Одлазак Ђина Паолија: Песник и певач с метком у срцу štampaj

Италијански град Монфалконе необичан је по много чему. А једнако је необично да тај град познат по свом големом бродоградилишту није, попут Трста, ушао у колективно сећање нас одавде. Генерације Југословена знале су оно „Трст је наш“, али ко још памти да је 1. маја (!) 1945, у склопу Тршћанске операције, IX корпус Нaродноослободилачке војске Југославије ушао 40 километара у дубину италијанске територије и до 12. јуна држао овај град који Словенци и даље зову његовим историјским именом – Тржич.

Након повлачења и повлачења линије разграничења, догађа се у тој важној индустријској тачки Италије једно од најнеобичнијих кретања становништва преко граница у историји – у оба смера: такозвани „монфалконези“, огроман део радника бродоградилишта, мајстора, механичара, техничара, грађевинских радника, редом комуниста и социјалиста, одлази из Монфалконеа за Титовом војском у Истру, да се на линији идеје пролетерске солидарности запосле у настајућем пулском „Уљанику“.

С друге стране, из Пуле крећу „езули“, истарски Италијани староседеоци, што милом што силом. Историјска трагедија је невероватна у својој иронији: након прекида са Совјетима, велики број „монфалконеза“ у Истри завршиће у југословенским логорима за Информбироовце. Њихова места у бродоградилишту у Монфалконеу заузеће радници Истријани и Ријечани.

Ђино Паоли рођен је у Монфалконеу. Па иако је већ као сасвим мали дошао у Ђенову, где је његов отац, инжењер (који је из Тоскане дошао да ради у бродоградилишту) добио премештај, нема сумње да су га приче из његовог родног града обележиле, да су биле саставни део детињства будућег великог кантаутора. Ако ништа, а онда због тога што му је мајка Катерина – „Рина“ – била рођена Пулежанка. И што му је, у нарочитој словенско-италијанској линији меланхолије, кроз приче пренела читав један нестали свет: тугу за изгубљеним завичајем, приче о рођацима који су напустили Пулу, осећај, како је касније писао, да се у његовој кући „удисала атмосфера изгнанства“.

С друге стране, снага и виталност свакодневице спасене из исте културе – мајка која читав живот кува истарска јела и говори пулско-венетским дијалектом. Ђино је овај говор сматрао својим матерњим језиком, у дословном и пренесеном смислу.

Тај осећај измештености пратиће га кроз цео живот. Иако ће дословно створити ону чувену ђеновеску школу кантаутора, школу крхких мушкараца који певају женама јачим и постојанијим од њих – из које ће изаћи Луиђи Тенко, Фабрицио де Андре, Паоло Конте и један Пулежанин, Серђо Ендриго, „езул“ који ће о свом одласку из родног места певати у песми „1947“, али и у „Куд плови овај брод“ – и бити један од кључних музичара и „примењених песника“ читаве италијанске културе, онај дубоко усађен сентимент неприпадања и необичности, коју као да је вукао из контрадикција порекла и родног града, остаће неоспоран, а дуго времена слабо видљив, скривен елемент у њему.

Уопште, све је око овога човека било необично. Од уверења до музике. Од тражења себе и животних избора. И све у контрадикцијама као код свих великих. 

Рани радови

Није Ђино Паоли од мајке наследио само меланхолију избегле истарске домаћице – Рина је била пијанисткиња и пренела му љубав према музици. Рођен у инхерентној мелодиозности језика и неупоредивој мелодији италијанске музике, Ђино бира џез. Емоцију певања не учи од драматских оперских и допадљивих белканто извођача, него, како је сам рекао – од Били Холидеј.

Овај син разметни образованих родитеља није завршио ни гимназију. Радио је као механичар и графичар у штампарији. Рођени музикант заносио се неко време сликарством.

Кад је постајао кантаутор, с најбољим другом, трагичним и легендарним Луиђијем Тенком, буквално је измислио светски релевантну „ђеновеску школу“. На том путу открио је и на светло јавности извукао и самог Фабриција Де Андреа, најинтелектуалнијег и најгорчег кантаутора Италије.

