њих својим клијентима саветује да „пусте машти на вољу“, док им 22 одсто говори да „дају машти потпуну слободу“.

Терапеуткиња Венди Малц, ауторка популарне књиге о сексуалном злостављању у детињству, залаже се за то да се пацијенту каже: „Проведите неко време замишљајући како сте били сексуално злостављани, не бринући о томе да ли је то тачно, да ли ишта можете да докажете или да ли ваше замисли имају смисла... Поставите себи... следећа питања: Које је доба дана? Где се налазите? У затвореном простору или напољу? Шта се дешава? Да ли је с вама једна особа или их је више?“

Малцова даље препоручује терапеутима да наставе да постављају питања попут: „Ко би највероватније могао бити починилац? У ком периоду живота сте били најрањивији на сексуално злостављање?“

Све чешћа употреба оваквих вежби замишљања навела је мене и неколико мојих колега да се запитамо о њиховим последицама. Шта се дешава када људи замишљају искуства из детињства која им се заправо нису догодила? Да ли замишљање неког догађаја из детињства повећава уверење да се он заиста догодио?

Да бисмо то испитали, осмислили смо поступак у три фазе. Најпре смо од испитаника затражили да процене колика је вероватноћа да су им се одређени догађаји догодили током детињства. На списку је било четрдесет догађаја, а сваки је оцењиван на скали од „сигурно се није догодио“ до „сигурно се догодио“.

Две недеље касније затражили смо од учесника да замисле да су доживели неке од тих догађаја. Различити испитаници добили су задатак да замишљају различите догађаје. После извесног времена учесницима је поново дат првобитни списак од четрдесет догађаја и затражено им је да процене колика је вероватноћа да им се сваки од њих заиста догодио.

Размотримо једну од тих вежби замишљања. Учесницима је речено да замисле како се после школе играју у кући, чују необичан звук напољу, потрче ка прозору, спотакну се, падну, испруже руку и њоме разбију прозор. Поред тога, постављали смо им питања попут: „О шта сте се спотакли? Како сте се осећали?“

У једном истраживању, 24 одсто учесника који су замишљали сценарио с разбијеним прозором касније је исказало веће уверење да им се тај догађај заиста догодио, док је међу онима од којих није тражено да замишљају тај догађај само 12 одсто накнадно проценило да је већа вероватноћа да се он заиста догодио.

Тај ефекат, који називамо „инфлацијом маште“, уочили смо код свих осам догађаја које су учесници замишљали.

Постоји више могућих објашњења. Очигледно је могуће да сам чин замишљања учини да нам неки догађај делује познатије, па ту познатост онда погрешно повезујемо са сећањем на детињство, уместо са чињеницом да смо га замишљали. Таква забуна око извора сећања – када човек не памти одакле му нека информација – може бити нарочито изражена када је реч о давно проживљеним искуствима из детињства.

Истраживања Лин Гоф и Хенрија Л. Родигера III са Универзитета Вашингтон, која су се бавила недавним искуствима, а не искуствима из детињства, још непосредније повезују замишљене радње са стварањем лажних сећања.

Током прве сесије истраживачи су учесницима давали упутства да изведу одређену радњу, да замисле како је изводе или да само саслушају опис радње и не учине ништа друго. Радње су биле једноставне: куцнути по столу, подићи хефталицу, сломити чачкалицу, прекрстити прсте, преврнути очима.

Током друге сесије од учесника је затражено да замисле неке од радњи које претходно нису извели. У завршној сесији одговарали су на питања о томе које су радње заиста извели током прве сесије.

Истраживачи су установили да што су учесници више пута замишљали радњу коју нису извели, то су били склонији да се „сете“ да су је заиста извели.

Немогућа сећања

Веома је мало вероватно да одрасла особа може да се присети истинских епизодних сећања из прве године живота, делом и зато што хипокампус, који има кључну улогу у стварању сећања, у том узрасту још није довољно развијен да би могао да формира и складишти дуготрајна сећања која би се могла призвати у одраслом добу.

Поступак за усађивање „немогућих“ сећања на искуства из периода непосредно после рођења развили су Николас Спанос и његови сарадници са Универзитета Карлтон. Испитаници су навођени да поверују како имају добро координисане покрете очију и развијену способност визуелног истраживања околине, вероватно зато што су рођени у болницама у којима су изнад креветаца за бебе висиле шарене покретне играчке.

