Од Ленгстона Хјуза преко Хаитија до Лејле Макала: Горе-доле кроз блуз štampaj

„Ја сам усамљени човек који пуши у неком кутку града“ – знаменита је реченица уругвајског писца Хуана Карлоса Онетија. Памтим ту сентенцу. Нико није тако језгровито и јасно представио велеградску усамљеност као Онети.

Сетио сам се ње кад сам чуо песму „Cello Of The City“ на првом соло албуму Хауа Гелба „Dreaded Brown Recluse“, иначе лидера групе Giant Sand, Исту врсту велеградске усамљености је доносила и Гелбова песма. 

Гелб је певао:

Виолончело у граду
својом мелодијом
и вришти
и плаче
и помаже да све се лажи раставе

Песма је могла да се нађе и на саундтреку за филм Самурај Жан-Пјера Мелвила, само да су се времена подударила. Тако ми се чинило.

Када се, двадесетак година касније, 2013. године појавио први албум Лејле Макале „Vari-Colored Songs“ сетио сам се Гелбовог „Виолончела у граду“. Тај инструмент је доминантан на Лејлином албуму. Његов звук лута улицама неке многољудне настамбе изгубљене у егзотичној, миришљавој, карипској ноћи пуној мистике, наговештене опасности и забрањене љубави.

Виолончело овог пута не прича усамљеничку причу. Нарочитим пицикато третманом Макала је њиме одредила ритам и пулс необичних збивања о којима је певала. Као да је сјајни роман Алеxа Карпентијера Век просвећености добио наставак у Лејлиним песмама.

Доле на углу

Лејла Макала је Хаићанка рођена у Њујорку. Виолончело је њен инструмент. Завршила је високе музичке школе. Још током студија схватила је да класична музика није за њу. Занимала ју је авантура. Лична и музичка. Пут ју је, као и Алинду Сегара, одвео у Њу Орлеанс.

У Француској четврти, на углу улица Ројал и Конти, између полицијске станице и знаменитог кафеа „Beignet“, седећи на пивској гајби, свирала је изненађеним туристима Бахове комаде. Свирати класику на улицама Њу Орлеанса – града који је свету подарио блуз и џез – одважан је чин.

Био је то и атрактиван призор. У музици ништа није толико еротично као девојка која свира виолончело. Једна замрљана фотографија из буклета за албум „Vari-Colored Songs“ сведочи о томе. „Имаш дуге ноге Лејла! Виолончело је за тебе“, говорили су јој професори музике.

Било како било, ствар је привукла пажњу. Лејла је брзо била укључена у активности велике њуорлеанске музичке комуне. Такав поредак ствари довео је до ангажмана у бенду Carolina Chocolate Drops и познанства са Ријанон Гиденс.

Шарене песме

Добра музика увек води на пут. Најчешће се путује стазом успомена. А може и у другим правцима. На деби албуму Лејле Макала „Vari-Colored Songs: A Tribute to Langston Hughes“ путује се више него у романима Александра Диме. Музика води по Карипском мору и Мексичком заливу. Путује се на релацији Њу Орлеанс – Порт о Пренс. Традиционалне хаићанске песме налик онима које се користе на вуду и сантерија сеансама, помешане су са оригиналаним Лејлиним песмама насталим повезивањем стихова Ленгстона Хјуза с базичним блузерским и џезерским шемама.

Ако се крене путем који трасира Хјузова поезија онда се стиже до једне изузетне уметничке биографије у којој се на посебан начин оцртавају контуре прошлих времена. Са Лејлином музиком у ушима се, заправо, увек иде, као у песми „Glider“ Кептина Бифхарта, „горе-доле кроз блуз“. Итинерер са тих путовања је необично занимљив.

Лејлине песме говоре о њеном пореклу и повезаности са црначком, карипском и креолском културом. Пет традиционалних песама са Хаитија су на репертоару њеног деби албума. Отпеване су на посебној варијанти француског језика којом се говори у овој острвској држави. Француски језик је помешан са локалним наречјима.

Хаити је земља о којој се мало зна. Кад се изговори њено име обично се помисли на вуду лутке, зомбије, сурову тајну полицију Тон Тон Макуте и диктатуру фамилије Дивалије, која је владала Хаитијем од 1957. до 1986. године. Филм Веса Крејвена Змија и дуга из 1988. године, са Билом Пулманом у главној улози, добро представља живот у најсиромашнијој земљи западне хемисфере.

