Италијанска ренесанса по Вујадину Бошкову: Роберто Манчини, човек који је променио фудбалску филозофију Азура štampaj

Роберто Манчини је на путу да постане пета селекторска звезда Италије, односно да уђе у друштво бесмртних, Виторија Поца, Феруча Валкаређија, Енца Беарцота и Марчела Липија, селектора који су Азурима донели четири титуле првака света и један наслов шампиона Европе. Све снове које Манчини није успео да реализује као играч у дресу Азура, може да претвори у реалност као кормилар националне селекције. 

Интересантно је да је Манчини, све док је трчао на терену у дресу Сампдорије, Лација и Азура, ратовао са новинарима, судијама, савезом, публиком, навијачима. На Мундијалима и Европским првенствима је одиграо само четири утакмице, тек једну целу, и затресао је само једном мрежу. Тај гол у Италији памте сви јер уместо да прослави погодак против Западне Немачке са својим саиграчима, Роберто је засуо италијанске новинаре увредама и вулгарним гестовима због објављених текстова у којима је критикован. 

Италијански селектор је имао обрнути развојни пут: од играча Мистер Хајда постао је тренер Доктор Џекил. Просто је невероватна трансформација односа Манчинија са медијима, фудбалским функционерима и јавношћу. Као репрезентативац је често био жртвени јарац на коме су се сви „истресали" или вежбали дисциплину, од селектора (Беарцот, Винчи, Саки) преко председника ФС Италије (Франко Караро) до новинара. У улози селектора, Манчини је први шеф стручног штаба Азура који ужива готово плебисцитарну подршку, од љубитеља фудбала, преко функционера, до медија, а да још увек ништа није освојио са репрезентацијом. 

После катастрофе

Манчинија са претходницима на ужареној клупи Италије везује чињеница да је преузео националну селекцију после фудбалске катастрофе. Штавише, неодлазак на Мундијал у Русију 2018. године доживљава се као најнижа тачка у вековној историји репрезентативног лоптања на Апенинском полуострву. 

У ФС Италије после бродолома са Шведском су схватили да је враг однео шалу и да је потребно наћи тренера који ће бити кадар да формира нову репрезентацију и да изврши револуцију. Италија више није имала велике фудбалске асове и било је потребно да се на чело репрезентације доведе тренер који би био њена звезда водиља, способан да у одсуству великих појединаца направи моћан колектив. Манчини је био прави човек, на правом месту у право време, као и његови горе поменути претходници раније: Валкаређи је преузео Азуре после дебакла на Светском првенству у Енглеској 1966. када су изгубили од Северне Кореје и после само две године је постао првак Европе у дуплом финалу против Југославије; Беарцот је сео на селекторску клупу након неуспеха на Мундијалу у Немачкој 1974. године и осам година касније донео је титулу шампиона света, а Липи је наследио Трапатонија који није успео да се пласира ни у нокаут фазу Европског првенства у Португалу 2004. године. 

Стварање нове реалности

Манчини је фудбалски мисионар. Као играч је био слободни уметник, до краја каријере се није знало на којем месту у тиму пружа најбоље партије. Ренцо Уливијери тврди и данас да је Манчини погрешио што се опирао да игра у улози класичног центарфора. Та, условно речено, Манчинијева неукалупљеност, која му је сметала да „изоштри" своје играчке квалитетете, претворила се у највреднији тренерски дар јер му је проширила хоризонте у односу на устаљене шеме. 

Свако ко почиње да од темеља конструише нову реалност јесте проповедник новог доба а селектор који игра у формацији 4-3-3 са Азурима, по антономазији, заслужује титулу фудбалског револуционара. 

Робертова компаративна предност у односу на славне претоднике је у том што је он био велики фудбалер. Бројне фудбалске главе, од Алпа до Јонског мора, сврставају Манчинија међу пет или десет најбољих италијанских фудбалера свих времена. Истина, у репрезентацији није дао ни делић онога што је пружио у дресу Сампдорије и Лација. Освојити два скудета са клубовима са севера који немају дресове на пруге (Јуве, Интер и Милан) подвиг је са којим веома мали број фудбалера може да се похвали после Другог светског рата. 

