Бери Вајс, Џулијан Асанж и врли нови медијски поредак: Живот у паралелним реалностима štampaj

За својих 170 година постојања, „Њујорк тајмс" је постао јединствена институција која у САД, а следствено томе и широм света, поставља стандарде, од новинарских и типографских до културних и моралних; „референтне новине" којима се људи широм света диве, али и чије се осуде и плаше.

Док сам радио у консултантској кући у Лондону, наши шефови и шефице су нас плашили могућношћу да неке од наших мање промишљених преписки, анализа или твитова заврше на његовим славно сивим насловницима. Када сам у Београду кренуо да се бавим новинарством, моја прва уредница је обожавала „сиву госпу" - како га називају у САД - и сањала је да неки од наших текстова буду пренесени његовој глобалној, пробраној публици.

Иако је вера у непогрешивост престижних западних медија у Србији, из разумљивих разлога, доста слабија, из истих тих разлога разумемо моћ „Њујорк тајмса" и сличних гласила да утичу не само на глобалну перцепцију одређених феномена и догађаја, већ и на судбину целих народа и држава. 

Сходно томе, имати моћ одлучивања по питању чије ће колумне и мишљења бити објављени у „Тајмсу" значи имати огроман утицај на кључне дебате о културним, друштвеним и политичким питањима. Део те моћи је 2017. добила и тридесеттрогодишња Бери Вајс (Bari Weiss), када је постављена за једну од уредница чувене „OpEd" секције.

И над уредником има уредник

Иако је именовање Бери Вајс подигло доста прашине, њена одлука да прошлог лета напусти институционални престиж и моћ „Њујорк тајмса" одјекнула је као пуцањ у медијским круговима чак и у узаврелој атмосфери прошлогодишњих протеста који су уследили после смрти Џорџа Флојда.

У писму оставке власнику „Њујорк тајмса", А. Г. Сулцбергеру, Вајс је оштро критиковала лист и све већа ограничења са којима се сусретала у свом послу:

„Пре три године сам се придружила листу, пуна захвалности и оптимизма. Ангажована сам с циљем да доведем гласове који се иначе не би појавили на вашим страницама: нове писце, центристе, конзервативце и друге који се нормално не би осећали „као код куће" у 'Тајмсу'. Разлог за овај напор је био јасан: неуспех листа да предвиди исход избора 2016. значио је да није имао добро разумевање земље којом се бави... Али лекције које је требало научити након избора - лекције о важности разумевања других Американаца, нужности отпора трибализму и кључној улози слободне размене мишљења за демократско друштво - нису научене. Уместо тога, појавио се нови консензус у медијима, али можда посебно у овом листу: да истина није процес колективног истраживања, већ 'ортодоксија' која је већ позната неколицини просвећених чији је посао да информишу све остале."

Као што то обично бива у поларизованом друштву, њено писмо наишло је на осуде од стране њених лево-либералних колега, али је Бери Вајс постала херој оних не само са десног дела политичког спектра, већ и многих новинара који сматрају да је атмосфера у америчким медијима постала таква да гуши слободан говор.

Време кенселовања

Наиме, само пар дана пре њене оставке, Вајс је била и једна од 153 потписника „Писма о правди и отвореној дебати" које је изашло у престижном „Харперсу" (Harper's magazine), другом најстаријем часопису у САД, познатом по либералним ставовима, и које је пренело сличне страхове о слободи дискурса.

Ово писмо је окупило људе са разних страна политичког спектра од Ноама Чомског и Мета Таибија, познатих по оштрим критикама америчког медијског и политичког естаблишмента, до Дејвида Фрама, бившег сарадника Џорџа Буша Mлађег, који је сковао израз „осовина зла" и сматра се једним од најзаслужнијих за медијску „припрему" напада на Ирак.

Помињући све веће професионалне и друштвене притиске на писце и новинаре, потписници на крају писма инсистирају да одбијају „сваки лажни избор између правде и слободе, које не могу постојати једна без друге". Они траже да се негује култура која „оставља простора за експериментисање, ризик, па чак и за грешке" и чува „могућност добронамерних неслагања без великих професионалних последица".

Чињеница да су многи одлучили да је овакво писмо потребно није за чуђење, узевши у обзир да је оно уследило у атмосфери у којима многи новинари и друге медијске личности траже и успевају да постигну оставке и „укидања" разних медијских личности: од контроверзног Алекса Џоунса, оснивача сајта „InfoWars" који је 2017. уклоњен са Јутјуба због ширења теорија завере, преко Џ. К. Роулинг, ауторке Хари Потера и потписнице „Харпер писма", која је већ неколико година у рату са активистима за права транс особа, до, најфлагрантније „укинутог" Џулијана Асанжа, оснивача Викиликса и најпознатијег затвореника због слободе речи, чију је екстрадицију у САД пре пар дана одобрио суд у Великој Британији.

Ту је и безброј мањих афера које често нису ништа мање бизарне, као што је отказ који је добио дугогодишњи новинар у научној секцији „Њујорк тајмса", Доналд Мекнил, јер је наводно користио „несензитиван" речник у дискусији о раси када је, у организацији листа, водио групу тинејџера на туру по Перуу.  

