Зашто Срби стоје у месту и кад трче маратон: Политичарим, дакле постојим

Малолетни K.К. (13) и У.Б. (21) су почетком маја побили заједно 18 људи, пола од тог броја су деца основношколског узраста. Као да то није довољно смрти, сада су Срби у реакцији на те злочине спремни да угрозе будућност стотина хиљада друге српске деце. Скоро у трансу, под колективном хипнозом која им је олабавила све рампе рационалног мишљења, ходају београдским улицама у процесијама судњег дана, као да још једино две ствари могу да их смире: Други силазак Исуса на земљу, или барем насилна промена државне власти на земљи.

Тело и опасна душа српске нације тренутно показују понашање које нажалост препознајем као терапију пуштања официјелне крви – да убију неког владара, најрадије свог, па да се смире на неколико година. Понекад, пречесто, у резигнацији се питам: Јесу ли Срби чули за изборе? Знају ли да живе, и поред свих њених конкретних мањкавости овде и сада, у демократији? Да ли се још сећају да има и других начина смене власти, осим револуционарног беса?

Кад се пре неколико дана опозицијом разлио узвик „неће нама власт одређивати кад ће избори!“, врло нефер су заборавили да свуда у парламентарној демократији,  власт, то јест владајућа странка, одлучује о моменту расписивања избора, све у нади да ће не само опозицију ухватити неспремну, већ и коалиционе партнере. Та правила игре нису измислили ни АВ ни АБ, како их као авлијске псе ових дана зове колумна у загребачким „Новостима“, или „бубашвабе и зунзаре у клозету на крају села“ како их се назива у београдском „Данасу“. 

Али питање је, зашто се српска опозиција осећа неспремном за изборе? Па спремају се на смену већ годинама, али опет се сигурније осећају на улици, него на биралиштима. За ово друго је потребан рационалан план и предан рад, чак, изненађујуће, известан степен јединства и визије; док је за прво довољан само фурор.

Из таквог енергетског пројектила чистог беса рођено је неколико аксиома уврнуте логике: Ко је неутралан тај је за Вучића. Ко позива на одговорност јавне речи, тај је Вучићев. Ко не мрзи Вучића, није спреман да га засипа најпримитивнијим увредама, тај је крипто-Вучићевац, још гори од оних отворених. Кад се тврди да је Србија, и поред свих отворених питања, на путу економског просперитета, у Европи, корак по корак, то је случај недопустивог антисрпског оптимизма.

Ко каже да је Коста К. опасан психопата, несоцијализовани нарцис који је до пуног израза дошао већ у дечјој доби, тај занемарује утицај Дневника РТС-а на његов развој. Ко изјави да случај Косте К. и Уроша Б. само показује да је Србија део модерног глобалног света, тај нема пијетета према њиховим жртвама. Ко каже да су родитељи, школски психолози, пре њих учитељице и тете у вртићу морале да примете знаке поремећаја у понашању код Косте К, бруталност и садизам, тај занемарује утицаје владиног медијског апарата на њега.  

Искрено, и уз наду да читаоци схватају како говорим у своје име: Немам ништа против да се телевизије са затупљујућим ријалити програмима затворе. Али како је таква врста ћудоредне полиције немогућа у демократијама, било би довољно одузети им националне фреквенције и ставити их на ниво порно-канала, или програма насиља на дубоком web-у.

У шоку гледам моје колеге с РТС-а, па и себе, како смо проглашени Вучићевцима, још горе Милошевићевцима, Комраковцима и осталим ко-мраковима, само зато што су нас стеснили између домаћих фронтова који, да је мало разума и смисла, не би смели ни да постоје у таквој радикалности. Не мислим да су сви с РТС-а неутрални, али – хоћемо ли да спроведемо нову диференцијацију? Да се види ко је где? Да се истерујемо и спаљујемо? Тек да се зна, остали јужнословенски народи могу само да пљескају, што и раде.    

Не живе Срби ни под каквом милости или клетвом виших сила. Нису никакав посебно добар или лош народ, осим што су се запустили у властитом бесу. Не стоје на вечној казненој листи Запада, осим оној на коју су се уписали од осамдесетих година, кад су геостратешку игру одиграли трагично инфантилно. Вредни су као нација, виспрени, способни, нема им премца кад се фокусирају на неки задатак. Оно што их међутим мучи је то да не могу нигде даље, док не добију сто посто савршену власт за сто посто електората. Како тога нема нигде на свету, чекаће јако дуго, и то, бојим се, на улици.

Сваки новинар жели да је у праву. Кад сам у „Дуги“ 1991. назвала Милошевића „српским Молохом“ нисам желела да будем у праву. Кад сам очајавала што је Ђинђић одиграо карту Милошевића, а да није тражио брзи улазак Србије у ЕУ, мислила сам, глупа сам да схватим дубину његове визије. Кад сам у јулу пре три године писала текст о српској болести политичарењу, надала сам се да сам криво проценила.

Нажалост нисам. Надам се да ће читаоци и гледаоци РТС-а, стари и нови, наћи стрпљења да га још једном погледају, јер он ништа није изгубио на актуелности. Напротив.