Али Ђино и Тенко, меланхолични песници и баладери, ухватили су се најпре да свирају најнеиталијанскији звук од свих – бенд им се звао „I Diavoli del Rock“ („Ђаволи рока“ – хм, нешто је и ту познато?), и није имао никакве везе с оним што ће двојицу аутора и извођача учинити пионирима интимне, крхке, ироничне љубавне кантилене, акустично свиране, с ганућем и пелином донесене, изведене и отпеване.

Педесетих снима серију синглова од којих осим „Мачке“ – „La gatta“ („Мачка“ – памти ли се још Ибричина песма узгред?), ниједан није постигао ништа. 

Побећи од свега

Кад пише своју прву велику, величанствену песму „Cielo in una stanza“ – „Небо у једној соби“ – ту ломљиву оду љубавницима склоњеним од света, побеглим од свега, где у соби уместо зидова расте дрвеће, бескрајно високо дрвеће, а плафон боје лила више не постоји, него певач види само небо изнад њих двоје, препуштених телима и помешаним осећајима – ту и такву песму даје Мини, звезди и једном од најмоћнијих гласова у историји Италије.

Уз сувише наглашене ударце гудача и волумен и силовитост Минину, песма је хит. Али певачица је пева прејако, разорно, како је увек и радила. Ђино је морао да песму узме назад, врати је себи као аутору да би је отпевао како треба и како је написано – интимно, повучено, готово посрамљено, колико и иронично, намерно да је дедраматизује у вечном љуљању између дубоко проживљеног и подсмешљивости и релативизовања скоро свега на свету, онако као што сви сувише емоционални људи и аутори раде – јер „чиме од свијета да се браниш…“

Тако се и наставило кад је напокон постао права звезда. Или пре антизвезда, са својим изгледом интелектуалца у младости, с имиџем сличном Пазолинију и Годару, а после као слика доброг деке, проћелавог и са седим штуцованим брцима.

Шездесете

Раних шездесетих пише један класик за другим. „Senza fine“ – „Без краја“ – где се обраћа имагинарној или стварној: „Ти си један трен без краја“.

Упознаје Орнелу Ванони, вероватно најзначајнију, свакако најсуптилнију интерпретаторку италијанске савремене музике, једину певачицу Апенинског полуострва која ствара нешто најближе италијанској верзији неимитативног џеза. Велики аутор мале певачке технике и певачица големе изражајне рафинованости и недосегнутог фразирунга – шта су могли да постану него љубавници.

И могуће да је дефинитивне верзије Ђинових песама снимила управо „La Vanoni“, његова исписница, кроз дуге деценије и бројне плоче, пре него што нас je пред крај прошле године напустила.

Ђино пише и „Che cosa c'è“, нежну и намерно једноставну, наизглед као разговор заљубљеног кад се нервира управо због тога стања у које је упао, и додатно због ње која га пита баш о томе: „Che cosa c'è – c'è che mi sono innamorato di te“ („Шта је? Шта 'шта је?' То је да сам заљубљен у тебе – и да ме се не тичу сви ти људи, сви они који нису ти“). Стил конверзацијски, свакодневан, интелигентан, присан, близак небројенима. 

И пише те 1961. године „Sapore di sale“ – знаће је неки као „С окусом соли“ коју ће снимити његов скорашњи југословенски кум – песму која је апсолутни класик Ђинове каријере, мали италијански блуз о додирима, мирисима и окусима лета и мора, чији је оригинал аранжирао Енио Мориконе, а саксофон на њој свирао Гато Барбиери (онај исти Аргентинац што ће десет година после написати страшни и сензуални скор за „Последњи танго у Паризу“).

Има уопште нешто бертолучијевско у тој, можда неопростиво декадентној фази, а можда апотеози нарочитог, екстремног романтизма, Ђинових раних шездесетих прошлог века. 

Зачаран, разоружан, луд

Годину раније, успешни двадесетседмогодишњак са законитом супругом у високом стадијуму трудноће, пева још једну дугу изнурујућу турнеју. И баш тад налеће на младу глумицу, необјашњиве, невероватне лепоте и разоружавајућег споја чедности и сензуалности, која у првим улогама излуђује и Мастројанија и Уга Тоњација. Она се зове Стефанија Сандрели и има петнаест година.