Рат свих против свих

Међутим, ова својеврсна побуна против етаблираних публикација није остала само на речима, већ креће да угрожава и саме пословне моделе медија попут „Њујорк тајмса", који су већ деценију и по у константној борби за кликове и погледе који одређују не само њихов утицај већ и финансијску одрживост.

Иако је од свога настанка интернет привлачио људе који су хтели да се изразе мимо стандардних канала и медија - од форума и индивидуалних страница до блогова и Јутјуб канала - они који су га користили за те сврхе су тек од настанка друштвених мрежа попут Фејсбука и Твитера постали прави конкуренти медијима у приступу публици и њиховим новчаницима.

Ту конкуренцију су медијске куће саме препознале још раније - од интеграције Мајкрософтовог портала MSN и мреже NBC 1996. до препознавања „блогосфере" и интернета уопште као природног места где се могу наћи нове медијске звезде.

То је била нагодба у којој су раније независни (и углавном неплаћени) ствараоци добијали не само финансијску сигурност и престиж, већ и могућност да своје таленте потпомогну већом институционалном подршком, која је поготово важна у шкакљивим (али и пипавим) истраживачким новинарским пројектима, али и за друге амбициозније пројекте.

Изгнаници из медијског естаблишмента

Правник и новинар Глен Гринвалд (Glenn Greenwald), који је један од најзаслужнииих за публикацију материјала везаног за тајни масовни надзор и прислушкивање у САД, који је „процурио", захваљујући Едварду Сноудену, почео је своју медијску каријеру као блогер, да би му у овом послу помогли прво „Гардијан", па онда и милијадер Пјер Омидијар (Pierre Omidyar) који је финансирао стварање „Интерсепта" (The Intercept), једног он најутицајнијих портала за истраживачко новинарство.

Сличан пут је прешао и Мет Иглесијас (Matt Yglesias), најпре блогер а затим „златно дете" новог типа новинарства уз свога сарадника Езру Клајна са којим је 2014. покренуо Vox.com, политички сајт прилагођен „миленијалцима" и фокусиран на објашњавање друштвених феномена.

Међутим, крајем 2020. Гринвалд и Иглесијас су одлучили да се врате својим „алтернативним" коренима. Гринвалд је напустио „Интерсепт" јер је сматрао да је цензурисан када његови уредници нису хтели да објаве његов чланак о цензури вести о садржају пронађеног компјутера Хантера Бајдена, сина тадашњег кандидата за председника САД, док је Мат Иглесијас напустио своје „чедо" јер је сматрао да постоји „инхерентна тензија" између његове жеље да независно пише и размишља и вођења самога сајта.

Обојица су, уз Бери Вајс, завршили као аутори на „Сабстеку" (Substack), платформи која је постала прибежиште за „изганике" из медијског естаблишмента. Основан 2017, „Сабстек" је учинио искорак у свету алтернативних медија јер је дозволио писцима, али и ствараоцима других медијских садржаја од видеа до подкаста, да на релативно лак начин дођу до финансијских средстава тако што би нудили претплату својим пратиоцима.

Да би привукао посебно добре „гласове", односно новац оних вољних да за њих плате, „Сабстек" је такође кренуо да нуди и позамашне авансе. 

Шта медије чини (и)релевантним

Овај модел се испоставио врло привлачним често потплаћеним новинарима, навикнутим на рад у публикацијама које се већ деценијама боре да обезбеде нове изворе прихода, пошто су оглашивачи своје маркетиншке буџете прво преусмерили на учинковитије платформе за рекламирање које нуде Гугл и Фејсбук, а од скора и директно на „инфлуенсере".

Већ деценијски финансијски притисак на традиционалне медије је вероватно и један од главних криваца за њихов проблем да одрже релевантност и дају простора слободоумнијим запосленима. 

Крах прихода од оглашавања је учинио оне медије који су колико толико преживели, или као део већих пословних конгломерата, попут „АТ&Т-а" или „Дизнија" или потпомогнути новцем милијардера, као у случају куповине „Вашингтон поста" од стране Џефа Безоса, подложнијим уредничком утицају што њихових власника.

Са друге стране, изношење било каквих контроверзних мишљења може да доведе до губитка и оно мало преосталог новца од оглашивача и спонзора, који су све чешће и државни органи кроз програме подршке медијима. 

Страх од денунцијације

Са друге стране, све бржи интернет, све бољи паметни телефон и све иновативније платформе, попут „Сабстека или „Патреона" (који нуди сличне услуге), омогућиле су да све већи број људи може да ствара и зарађује на креативном медијском садржају без потребе за подршком (или дозволом) традиционалних медија.

Ствараоци попут Џоа Рогана (Joe Rogan) или Ане Качијан (Anna Khachiyan) и Даше Некрасове (Dasha Nekrasova), водитељке култног подкаста о култури и политици „Ред Скер" (Red Scare), успевају да зарађују значајне суме било од спонзорстава или од „мецена", уз релативно ниске трошкове и без страха од цензуре.