И, ако се неко пита, моја лична неутралност престаје код европских интеграција – ја желим Србију у Европској унији. Не тек сада, већ од 1991. кад ме је Милошевићев РТС (РТБ), избацио с посла. И кад су моје колеге које данас воде РТС избациване из својих редакција на разним странама. На Мирине и Слобине интервенције у медијима није се могло рећи „не“. Вучићу се итекако каже „не“.  

„Политичарим, дакле постојим“, текст објављен јула 2020, је упутство за окончање револуције. То је смотани папирић који се не прилаже уз уџбенике за њихово подизање, који обично завршавају тамо где је најкрвавије. Дакле, ово је тај текст од пре три године, поновљен у целости:    

Политичарим, дакле, постојим

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си

Како год да се заврше нереди у Београду и другим српским градовима, нема разлога за радост.

Будући да тај лични и искуствени рефлекс дубоке сумњичавости према лековитим потенцијалима револуције многима није јасан, одговорићу на почетку једним примером из литературе.

У роману Очеви и оци, Слободан Селенић пише о Стевану, Србину који у енглеском Бристолу студира право и онда се крајем 20-тих година враћа у Београд као доктор наука, где постаје професор на универзитету.

Како је образован, одмерен у опхођењу, правник, из добре породице војвођанских Срба, дакле хабсбуршких Срба „из прека", све би га српске политичке партије хтеле код себе.

Стеван међутим одбија понуде да се политички активира, без обзира с које стране га моле, из владине или опозиционе. Његово објашњење у оff-у: „У Србији су гадости равномерно распоређене између позиције и опозиције."

Селенић ту употребљава једну страшну реч, која и дан данас виси изнад Србије као Дамоклов мач: Политичарење.

Политичарење значи деловање на јавној сцени не да се нешто промени, већ да се замагли; не да се некуда води, већ да се свађа без неког одређеног циља општег добра.

Српским политичким партијама није до политике, већ до политичарења, каже Стеван.

Кад год се погледа кроз српску историју, увек две љуте стране, „ми" и „они". Свака генерација мора да на својим леђима осети проклетство које прати српске неутралце. Нема средине, мораш да се одлучиш за кога си.

Само по себи, то чак и није тако страшно, политика је брига о општим интересима, модерни човек није спужва, од њега се очекује да има мишљење о јавним пословима.

Лоше је међутим што се те две стране константно налазе у страственом револуционарном расположењу, стално на улицама, на барикадама, по шумама и идеолошким кружоцима.

Политичари се или обожавају, или убијају; провокација и славодобитност владају јавним простором.

Национално биће се стално љушти као лук, требе се неподобни, одбацују неприлагођени, стигматизују неутрални, прозападни, про-латиничари, про-чудни и неприлагођени, они који не мрзе Хрвате, који не цупкају уз турски мелос или не иду на море у Грчку, они који се у шопингу у страној земљи не довикују с два краја робне куће.

Српско политичко биће је спремно на унутрашње обрачуне до последње капи властите крви!

Последице непродуктивног „политичарења" над властитим месом: Један кнез је брутално сасечен у Кошутњаку у деветнаестом веку, један краљ гурнут с балкона у двадесетом, један премијер устрељен у сред града у двадесет и првом.

Између се често и радо ишло на улицу, шифра 27. март 1941. И други народи су повремено аутодеструктивни, није то наравно ништа специфично српско, али тај тврдоглави рефлекс ауто-демонтаже који преживљава системе, владе, идеологије, декаде и векове, препознајем само у српском политичком бићу.

Српска нација мора смогнути снаге да искорачи из те историјски наплављене мустре насиља.

За почетак је довољно да изађе на изборе уместо да их бојкотује и онда се препусти бесу јер су победили они који нису бојкотовали изборе.

„Народ" још никад и нигде није победио на улици. Ако и јесте, историјски примери нас уче да је та победа брзо била запоседана од најмрачнијих политичких снага, од њих темељно апроприсана и трансформисана у смртоносно оружје.

Довољно је споменути Француску или Октобарску револуцију, или, ближе кући, антифашистичку борбу у бившој Југославији.

Решење је у техничком смислу врло једноставно.

Неколико мирних трансфера државне власти у Србији, и проклетство „политичарења" је сломљено. Ко добије изборе, влада до краја легислативног периода. Ко изгуби изборе, спрема се за нове. Ко бојкотује изборе, губи право да виче неправда.

Ако се победник инаугурише на улици, Србија ће сутра добити исто што је и имала - две љуто зараћене стране.

„Проблем Милошевић" је могао бити решаван само кроз револуцију. Али и она је била у легалистичком оквиру, јер је до нереда дошло након што је Милошевић одбио да призна резултате изборе.

„Проблем Вучић" јасно лежи у оквиру демократских циљева и средстава. И држава и електорат имају обавезу сврсисходне употребе властите силе.

А политичке странке? Оне имају обавезу да коначно пређу на одговорну политику и напусте политичарење.

Историјска карма револуционалних смена власти у Србији мора бити разбијена. У супротном, нација ће увек стајати на неком почетку.

У љубави је почетак можда најлепши, али у државној политици он је клетва.