Да би се проверило да ли су заиста имали такво искуство, половина учесника била је подвргнута хипнози, током које су регресирани на дан након рођења, а затим упитани чега се сећају. Друга половина учествовала је у поступку „вођеног мнемоничког реконструисања“, који је подразумевао враћање у рани узраст, као и активно подстицање испитаника да поново створе искуства из најранијег детињства тако што ће их замишљати.

Спанос и његови сарадници установили су да је огромна већина испитаника била подложна овим поступцима усађивања сећања. И учесници под хипнозом и они који су прошли кроз вођени поступак пријављивали су сећања из најранијег детињства. Изненађујуће, учесници из вођене групе чинили су то чак и чешће – 95 према 70 одсто.

Обе групе су се у релативно великом проценту „сећале“ шарене играчке изнад кревеца – 56 одсто учесника из вођене групе и 46 одсто оних који су били под хипнозом. Многи учесници који се нису сећали играчке присећали су се других ствари, попут лекара, медицинских сестара, јаког светла, креветаца и маски.

Такође, у обе групе, међу онима који су пријавили сећања из најранијег детињства, 49 одсто је сматрало да су то стварна сећања, док је свега 16 одсто тврдило да су у питању само фантазије.

Ови налази потврђују резултате ранијих истраживања која су показала да се многи људи релативно једноставним поступком могу навести да створе сложена, живописна и детаљна лажна сећања. Хипноза за то очигледно није неопходна.

Како настају лажна сећања

У истраживању „изгубљен у тржном центру“, до усађивања лажног сећања долазило је када би друга особа, обично члан породице, тврдила да се догађај заиста одиграо. Потврда неког догађаја од стране друге особе може бити веома моћан начин усађивања лажног сећања. Заправо, већ и сама тврдња да смо видели некога како нешто чини може ту особу навести да лажно призна да је учинила нешто за шта није крива.

Овај ефекат је показан у једном истраживању Сола М. Касина и његових сарадника с Вилијамс колеџа, који су испитивали реакције људи лажно оптужених да су оштетили рачунар притиском на погрешан тастер.

Недужни учесници су у почетку порицали оптужбу, али када је једна сарадница истраживача рекла да их је видела како то чине, многи су потписали признање, прихватили осећај кривице за тај поступак и потом почели да измишљају детаље који су били у складу с тим уверењем.

Ови налази показују да лажни инкриминишући докази могу навести људе да прихвате кривицу за дело које нису починили, па чак и да развију сећања која поткрепљују њихов осећај кривице.

Истраживања почињу да нам пружају увид у то како се код одраслих стварају лажна сећања на целовита, емоционално снажна искуства у којима су они наводно лично учествовали.

Најпре, постоји друштвени притисак на појединца да се нечега сети. На пример, истраживачи могу у извесној мери притискати учеснике да у оквиру експеримента дођу до некаквих сећања. Друго, када људи имају тешкоћа да се нечега сете, може их се отворено подстицати да конструишу сећање замишљањем догађаја. И најзад, могу бити подстицани да не размишљају о томе да ли су њихове конструкције стварне или нису.

Стварање лажних сећања највероватније је онда када су присутни ови спољашњи фактори – било у експерименталним условима, било током терапије или у свакодневном животу.

Лажна сећања настају комбиновањем стварних сећања са садржајем сугестија које добијамо од других људи. Током тог процеса човек може заборавити одакле је одређена информација потекла. То је класичан пример забуне око извора сећања, при којој се садржај информације одваја од њеног извора.

Наравно, чињеница да код неких људи можемо усадити лажна сећања из детињства ни на који начин не значи да су сва сећања која се појаве након сугестије нужно лажна. Другим речима, иако експериментална истраживања стварања лажних сећања могу изазвати сумњу у веродостојност давно потиснутих сећања, попут сећања на поновљене трауме, она их ни на који начин не оповргавају.

Без потврде из независних извора, чак и најискуснији стручњак може учинити врло мало како би поуздано разликовао истинита сећања од оних која су усађена сугестијом.

Тачни механизми којима се таква лажна сећања стварају тек треба да буду подробније истражени. Још много тога морамо да сазнамо о степену уверености у таква сећања и о особинама лажних сећања створених на овај начин. Такође морамо да откријемо који људи су нарочито подложни оваквим облицима сугестије, а који су на њих отпорни.

Док настављамо ова истраживања, важно је да озбиљно схватимо упозорење које произлази из података до којих смо већ дошли: стручњаци за ментално здравље, као и сви други који раде с људским сећањима, морају бити свесни колико снажно могу утицати на то како се људи присећају догађаја, као и колико је неопходно бити уздржан у ситуацијама у којима се машта користи као средство за враћање наводно изгубљених сећања.