Прича о Полу Келију, аустралијском Дилану: Најчувенији и најнепознатији кантаутор с јужних сазвежђа

Сад, када је Аустралија опет дочекала Нолета широког срца, време је да се закопају ратне секире, и да можда нешто ново научимо о нама самима кроз живописни свет једног аустралијског кантаутора, Пола Келија, човека кога описују као поету лауерата аустралијске музике. У својим песмама, Кели пева о љубави у свим њеним облицима, о социјалној правди и борби Абориџина да остану своји на своме, о митским и стварним јунацима из прошлости, о малим људима који држе овај свет на окупу, о дому и породици, о животу и смрти и свему оном између!  

„Желим да пишем песме које се не истроше на првих неколико слушања, које стално откривају нове ствари”, рекао је Пол Кели једном. „За мене као кантаутора то је изазов: да пишем срећне љубавне песме које нису баналне, сентименталне или самозадовољне.”

Члан је Аустралијске музичке куће славних (ARIA Hall of Fame) од 1997, годинама је на врху тамошњих топ листа, али је остао релативно непознат у ширим музичким круговима ван своје домовине. Како пише рок критичар, Хол Хорвиц: „Спомените име Пола Келија дословном сваком аустралијском љубитељу музике и посматрајте како ће се његове очи зацаклити у знак препознавања једног од тамошњих најпознатијих и најутицајнијих кантаутора. Урадите то исто већини америчких музичких заљубљеника, и скоро сигурно ће вас дочекати празан поглед.”

Чини ми се да је нека слична и необјашњива музичка судбина задесила још једног кантаутора, Родригеза, чију је музику Јужноафричка република у трансу слушала и славила као ветар у леђа у борби против апартхејда, док је он, заборављен од свих, у родном Детроиту висио на грађевинама зарађујући за кору хлеба да прехрани породицу.

Последњи воз за рај

По некој чудној провенијенцији, тамо негде осамдесет седме, у родном Краљеву сам случајно налетео на Келијеву музику, када сам као средњошколац бацио око на једну од многобројних касета мог старијег брата коју му је неко наснимио, и то са „Lou Reed - Тhe best of“ на А страни. На Б страни је само писало „Paul Kelly“. Наравно, тинејџерска знатижеља је учинила своје. Већ на почетку преслушавања, одјекнула је „Last Train to Heaven“, са позивом да се укрцамо „у последњи воз за Небо,” уверавајући нас да је у том возу и он, Кели лично.   

Овај позив, упућен омамљујућом усном хармоником и челичном гитаром с педалом (pedal steel guitar), одмах сам прихватио, не хајући и не размишљајући много куда заиста иде тај воз – на прве тактове песме путовању са Келијем је једноставно било немогуће одолети, и оно, ето, траје до данашњих дана. 

У доба без интернета, са два канала државне телевизије и неколицином радио станица чији смо домет хватали, музика са касете ми је узбрукала младалачке духове, и природно сам желео да сазнам ко је овај человек и која је његова прича. Како сам слабо шта налазио у медијима, у једном тренутку сам посумњао да човек под именом Пол Кели заиста постоји. Колико ме памћење служи, часопис „Рок“ којег смо брат и ја тада редовно „густирали”, објавио је о њему један афирмативни текст Пеце Поповића (Пецини текстови ме прате кроз живот као светионик који осветљава музички укус, на чему сам му вечно захвалан). У „Року” се такође појавио и један антрфиле о Келију, којег сам изрезао, и заједно са својом запитаношћу, понео са собом у Америку, где сам се одселио неколико година касније.

Многе драгоцености око мене су временом нестале, али сам поводом овог присећања, тај исти антрфиле успео да ископам у свом прашњавом албуму са исечцима из прошлог живота.

У њему, између осталог, пише:

„Тридесетдвогодишњи Пол Кели рођен је Аделаиди, у Јужној Аустралији, у великој италијанско-ирској породици. Још као дечак почео је да свира трубу. Први музички идоли су му били Луис Армстронг и Херберт Алперт…
Последњи албум Келија и групе Messengers објављен је прошле године у Аустралији и забележен је као један од најуспешнијих у тој години. Био је то двоструки албум Gossip на коме су се нашле двадесет и четири композиције настале под утицајем Сезана и Пикаса, и музике Дилана, Гатрија и Хоулвина Вулфа, и које се крећу од осећајног blues звука преко country и hard призвука до евоцирања музике раних Kinksa и Beatlesa.” 