Бамбино од две и по милијарде лира

Манчинија су клупски другови звали дуго времена „Бамбино" (дете) јер је увек играо фудбал са старијима од себе. Тако се дете из Језија нашло у парадоксалној ситуацији: звали су га „Бамбино", а он у суштини није имао прилику да буде дете, чак ни тинејџер. Од своје 13. године, од доласка у Кастелдеболе (спортски центар Болоње), Манчини је предњачио и био барем две или три степенице испред своје генерације. 

У дресу Болоње дебитовао је у Серији А са 16 година. Требало је само да попуни број на премијерној утакмици против Каљарија, али на крају је у тој првој сезони одиграо 30 од 30 мечева у Серији А (тада је 16 тимова играло у елитном друштву) и постигао девет голова. Његов трансфер у Сампдорију био је велика сензација. Пре њега ниједан малолетник није био плаћен ни приближно суми од  две и по милијарде лира (два и по милиона немачких марака), плус пар играча Сампдорије који су прешли у главни град Емилије.

Све је најављивало и велику репрезентативну каријеру. Његово име се налазило и на ширем списку играча за Мундијал 1982. године иако је имао само 18 година. Међутим, у националној селекцији је направио први криви корак, а када се крене погрешним возом, ниједна станица није права.

Њујоршке ноћи

На својој првој турнеји са Азурима у Северној Америци, на којој је и дебитовао у националном дресу, у Манчинију је прорадило „дете", што је он у суштини тада и био. Двадесетогодишњак није одолео чарима Њујорка и најпознатијим ноћним локалима, укључујући и Студио 54. У тој ноћној авантури није био сам, али његови „пајтоси" Марко Тардели и Клаудио Ђентиле били су јунаци из Шпаније 1982. године, а он само један надарени клинац. Препредени Беарцот је одлучио да се кола сломе на голобрадом младићу који није знао да цени позив под националну заставу, и залупио му је врата националне селекције као пример свим другим јуношама. „Са репрезентацијом си завршио", лапидарно је саопштио Беарцот тог њујоршког јутра Манчинију. 

Међутим, Манчо је био предодређен за велика дела, још од оног летњег дана када се као тринаестогодишњак појавио на проби у спортском центру Болоње у Кастелдеболеу. Нема сумње да је као играч освојио много мање од оног колико је вредео и да му се као тренеру вратио сав дуг који је акумулирао са „фортуном" током играчке каријере. 

То важи и за националну селекцију. Манчо се једноставно није сналазио у двојној улози: у Сампдорији је био неприкосновени лидер а у репрезентацији је увек било бар неколико већих звезда од њега. 

Односно, медији су, тако је веровао, форсирали фудбалере који су играли у великим клубовима а он је био пенализован јер долази из Сампдорије. Веровао је да га сналази судбина једног другог Роберта, центарфора Роме Пруца званог „Бомбер", коме су врата репрезентације била затворена иако је био најбољи италијански центарфор током осамдесетих година. 

Фактор "Бађо" 

Један од објективних разлога зашто Манчини није имао бољу репрезентативну каријеру је Роберто Бађо. Мали Буда је играо на сличној позицији као Бамбино и није било места за обојицу у редовима Азура. Међутим, како је посведочио Марио Скончерти, некадашњи спортски директор Фјорентине, Манчинијева тренерска каријера је кренула привилегованим каналом захваљујући управо Бађу.

Наиме, освајач Златне лопте из 1993. године са два гола у дресу Бреше потопио је Фјорентину приморавши тоскански клуб да дају отказ Турчину Фатиху Териму. Скончерти се због Бађове фудбалске магије нашао у позицији да пронађе наврат-нанос новог тренера, усред сезоне. Тако му је пала на памет идеја да ангажују Манчинија упркос чињеници да он тада још није имао тренерску лиценцу да води тим Серије А. Може се рећи да је Бађо својим головима Манчинију затворио врата репрезентације, али се „одужио" отварајући капију за муњевиту тренерску каријеру.

Готово две деценије после поменуте зимске ноћи, Манчо је као селектор, неупитно, највећа звезда Азура. Све оно што је сањао као играч: признат и хваљен од свих, публике, медија, руководилаца ФС Италије. О томе сведочи и несвакидашња одлука челника ФС Италије да Манчинију продуже уговор за нова три  циклуса,  два Мундијала и још једно Европско првенство, све до 2026. године, гарантујући му плату као топ тренеру у највећим клубовима Серије А: три милиона евра плус бонуси са којима може да пребаци и четири милиона. 

