Као неко мој да је отишао

Знао сам. Знао сам већ данима, ако ћеш ми вјеровати. А ако и нећеш, свеједно је. Опет је онај тајни механизам, застрашујући и необјашњив, дојавио. Опет се јавио, нажалост, овај пут на силну, неизрециву жалост и уз трајан страх због откуцавања тога непогрешивог унутарњег сата, што ме плаши годинама. Опет су знакови стигли, то ће знати они који их имају, а знам да вас има, и слутња се показала точном. Не, не, није то празновјерје. Оно су необјашњиве игре неких унутарњих спашених комадића подсјећања, сличица и ријечи, алузија, фрагмената, слика, некад и правих визија, што иду у ширину, негдје унедоглед, не знам ни гдје, појаве се дјелићи ријечи и стихова, и ланаца слика што скачу с једне на другу и што се јаве на први поглед невезано.

Јави се једна слика, па друга, а тамо око треће, већ примијећујеш повезаност („откуд ми он на памети данас?" и, од ових времена, поганих, очајних, проклетих, увијек и питање, као баба каква, устрашена помисао: „да неће шта да му буде?"). И почиње игра праћења знакова. Па се некад спајају у већу слику, у лице нечије, у претпоставку. Знакови ти дојаве, као што увијек дојаве, то, најгоре. Да ће неко отићи.

***

Не питај ме како знам. Не, нисам ја, као онај Стева Ченејац из његовог стиха, „сишао с ума". Види, ако те занима, има код оног швицарског „доктора за душу", признатог од озбиљног свијета, написао је читаву студију, чита се на све четири стране свијета о томе, о „принципу акаузалних веза", како их зове тај Професор, узми па прочитај. Али, вјеровао у њих или не, погани су ти знакови. И јављају се увијек с више страна, дају неке тамне „приједлоге", али ти препусте да закључиш ко би могао бити. И обично погријешиш. Али проклетство је што је онај на кога помислиш, по правилу „ту у близини", само на ценат, само корак удаљен од онога који ће стварно отићи. И овај пут знакови су се јављали, и опет опскурни механизам. Не питај како. Једино што је погријешио, нека ми Бог опрости, и нека ми наравно и неотишли опрости, јер је једнако вољен: мислио сам да је Бора.

Не, не, неће бити због тога на што си сад помислио, кад кажем да је „гром ударио близу", да је у истом правцу ишла несрећа. Није ствар у здрављу и болести, у нагађањима и прљавим клађењима. Ствар је у другачијој вези, другој повезаности, племенитијој, која је увијек била ту. Мисле људи да су њих двојица двије суште супротности. Карактером, психом, изразом, звуком, принципима. А није, кад морамо, о животе, говорити сад о томе већ - него су били најближи, само се то на први поглед није видјело. Али јест тако: први је одувијек био Кастор овом Полуксу. Нисам ја то први ни измислио ни открио: давно су то уочили и бистри људи, ево и именом - давно је писао и Кремер и један мој друг, музиколог Дамир Ф., не знате га ви, примијетили су и написали. Ако погледаш боље и сасвим конкретно: и пјеснички метри су им били исти, исте стопе. То је уосталом најважније. Само што је један пјевао грубо, у супротности са својом правом природом, а други њежно, супротно својој природи. Слични, јако слични, и почели заједно уосталом, и трајали заједно једно вријеме. Али непремостива је била једна, главна разлика, па се разишли на две стране, како другачије, до краја.

***

А није ни то важно све заправо. Овај пут знакови, ти што дуго већ јављају за разне, неке мање, неке више важне, нису јавили најважније: да је међу музичким и ауторским „зверињем" отишао онај највећи, Јелен капиталац. Један једини, тај који није личио ни на кога другога и какав се неће поново родити. Нема ево пар сати да сам чуо, несхватљиво, да је отишао, па размишљам неповезано, и свашта ми се мијеша, милион асоцијација које се подижу, а не може се сасвим подићи ниједна и развити се јер их држи при земљи отупљеност над овом чињеницом која још мора лећи. Чињеницом која ће, тешко нама, тешко лећи.

