Боб Дилан, заувек млад, намргођен и сам: Како не бити пион у њиховој игри štampaj

У фебруару 1964. године изашао је албум „The Times They Are A-Changin’“ Боба Дилана. Прошло је 60 година отада. То је трећа плоча у његовој каријери. Уједно, то је и Диланов друштвено и политички најангажованији албум.

Били Брег у једном присећању на албум „The Times...“ каже да би у његовом разумевању требало да се пође од фотографије која се налази на насловној страни. Њу је усликао Бари Фајнстајн.

Ради се о црно-белом снимку. Дилан не гледа у објектив већ негде у страну и доле испред себе. Резигнација му се чита на лицу. Намргођен је и сам. Као да каже: „Види шта се дешава на свету. Шта треба да се учини тим поводом?“

„Topical songs“ vs. протестне песме

На албуму доминирају песме које се на енглеском језик означавају синтагмом „topical songs“. Не знам како наши музиколози именују ову врсту напева. Колико сам разумео, „topical songs“ би биле песме у којима се пева о актуелним политичким и друштвеним догађајима, онима о којима се пише у новинама и који дефинишу одређено време. Песма Нила Јанга „Ohio“ је еклатантан пример таквог напева, или рецимо „Birmingham Sunday“ Ричарда Фарине. (О овој потоњој је било речи на порталу ОКО у оквиру текста о Ријанон Гиденс „Фолк супернова сломљеног срца и уздигнуте главе“) 

Ову врсту напева треба разликовати од протестних песама. Протестне су оне песме које су повезане са неким покретом који се залаже за одређене политичке и друштвене промене. Везују се за покрете за људска права, права жена, положај радничке класе, однос према сексуалним мањинама итд. Фил Окс, најпознатији певач протестних песама, рекао је: „Протестна песма је толико специфична да не можеш да је помешаш са неким срањем“.

Социолог Р. Серж Денисоф је протестне песме поделио на магнетне и реторичке. Функција магнетних протестних песмама је да привуку нове присталице за неки покрет или друштвену акцију. „We Shall Overcome“ је најбољи пример за ту врсту напева. Ова песма је постала незванична химна Покрета за грађанска права који је предводио Мартин Лутер Кинг. На Кинговој сахрани хор од 50.000 људи је певао ову песму.

Реторичке протесне песме би биле оне које изражавају лично противљене неким доминантним политичким и друштвеним ставовима. Оне позивају да се пружи отпор и искаже непристајање.

Диланова песма „Masters Of War“ је најбољи пример протестне песме. Он ту рафалном паљбом – „брехтовском муницијом“ – пуца по „господарима рата“. На мети су они који управљају војном индустријом и политичари који покрећу оружане сукобе.

Млади Дилан – ова песма се налази на његовом албуму „Freewheelin’ Bob Dylan“ из 1963. године – нема милости за тај свет:

И надам се да ћете умрети
Да смрт ће вам доћи што пре
Пратићу ковчег ваш
У неко бледо поподне
И гледати како вас полажу
На ваш самртни одар
И стајаћу над гробом
Док не оде и гробар.

Боби је имао само 22 године кад је ово испевао. У то време, првих година пошто је из Минесоте дошао у Њујорк, Боб Дилан је био повезан са екипом око шапирографисане публикације „Broadside“ која је пропагирала ову врсту песама.

Да би се боље разумео контекст у којем је настао албум „The Time They Are A-Changin’“ прилажем као антрфиле мој текст из књиге „Електрична застава“ који се бави феноменом „broadside“. Текст се зове „Чудни алманах“ и објављен је први пут у дневном листу „Данас“ поводом капиталног издања Смитсонијан института „The Best Of Broadside 1962-1988 – Anthems Of The American Underground“.

Чудни алманах

У Шекспирово време речју „broadside“ означавали су се комади папира на којима су песници објављивали нова сочињенија. Продавали су их на трговима и сајмовима, на исти начин као грнчари ћупове или ужари своје производе.

Неколико стотина година касније, у фебруару 1962, „Broadside“ се појавио у Њујорку у облику малог шапирографисаног андерграунд часописа коме је та реч дала име.

Оснивачи су били брачни пар Агнес „Сис“ Канингем и Гордон Фрајзен. Намера им је била да на тај начин популаришу младе ауторе такозваних „topical“ песама – код нас познатих као протестне или ангажоване – иначе актере фолк бума који се одигравао у кафеима њујоршке четврти Гринич Вилиџ.