Папа Док и Бејби Док

Хаитијем је неколико деценија владала породица Дивалије. Диктаторску династију основао је Франсоа Дивалије познат под надимком Папа Док. Он је 1957. године постао председник Хаитија. Диктаторску владавину, која је трајала до 1971. године, базирао је на вуду мистици, култу личности и терору. Главни ослонац му је била тајна полиција Тон Тон Макуте. То су заправо били одреди смрти који су убијали његове противнике и терорисали народ.

Папа Док је убедио Хаићане да он персонификује дух народа. Свој имиџ је градио на легенди о митском вуду лику познатом под именом Барон Семеди. Носио је тамне наочаре и говорио модификованим назалним гласом како се веровало да говоре врховни вуду врачеви. Организована пропаганда је ширила причу да је Папа Док у истом рангу као „Исус Христос и Бог“. У то време на Хаитију је била свеприсутна слика на којој Папа Док седи а Исус стоји поред њега и држи му руку на рамену. При томе Исус каже: „Њега сам одабрао“.

О томе како је Папа Док владао најбоље говори једна анегдота. Он је, наиме, веровао да се његов политички противник Клеман Барбо претвара у црног пса и наредио је припадницима тајне полиције да убију сваког црног пса на Хаитију.

Ретко је у савременој историји дошло до таквог прожимања страховладе и митологије као што је било на Хаитију у доба Папа Дока. Била је то чудовишна творевина која је ову земљу вратила у прошла, мрачна времена.

Грејем Грин, велики енглески писац, у свом роману Комедијаши описао је овај период хаићанске историје. Књига је изазвала велики бес Папа Дока. Частио је Грина разним епитетима. Говорио је да је Грин кретен, незналица, перверзњак, шпијун и наркоман.

По Гриновом роману је 1967. године снимљен истоимени филм. Грин је писао сценарио, режисер је био Питер Гленвил. У главним улогама су били Ричард Бартон, Елизабет Тејлор и Алек Гинис.

Када је Папа Док умро, наследио га је његов син Жан-Клод Дивалије. Био је тинејџер када је ступио на власт и најмлађи председник на планети. Народ га је назвао Бејби Док. 

Није га занимала власт, ту врсту овлашћења је пренео на мајку и сестру. Он је живео као плејбој. Иницирао је на Хаитију неке козметичке политичке промене: ослободио неколико политичких затвореника, укинуо формалну цензуру штампе, дистанцирао се од вуду мистике.

А онда је, почетком осамдесетих, острво погодила велика епидемија афричке свињске куге која је уништила сточни фонд Хаитија и довела до велике глади.

Папа Јован Павле II је 1983. године посетио Хаити и тада рекао: „Ствари мора да се промене на Хаитију“. Позвао је оне који имају моћ, богатство и културу да помогну браћи и сестрама који немају ништа. У то време је вирус ХИВ-а почео да хара међу становништвом.

Такве околности су довеле до немира који су се проширили на целу земљу. У јануару 1986. године Реганова администрација је почела да врши притисак на Бејби Дока да сиђе са власти. Американци су иначе деценијама били спонзори владавине породице Дивалије због њиховог јасно прокламованог антикомунизма. Бејби Док се, под притиском, одрекао власти и 7. фебруара 1986. отишао у Француску.

Тако је окончан тридестогодишњи терор породице Дивалије. За то време већина образованих и талентованих људи је отишла из земље. Међу њима су били и родитељи Лејле Макале.

Пет традиционалних, хаићанских напева које Лејла изводи на свом деби албуму као да су делови неке етномузиколошке монографије која се из странице у страницу претвара у антрополошку студију. Поједностављена слика о Хаитију – коју смо стекли кроз новинске вести и спорадичне филмске и књижевне осврте на ову трагичну земљу – одједном добија боју, арому и аутентичност.

Други део репертоара на албуму „Vari-Colored Songs: A Tribute To Langston Hughes“ чине песме које је Лејла Макала написала на стихове Ленгстона Хјуза, великог – можда и највећег – америчког песника афроамеричког порекла.

Шекспир из Харлема: Ленгстон Хјуз

Било је то 3. јула 1960. године. Мади Вотерс је био на сцени Њупорт џез фестивала. Бенд је био с њим. Чекали су одлуку организатора о томе да ли ће фестивал бити настављен или прекинут. Наиме, дан раније, током наступа Реја Чарлса, дошло је до великих нереда и свеопште туче. Интервенисала је полиција. Бачен је сузавац, радили су пендерци, било је ухапшених. Организатори су били спремни да прекину фестивал.