Улога Вујадина Бошкова

У епохалној трансформацији фудбалске репрезентације Италије са потписом Роберта Манчинија има много више него што се може наслутити - Вујадина Бошкова. Селектор Азура је имао много тренера током играчке каријере, од легендарног Тарчизија Бургнича, преко Ренца Уливијерија, до Свена Горана Ериксона. Међутим, нико од њих није оставио тако дубок траг на Манча као „Стари лисац" (la Vecchia volpe) како су из милоште Бошкова ословљавали у Италији. 

По признању самог Манча, Бошков је доласком у Сампдорију донео нови дух рада. Од тренинга који су доживљавани готово као тортура под Берселинијем и Уливијаријем, Бошков је направио забаву којој су се сви радовали.

Војничку дисциплину и правила из касарне, које су примењивали Уливијери и Берселини, заменили су раздраганост, игра, веселост. 

Бошков је, како је то описао Манчини у својој аутобиографији, имао дар да од тренинга направи гушт а да истовремено фудбалери одраде чак и више него са претходним тренерима који су примењивали спартанске методе. Од српског тренера је Манчини научио да је за сваки тим од фундаменталног значаја атмосфера на тренингу и у свлачионици, односно да ако на њима нема хемије радости и уживања, ни резултати на утакмицама неће бити на висини. 

Конструкција нове Италије почела је управо од претпоставке да је фудбал нешто што треба да чини срећним и задовољним играче и навијаче а да се побеђује добром игром, заједништвом мислећи да се постигне гол више а не да се прими гол мање. Манчини је успео тамо где је и Ариго Саки доживео крах: променио је менталитет Азура. Италија није више репрезентација „катеначара", већ селекција која игра можда и најдопадљивији фудбал у овом моменту у Европи. 

Препознати таленат

Манчинијева Италија игра као клупски а не као репрезентативни тим и то је тајна серије без пораза која траје скоро три године. Звучи контрадикторно али чини се да је Робертов рад био олакшан чињеницом да у његовој селекцији нема великих планетарних звезда. У шали се каже да Манчини, са својом харизмом, не мора да подиже глас у свлачионици и на терену да би га играчи чули. 

Бивши тренер шампионских тимова Интера и Манчестер Ситија има веома истанчан њух за младе фудбалере са великим потенцијалом. Једноставно, Манчо зна да препозне себе из младих дана у новим фудбалским нараштајима и нема, као добар део италијанских тренера, страх да игра на карту младости. 

Водећи  клубови у Серији А у доброј мери могу да захвале Манчинију, јер је он лансирао Николу Барелу, Лоренца Пелегринија, Федерика Кјезу, Николоа Заниола, Стефана Сенсија, Мануела Локателија у националној селекцију пре него што су они заблистали у Серији А. 

Али, као његов учитељ Вујадин Бошков, Манчини зна да је потребно направити амалгам између младости и полетности са искуством и сталоженошћу. Зато на централним бековским позицијама инсистира на прекаљеним вуковима, као и на Жоржињу у улози режисера, а не одриче се ни Инсињеа и Имобилеа, чак и када нису у врхунској форми. 

Додатна вредност у раду италијанског селектора је постављена база: већ сада се назире тим који ће играти у следећих пет година у којима Италија жели да се врати на врх Европе и света. Паралелно, Манчини се окружио својим верним пријатељима из играчких дана у Сампдорији и тренерских у Интеру, од Ђанлуке Вијалија до Лелеа Оријалија. 

Загрљај Вијалија и Манчинија на Вемблију после постигнутих голова Кјезе и Песине против Аустрије у продужецима осмине финала Европског првенства, на истом месту где је Сампдорија изгубила финале Лиге шампиона од Барселоне после продужетака, има велику симболику.

Ту где је почео крај велике Сампдорије можда се родила велика Италија, кадра да покори Европу са Манчинијем и Вијалијем, и са Вујадином који са небеских висина гледа своје драгуље како иду његовим утабаним стазама.