Имунолошки систем Кита Ричардса поручује: „Технологијa је крива за све. Зато немам мобилни телефон.“ štampaj

Рођен је пре 79 година у Дартфорду под бомбама у току Другог светског рата („звук сирена за узбуну још увек ми диже косу на глави"). Пре него што је напунио 20 година постао је претња традиционално конзервативном британском друштву. Генерацијски раскид сажео је песмама као Satisfacion, антиратна осећања песмама као Gimme shelter. Као хајдук је избегао властима, био је забрањиван од стране феминиста и пуританаца, десет година је био први на листи оних са вероватноћом да ће колико сутра умрети, чудом је преживео зависност од хероина и истим таквим чудом је успео да одржи проблематичан савез са својим близанцем Миком Џегером... И ево га, опет је ту.

Кит Ричардс је много пута видео исти ритуал: опет падају бомбе, опет су у току прогони какве је преживео, људи опет понављају вечно бекство од самих себе.

„То је нешто јако будистички и једна је од великих тајни о којима треба размишљати", каже. „Све се врти у круг, и опет и опет долазимо на исто. Тако да не треба више ништа рећи".

Док се Мадрид спрема да још једном види Стонсе на њиховој првој турнеји после смрти бубњара Чарлија Вотса, која почиње 1. јуна на стадиону "Ванда метрополитано", Ричардс је искористио време да реизда Main offender, свој соло албум из 1992. После тридесет година овај албум ће се појавити на специјалном диску који укључује и снимке са концерта одржаног са групом X-pensivе Winos у Лондону 18. децембра 1992, на Ричардсов рођендан.

Ричардс је ову групу оформио осамдесетих, када је више од десет година био „чист" (од дроге) и када је изгледало да су се Стонси заситили једни других, а Џегер и он кренули сваки у своје соло пројекте. Гитариста Вади Вактел и бубњар Стив Џордан као компањони у компоновању заменили су Џегера, а групу су попунили Чарли Дрејтон, Иван Невил и Сара Даш. Године 1988. појавио се њихов први албум Talk is cheap, али убрзо је дошло до помирења Стонса, снимања албума Steel Wheels, a онда и њиховог поновног рађања као мега групе са гигантским турнејама. Пре него што крену у ново обарање рекорда у заради, Ричардс је је хтео да се лично и мајсторски опрости од блуз-рока.

Како сада звучи „Main offender"?

Слушајући га после толико времена, нашао сам трагове свежине, што што ме је изненадило. Такође је био узбудљив и проналазак снимака уживо, јер сам на то био потпуно заборавио.

Албум је из 1992. Дакле, ближи је дебију Ролингстонса него актуелном тренутку. Тада сте имали 49 година, и на диску се чује да када на концерту кренете да свирате  песму Happy публика пева „Срећан рођендан". Мислите ли на пролазак времена?

То треба разумети са моје тачке гледишта. Осећам се веома срећним да могу да славим сваки нови рођендан, и сад замислите још да тако нешто и чујете.

Стив Џордан је био продуцент и коаутор песама на том албуму, а на крају је у Стонсима заменио Чарлија Вотса.

То је чудна ситуација. Као да је на неки начин то већ било записано. Као да је судбина хтела да тако буде, јер њих двојица су били добри другови. Наравно, ништа од тога није било планирано, тако се десило... Кад је Чарли отишао, природно је било да Џордан заузме његово место. Сам Чарли је рекао: „Ако ја нисам ту, нека ту буде Стив Џордан". Дакле, то је био наставак.

Како сте доживели ту замену?

Са једне стране, веома тужно. Али у исто време и као неки нови почетак. Нешто умре и у исто време се роди нешто ново. Било је веома интересантно кренути на турнеју са Џорданом у Стонсима, јер то је било као створити нову групу, опет, изнова.

Ролингстонси су почели као група која свира блуз обраде. Изгледа да су музичари тог правца дуговечни: Џони Ли Хукер, 88 година; Б.Б. Кинг, 89; Чак Бери, 90. Ви ћете ускоро напунити 79 на сцени. Има ли то неке везе?

Блуз се повезује са бескрајно много ствари. Не бих знао да вам кажем да је то што сам жив заслуга близа, мада мислим да блуз можда заиста мења твоју спремност за преживљавање. То је једна чудесна форма музике, довољно је само чути запањујућу количину варијанти блуза које постоје. И не само то: у њему има нешто живо, одувек је тако било и наставиће тако да буде. Јер блуз је база, много више него друге врсте музике. Присутан је у свакој форми музике коју слушаш, похрањен на неком месту у дубини. Чак и ако се ради само о некој поп ствари, и ту има нешто од блуза.

