Ни код куће кући, а камоли другде: Шабан Шаулић, певач радикалних народњака štampaj

Народна музика, традиционална, новописана, уметничка и естрадна, развијала се ипак некако органски и у складу с временом и околностима. Скокови су били технолошки, по законима историје и друштва, а промене је доносио наравно таленат, надарени појединци који су се развијали унутар тренутка културе, у такозваном духу времена. Шабан Шаулић донео је пак прелом, ишчашење, рез. Малу револуцију чак. Можда и контрареволуцију.

Донео је начин и стил певања необичан и источњачки - не може се рећи другачије - с мелизмама које су се као арабеске развијале до екстрема, певане силином и с агресивном, претераном емоцијом; донео је фразирање и тон који у средњој струји до тада нису постојали. Штавише, ништа није ни упућивало да би могли уопште доћи. Тим стилом Шабан је учинио видљивим, контекстуално, и читаву једну (под)културу, дотад непознату већини.

С гласом који је вапио и плакао долазио је звук маргине, и преко маргине,  музика којој је природно станиште железничка и аутобуска станица, периферија, сиротиња, где је све од очаја и безнађа. Све од чега је голема средња класа Југославије бежала. 

Агресивне су то биле и емоције и композиције, не само у односу на комплетну тадашњу народњачку музичку сцену, него је, у тренутку кад је Шабан из естрадног подземља с руба ушао на велику позорницу и затресао читаву културу, један њен део остао истински шокиран од његовог звука.

Иако је почео врло млад, с осамнаест снимио прву плочу, а сингл „Дајте ми утјеху" био је и локални хит, знали су га понешто у Србији, али оној мање видљивој - знала га је публика која је слушала Радио Шабац, она по шатрама и свадбама, по аутобусима и градилиштима. Све до тренутка када је 1978. на публику читаве Југославије испустио звер од песме, оригиналног и памтљивог, драматског наслова. Звала се „Дођи да остаримо заједно".

Песма која није личила ни на једну другу.

Ако постоји први „радикални народњак", то је овај. Песма изузетно захтевна, и свирачки, с променама темпа и динамике, ритмичким клопкама и синкопирањем, од силовитости увода који је Б-део рефрена, где оркестар одмах почиње форте, до контроле пулса у строфи, пауза, станки у рефрену - то је могао извести само озбиљан оркестар, снимити овакву матрицу. Изазов, заиста. А за певача тек...

То је једна од најтежих песама читаве новокомпоноване песмарице. Певач се мора изнаћи и с немилосрдном пратњом, изузетно постављеним амбициозним аранжманом, где се вокал бори с ритмом и темпом, с великим модулацијама и распоном. Али овај певач, Шабан Шаулић, као да је био несвестан тога свега. Играо се без напора, у строфи, мери и акцентима на почетку такта, као у шестосминском блузу; док оркестар само куцка ритмички, гудачи филују и одговарају у контрапункту мелодији, а изнад свега једна флаута у висини лепрша као голубица, неухватљива.

Ово је тужна, претужна љубавна песма, о пропуштеним шансама, о промашеном животу. Човек се обраћа жени и моли је да, кад већ нису успели да буду заједно досад, покушају још једном, пре него буде прекасно:

Ниси ме волела у оно време
А ја сам желео само једно,
Сада кад нисмо ми млади ко некада,
Дођи да остаримо заједно...

Иако се у строфи он пита „зашто те другом препустих лако", је ли истина можда скривена у рефрену? Је ли она флаута што залепрша понад оркестралне густине можда та девојка, голубица која је некад парала облаке, а није га видела и била му неухватљива?

Песма јесте преклињање ломљивог и крхког, рањеног субјекта, али глас је соноран, изведба бескрајно сигурна. Но, оно што ју је додатно одвајало, а што је до тада било непознато средњој струји и широкој публици, били су они трилери и мелизме, стил који ће, нарочито у Босни, створити армију имитатора - то оријентално „савијање" и пренаглашено „дрхтање" нота, испевавање источњачко, плачно, очајно, сиромашко, с неком неутешном глади. У контрасту, тон је изненађујуће и силно топао, емотиван, усамљен. Управо трагичан.

С различитим строфама и отварајућом меланхоличном лирском импресијом („гледам у тужну јесењу ноћ, с покисле гране лишће опада"), с метафорама о пролазности и несигурности („када смо заједно руже брали", „пев'о сам песме, над'о се бољем"), а увек истим завршетком рефрена - вапајем „Дођи да остаримо заједно" - песма, иако стаје на високу ноту, као да ствара осећај неког круга, као да се све враћа на почетак.