„Замантан“, како кажу Далматинци, Ђино оставља све сигурности („ако треба побјегни од свега“, певаће Маја Перфиљева кроз уста Пјевача сасвим прецизно деценију после), и креће за њом, зачаран, разоружан, луд.

У брбљавој, знатижељној, једнако маломишћанској и веломишћанској Италији, ништа не може да се сакрије и пуца скандал. Католичка црква још је јака, као и вековима већ.

Идуће године, у врхунцу заплета, „Sapore di sale“ је на свим листама, критика је неподељена у хвали, песма виђена већ тада као класик. Она прелази и границе, и ону ка истоку, стиже у тада већ пријатељску земљу и према једном младом Шибенчанину с којим ће се Ђино спријатељити и онда окумити. Како год: успех песме у Италији не може бити већи. Критика јавности и моралне већине према приватном животу аутора не може бити жешћа и лицемернија. 

Једанаестог јула 1963, Ђино Паоли, изможден након серије унутарњих криза и расцепа, седи сам у свом стану у Ђенови, са све силном иронијом своје кућне адресе у „Via Byron“, у Бајроновој улици. У неком моменту доноси одлуку: узима из фиоке и пуни један мали деринџер, исти као онај што га „пакује“ Сем Спејд у Хеметовом „Малтешком соколу“. Ђино не мисли више и пуца себи у срце. Неким чудом га налази пријатељ. Певач преживљава, али метак што је прошао кроз торакс до срца сувише је ризичан да се вади оперативно. Паоли ће овај метак носити у телу до краја својих земаљских дана.

После је, филозофично о том чину, као какав камијевски лик рекао: „Свако самоубиство је различито, и приватно. Оно је једини начин избора: јер круцијалне ствари животне, љубав и смрт, не бирају се; ти не бираш да се родиш, ни да волиш, ни да умреш – суицид је једини, арогантни начин дат човеку да одлучи о себи.“ И онда, типичним обратом, иронијски закључио: „Али ја сам доказ да ни овако не успева да се заиста нешто одлучи.“

Изгубљене године 

Али постоји и спори суицид, мање видљив. Како расте успех, тако расте и такмичење Ђиново с ортацима – који ће више да попије. Пије идућих деценију и по (била је ту, необично за кантауторе, и нека дрогица у међувремену чак), пије и кад каријера крене да му пропада крајем шездесетих. Пије све док му рођени брат не умре од алкохола. Онда баца и виски и остало, до краја.

Седамдесете су Ђинове „lost years“, како кажу Американци – „изгубљене године“. Тражећи се и боећи се с властитим приватним и јавним демонима, музичарски и песнички њух пак раде му и даље савршено: открива Лућа Далу, мултиинструменталисту, џезера, брадатог чаробњака и власника танког и изгребаног, али висинама тешко достижног тенора, творца силно нежних мелодија и горких прича о ратним девојчицама које добивају децу са страним војницима, о легендарним оперским певачима далеко од куће, о човеку који пише писмо пријатељу који је још даље, и о бескућницима пред црквама који поверују да чак и они имају право на љубав и на веру… уопште аутора песама с причама које разумеју и осећају и деца и највећи грешници.

Ученик ће бројкама и продајом плоча и концерата далеко надмашити учитеља, Паолија који га је од свирача туђих песама учинио аутором. На тој линији Ђинов југословенски судруг чувен је и по препевима. Паоли је без сумње додатно ослободио Арсена за обраде иза којих стоји свом ауторском снагом и уверењем, за разлику од ранијих које је потписивао под псеудонимом.

Имао је од кога да види пример (ако му је и требало уопште): Паоли преводи властите колеге и моделе – Брела и Фереа, Азнавура и бајковитог Алена Баријера.

И певачи других језика певају и преводе Паолија. Ипак, највећи комплимент и награда она је без певачког гласа: највећи савремени џез гитариста, недосегнути једнопрсти Вес Монтгомери, након Ђанга најутицајнији гитарош за буквално све џезере, снима Ђинову „Senza fine“.

Песме повратника

Тек средином осамдесетих долази време за повратак, након много година. И то не с бираним музичким друштвом, колегама ауторима, композиторима, песницима и текстописцима, виртуозним инструменталистима и чувеним италијанским мађионичарима за реглерима музичких студија. Они су ту, у позадини или близу негде, где треба.