***

Двије су ми се ствари ипак кроз маглу и разбацаност мисли јавиле прве и изнад свега.

Пази, волим ја хипокористике као и сваки пјесник, али није шала: ово је заиста, и тек сад, крај једне епохе, овај одлазак. Јер гледај: он, Ђоле - ево да га именујем први пут од почетка ове смушене тужне писаније, иако никад ми неће више тај хипокористик мога имењака исто звучати од данас - пјевао је одлазак онога коме су цијела једна земља и цијела епоха припадале, онога који нас је све, кога више кога мање, „направио" овакве какви јесмо. Пјевао му је, два пута, па су му замјерали. Исто два пута. Али ни то није битно. Ово јест: ми нисмо знали - до данас - да ће се тај велики комад времена кад је све било Једно заправо продужити - чак и разлазу и распаду унаточ, и годинама унаточ, и ономе свему касније (проклето било!) унаточ. А продужиће се баш зато што је он сам и даље остао да живи и да пјева, да ствара, да пише и говори, да се шали, да тугује, да пише своје веселе пјесме и оне тужне што тако добро боле, своје баладе по којима би се школа требала назвати. Не школа као зграда, брате - мада и то ће бити ускоро, видјећеш - него школа писања. Та три-четири проста, основна мола и дура направила су дворац у зраку какав никад није овдје виђен ни саграђен, као слика с онога стећка гдје човјеку на један длан пада киша, а из другога расте трава. Од балада никла је читава шума, голема, наша, овдашња, словенска.

Он је, сад стварно видим, био задња и једина повезница и наставак нечега што је некад било једно. И једино, да ти кажем, доказиво, и другачије, различито од свих других. И као што није личило ни на што друго, тако ни он није личио ни на кога другог. Сад тек видим. И отуд, он је био та земља - и онда кад је нестала. Не претјерујем, стварно. Ајд' размисли мало. Ето... јел видиш да је тако?

Јер, пази, види ово - сад ми падају напамет, један за другим, па ево кажем - 'ајде ми нађи некога ко је тако лако и природно имао већ онолико географије наше земље, онолико топоса и мјеста, и сваки са својом причом, не само пописано и разбацано, само да се нађе. Прво, и најпрепознатљивије: колико је било точака Новога Сада већ у пјесмама? И не било каквих: од једне он је направио појам што ће по највећој њежности бити знан у нашој земљи, у Југославији, свуда. Ми смо, моја генерација, први пут чули, гарантирам, и први пут застали уопће код тог имена по ком је улица названа, а важно је било дуго само због стиха што је дирао, растуживао те сликама о проласку времена чак иако си имао (како је то могуће? Који ће доктор пак ово објаснити?) само девет или десет година, онда кад се пјесма појавила и кад си чуо први пут да „у улици Јована Цвијића расту друга деца...".

Рећи ће неки - добро, то је његово, све то, властита територија. Али није само. Јер откуд теби, што си стотине километара даље, да значи кад каже „више не пролазим улицом Доситејевом" (у мом граду те улице никад није ни било), у оној пјесми што је била да полудиш кад имаш шеснаест година и заљубио си се, кад је изашао албум „Бездан", и онда ти је лакше и теже, и летиш и спушташ се.

Све је то ишло у кружницама, као да је узео шестар па почео од најмањег описаног круга: неки „корзо", „Штранд", потез „од Мичуринове до Детелинаре", и сва та мјеста које су знали присно и они што су Нови Сад знали само из земљописа.

***

Онда се ширила друга кружница, ван града: „у Бачку Паланку" гдје „била је игранка", па је отварао један одличан чардаш са „...стара ствар у Новом Бечеју" (кужите ову игру?), и јављао нам „видех пенџер у Бечкереку", све тако до читаве „САП" - цијеле „социјалистичке аутономне покрајине". Он се играо, он се зезао, и то видим сад, са Звонковим свијетом и топосима, као какав постмодерниста. И кад је почео, почео је деконструкцијом клишеја, да простите на формалности, „љубио сам снашу на салашу".

