Догодило се на јучерашњи дан: Како је амерички председник полетео, Буковски дао отказ, а гиљотина последњи пут одрадила посао

8. октобар: ПОШТА

Осмог октобра 1962. Чарлс Буковски пише Ани Бауман писмо, у којем стоји: „Узео сам тридесетодневно неплаћено одсуство с посла у пошти. Од посла сам хтео да полудим (ако ми допушташ баналност), али сам схватио да и кад овако имам времена да се коцкам и да пијем, то ме такође води у лудило. Шеснаестог августа напунио сам четрдесет две године. То што сам успео да доживим овај дан је истинско чудо. Не могу се надати неком великом броју нових дана. Ухватиће ме. Ухватиће ме у своју крваву мрежу и онда сам готов. Волео бих да је Сакраменто близу, да је ту, одмах иза ћошка. Обично сам - успркос свим сумњама, боцкањима и жаловањима - прилично јак, али вечерас би ми баш пријало да разговарам с тобом. Пошто је то немогуће, ово писмо ће морати да буде довољно - можда сутра - док ћу ја бити снажан као Немац или Пољак који открива смисао живота у пени уз отвор конзерве пива." 

Није Буковски изгледа очекивао да ће живети још дуго, а од тренутка кад је написао ово писмо живео је још више од тридесет година. Жена којој пише, Ана Бауман, била је ћерка чувеног уметника Густава Баумана. Мајка јој је била глумица и оперска певачица.

Након тридесетодневног неплаћеног одсуства, Буковски ће напослетку и трајно напустити свој посао у пошти. Тада заправо почиње његова права књижевна каријера. У последњих тридесетак година живота, остварује свој сан да живи као професионални писац. Страх од крваве мреже никад није изгубио, али га је тај страх и водио у борби за слободу.  

9. октобар: ДЕКРЕТ

Деветог октобра 1981. Франсоа Митеран, председник Републике Француске, објавио је декрет којим се фактички укида смртна казна у Француској. Декретом је забрањено судијама да изричу смртну казну, а шесторици осуђеника који су већ били осуђени на смрт, казне су промењене у доживотну робију. Званично је забрана смртне казне уврштена у француски Устав тек у фебруару 2007. године.

Од Француске револуције крајем осамнаестог века, уобичајени начин извршења смртне казне била је употреба гиљотине. Последњи пут гиљотина је на тај начин службено употребљена кад је у септембру 1977. Хамида Ђандуби погубљен у Марсељу. Радило се о двадесетосмогодишњем своднику из Туниса који је три године раније киднаповао, мучио и убио двадесетдвогодишњу Елизабету Буске. Радећи као земљорадник, Ђандуби је несрећним случајем остао без десне потколенице и дела натколенице. Након ампутације, одао се криминалу као сводник који је силом терао девојке на проституцију.

На суђењу је тврдио да је после ампутације почео да има психичке проблеме и да више није исти човек. Осуђен је првостепено на смрт, жалбени суд је потврдио пресуду, а председник Жискар д'Естен није желео да га помилује.

Џелат је био Марсел Шевалије. Укупно је у каријери погубио четрдесетак људи. Погубљењу Ђандубија присуствовао је и Шевалијеов син Ерик, који је требало да га наследи на послу џелата, али је Митеранов декрет поништио потребу за тим радним местом.  

10. октобар: ПЛЕБИСЦИТ

Десетог октобра 1920. у већем делу Корушке одржан је плебисцит на којем се становништво изјашњавало о томе да ли жели да територија на којој живи припадне Аустрији или Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Пред крај Првог светског рата, кад је било јасно да се дотадашња Хабзбуршка монархија распада, из Љубљане су артикулисане претензије ка деловима Корушке већински насељеним Словенцима. Покрајински парламент Корушке те је претензије одбацио прогласивши се делом Аустрије. Српска војска је, међутим, успела да стекне контролу над деловима Корушке.

Ради разграничења договорен је плебисцит. Обе стране су водиле кампању међу становништвом. Пошто говорници словеначког јесу били већина, са аустријске стране су им обећавана сва могућа национална права, уз упозорења да ће евентуално припајање Краљевини СХС значити економски и привредни назадак. Таква пропаганда је, чини се, имала успеха пошто су на плебисциту, макар не нарочито убедљиво, победили заговорници припајања Аустрији.

Мада су из Београда испрва стизали сигнали о неприхватању резултата референдума, разграничење у складу с његовим резултатима убрзо је уследило. Једини који се никако нису мирили с таквом судбином, били су становници села Либеличе. Њихово стално рушење ограде постављене на граници, односно непоштовање аустријских закона, навело је две државе на корекцију границе, па је Либеличе Аустрија уступила Краљевини СХС, добивши заузврат два села већински насељена говорницима немачког језика на левој обали Драве.  

11. октобар: ПИЛОТ

Једанаестог октобра 1910. десио се историјски пролог феномена о којем ће деценијама касније Волфганг Питерсен снимити акциони филм. Због велике популарности тог филма, цео свет је ваљда сазнао да председник Сједињених Америчких Држава има сопствени авион и да се овај зове „Ер форс ван". Та фраза - „Ер форс ван" - постала је синоним за авионски лет америчког председника.

Први председник САД који се авионом винуо у ваздух био је Теодор Рузвелт. Ствар се десила поменутог једанаестог октобра 1910. на Кинлок Филду код Сент Луиса, а пилот који је Теодора Рузвелта подигао небу под облаке звао се Арчибалд Хокси. У том тренутку четири дана делила су га од двадесет шестог рођендана. Нажалост, после тог лета којим је још једанпут ушао у историју (Хокси је такође и први човек који је уопште пилотирао ноћу), живео је врло кратко. Погинуо је те исте године, њеног последњег дана. Другог јануара 1911. требало је да учествује на великом летачком турниру, а два дана раније погинуо је тренирајући, односно покушавајући да обори дотадашњи светски рекорд у досегнутој висини. Са својим авионом пао је на тло с висине од две хиљаде стотину метара.