Елем, док је Мади Вотерс са бендом чекао одлуку, један децентни, супер дотерани господин афроамеричког порекла, окружен свитом лепих жена, приближио се позорници и додао Мадију некакву цедуљу.

Кад је Мади Вотерс, после ипак одсвираног сета, напустио бину, Отис Спен, клавириста у његовом бенду, узео је заборављени папирић. На њему су били стихови у блуз маниру. Спен је кренуо да прелудира на клавиру, бенд се придружио, и тако је настала песма „Goodbye Newport Blues“ која се може чути на албуму „Muddy Waters At Newport 1960“.

Човек који је додао цедуљу блузерима био је Ленгстон Хјуз (1902-1967), најзначајнији афроамерички песник. Водеће место у афроамеричкој поезији Хјуз је стекао вештим повезивањем блузерских шема и поезије. Преузео је дванаестотактовну структуру, поетске слике и метафоре блуза и повезао их са поезијом која пулсира у џезерским и блузерским ритмовима.

У књизи Почетница џеза коју је још 1959. године у тадашњој Југославији објавила издавачка кућа из Ријеке „Отокар Кершовани“, Ленгстон Хјуз је писао:

„Блуз-пјесме готово су увијек тужне, то су пјесме о незапослености, о празним џеповима, о празном желуцу, пјевач их пјева далеко од куће, са жељом да се попне на влак али нема возне карте, или говоре о осамљености, која кињи човјека кад га напусти особа коју воли.
У блузу, иза меланколије, скоро увијек има смијеха и снаге. Можда су управо због тих особина, пренесених из блуза у џез, људи из свих крајева свијета завољели ову америчку музику“.

Ленгстон Хјуз је био лидер покрета познатог као „Harlem Renaissance“ који је 20-их и 30-их година прошлог века америчкој црној популацији приуштио нови културни идентитет. Тих година Њујорк је постао „највећи црначки град на свету“. Триста хиљада афроамериканаца је живело у том граду. Харлем је био њихов кварт. Поред оних коју су бежали са расистичког југа, било је и оних који су долазили са Кариба.

У књизи Inroduction to twentieth-century american poetry Кристофер Бич пише: „Харлем је имао статус културног средишта где су сликари, писци, музичари, интелектуалци и друге индивидуе могли да се сусрећу и изражавају своје ставове у окружењу у којем их белци неће прекидати“. Од 1922. године Ленгстон Хјуз је био неформални лидер покрета „Harlem Renaissance“. Његова поезија, која је захваљујући блиској вези са блузом и џезом била веома комуникативна, омогућила му је такав статус.

У књизи професорке Радојке Вукчевић Историја америчке књижевности из 2018. године, поглавље о Хјузу има поднаслов „Џез у стиховима“. Тамо пише: „Хјуз је био славан и омиљен: његове иновације у књижевном блузу и џезу биле су поздрављене. Желео ја да ослободи амерички књижевност од плантажерске традиције и увео је нове форме које су одражавале самопоуздање и расни понос, али је исто тако, при осликавању својих ликова, показивао свијест о свом друштву и техничко мајсторство у дјелима“.

Ленгстон Хјуз је био светски путник и радикални левичар, највероватније и комуниста. Доста времена је провео у Паризу и Африци. То је учинило да његова поезија – заједно са поезијом Клода Мекеја – изврши кључни утицај на црне франкофоне уметнике и интелектуалце окупљене у покрету Negritude. Овај покрет је предводио Леополд Сенгор песник и потом први председник независног Сенегала.

Хјузов боравак у СССР од јуна 1932. до јануара 1933. године је занимљив и интригантан део његове биографије. Том приликом је посетио азијске совјетске републике – Узбекистан и Туркменистан. У својој књизи A Negro Looks at Soviet Central Asia пише о фрапантној сличности између тих предела и америчког југа. Памук је био свуда. Свакодневни живот људи у совјетској централној Азији је био одређен памуком. Исто као и живот људи на америчком југу.

Због ове посете СССР, као и због левичарског духа који је провејавао његовом литературом, као и чињенице да је велики број текстова објављивао у гласилима попут New Masses, који су били повезани са Комунистичком партијом САД, Хјуз је 1953. године постао предмет истраге чувеног Комитета за антиамеричке активности сенатора Џозефа Макартија.