Бенд је, у ствари, овај албум у Аустралији објавио под именом „Paul Kelly and the Coloured Girls“, а за америчко издање албума група мења име у „Paul Kelly and the Messengers“, због потенцијалне расистичке конотације – требало је успети, и освојити Америку!

Тек ћу у Бостону, који ће почетком деведесетих постати мој други дом, сазнати да „Last Train to Heaven“ отвара Gossip, а много година касније, у Келијевој аутобиографији, прочитаћу оно што је одавно требало да ми буде очигледно: да је име „Тhe Coloured Girls” инспирисано чувеним позадинским вокалима („the sweet harmony singers”) у бесмртној Лу Ридовој „Walk on the Wild Side“. А страна и Б страна моје касете!

Откриће Комедије

По „Граду на брду“ (Џон Винтроп) дуго сам и узалудно тражио Келијеве албуме, и у најбоље снабдевеним, али и у опскурним музичким продавницама. Сафолк, универзитет на коме сам студирао, био је у самом срцу Бостона, па ми је боравак у таквим продавницама била једна од омиљених постнаставних активности.

Врзмајући се једном тако по „Тауер Рекордсу“, великој музичкој робној кући у центру града, случајно сам налетео на CD Comedy Пола Келија и Месинџерса. Моја тинејџерска чежња се напокон отелотворила: човек је жив, постоји, и даље снима!

CD сам вртео данима и месецима, а текстове, приложене у буклету научио сам напамет.

У Комедији су се мешале комедија и трагедија, певало се о борби за голи опстанак Абориџина и начину како на миран начин победити тлачитеља ( „From Little Things Big Things Grow”), о старим капутима који греју срце у хладним ноћима, о тужним странцима, о одметницима који ходају уз пругу Морган и крију се по аустралијским врлетима, а једна песма је на пречац заузела посебно место у моме срцу.  

У „Your Your Little Sister (Is a Big Girl Now)“, у три минута најсочнијег рокенрола, стао је још набубрелији живот, у коме човек пред женидбом примећује да је млађа сестра његове веренице преко ноћи израсла у праву лепотицу (ти ли си, Зоне?). Гледајући је по први пут као жену, Кели вели:

Чинило се да се дешава у сну
Као кукуруз на крају лета
Стајала је скроз одрасла
Брескве су висиле са дрвета
Протресао сам га мало, загризла их је пребрзо
Сав сок се сливао низ њу
Твоја млађа сестра је сада велика девојчица.

А онда је дошао и тај дан:

Венчали смо се у пролеће
Млађа сестра је носила свеже цвеће
Мој кум је држао прстен
Касније те вечери
Видео сам их како плешу у углу.
Љубила га је полако и дуго
Твоја млађа сестра је сада велика девојчица.

Ако је „у „Млађој сестри” стао читав један живот, онда се у „Deeper Water“ са истоименог албума, сместила цела једна васиона; то је песма о одрастању и умирању, и поновном рађању, песма уз коју се задрхти.

Једна од константи Келијеве каријере је његова наклоност ка честим обрадама сопствених песама. Он као да ужива да их облачи у ново рухо, и то тако да скоро сваки пут када се то деси, песма звучи једнако добро, ако не и боље него у оригиналу (као код Дивљана, из периода Невладине организације, и касније, Љетњег кина).  

На албуму Comedy је једна од таквих, „Stories of Me“, убрзанија и узбудљивија од ванвремеског оригинала са џез призвуком са албума Gossip. Остављени љубавник и притајени алкохоличар је у међувремену постао звезда, и свако јутро се буди слушајући приче о свом успеху. Али она више није ту:

Откако си рекла збогом
Стекао сам репутацију
Не пијем у тајности
Ја сам главна атракција
Свако јутро се будим
Напуним шољу и горко слушам
приче о мени.

На истом албуму, у „Before Too Long“ почетни стих не оставља много наде у љубав: „Убрзо ћеш сазнати да ће онај кога волиш зажелети да те никада није упознао.“ Али, уместо њега, у њено срце доћи ће нови љубавник:

Убрзо ће се
Онај који је ништа
Изненада појавити у видокругу
Нека време тече
На мојој је страни“

Нада, бол, спотицања и устајања, провлаче се кроз многе његове песме. У „To Her Door“ са албума Under the Sun, Кели верно пресликава живот кроз причу о распаду брака, о алкохолизму, али и очајничким покушајима да се брак спасе. 