На страницама магазина „Broadside“ објављивали су Фил Окс, Мелвина Рејнолдс, Пит Сигер, Том Пекстон, Џенис Ијен, Ричард Фариња, Ерик Андерсен, Бафи Сент-Мери, Лусинда Вилијамс и други фолк трубадури који су веровали да песмом могу да промене свет. У првом броју, који се појавио у тиражу од 300 примерака по цени од 35 центи, објављена је песма „Talkin' John Birch Society Blues“ младог, непознатог аутора који је наступао под именом Боб Дилан.

Изашло је укупно 187 бројева ове публикације. „Broadside“ је престао да излази 1988. године. Звездани тренутак је имао када се на насловној страни броја 6. појавила Диланова нумера „Blowin' In The Wind“.

Класични фолк напеви као што су „Little Boxes“, „Changes“, „I Ain't Marching Anymore“, „Morning Dew“, „The Ballad Of Ira Hayes“ или „Society's Child“ своју премијеру имали су на његовим страницама.

На CD бокс-сету „The Best Of Broadside“ (пет дискова, 5х22'32'' музике) налази се избор од 89 песама објављених у овом магазину, а које су се појавиле на плочама које „Broadside“ у сарадњи са дискографском кућом „Folkways“ објављивао под именом „Broadside Ballads“. Боб Дилан, под псеудонимом Blind Boy Grunt, главна је атракција овог пројекта.

Објављене песме се доимају као странице прашњавог алманаха који сведочи о времену узвишених идеала, када се веровало у хилијастични сан. Посвећеност, несебичност и етичка ангажованост ових напева који се баве социјалном неправдом, страхом од нуклеарног рата, емигрантским судбинама, ниским платама и другим темама, у поређењу са „грамзивошћу и пластичношћу“ савремене продукције изазива дубоко уважавање.

Компилација гаражно-психоделичног рока „Nuggets“ и „Антологија америчке фолк музике“ Харија Смита омогућиле су савременом „слушачу“ да открије неочекиване конотације ефемерних рок напева. Збирка „The Best Of Broadside“ чини слично: представља популарну песму као морални чин. Подсећање на ту давно заборављену чињеницу има благотворно дејство.

Марш на Вашингтон

У августу 1963. године, тачније 28. августа, двадесетдвогодишњи Боб Дилан је узео учешће у такозваном Маршу на Вашингтон, који је у организација Покрета за грађанска права предводио Мартин Лутер Кинг. То је по општем мишљењу један од најзначајнијих догађаја који се збио у САД у прошлом веку.

Био је то скуп од 200 или 300 хиљада људи. Најпознатији уметници, јавни радници, интелектуалци и људи од науке су учествовали на њему. Мартин Лутер Кинг је том приликом одржао чувени говор „I Had A Dream“.

Љубитељи рок музике вероватно знају тај говор. Ерик Бардон је делове тог обраћања инкорпорирао у своју верзију легендарне песме Џона Д. Лодермилка „Tobacco Road“. Извео је то на албуму „Eric Burdon Declares ’War’“.

На том грандиозном скупу Дилан је задобио своје место. Био је већ у то време препознат као најрелевантнији гласноговорник нове генерације која је, као ниједна пре ње, жустро ступала на друштвену сцену. Извео је том приликом две нове песме „When The Ship Comes In“ и „Only A Pawn In Their Game“. 

Кад брод уплови

Како каже Мајк Маркеси, аутор књиге „Wicked Messenger: Bob Dylan and The 1960's“, прва песма је фантазија о освети која се завршава радосном визијом тоталног уништења противника. Ова песма има два извора.

Са музичке стране она се базира на Брехт-Вајловом сонгу „Pirate Jenny“ из комада „Опера за три гроша“. Ту главна протагонисткиња сања о броду који ће доћи и уништити све њене непријатеље.

Сузи Ротоло, Диланова девојка у од 1961. до 1964. године – са којом се сликао на омоту албума „Freewheelin’ Bob Dylan“, каже да је она упознала Бобија са сонговима Бертолта Брехта и Курта Вајла. Сузи каже да се Дилану нарочито допало како Лоте Лења пева сонг „Pirate Jenny“.

С друге стране Џоан Баез каже да је Боб Дилан инспирацију за песму добио после сукоба са рецепционером неког хотела који није хтео да му изда собу због начина на који је одевен и нивоа хигијене. Рецепционер је проценио да Диланова хигијена није била на нивоу репутације хотела. 

Тек пион у њиховој игри

Друга песма коју је Дилан извео том приликом је „Only A Pawn In Their Game“. Она говори о убиству Медгара Еверса, активисте Покрета за људска права. Убиство се догодило у Џексону, у држави Мисисипи, 12. јуна 1963. Прошло је само два и по месеца од тог догађаја, а Дилан је већ имао песму о томе.