За живота је имао велики ривалитет с Ралфом Џонстоном. Медији су њих двојицу прозвали „небеским близанцима".

Хокси је био запослен у компанији „Браћа Рајт" као учитељ летења. Браћа Рајт су и платила његову сахрану. Сахрањен је у граду Аткинсону у савезној држави Небраски, крај свога оца.

12. октобар: ЦИПЕЛА

Дванаестог октобра 1960. десио се један од амблематских догађаја у историји Организације Уједињених нација, као и у политичкој биографији Никите Сергејевича Хрушчова.

По већини извештаја, инцидент је изгледао овако. Шеф делегације Филипина у УН-у Лоренцо Сумулонг држао је говор, а у том говору је, између осталог, рекао и ово: „Народи у Источној Европи и неким другим деловима света лишени су могућности да уживају властита грађанска и политичка права, зато што су, да тако кажем, прогутани од стране Совјетског Савеза".

Чувши те речи, Хрушчов је полудео. Пришао је говорници, театрално одгурнувши Сумулонга, па је с места на којем је овај доскоро стајао почео да га денунцира и понижава „дркаџију, марионету и лакеја америчког империјализма". Тражио је од председавајућег, Фредерика Боланда из Ирске, да казни Филипинца. Боланд је заиста упозорио Сумулонга да буде опрезнији у својој реторици, али је такође позвао Хрушчова да одступи и допусти Сумулонгу да настави своје обраћање.

Вративши се на своје место, Хрушчов је слушајући Сумулонга најпре ударио неколико пута шаком о сто, а затим је скинуо ципелу, па је о сто ударао ципелом. Медији су том призору посветили огромну пажњу. Хрушчов је био задовољан, али неки представници источноевропских социјалистичких земаља били су посрамљени. Ипак, Франц Фанон, парадигматични мислилац антиколонијализма, препознао је у Хрушчовљевом гесту поруку коју су западни капиталисти и колонијалисти заслужили.

13. октобар: МАЛЕР

Тринаести октобар 1870. био је четвртак. Тог дана у чешком граду Јихлави одржан је необичан концерт. Јихлава је у Чешкој град на највишој надморској висини, а налази се на граници историјских покрајина Бохемије и Моравске.

У сали градског позоришта, тог дана је концерт одржао десетогодишњи дечак, син локалног јеврејског трговца. Дечаково име било је Густав Малер. Он је тада први пут свирао у јавности. На концерт је стигао велики број посетилаца. Према извештајима, талентовани дечак свирао је одлично, мада клавир није био савршено наштимован. Један посматрач је жалио због тога што концерту није могао да присуствује први дечаков учитељ свирања јер би засигурно био поносан.

Недуго после тог концерта, дечак одлази да се школује на конзерваторијуму у Бечу. Након што је дипломирао, наредних двадесет година радио је у неколико европских оперских кућа. Потом, као врхунац каријере, следи десетак година на челу опере у Бечу. Пред крај живота, кратко време биће и на челу опере у Њујорку.

Управо у Њујорку, у време Божића 1910. године, осетио је прве симптоме болести. Непуна два месеца касније, двадесет првог фебруара, у Карнеги холу ће одржати свој последњи концерт. Нешто више од четрдесет година је, ето, прошло од његовог првог до последњег концерта. Месец и по дана касније, он полази на пут у Европу, где се најпре кратко задржава у Паризу, одакле одлази у Беч. У том граду је умро 18. маја 1911, а тамо је и сахрањен.

14. октобар: АРШИН

Четрнаестог октобра 1964. објављено је да је Мартин Лутер Кинг добио Нобелову награду за мир. Нешто више од годину дана раније одржао је један од својих најчувенијих говора када је, између осталог, казао: „Сањам да ће једног дана на црвеним брдима Џорџије синови робова и синови робовласника моћи заједно да седе за столом братства. Сањам да ће једног дана држава Мисисипи, пустињска држава што се зноји у жару неправде и притисака, бити претворена у оазу слободе и правде. Сањам да ће четворо моје деце живети једног дана у нацији која их неће мерити аршином боје њихове коже, но аршином њихових карактера. Сањам данас."

Мартин Лутер Кинг рођен је 15.  јануара 1929. године. Из данашње перспективе тешко је објективно проценити дубину свега што је променио. Има код Итала Калвина добар опис Кинга из времена непосредно пред смрт: „Уравнотежен и способан, смирен и проницљив, не подсећа на свештеника. Личи на Бургибу с брчићима".

Три и по године након што је добио Нобелову награду, четвртог априла 1968, док је био на балкону хотела „Лорен" у Мемфису, устрелио га је Џејмс Ерл Реј. 

Онај већ помињани чувени Кингов говор овако се завршава: „Нека одзвања слобода с планине Лукаут у Тенесију. Нека одзвања слобода са сваког брда и кртичњака Мисисипија. Са сваке планине нека одзвања слобода. И кад слобода стане да одзвања, кад стане да одзвања из сваког села и засеока, из сваког града и државе, моћи ћемо да убрзамо долазак дана кад ће сва Божја деца, белци и црнци, Јевреји и нејевреји, протестанти и католици, здружити своје дланове и певати речи старе црначке духовне песме: Напокон слободни! Напокон слободни! Хвала Богу Свемогућем, напокон смо слободни!"