Песма је то страховитог интензитета. Она је направљена не да заведе него да освоји слушаоца, хтео он то или не, да га победи. Чак и они који не воле ову врсту музике одавали су јој признање на сугестивности: један је загребачки писац рекао хуморно и тоном исцрпљености:  „Сто пута сам остарио сваки пут кад сам је морао слушати".

Песму је написао Раде Вучковић, и сам певач („Нисам те се нагледао"), али без великог и трајног успеха. Композитор и боем, са Шабаном је имао неку нарочиту, „симбиотичку" везу, и да му је написао само ову песму, било би много. Али написао му је касније још неколико класика.

И међу њима још једну, сасвим посебну. Песму о провинцијалцу који долази у „велики град", а то може бити само Београд. Мотив који има историју што иде од Моме Капора до, ево, Радета Вучковића. Песма жала, кајања и боемштине, где субјект у том великом граду не успева, него га поједу његови пороци, као у приповетки из периода реализма деветнаестог века.

Пре неколико година на једној телевизији у Србији у ,популарној емисији, „talk showu", гостовали су Стјепан Хаузер и Лука Шулић - дуо академских виолончелиста из Пуле, у свету познатих (и то заиста познатих) под именом „2 Cellos". Водитељ их је у неком тренутку узгред питао шта сами воле да слушају после концерата. Момци су дали необичан одговор, уз мало смеха, свесни неочекиваности таквог избора с обзиром на властити музички профил, каријере и нарочито места где свирају. Али одговор је изречен и тоном који је показивао да се заправо не шале: слушамо Шабана Шаулића.

Брзоплет водитељ није их озбиљно схватио, па су му појаснили и додатно проширили још необичнијом причом: док се публика на концерту разилази, с разгласа по жељи дуета иде - Шабанова „С намером дођох у велики град". Песма Радета Вучковића.

И опет су преко те чињенице и публика у студију и водитељ прешли као да је реч о шали, као да је ништа. То је штета и глувоћа која може да изнервира, јер у овом су избору две важне ствари.

Прва, како то да двојица класично образованих инструменталиста из Пуле, одраслих у времену и на месту где се ова музика ни у примисли нигде није могла чути, ни јавно ни у приватним световима ових момака заштићених академским светом, на крајњем западном, медитеранском рубу негдашње земље, деце која и класно апсолутно немају ништа са светом Шабановим - па да изаберу баш ову песму?

Шта су то чули у њој? Изврсност писања и изведбе у стилу, у музичком језику који је потпуно другачији од свега што су учили и чему би требало да припадају? Осећање да је у тој песми, која звуковно извесно и чујно има нешто и од косовске шоте у форшпилу, који бриљантно свира ансамбл под вођством Љубише Павковића пре него крене у такозвани и типични турко-балкански „са-са" ритам строфе? Осећај да без обзира на другачију „школу" и другачију руку која је ову песму написала, да су у њој сакривени квалитет и аутентичност какви се не могу лажирати? Можда и то да у песми, у њеном (само)уништавајућем тексту, пулсира живот, сиров, хаотичан, беспоштедан, какав нису могли да упознају у свом свету? Можда све то.

И још нешто.

Свирајући репертоар из класичног музичког канона и, много више, обраде западних поп-песама, дует, колико год и сам културно припадао том западном кругу, ипак се нечим у себи издваја од њега. Макар остајући и даље у, додуше савршеној, мимикрији с поп-репертоаром из центара одакле се све, па и музички, одређује и мери - неким далеким, давним остатком нечега што нису ни знали да су наследили, у далекој, једва видљивој микротачци, они осећају да „то" у њима двојици није све исто, да се разликује.

Треба замислити ту сцену: док се публика „2 Cellos" разилази, из звучника великих хала креће тај необични, кларинетом и хармоником вођен „егзотични" интро. Неупућена публика шта помисли тада? Примети ли ико то што свира, или су већином сви равнодушни према необичном звуку, након два сата ломљаве електричних виолончела и класичних и поп балада?

Можда и једно и друго. А небитно је заправо.

Дует пушта песму себи - можда се и мало детињасто шалећи, правећи шалу тако да је други не разумеју. Али тиме показују и нешто друго: то да, колико год им далек био свет Шабанов и колико год их код куће вештачки раздвајали од њега - овај пак други, „велики свет", где су звезде, никад им неће бити близак као што им је негде далеко, у заборављеном наслеђу и сећању пре сећања, близак овај трагични и такође, да не заборавимо, дуго мимикрирани бели Циганин из Шапца. У том смислу, у једној далекој, невидљивој тачци они су исти.

Колико год успешни били, без обзира на то чак: тамо где су се нашли, баш као и неки слушаоци на концертима диљем света, људи који су пореклом одавде и дођу да се диве и поносе с та два момка - остају и даље погубљена деца, далеко од куће. Као и Шабан:  

Ни код куће кући, а камоли другде?