Али од клишеја и играња њима, стигао је у тили час, у годину-двије до „гледам Банат, Срем и Бачку с Фрушке Горе", у једној од најљепших његових (а, Боже мој, колико је његових пјесама било најљепших? - био је један од тих најрјеђих који је имао много најљепших, контра сваке логике. И каква уопће логика кад су пјесници у питању?!), у синтагми антологијској о „панонском морнару". И, ох, како је лијепо сјетити се да је с тиме наступио у Сплиту, на фестивалу свих фестивала забавне музике, играјући се појмовима, донијевши, континенталац, равничар, на море, с потпуном пјесничком и људском свијешћу о традицији морских фестивалских пјесама, свој поглед, своју свјесну измјештеност, хумор суптнилнији него се види, гдје у измјени перспективе, у замјени и мијешању појмова и значења, ко у шпилу карата „мађарица" (е, то раде прави пјесници!), нека невидљива барка, чамац, брод плови кроз класје војвођанско које се таласа жутозлатно, и то пјева фестивалској публици ту на који метар од плавети јадранске.

А кад је стварно запјевао о мору, не нашем, Јадранском, то је постало „Живот је море". Једна је Холанђанка, не знате ви ни њу, узгред пречула случајно док сам себи запјевао ту пјесму једном и мада није знала ниједне ријечи, рекла да је остала укопана од љепоте мелодије. И нека није разумјела ријечи јер ионако не би схватила ту славенску филозофску пропозицију усред естраде, усред популарне музике: „Живот је море, пучина црна, по којој тону многи што броде, није ми срце плашљива срна, ја се не бојим велике воде...".

А то неће бити чак ни једина ни најбоља филозофска његова пјесма. Јер кад је дигао коју годину касније поглед с „пучине црне", горе, у небо, у звијезде, и успоредио тај тамни бескрај с „дубоким зденцом", у питању за ког су га тако дубоког копали, повезавши све то у финалном ударцу с нама свима, с нашим „генима спашеним". И с најљепшом, најширом припадношћу „просте душе", припадношћу која је само мир и само добро, која не кидише, него се пита и сањари, гдје хисторија уништавања даје најтреперавије душе пјесничке. Он је пјевао, лако као пером најдубљу тему, и патетично, како иде нама Славенима, припадност која иде од праискона, од доласка нас који смо се зауставили овдје али никад нигдје нећемо припадати сасвим. Припадност је то коју су разумјели умови у распону вијекова, од Крижанића до Зорана Предина, на чијем се извору „Праслована" и наш сабрат надахнуо, и добио чудесан бисер од пјесме, од оних које су диктиране одозго, веће и од намјере, и од аутора и од човјека што их ствара.

***

Није то са ширином таквог припадања за шалу.

Кад је живот заиста касније постао пучина црна, у најцрње, најцрње вријеме, из њежности и љепоте прошлости, сто година након лакоће и радости „Панонског морнара", донио је Ђорђе пјевајући своју непосредну околину као метафору одбране себе и свога права на постојање. И не само свога. Него, опростите ми, опростите на преочитом, „у име свих нас". Пјевајући Војводину, дао је неизравно, како је најљепше, и глас нама који с Војводином немамо, брате, ништа (осим што смо имали њега, Ђолета, (а то је...колико много?), дао ријеч и свима нама којима су макар једном рекли да негдје не припадамо. Нико никад није отпјевао стих који би требало узети за мотто остатка здраве људске супстанце што је остала још ту, да је узму за химну, да је узме свако ко је икад ружно погледан у крају одакле је, а коме је икад одбијено такво припадање:

„...ал нисам ја дошао - ди да се враћам?!"

Он, кад смо на тој пјесми, кад смо на припадностима, учио је генерације и ријечима - он је десетке хиљада постјугославенске младе сирочади земље научио тако и ријеч „аскурђел". И много других, својих локалних, и оних из књига. У њему су двије књиге: рјечник - локализама и старих ријечи; и мала енциклопедија културних појмова цивилизираног свијета, опет широко - од Истока на Запад: не постоји нигдје, апсолутно нигдје, ни у Москви, ни у Њујорку, ни у Буенос Аиресу, пјесник у чијем су појмовнику Одинокая - „адинокаја", руска хармоника - и „Рај Кудер". Ни Боб Дилан у прашуми својих вавилонских референци нема их толике.

