Одлазак Меријен Фејтфул: Маријана једне младости

Фраза „секс, дрога и рокенрол“, којом се описује хeдонистички начин живљења карактеристичан за шездесете године прошлог века, добро функционише у животној причи Маријане Фејтфул. Етапе дугог и кривудавог пута којим је кроз живот ишла Маријана Фејтфул, која нас је напустила 30. јануара ове године, могле би да се назову овим речима.

Ако је Маријана Ежена Делакроа симбол слободе, онда је Маријана Фејтфул персонификација духа шездесетих. Свега ту има, од музике, глуме и ослобођеног секса преко наркоманије, бескућништва и тешких болести до васкрснућа, славе и поштовања.

Док сузе теку

Као и све велике приче тако и ова о Маријани има неколико почетака. Најбоље је кренути од оне журке, карактеристичне за „swinging London“ с почетка шездесетих. Ту је менаџер The Rolling Stonesa Ендрју Олдем звани Луг (Andrew Loog Oldham), упознао лепу тинејџерку Маријану Фејтфул, која је говорила енглески језик онако као то ради тамошња краљица или Меги Смит кад глуми неке аристократкиње.

Ендрју је Маријану описао је као „анђела са великим сисама“. Као да је та дескрипција на неки начин одредила важност секса и припадајућих слобода у догађајима који ће уследити.

Олдем јој је, фасциниран Маријаниним изгледом и њеним извођачким талентом, у то време већ демонстрираним у лондонској поставци комада „Три сестре“ Антона Павловича Чехова, понудио песму „As Tears Go By“ за њен дебитантски сингл. Ту песму су написали Олдемови пулени из The Rolling Stonesa Мик Џегер и Кит Ричардс. Песма је постала хит. Тако је у свет рокенрола ушла Маријана Фејтфул. Оно што је уследило је митологизовано и ушло у легенду.

Стоунси су годину дана касније снимили своју верзију песме „As Tears Go By“. Њихова верзија је постала главни хит на овдашњим гимназијским журкама. Свашта се дешавало док је чехословачки грамофон гребао пластику на коју је утиснута ова песма.

Нумера „As Tears Go By“ је са још неким песмама – „Lady Jane“, „Heart Of Stone“, „Long, Long While“ и друге – главни аргумент моје тезе да су баладе Џегера и Ричардса подједнако важне, ако не и важније од жестоких рокерских ствари, за обликовање и култивисање посебне осећајности карактеристичне за генерације која је уз те песме стасавале и доживела прва еротска и сексуална искуства.

Мајстор и Маргарита

Тако је Маријана Фејтфул ушла у кружок формиран око Стоунса. Булеварску штампу је нарочито интригирала социјална дискрепанца која је зјапила између Маријане и „котрљајућег камења“. Она је била аристократског порекла. Мајка јој је аустроугарска баронеса. Директан изданак лозе Леополдa фон Захер-Мазохa која је свету подарила термин „мазохизам“ и све оно што та реч подразумева. Отац је био универзитетски професор или тако нешто. Маријана је била начитана девојка, високог образовања и аристократских манира.

Љубавна веза са Миком Џегером и живот у рокерском миљеу су јој донели другу врсту образовања. Спознала је неограничене сексуалне слободe и хероинску омаму. Хиљаду пута препричаван догађај са „марс“ чоколадом је најбоља илустрација дубине декадентне клоаке у коју је потонула.

Није ово тренутак да се та прича распреда. Боље је подсетити да је Маријана коауторка песме „Sister Morphine“, једне од најконтроверзнијих нумера Стоунса. Сматра се да су и нумере „Wild Horses“, „Dear Doctor“ и „You Can’t Always Get What You Want“ инспирисане њоме.

У интервју који је дала Силви Симонс 2005. година Маријана каже да је њен највећи допринос музици Стоунса чињеница да је она дала Мику Џегеру роман „Мајстор и Маргарита“. Једна од најпознатијих и најбољих песама Стоунса „Sympathy For The Devil“ инспирисана је том књигом Булгакова. „Ја сам му отворила један нови свет за који није знао“, закључује Маријана.

Из пет година дуге везе са Џегером Маријана је изашла као тежак хероиноман. „Изгубила сам понос, углед, здравље, срећу“, тако је сумирала тај период. Завршила је као бескућник. Лутала је Сохоом, жицала лову, гребала се за храну, патила од анорексије. Људи из неког кинеског ресторана су јој дозвољавали да у њиховој машини пере веш. Док је прање и сушење трајало она је огрнута кафанским чаршавом чекала. Није имала шта друго да обуче. Полицајци су је штитили од дилера и силеџија. Спавала је у напуштеном склоништу из Другог светског рата.