У тој песми се за убиство и друго расно насиље окривљују богати бели политичари и власт коју држе. Они, по речима младог трубадура, манипулишу сиромашним белцима и хушкају их на црну популацију говорећи им да су они криви за њихове проблеме: 

Сви заменици шерифа, војници и гувернери су плаћени
А шерифи и полицајци често и преплаћени
А тог сиротог белца сваки је од њих
Да користи као оруђе научио
У њиховој школи се учио
И од првог дана обучио
Да његово је право
Да белу кожу брани здраво
И своју мржњу чува заправо
Па он никад и не мисли исправно
О томе какав је одавно
Али нико не треба њега да криви
Он је тек пион у њиховој игри.

Песме које је млади Дилан одабрао за свој наступ на легендарном Маршу нису биле у складу са залагањем за „инклузивну будућност“ какву је пропагирао Мартин Лутер Кинг. У њима су били освета и конфронтација. Млади трубадур је тим избором демонстрирао свој уметнички интегритет и хипертрофирани индивидуализам који му није дозвољавао да прихвати било какве етикете и испуњава туђа очекивања. 

Албум, фебруар 1964.

Шест месеци касније ове две песме су нашле своје место на албуму „The Times They Are A-Changin’“. Албум је изашао 10. фебруара 1964. године. Садржи 10 песама. Дилан их изводи сам, пратећи се на гитари и усној хармоници. Продуцент је био Том Вилсон, црнопути Свенгали о којем смо већ писали на порталу ОКО. (Видети текст „Психоаналитичар са осећајем за ритам који је озвучио Дилана, Запу, Велвете и Нико“).

Песме сличног проседеа као два споменуте налазе се на албуму. Млади Дилан се држао метода који је научио од свог ментора Вудија Гатрија: устани ујутру, узми новине, прочитај их и онда напиши песму. Тако су настале две најпознатије песма са албума „The Times...“. Њихови називи су „The Lonesome Death Of Hatti Carroll“ и „Ballad Of Hollis Brown“.

Ова прва је о убиству црне конобарице Хети Керол. Убиство се десило у фебруару 1963. године у хотелу „Емерсон“ у Балтимору. Пијани убица Вилијам Зезинџер је прво вербално напао Хети Керол. Вређао је на расној основи. Онда ју је ударио штапом по глави. То је довело до крварења у мозгу и смрти несрећне конобарице.

Зезинџер је због тог недела осуђен, од стране белачког суда, да плати глобу од 500 долара и одлежи шест месеци у затвору. Затворска казна му је одложена на три недеље док се не заврши берба дувана. Зезинџер је био плантажер дувана. Суд је имао слуха за његов бизнис, али не и за живот црне конобарице.

Ево како је Боб Дилан описао главне протагонисте ове песме.

Жртва:

Хети Керол је радила на месту кухињске помоћнице
Имала је педесет једну годину и родила десеторо деце
И носила је судове и ђубре је износила
И никад уврх стола није седела
А камоли са светом за столом да је причала.

Убица:

Вилијам Зезинџер, који у двадесет четвртој години
Фарму дувана од шест хиљада хектара има у личној имовини
Уз богате и здраве родитеље који га помажу и штите
И добре везе које на високим положајима у политици Мериленда има
Реаговао је на своје злодело слегнувши раменима
Уз псовке и подсмех, и уз сиктање
Да ће ишетати напоље за пар минута или мање.

Користећи права имена, тачне датуме и места збивања Боб Дилан је испевао ултимативну „topical“ песму. Пит Сигер, Џоан Баез и Фил Окс, такође велики мајстори ове врсте напева, у својим песмама никада нису били тако експлицитни.

Вешто комбинујући документаристички метод и форму фолк баладе, Дилан је створио песму којом се може премерити дубина црне рупе у којој се његова домовина налазила у том тренутку, три месеца после убиства председника Кенедија. Питања класних и социјалних разлика, односа између богатих и сиромашних, црних и белих, свеприсутног насиља и одсуства правде – постављена су на јасан и недвосмислен начин. Уз то поетски профињено и рокерски резолутно.

„Кад сам први пут чуо ’Hattie Carroll’ био сам фасциниран количином фантастичних детаља који су уметнути у песму. Дилан је прави учитељ. Ако хоћеш да научиш како се стварају песме, најбоље слушај њега. Он је за писање песама исто што су чекић и тестера за дрводељу“, рекао је Том Вејтс. 

Холис Браун

Суровост класних односа и страшна провалија која дели богате и сиромашне најбоље је приказана у песми „Ballad Of Hollis Brown“ која за тему има још један истинити догађај о коме су писале новине.