То је опет земљопис, опет географија, и опет кружница шестаром, још шире постављена.

Он је и бразда, дубока и црна, али је и свијетло небо плаво, злато обале јадранске („јато добрих мириса Истре"), и сломљена грана на багрему. Он пролази кроз Босну, након свега, гдје га „очи људске плаше више него вучије" - сјећам се кад је у холандској вукојебини која се зове Тиел први пута отпјевао бродоломцима скупљенима у дворани шоферског хотела поред аутопута тада још неснимљену „Севдалинку" - и кад је на стих „и Богу је просто било, крстимо л' се или клањамо" публика стала у по даха, крикнула безгласно и кад је пукао аплауз није стао до краја пјесме. Ни минутама касније.

У тој пјесми спомиње и „вилајет пун хајдучије", цитатно, друговремено.

Он се играо том клацкалицом између прастарих појмова кориштених из модерне дистанце и ријечи данашњих. Његова „варош" је била знак, симбол и порука о начину живота и осјећају времена. Али та „варош" остала је нејасна. Говорећи о малим мјестима, дјеловао је велико и велеградски. Како то? У тој његовој вароши било је мјеста и за „Америку и Енглеску", за споменутог Кудера, за Дилана, за Нофлера, за кантри и блуз, за гитарске рок-рифове.

Али и за „Русију", наравно и како друго, за Окуџаву и руски штим, за руске двојчице (не, не „дјевојчице" - двојчице, мале двојке, двочетвртинске), за осјећај природе, за шуме и за брезе, за лирику шума и равница, за бескрајан простор. И за добро скривеног Висоцког. Уосталом, Кико Сарајлић - зар би га, Ђорђа, незаслужено звао „нашим Висоцким"?

Ту је неки од кључића можда: између тог осјећаја припадања великој земљи као дијелу великог свијета, а у исто вријеме пјевања о провинцији која је звучала све осим провинцијалног - осим ако су Јесењин и Чехов „провинцијалци". Његова провинција, као и руска, али као и америчка, пјева и у велеграду. И обрнуто.

Он је између наших великих градова увео и мала, потпуно неочекивана мјеста: велика провинција новосадска частила је малу провинцију: „о добра ноћ Бања Луко...", „у Вировитици не постоје притисци", „...дохвате глобус, Струмицу траже". И мале и велике градове, све нас је частио спомињањем и посветама. Мој је Загреб частио тако више пута. Никад клишејом, никад неком очекиваном тривијалношћу. Ето, међу првима, од све Пуле са све Ареном он је одабрао само детаљ да отвори пјесму - „на станици у Пули". У Загребу је „да мине старом Влашком", гдје „нос страшног Бана" (Бан - не Бане, то је други - мијешан као и он сам), умекшава га тако што га римује њежно са „сенком Петра Пана", а у пролазу би главном „Илицом" да римује и да „бећарац ишврља ћирилицом".

Синоћ су му ту, из истог стиха, а да не повјерујеш, на самом почетку улице, у аркади негдашње робне куће што је продавала и његове плоче на масе, вечерас поставили папир на коме ћирилицом пише „бећарац", папир окружен морем свијећа. 

Чудан је на први поглед тај „бећарац" усред Аграма. Али знам да му је ту мјесто. Ево зашто: он је Загребу, за то вам стојим добар, ширио рјечник, појмовник, као нитко - окладио бих се да у генерацији нитко није знао каква је то „јектичава" мати Васе Ладачког. Можда ниједан популарни пјесник није имао ширег вокабулара и разноликијег рјечника архаизама. Он је научио читаву велику земљу новом рјечнику старих ствари, појмова и мјеста. Подсјећао на заборављене и необичне ријечи, на биљке и цвјетове, на дијелове одјеће, на имена и фирме, на хунгаризме и германизме („стварчице од Херенди порцелана"), нарочито, ту у том мом зезнутом граду, оне из заједничке „предпрошлости", аустроугарске, и гренцерске. Као у стиху кад набраја дијелове униформе, а да га „у службу сам цар при'вати":

„Тегет мундир кнап... Дугмад - дукати..."