Дубина пада

Сећам се кад је једном на сцени Југословенског драмског позоришта Миша Јанкетић узвикнуо: „Можда ће ме волети због дубине мог пада.“ Мислим да је то било у „Младићу“ од Достојевског. Маријани се управо то догодило. Рокери стасали крајем седамдесетих година прошлог века волели су Маријану Фејтфул. Сматрали су је аутентичном жртвом раскалашног начина живљења на почетку велике рокерске ере. Малколм Мекларен, велики гуру панк покрета, тај свет који је уништио Маријану описао је придевима „одвратан... вампирски... самозаљубљени“.

Уз помоћ панк и њувејв рокера Маријана се са дна вратила на сцену 1979. године албумом „Broken English“. Многи сматрају то њеном најбољом плочом. Мислим да и објективно тако стоје ствари.

Сингл са песмом „Ballad Of Lucy Jordan“ Шела Силверстајна – коју су пре Маријане изводили бенд Dr. Hook & Medicine Show и Ли Хејзелвуд – била је велики хит.

Насловна нумера албума, чији текст (који је написала Маријана) представља имагинарни разговор са Урликом Мајнхоф, лидерком анархистичке Групе Бадер-Мајнхоф, донела је потпуно нове теме у рок музику.

Напев „Why’d Ya Do It“, са којим се завршава овај албум, умало није довео до забране плоче „Broken English“. У њој се на крајње експлицитан начин – коришћењем највулгарнијих речи – говори о сексу. Мрачни аспекти сексуалних активности, које је Маријана искусила, елаборирани су на бласфемичан начин. Велики концерн EMI је одбио да штампа албум са том песмом. Издавачка кућа „Island Records“ се некако снашла и албум је изашао 2. новембра 1979. године.

Неки су били збуњени чињеницом да се на репертоару ове плоче налази и песма Џона Ленона „Working Class Hero“. Зашто ћерка баронесе из „K und K“ монархије пева песму о хероју радничке класе? Маријанин одговор је био једноставан: „Одувек сам волела ту песму.“

Тако се Маријана вратила на рок сцену и на њој поносна трајала до пре неки дан. За то време снимала је одличне албуме – „Strange Weather“ (1987), „Kissin Time“ (2002) „Before The Poison“ (2005) – сарађивала са најбољим рок музичарима млађе генерације од Ника Кејва и Пи Џеј Харви до Бека, Џарвиса Кокера и групе Blur.

Вајл-Брехт

Посебан део каријере Маријане Фејтфул представља њено бављење музиком и песмама које су Курт Вајл и Бертолт Брехт стварали.

Са том музиком се Маријана упознала кад је за потребе пројекта „Lost In The Stars: The Music Of Kurt Weill“ (1985) снимила, заједно са гитаристом Крисом Спедингом, песму тандема Вајл-Брехт „Ballad Of Soldier Wife“.

Музика Курта Вајла је артикулисала дух Вајмарске републике. Песмама које је Вајл писао на текстове Бертолта Брехта редефинисан је потенцијал популарне музике. Користећи елементе преузете из класичних опера и оперета, комбинујући их са џезом и фолком, тандем Вајл-Брехт је проширио вокабулар популарне музике. Учинио ју је погодном за поетско елаборирање веома сложених друштвених и политичких тема.

Маријана Фејтфул је снимила два веома успешна албума са песмама овог тандема: „20th Century Blues“ (1996) и „Seven Deadly Sins“ (1998). Њене интерпретације буде успомену на Марлену Дитрих и Лоте Лењу. Извођење песме „Alabama Song“ је, чини се, супериорније од оног које су својевремено урадили The Doors. Маријана или „Краљ гуштера“? Тешко је пресудити. То можда и најбоље показује Маријанину рокерску компетентност.

Маријана и Кит

Давно је име Маријана доведено у везу са младошћу. Легендарни филм „Маријана моје младости“ Жилијена Дививијеа, по истоименом роману Петра Деманделсона, сведочи о томе.

Маријана Фејтфул и њена музика су такође нераскидиво повезане са младошћу која је своје златне тренутке имала на почетку велике рокерске ере. Својом музиком и физичким изгледом дефинисала је највише естетске критеријуме тог времена.

На ту чињеницу најбоље је подсетила песма Мерла Хагарда „Sing Me Back Home“ коју је Маријана отпевала у дуету са Китом Ричардсом на албуму „Easy Come, Easy Go“ (2008). Маријана и Кит, који су сваки рокерски грех искусили до последње капи, који су падали на дно па се, захваљући таленту и рок музици, као Феникс увек поново уздизали, са пуно рокерске компетенције и персоналног интегритетa отпевали су тај кантри ламент.

У њему се пева о осуђенику на смрт кога воде на стратиште. Он се нада да ће га песма коју му певају други робијаши вратити кући пре него што га стигне досуђени метак.

Сва је прилика да ће и Маријана Фејтфул, кад год се зачује нека њена песма, опет оживети. Бар у главама оних који cу са њеном песмом у ушима први пут искусили љубав и страст.