Повратак одређују жене. Оне које су оставиле трајни белег, било својим тоном, било у оку, било на души или запамћеним додиром тела: Ђино пише музику за филм „Жена у огледалу“ – главну улогу у филму игра Стефанија Сандрели, она некадашња фатална девојчица.

Ђино и Орнела Ванони, његова музичка партнерка без премца, крећу на велику турнеју 1985. године. Певају старе песме, одавно класике у новој одежди за много млађу и освешћенију публику. Некадашњи љубавни, а сада поново музичарски пар који се готово телепатски разуме кад пева заједно, тријумфује у сваком граду где год наступали.

Од тада, па следећих четрдесет година, Ђино је постао живући класик, нестор жанра који се зове „musica d'autore“, правца који је с пар других створио ни из чега. Радио је после колико му се радило, снимао с разнима, писао за театар, филм, за друге певаче. Његову ђеновеску школу везали су чак и с реперима, видевши је као претходницу и темељ свега доцније.

И најшира, берлусконијевска малограђанска Италија прихвата га као свога, ипак. Изгледало је и као да су га укротили.

Питања

Али остају ту још нека питања, као и код свих највећих.

Какав је то аутор био који, уместо да као обични људи каже да је, усупрот разних закона, људских и божјих, осуђен да буде с неком иза затворених врата и не сме да се покаже свету, напротив показује која је разлика између обичних и песника, јер уместо клаустрофобије затвореног простора казује да је за њих двоје „читаво небо у једној соби“, јер се плафон у који љубавници лежећи гледају отвара да се види небо, чисто и бескрајно. 

Какав је то аутор који пева онај стих који је Арсен у препеву прескочио, стих о окусу соли на њеној кожи: „Окус помало горак – ствари изгубљених, ствари остављених...“ („Далеко од нас, где је свет другачији, другачији од овога...“).

Какав је то аутор који заљубљен у жену најлепшег и најтајновитијег осмеха (она близанац у знаку дакако), потегне пиштољ због ње и устрели се. И преживи. 

Аутор који јој је певао „све је сада у твојим рукама, великим рукама“ – много пре, а у тајном братству с оним чудесним стихом у „Русији“ Идола – „имала је снажније руке него ја“...

Какав је то аутор који је као члан Комунистичке партије Италије, као тврдокорни комуниста којем Партија није била довољно лево кад је изабран као заступник италијанског Парламента прешао у Независну групу левице, још левљу скупштинску групу, да би на крају био једини посланик без партијске књижице.

Комуниста који је деведесетих снимио рекламу за „Фијат“. И снимио италијанску верзију за Дизнијев цртани филм „Лепотица и Звер“, тему „La Bella e la Bestia“, у дуету с ћерком (коју је добио с оном због које је потегао левор на себе), и добио верзију лепшу и бескрајно нежнију од оригинала:

„C'é una bestia che 
si adormenterá, 
ogni volta che, bella come sei 
le sorriderai“ – 

„Има једна зверка, 
која заспи сваки пут 
кад јој се, лепа каква јеси, 
насмешиш...“

Какав је то аутор којем се и сам Арсен дивио? Он који се није дивио готово никоме, па кад бих помислио на Ђина, сетио бих се наравно увек Арсена и оног страшног времена, али у њему дивне „Враћам се Азнавуру“:

„Ко ријечи пријатеља
Ко свјетлост из даљина
Враћам се топлим годинама –
Првим пјесмама Ђина.“

Он је био Арсенов учитељ. Па се сетим и једног од својих учитеља, кад ми на путу за чувени загребачки ресторан каже: „Ту смо ишли након Арсенове свадбе, њих двоје, и ми кумови – Ђино Паоли и ја.“ Тако Игор Мандић пре пуно година. 

Сви су сад тамо горе – „su, nell' immensità del cielo“ – „горе, у бескрајности Неба“. Сад су на броју нажалост. 

Срећом (!), ионако је све без краја, ако је Ђино био у праву – „Senza fine“:

„Per sognare
Per potere ricordare
Quel che abbiamo già vissuto.“

„Да сањамо
да можемо запамтити
све оно што смо већ доживели...“

Addio Gino.