Ваш случај је један од оних парадоксалних примера неисцрпне енергије упркос лошем животу. Да ли је то питање генетике или талента за путовање кроз живот?

Моје деловање са састоји из веровања у мој имунолошки систем (смех). На неки начин, оба та  фактора иду руку под руку. Иако сам се током многих година трудио и да мој имунолошки систем не зарђа.

Рекло би се да су ваше песме документи за разумевање промена које је свет доживео у последњих шездесет година?

Музика је исувише велика да би се свела на само једну ствар. Зато се питам да ли може да јој се додели само једна улога, јер је њу немогуће свести само на речи. Управо у томе се налази и њена генијалост, њена лепота. Не можеш ништа да планираш, увек мораш да идеш за музиком. Ја је поредим са потрагом за Светим Гралом. Тек на другом нивоу, ако она мање или више одражава оно што се около догађа, то може да буде интерсантна и лепа слика, али не знам да ли на крају може некога у нешто да увери.

Али неке песме, као Gimme shelter, ујединиле су људе против рата у Вијатнаму, исто као што су Вердијеве арије ујединиле италијански народ током ризорђимента. И друге ваше песме су актуелне, сада кад се рат вратио у Европу.

Сумњам у то да музика може ишта и икога да излечи. Да помогне - да; музика увек помаже. У стању је и да утиче на спољни свет, онако како је то учинио Верди са својим композицијама у оно време. Али у сваком случају ту говоримо о једном предтехнолошком добу, бар што се тиче технологије какву данас познајемо. Јер, ако нешто можемо да оптужимо за данашње проблеме човечанства онда је то управо технологија. Не можемо потпуно да је контролишемо. Осим тога, тера нас да живимо брзином која није наша. Присиљава нас на неприродни, вештачки ритам живота.

Ролингстонси су били пионири у освајању сексуалних, моралних и уметничких слобода. Идући неистраженим теренима и изазивајући систем, морали сте да се суочите са судством у много случајева током шездесетих и седамдесетих година, као и са медијима и делом друштва које Вам никада није опростило што сте радили само оно што сте хтели.

Чак и тако, мислим да је тада било више слободе. А онда смо лагано доживели губитак слобода. Сада читав свет има неки број, а неко зна који је то број. Осим тога, технолошки систем је учино да на сваком ћошку постоји камера: константно се контролишемо јер не верујемо више у себе, не верујемо у људско биће.

Зашто Вас то толико брине?

Морамо много да пазимо кад јуримо за сваком новом технологијом која се појави. А посебно на то како да је асимилујемо. Погледајте ме: ја немам мобилни телефон!

Може да се каже и да обузетост којој нас је подвргла техонологија има везе и с једним догађајем. Наиме, за недавну америчку турнеју, која је морала да буде одложена због пандемије, група је из репертоара избацила једну од својих ударних песама, Brown sugar, из 1971. Разлог: протести феминиста због текста који говори о тортурама и силовањима које су доживљавале црне робиње од стране газда плантажа. Зашто сте повукли ту ствар?

Били смо због те песме под притиском одређених госпођа, већином беле расе. И нисмо хтели нову гужву, већ смо их имали и превише: најпре ковид, онда Чарлијева смрт, његова замена Стивом... Тако да смо ту песму оставили да се одмори неко време. Али то не значи да је више никада нећемо свирати.

Рекли бисте да феминисткиње греше у вези значења те песме?

За мене, то је песма о ужасима робовласништва. А ако је ти читаш са неког другог места, ОК бејби, то је зато што је твоја глава баш на том месту.

У Вашим годинама и уз све што сте доживели, очекивало би се да ћете у таквим случајевима рећи: „У реду, останите сами, ја одох". Али Ви и даље правите музику уз исту вољу како и до сада. Како то радите?

Писање песама те води на различита, посебна места, схваташ ствари које нормално не би ни запазио. Већина мојих песама долази од тога што држим слух отвореним, слушам шта говоре други људи; полазим од фрагмената неких разговора, понекад од форме, структуре језика... Ради се о томе да човек увек ради и да се због тога не жали, чак и ако је свестан свега. То значи имати антену која хвата мисли, звуке, структуре... Без тренутка мира (смех)"

Превео и приредио: Бранислав Ђорђевић
Извор: Ел Мундо