Златна пазарска кик-боксерка: Саида Буквић, шампионка Србије и четворострука првакиња света štampaj

Кроз историју нема заобилазних путева, сваки пут је директан, а човеку се чини да је пошао пречицама. Лоу-кик као дисциплина кик-бокса у чему је Србија данас, поред Русије, светска велесила, има догађај који је утицао на развој овог спорта онда кад нико није ни слутио шта ће се догодити.

Познати тренер борилачких вештина Хусеин Дупљак 2007. године је пратио рамазански турнир у малом фудбалу у новопазарској хали спортова; после неког меча угледао је девојчице како истрчавају на паркет и схватио да почиње утакмица у којој ће једина женска екипа на турниру играти против вршњака дечака. Меч је можда био занимљив или не, али дошло је до кошкања и девојчице су се потукле са дечацима. Судија је покушава да развади ту дечурлију. Публика је навијала за девојчице које су победиле у тучи. Хусеин Дупљак, њухом прекаљеног тренера, сачекао је те девојчице да изађу из свлачионице и честитао им – одушевљен како ударају, како се боре и како имају смисао за борбу.

„Рекао сам тим девојчицама, тада, дођите код мене да уђете у ринг, да се опробате у борбама. Тврдим да неке од вас могу постати шампиони. Тако је и било. Оне су већ сутрадан дошле да тренирају лоу-кик и тако је отворена једна нова страница спортске историје Србије и Новог Пазара“, прича нам Хусеин Дупљак који је почетком деведесетих година учио борилачке вештине у Вуперталу, потом се вратио у родни град и направио салу у кући, рушио собу по собу, преграђивао гаражу, и направио клуб који је изнедрио многе шампионе. „Касније, уз другарице дошле су нове другарице и дошли смо до данашњег дана када је Саида Буквић светска ведата лоу-кика. Она бриљира на светским ринговима.“

„Много је бисера лоу-кика у Србији. То је данас најтрофејнији наш спорт, али доминтна такмичарка наша и у светским оквирима је Саида Буквић“, каже познати спортски новинар Миљан Минић и додаје да је млада Новопазарка заслужено добила Мајску награду Спортског савеза Србије, а недавно и награду „Златни кик-боксер“, највеће домаће признање које се додељује у овом спорту. Као репрезентативка Србије, Саида Буквић је у септембру прошле године освојила златну медаљу на Светском купу у Будимпешти, а у октобру у италијанском Лиду ди Језолу по четврти пут освојила златну медаљу на Светском првенству.

„О Саиди највише говори епохалан податак да за седам година није изгубила ни један једини меч“, каже Минић. „Она је обележила и узлет борилачких спортова у Европи. Многе цуре кренуле су на лоу-кик и кик-бокс инспирисане њеним ударцима, њеном техником, њеном менталном снагом.“

Љубав и ринг

Али, осим многих цура које су због Саиде кренуле на лоу-кик, кренуо је и један заљубљени младић.

„Почео је да тренира, јер је желео да буде мени ближи. И заиста смо се зближили, данас смо нашу љубав крунисали браком“, каже нам Саида која, поред брачних и породичних обавеза и даље тренира ударајући у џакове несмањеном жестином.

Сви, када је виде, бивају изненађени, јер очекују неку огромну Саиду Буквић, а она има 52 килограма. Позната је по томе што уочи сваком меча чупа обрве, а целу каријеру такмичи се у једном шортсу.

„Да, од 2012. носим један те исти шортс, исту опрему“, каже Саида. „Тај шортс је сада сив, а био је бео. Посивео је од прања. Мајка ме моли, каже: обуци нову опрему, мислиће публика да немаш. Волим и поштујем много мајку, али не бих, желим да се у њему такмичим у овом спорту док се не исцепа а можда и до краја каријере. Знам да ми шортс не може донети срећу ни успех, али везана сам за њега.“

На почецима, отац је морао дати дозовилу да Саида уђе у ринг. „Многим цурама је било проблематично да добију родитељску дозволу за лоу-кик“, прича Саида коју родитељи редовно гледају док наступа у рингу. „Сада је ипак лакше, јер борилачки спорови су јако популарни међу дамама у целом свету.“ 

„Отац и мајка не затварају очи, навијају и брину. Кад наступам у Србији гледају ме, ту су поред конопаца и бодре ме, а ако наступам у иностранству прате мечеве директно преко телевизије. Мајка каже да је лакше гледати меч него чекати да јаве исход. Наравно, није им стало само до моје победе, желе да останем здрава, а лоу-кик није нежан спорт. Најтежи ми је био меч из 2019. године када сам у осам рунди задобила многе повреде од којих сам се опорављала пола месеца. Лоу-кик обилује повредама ногу, зглобова и цеваница, али младе смо па се опоравимо“, прича Саида.