Холис Браун, сиромашни фармер из Јужне Дакоте, суочен са страшним сиромаштвом и одсуством сваке перспективе, побио је своју многобројну породицу и себе на крају. Завршни стихови су у најмању руку двосмислени.:

И ето седморо мртвих
На фарми сред Јужне Дакоте
А негде тамо далеко
Седам нових тек роди се.

Да ли новорођену седморку чека боља судбина или нешто слично оној коју је суманути Холис Браун побио? 

Насловна песма

Химнична насловна песма трећег Дилановог албума данас звучи наивно. Може да послужи као огледало у коме се огледа једна генерацијска заблуда, у свој својој грандиозности. Шездесетих година се веровало наиме да је нека промена у свету могућа, да свет може да постане боље место за живот, да се односи између људи могу учинити квалитетнијим и искренијим, да ће мир и благостање доћи на место светских ратова, сиромаштва и глади. Дилан, гласноговорник новог покољења, је певао:

Дођите, мајке и очеви
Из целе земље док можете
И немојте да критикујете
Оно што не разумете
Ваши синови и ваше кћери
Сад не прате ваше савете
Ваш стари пут ни не сањају
Па, молим, сиђите с новог ако нам руку не пружате
Јер времена се мењају

Наравно, сад знамо да се времена нису променила. „Нови пут“ је ишао у круг. Оне који су њиме ходили довео је на исто место где су били и њихови родитељи. Данас песма „The Times They Are A-Changin’“ функционише као музејски експонат. Нетачан и погрешан, али леп и занимљив као мапе средњовековних картографа. 

Љубавне

Две љубавне песме – „One Too Many Mornings“ и „Boots Of Spanish Leather“ – чине посебну фацету на овом винилном дијаманту. Прва је тужна песма о крају једне љубавне везе. Свако од љубавника има своју верзију истине: „За тебе је твоја истина нетакнута/А ни за мене моја не лута“.

Друга је духовита песма о „љубави на даљину“. Та љубав представљена је писмима које размењују љубавници које раздваја Атлантски океан. Чизме од шпанске коже се ту појављују као поклон који би могао да спаси љубавну везу која полако бледи. 

О значају песме „Boots Of Spanish Leather“ за одређену групу људи најбоље говори једна тетоважа. Џејсон Избел, један од најбољих аутора рок песма нашег времена, на подлактици је истетовирао дистих из ове песме: „Just carry yourself back to me unspoiled / From across the lonesome ocean.“ (Само ми се врати непромењена / С пута по пустим океанима“)

Јасперов монолог

Да ли се сећате филма „Адаптација“ Спајка Џоунза из 2002. године? Тамо један писац покушава да поправи филмски сценарио на којем ради. Пошто не успева у томе одлази код професора Роберта Мекија – реални лик, тумачи га Брајен Кокс – да му помогне. Ни заједничким напорима не успевају у томе.

На крају професор каже сценаристи: „Смисли добар крај. То ће чинити да сценарио буде добар.“

Вођен истом идејом, на крају овог текста о албуму „The Times They Are A-Changin’“ Боба Дилана позивам у помоћ Јаспера Де Зута. Он је књижевни лик. На страницама романа Дејвида Мичела „Utopia Avenue“ Јаспер каже:

„Песме као семе маслачка лете кроз простор и време... Где ће пасти ове семенке песама? Често падну на јалово земљиште и не пусте корен. Али понекад падну у ум који јесте спреман. Који јесте плодан. Шта се онда дешава? Дешавају се осећања и идеје. Радост, утеха и саосећање. Самопоуздање. Туга која чисти. Идеја да живот може бити, да треба бити, бољи од овога... Ако песма посади идеју или осећање у нечији ум, она је већ променила свет.“

Пре неколико дана двојица младих учесника квиза „Слагалица“ нису знали ко је Боб Дилан. И поред тога верујем да су његове песме, ту и тамо, пале на „плодно тло“. И да су, у складу са Јасперовом тирадом, промениле бар мало овај суморни свет који се изгледа опасно приближава још једној ратној катаклизми.

Да ли је тако проверићемо 7. марта ове године. За тај датум заказана је у Дому омладине трибина „Златне године“ посвећена албуму „The Times They Are A-Changin’“.

Албум „The Times They Are A-Changin’“ је важна етапа Диланове „бескрајне турнеје“. То је „апотеоза Боба Дилана као протестног певача“. Већ следеће године он је променио парадигму. Боб Дилан као фолк трубадур и острашћени следбеник Вудија Гатрија је нестао са сцене. Уместо њега дошао је нови Боб Дилан: песник, филозоф, рокер, профет, бард и електрични Месија. То је и данас: дивљи, електрични Месија који преферира блуз и надреалну поезију.