Пет ријечи, пет посуђеница: два германизма, у њемачки усвојени франко-латинизми, и један турцизам, за декорацију и подсјећање. Скоро сва наша култура стала би већ у ову елипсу.

Али важније: ширећи вокабулар људи из различитих кутова наше земље - проширивао је и њихову душу.

Ширио и описивао и ону кружницу шестаром, све даље, од Југа до крајњег Запада, тамо гдје су били најтрврђи, ухом најмање спремни за такво проширење рјечника.

Био је склон том западном дијелу, осјетило се. И импонирало нам је то. Мислим да нигдје природнија љубав није била и с мање фига у џепу а с више прекрижених кажипрста и средњака као између Ђолета и Загреба осамдесетих. Можда је само Сарајево било близу. 

Да је он синоним за Нови Сад и Војводину јасно је било прије четрдесет година. Али и дио веће цјелине чији је Војводина дио заувијек. Ту гдје је настао једном нерјешив и непролазан неспоразум.

Јер он је био и Србија. Да, и Србија. Не обраћајте пажњу на приче о аутономијама. Шта, није вам доста било „Багрење"? Добро. Онда чујте, ако је душе у вама још и кап, „Регрутеску", с оним финалом труба и онога што поручују, и слушајте шта пјева лик оца који не да „свог споменка бокор", не да сина да га одведу и убију барабе у беспотребном крвавом и срамном каосу. Тај и такав што је то пјевао не може бити „издајник". 

И тако је финално, описао шестаром пуну кружницу око наше земље.

***

Али то су гадне теме, што су дошле након времена у којем је Велики Аутор био једнак великој земљи, што су стигле кад се обраћао расутој дјеци по земљи распарчаној и рањеној.

У погледу уназад, сад видим нешто важније, најважније. Он ми је био читав живот скоро био ту, скоро да нема доба кад га није било.

Почело је шалом - и како је то само иронично, да онакав циклус почне шалом, „снашом са салаша".

Те године на прелазу у слиједећу кад је сингл изашао, вртјели смо као дјеца скупа с одраслима ту „Снашу на салашу", на Новој години, код Јуре, Загорца из Златара, аутопревозника и инојезичника скоро, који је Ђорђа обожавао.

Ту је негдје почело.

Људи данас не знају више, навикнути, због бескрајног слушања и не мисле о нечему, али памтим и хоћу сад да подсјетим да се застане на секунд и да они који су дошли касније покушају осјетити, а они који памте да се подсјете тренутка кад су чули ону прву озбиљну његову пјесму, да се покушају сјетити дојма, чињенице колико је другачији од свега био отварајући стих, колико је уздрмао и потресао тај стих, међу стотинама, међу хиљадама пјесама што их је Југославија слушала, стих-вододјелница нашега доба и сцене:

„Мој деда већ дуго оре небеске њиве."

Овакав стих на музику никад раније није направљен.

*** 

Тада и тамо крајем седамдесетих, у његовим ауторским anni mirrabiles само су почеле тећи и долазити друге, разнолике, брзе и споре, шансоњерске и чак рокерске помало, веселе, шаљиве, духовите, и оне горко-слатке, тужне, најљепше.

И она међу њима, што су му је замјерали послије трајно. 

А ја једино што видим пред собом смо ми, дјеца из једне нове загребачке школе, у аутобусу, на школском излету, и пјевамо као да никад неће проћи дан, ту пјесму. Једна Мартина води и ја је гледам. Ми ни не знамо шта пјевамо, али смо озбиљни и дирнути, и некако нам лакше иде од других.