Веома је пажљива према млађим колегиницама широм Србије, којима је узор. „Некима се јавим и честитам победу или рођендан, а оне се запање што сам чула за њих. Не, медаље ме нису уобразиле, пратим све што раде моје колегинице“, каже Саида, која је била и остала миљеница спортске штампе.

Лоу-кик у Србији

Лоу-кик у Србији напредује крупним корацима. И потпредседница Скупштине Србије Марија Јевђић била је активна такмичарка, вицешампионка света и вишеструка првакиња Европе у кик-боксу. Каже да са овим спортом живи сваког дана. „Ја тренирам лоу-кик који ме испуњава. Мислим да нама женама као и мушкарцима значи самопоуздање“, рекла је Јевђићева.

Лоу-кик напредује чак толико да је у Нови Пазар, у клуб Хусеина Дупљака, дошао човек у граду познат као Амиго. То је Рафел Саинз Суарез, познати боскерски тренер са Кубе који Новопазарце и Новопазарке учи ручним техникама борбе. Није му потребно знање језика, јер језик спорта је универзалан, али Амиго полако проговара, почиње да разговара са локалним боксерима и већ је омиљен у граду.

Он слуша и анегдоте које су се већ нагомилале око ринга. Многи уличари покушали су да тренирају лоу-кик; дођу и изазову Хусеина Дупљака, он их научи памети и брзо напусте ринг. Ту остају деца која имају поштовање према противницима и која спорт виде као надметање, а не као тучу.

„Некима се одмах види таленат, а неки ме изненаде каснијим резултатима. Цела Србија је експолодирала од броја такмичара и броја клубова. Сада постоје центри лоу-кика: Београд, Нови Сад, Ниш, Врање, Лозница, Сента, Суботица и наравно Нови Пазар“, каже Хусеин Дупљак и истиче да се осим такмичара из свих градова може похвалити и публику у свим градовима.

„Верујте ми, за све ове године свуда смо путовали по Србији, а и сви су нам долазили у госте“, прича Дупљак. „Одржавамо турнире било где, али увек у спортској атмосфери. Нико никада никог није увредио или провицирао. Мени и мојим борцима нико никада није рекао ружну реч из публике. Знам да има свега на фудбалским уткамицама, али хајде да кажемо да нешто и добро функционише. Лоу-кик је спорт у коме севају ударци, али има много поштовања и толеранције међу људима, без обзира на веру, нацију, боју коже или страначку припадност“, каже Дупљак који децу не препушта случају. Забрањује цигарете, али и контролише успех у школи. Често оде у школе и замоли разумевање за неко дете које путује и наступа, јер и таква помоћ је потребна будућим шампионима.

Живот тече, борбе се гомилују, успомене сијају... Десило се једном да Новопазарци бриљирају на турниру у Прилепу, али феноменални Насер Османовић изгуби меч.

„Судија се после меча правда, пришао нам и рекао да је морао да победи син градоначелника Прилепа, јер је покровитељ турнира“, прича нам Дупљак. „У Тешању, у БиХ, били смо смештени у неком хотелу који је био пун влаге. Ми се ноћу покупимо и одемо у други град, преспавамо, а ујутру нас траже. Мисле да смо побегли или се уплашили. Наравно, где год дођемо – улазимо у конопце без страха.“

Он поносно набраја имена својих ученика и ученица... Амил Баткић – првак Србије, Вахид Кицара – првак Србије, Седад Буквић – трећи у свету, Мехмед Дупљак – првак Балкана до 13 година, Хамза Муратовић – првак Србије, Ајла Лукач – првакиња Европе и света од 52 до 56 кг, Мирела Барудић, Аниса Бихорац, Лејла Реброња, Сања Николић, Ерна Дупљак, Семра Богућанин... Све су то деца којима се поносе Нови Пазар и Србија.

„Поносан сам кад видим како та деца кроз спорт сазревају, осамостаљују се, граде своје животе... О такмичарима и такмичаркама народ има предрасуде, мисле да су то неки грубијани. Не. Ко год има велико срце за ринг, велико му је срце и ван ринга“, закључује је Дупљак и одлази у салу где зној бораца најбоље прича о њиховим жељама.