Током сведочења пред Комитетом, Хјуз је негирао чланство у Комунистичкој партији. Рекао је да њему као уметнику и песнику не одговара стриктна партијска дисциплина која се тражи и која подразумева обавезну подршку партијским ставовима.  

Поезија Ленгстона Хјуза је релативно рано била преведена и на српскохрватски језик. У капиталној књизи Антологија свјетске лирике – чији су уредници били Густав Крклец и Славко Јежић – коју је још 1956. године издала загребачка „Култура“ налазе се четири његове песме. Највећу пажњу је привукла песма „Црнац“ у преводу Божидара Кукоље. 

У познатој књизи Драгослава Андрића Антологија поезије америчких црнаца – Отисак срца у прашини налази се десетак добро преведених Хјузових песмама. Међу њима је и његова најславнија песма „Уморна тугованка“ („Weary Blues“).

Због блиске повезаности са блузом и џезом Хјузова поезија је била веома инспиративна за протагонисте тих жанрова. Његови стихови су често повезивани са музиком. Нина Симон, Таџ Махал, Леон Биб, стари Диланов компадре са Гринич Вилиџа, Рајнер Птачек, култни гитариста из аризонске пустиње и други, писали су музику на његове стихове. Као и Лејла Макала, уосталом.

Талас и пена

Хјуз је волео Хаити. Боравио је тамо неколико пута. У буклету за Лејлин албум цитиран је одломак из његове аутобиографије „I Wonder As I Wander“ који у слободном преводу гласи:

„Хаити, земља плавог мора и зелених брда... Ноћи пуне звезда пулсирају у ритму конго бубњева. У престоници лепе даме, златне као ћилибар, мулатски политичари, складишта пуна шампањца, банке пуне новца. Талас црних сељака који живе на земљи и пена културне елите у Порт о Пренсу која живи на сељацима“.

Хјуз је разумео двоструку природу ове земље: талас и пену. С једне стране Тусен-Лувертир, „легендарни црни вођа који је основао прву независну државу Латинске Америке и Кариба, прву црначки независну државу: Хаити“, како каже Режис Дебре. А са друге Папа Док, опскурни, полупсихотични диктатор крвавих руку, утонуо у религиозно лудило, претеча сличних ликова из будућих Љосиних романа.

Славна историја и суморна садашњост обележена бедом, болестима и религиозном затуцаношћу. Дуга и змија, као у поменутом Крејвеновом филму.

Двострука природа Макалиног деби албума не огледа се само у репертоару састављеном од традиционалних напева и оних написаних на Хјузове стихове. Она је видљива и практиковању софистицарног, академског музицирања на фолклорном материјалу, као и повезивању високе њујоршке поезије и традиционалне креолске, народне лирике.

Албум „Vari-Colored Songs: A Tribute To Langston Hughes“ је комплексно уметничке дело. Карипски и северноамерички „црни свет“ приказан је као јединствен универзум на чијем се једном крају налази врхунска поезија и високе интелектуалне и социјалне претензије. Док се, на другом полу, уз мистериозне звуке конго бубња, истовремено одвијају магијски ритуали вудуа и сантерије.

На репертоару овог албума нашла се и песма „Lonely House“ коју је на Хјузове стихове написао Курт Вајл, славни композитор сонгова за позоришне комаде Бертолта Брехта. На тај начин цела ствар је добила још једну, рекло би се, театарску димензију. Ову песму су некад певале Ела Фицџералд, Сара Вон и Бети Картер. Лејлина верзија не заостаје за њиховом.

Ово је требало да буде текст о Лејли Макала и њеној каријери. Претворио се у текст о песнику који је дао нови идентитет народу којем је припадао, о држави изгубљеној у сиромаштву и мистици примитивних култова, о виолончелисткињи која је потрагу за сопственим личним и артистичким идентитетом започела албумом који је спојио врхунску поезију и традиционалне напеве.

Лејла Макала је у наставку каријере снимила још два албума: „A Day For The Hunter, A Day For The Prey“ (2016) i „The Capitalist Blues“ (2019).

Музика са ових албума је водила ка „новим хоризонтима“, тамо где се старо и ново, опоро и слатко, модерно и традиционално, ангажовано и уметничко, прожимају и мешају у неухватљим размерама. Тај процес, о коме често говоре етномузиколози и теоретичари популарне културе, може да се „посматра“ in vivo на њеним плочама.