И уосталом шта, одмах потом скоро ја сам волио и Панкрте - прије већине вас! - и њихов одговор, њихову негацију, то ми је било блиско. Али никад нисам презирао презрену пјесму што смо је раније пјевали на екскурзији и пјевао сам је срцем, унаточ њој самој, унаточ својим новим музичким и културним изборима и унаточ својој причи породичној којој је та пјесма требала бити nemesis. „Рачунајте на нас". Јер то је питање нечега што ви циници никад нећете схватити, пошто се не ради о идејама него о томе колико ти стане у душу у различитим моментима. И уосталом, јебите се. Мени не можете ништа предбацити.  

***

Није та пјесма прекрила оне најљепше из истог времена. Оне најделикатније.

Као и сви велики, он није опјевавао емоције, ствари осјећаја и искуства која су нам се догодила, него важније - које ће се тек догодити, које ће емотивно и искуствено тек доћи, али - е, а ту је мистерија - давао нам уједно утисак да их препознајемо као да су нам се већ догодиле.

Ево како.

Има пуно пјесама с пуно женских имена, безброј. Али нека имена имају срећу с пјесмама, више среће од осталих. За њих се лијепе и од њих, од имена, најбољи и најталентиранији праве непролазност. Такво име, а може ли бити случајно, јест рецимо „Марина". Џони је од тога имена направио једно чудо међу пјесмама, узлет над земљом које те не спушта на тло док не прође, а ни онда. Много година касније, Бајага одао је преко тога имена посвету читавој једној култури до које тада више није могао због страшних зидова подигнутих међу нама.

Ђолетова „Марина" била је као златна паучина. И у оном смислу недогођеног, у смислу „носталгије за будућношћу", што ћемо мање-више сви проћи једном, он је на прењежну мелодију у евокацији тога бестежинског имена пјевао:

„...И друговима причам да си моја била ти,
сад пијан, од те лажи
ко од доброг, руменог вина
...Марина."

***

Једном сам у полушали написао да би му требало дати неку награду, не само за пјесништво, него за „мнемотехнику" - почевши с првом дугачком пјесмом, што је остала живјети четрдесет година и преко, што има седам различитих строфа и четири рефрена, једанаест стиховних јединица, она балада, по књишкој дефиницији појма баладе (пјесма о нечијем животу), балада епске дужине а лирске садржине, што завршава са стихом „кад ја нисам с оном коју волем..."

И тако, годину за годину, албум за албумом, сваки пут се издвајала нека што нам је пратила живот интимно као ни код кога другог, што нам је описивала будући живот.

Он је могао узети чак и наслов старе романсе, туђе пјесме и посвојити га, да се заборави годинама на оригинал.

И... шта набрајати уопће? Колико пјесама, колико цитата? Има ли икога да их је толико имао овдје?

***

А види, ово сад.

Наш народ каже, ријетко, све рјеђе, али кад каже - добро каже: ко да је неко мој умро.

А као неко мој, ишао ми је и на нерве некад. И написао сам то. Ја не знам јел' се наљутио. Знам да је био већи од тога. (ма како то „био"? Не може то у прошлом времену). И знам да бих сад другачије. Јер, неко је твој, па се љутиш, „једиш се", па те нервира, али га опет волиш и враћаш му се. И не помишљаш да би, поготово такав, могао отићи. А кад се мисао понекад јави о фатуму и неизбјежности, никад не пристајеш на њу дуље од тренутка и мислиш да је таква могућност далека, да још има времена, много времена.

А не овако, не тако брзо, не тако ненадано, безразложно, пријевремено, у нехеројском, имбецилном времену гдје је сваки дан увреда за интелигенцију, у свијету једног субмикроскопског заразног агенса. Зар у такво вријеме да оде пјесник који је гледао констелације звијезда на леђима своје драгане, који је гледао како капи воде као бисери блистају по тијелу далеке недостижне протине кћери, као у каквом руском филму...?

Знам, знам... тугујући над другима, тугујемо и за собом. Реченицом у којој нисам сам, али је ова ипак само моја: големи и најљепши дио дјетињства и младости сад је умро с овим човјеком.