Праве љубавно–хумористичке муке проћи ће због једне фаталне Анастасије, која се често предомишља, одлази и враћа вољеном када је он не очекује:

Анастасија је оставила пољубац на огледалу
И пар кондома поред кревета
Покушао сам да је нађем на њеном старом броју
Али сам само добио њеног дечка
Ох, тешко је, тако тешко
Када се Анастасија предомисли.

Док је нема, ту је за утеху томбола, капне и по која парица, а онда:

Онда једне ноћи комешање пред мојим вратима
Анастасија, у неко глуво доба!
Рекао сам 'Душо, могу ли да ти скувам кафу?'
А сутра бих ти купио хаљину
Посрећило ми се откада те нема
Само је климнула главом и рекла 'Ваљда'.

„Anastasia Changes Her Mind” је песма кроз коју нам Кели у својој аутобиографији наговештава свој креативни процес, кога он назива „повежи и режи” (connect and cut):

„Џон Апдајк је једном рекао за своје приче да би понекад написао две или више неповезаних речи на листу папира и гледао би у њих док се не повежу. Писање песама је слично. У џеповима држиш разне забелешке довољно дуго да се неке од њих саме склопе… Моја друга жена Карин је једном отишла на службени пут и оставила пољубац на огледалу спаваће собе наше ћерке, коме је дуго требало да избледи… Ћерка моје пријатељице Стеле планирала је пут у Грчку са својом најбољом пријатељицом, да би је та пријатељица ‘испалила’ у последњем тренутку јер се заљубила у неког морнара. ‘Анастасија се увек предомисли,’ уздахнула је Стела… Једнога дана можда ћу римовати речи ‘архитекта’ и ‘Конектикат’ у једној песми. Оно између ћу да измислим.” 

Да случајно неко не посумња, љубав је изнад свега, како нас Кели уверава у песми „Love is the Law” озвучивши вечне стихове апостола Павла. И притом поручује да не бринемо, речима свога сународника, саборца и пророка Ника Кејва, јер „има места за свакога у Божјем хотелу… и за Јевреје, црвенокошце, црнце, за све нас.”

Иначе, песма „Божји хотел” отвара Келијев први самостални албум од распада Месинџерса Wanted Man, на чијем је омоту колофонски приказ легендарног аустралијског одметника Неда Келија као гитаристе (нису у сродству).

Писмо из затвора брату за Божић о томе како да направи сос

И за крај овог путовања, долази „How to Make Gravy” коју многи сматрају круном Келијеве каријере. 

Овако је, по ставкама, разлаже рок критичар Рик Корнел: „Музички узбудљива; препуна емоција; кратка прича која се претвара да је песма; не, то је филм који се претвара да је кратка прича која се претвара да је песма; врви од сјајних стихова; то је Божићна песма; успут је успела да уметне и Џуниор Марвина; песма је стварна, човече!“

Да, песма је стварна, као што је у овој песми аутентичан и рецепт прелива за печено месо у покајничко-исповедном писму који Џо пише своме брату из затвора уочи Божића – Кели је рецепт који пева добио од свог бившег таста. Без њега би месо било бљутаво, баш као и живот без падова, успона и љубави.  

Како и зашто Кели никада није успео у Америци (где је ипак центар музичке индустрије) тема је за неку другу причу. Но да се разумемо: Кели воли Америку која је изродила Дилана, његовог музичког хероја из младости. Један од доказа те љубави је и недавна обрада давнашње песме из доба Месинџерса „Cities of Texas”. Верзија у новом аранжману, и са пар промењених речи, доведена је скоро до непрепознавања у односу на оригинал – дупли ужитак за потписника ових редова!

И тако, на сваких неколико година Кели нас подари концертом по овдашњим клубовима. То су увек интимне светковине за малобројне посвећенике његовог лика и дела. Некад дође сам (са акустичном гитаром и усном хармоником), некад са целим бендом, а понекад му друштво праве његове ћерке анђеоског гласа и његов синовац, Ден, змај-гитариста. А он, природно повучен и стидљив, увек нађе времена да се дружи за фановима. 

И да се вратимо на почетак. Ако су нас Аустралијанци преко Нолета поново прихватили, хајдемо да им узвратимо на неки оригинални начин, рецимо кроз позив Келију, једном од њихових најбољих, да са својим бендом наступи у Србији. Верујем да би се и наш музички свет који прати концертне догађаје лепо изненадио.