Поред тога, они су директна конкуренција садржају који стварају њихове „колеге" традиционални новинари, јер углавном користе исте, дигиталне канале дистрибуције, од друштвених мрежа до имејл листа.

Овај дупли притисак на традиционалне медије је смањио број „добрих" (односно, плаћених) радних места у медијима и повећао конкуренцију међу новинарима, који су постали све вољнији да денунцирају своје колеге на идеолошким основама. 

Вајс, Гринвалд и Иглесијас су нашироко описивали токсичну атмосферу на својим бившим престижним радним местима и атмосферу конформизма проузрокованог страхом од денунцијације која је владала у њиховом редакцијама. Њихови описи медијске ситуације у Америци призивају у сећање описе крвавог и анархичног „рата свих против свих" које је описивао Томас Хобс у Левијатану

Многе њихове бивше колеге, које су остале у „Њујорк тајмсу", „Интерсепту", „Воксу" и другим традиционалним медијима, нису им остале дужне.

Менаџмент перцепције 

Раст моћи „Сабстека" и сличних платформи оцењен је од стране дела новинарског естаблишмента као још једна у низу претњи квалитету новинарства али и слободног и праведног друштва. Недостатак уредничког надзора и обавезе провере чињеница изнетих у текстовима и другим садржајима довео је до сада свеприсутних брига о „лажним вестима" али и о простору за „радикализацију" и изношење (све шире дефинисаног) „говора мржње". То се преточило у редовне притиске да „Сабстек", као Фејсбук, ЈуТјуб и Твитер пре њега, уведе строжи надзор над садржајем који се на њему објављује, међутим ти захтеви до сада нису уродили плодом. 

Са друге стране, браниоци „Сабстека" и алтернативних медија, сматрају да су баш етаблирани медији ти који због своје идеолошке ригидности доводе до ширења лажних вести и поларизације. Они као своје аргументе наводе примере попут „Рашагејта", то јест вишегодишњих тврдњи у престижним медијима попут „Њујорк тајмса", да је Трампова политички успон потпомогнут снагама из Кремља на основу доказа који су се испоставили као не само танки, већ и у добром делу потпуно измишљени. 

Осећај да је нешто изгубљено и дубоко погрешно са медијима је кренуо да се прелива и изван вечних препуцавања на Твитеру.

Нови филм Веса Андерсона Француска депеша (The French Dispatch) је елегија за временом великих новинара и часописа попут „Њујоркера" у његовом зениту средином и крајем прошлог века. Андерсон у њему жали за временом када је још било простора за покривање шкакљивих тема и за неуобичајене људе било на страницама часописа било у редакцијама, чија су главна снага биле ескцентичности а не слепа оданост овим или оним идеолошким диктатима.

Управо су такве слободе биле оно што је многе привукло америчким престижним медијима, а не тренутна опсесија оптимизацијом стила и тема да би се уклопили или у Гуглов претраживачки алгоритам, или у све уже границе идеолошке прихватљивости.

Пад у епистемичку кризу 

Тренутно је страница на „Сабстеку" коју уређује Бери Вајс једна од најпосећенијих и најлукративнијих. Као и многи други новинари који су се пребацили на ту платформу, она редовно помиње да не само да има више слободе да се бави темама за које мисли да су релевантне за Америку, већ и да зарађује више него пре. За разлику од многих други стваралаца, који углавном запошљавају само себе, она ангажује и друге новинаре да истражују и дају коментаре о релевантним догађајима и феноменима, стварајући неку врсту копије свога „ОpЕd" посла из „Њујорк тајмса". 

Губитак поверења у моћ и исправност престижних медија део је веће епистемичке кризе на Западу, која се оцртава и у губитку поверења не само у политичке институције, већ и у базични консензус на ком почива друштво, све до науке - што се посебно истакло током пандемије. 

Истраживања јавног мења показују не само да поверење у медије опада, већ и да степен поверења зависи од политичких уверења: у Америци, гласачи Демократа неупоредиво више верују медијима од гласача Републиканаца (59% насупрот 25%), док слична разлика постоји и по питању поверења у научну заједницу (84% насупрот 55%).

Ма колико постојали притисци да се „дух врати у боцу" - Твитер који је постао славан због снимака протеста са трга Тахрир у Каиру, најавио је да ће скидати снимке за чије објављивање није дата сагласност оних који су на њима - тешко је замислити да ће ценузра моћи да врати невину веру у објективност медија.

Криза поверења као да се шири и по другим деловима естаблишмента, па су сада све чешће и гласније критике образовног система да служи за индоктринацију а не за науку. Иницијативе попут „Хетеродоксне академије" (Heterodox Academy), које се труде да дестигматизују конзервативна мишљења у традиционално либералним академским круговима, звуче попут напора Бери Вајс да спаси „Њујорк тајмс" од сопственог слепила. Стога није ни чудо да је Вајс објавила да ће учествовати у пројекту оснивања новог Универзита у Остину, који је окупио многе од потписника „Харперовог писма", а који верују да слобода мишљења више не станује у раније цењеним институцијама америчког система.