*** 

Иако, он је пјевајући о многим крајевима, љубави и живота, опјевао и свој крај, унапријед. И то више пута. У једном од посљедњих истински високих напона стваралачких, у виртуозном, синестезијском, симболистичком „Портрету живота мог". У суптилној и религиозној „Кад одем". И још у једној.

Од оних страшних знакова које сам описивао на почетку, попут каквог луђака кога овај одлазак аутора заправо толико боли да онда оваквом искреношћу пушта да све маске и одбране и стил падну на под попут истрганих завјеса у театру, још један такав знак дошао је неки дан, такођер преко великог пјесника. Ја сам случајно налетио на Матијину „Кад би ти отишла из овог града" , и стих:

„С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:
'У овом ораху можда расте мој сандук.'"

Помислио сам на исто што би помислио и сваки други слушатељ што је знао важне пјесме Ђорђа Балашевића - на његову „Дрвену песму" с албума „На послетку" (могуће посљедњег који је савршен од почетка до краја, без иједног вишка), гдје пјесник проговара метафорички на мотив дрвета у четири строфе и варијације, и помислио на посљедњу, незаборавну, за њега неуобичајено тамну строфу и рефрен:

„Снио сам сандук, црни, сребром окован
новембар, измаглица и квартет драгих лица
малени чун насред луке покисле
да ме у вечност отисне

'Ди је то дрво расло
спрам којих ветрова
да л' је под њиме
неко за неким жалио

Што га је гром обиш'о
мати га Петрова
ко је у шаке пљун'о
па га стровалио."

***

И из тога, најтананије, а поново кроз мотив дрвета у његовој двострукости и амбиваленцији, раста, новог живота и пролазности, запјевао је још једном, у „још једној најбољој" - у „Једном су садили липу". Ту је пјевао заобилазно, пјевајући пролазност властиту, али први пут кроз друге људе - гдје је свако, сваки човјек повезан, као дио Свега, готово ујевићевски, тако страховито славенски, у захвату музичком што тече као блага ријека на чијој се површини пресијавају строфе, деликатно, сјајећи у прелазима из једне у другу као што свјетлуцају различите површине дијаманта кад се међу прстима окрећу према свјетлу.

Једна прерано умрла сплитска душа од човика и писца, Далматинац и Југославен до краја, Ђермано Ћићо Сењановић, највише је волио ову пјесму. Његова и моја пријатељица Нада Гашић пише ми ноћас: „Након повратка с првог ратног Ђолетовог концерта у Љубљани Ћићо је мени описао концерт: 'Нити сан шта чуја, нити сан шта видија. Потија сан се и плака од почетка до краја и пива с некон дицон, пива, пива. Ето ти концерта'".

Питао сам га једном како то да воли ту „Липу", а он је почео дирнуто нешто пртљати, и убрзо стао, показавши ми само надлактицу која се најежила. Малтретирао сам га без потребе тим питањем, јер сам заправо знао зашто: он, Медитеранац, везан јаким и дубоким осјећајем за своје коријене, море и камен и антички град, препознао је у стиховима континенталца, везаним за своје земне коријене, за своју запамћену плодну равничарску бразду, за „калдрму и асфалт", исту метафизичку црту о циклусима природе, са сађењем дрвета, животоносним симболом и метафором живота који је некад довољно дуг да човјек дочека да дрво израсте. Али, као што је и пјесма знала, да има и трен кад човјек зна да више неће „доспети за тај лад". 

***

Уза све то сазнање, о пролазности, времену, крхкости тијела, све ово што смо изговорили и написали под дојмом, пред жалости која још није сјела и распукла се како треба и како ће тек доћи, без утјехе и смисла, човјек је напросто туп и празан, и све је то заправо невјеројатно и даље. Једина истина је да за ово још нисмо били спремни, да је дошло недопустиво прерано, неприродно и у кривом часу.

Не знам, можда нетко може пронаћи неки дубљи смисао. Али сумњам. Не бих му вјеровао. 

Потпуно је несхватљиво да је отишао Ђорђе Балашевић.