Кад наш Тоза има пара, у Новом Саду и мачке једу кремпите: Било је голгетера и пре Митровића и Влаховића štampaj

Голгетерски тандем Александар Митровић и Душан Влаховић требало би да буде главна снага наших „Орлова" на предстојећем Мундијалу у Катару, слаже се већина, пословично несложних, фудбалских навијача у Србији. Зато што та два корпулентна и даровита „шпица", већ дуже време, немилице тресу мреже и руше голгетерске рекорде тамо где је то најтеже - у Енглеској и Италији.

Двадесетосмогодишњи Митровић је, пре годину и по дана, постао и стрелац са највише голова у историји наше репрезентације, док се као његов наследник на „тобџијском" трону види управо, шест година млађи, Влаховић.

Занимљиво је - или логично, како би рекли фанови црно-белих - да су обојица били питомци Партизановог фудбалског колеџа, врло цењеног у Европи, и да је Митровић претекао Стјепана Бобека, такође аса клуба из Хумске, чији је рекорд - 38 голова на 63 наступа у дресу са државним грбом - одолевао пуних шест и по деценија.

Ово, међутим, није прича о поменутим асовима, него о Тодору Този Веселиновићу, такође расном стрелцу, бившем асу Војводине и Партизана, репрезентативцу још непревазиђеном по неким голгетерским учинцима. 

Кобра у налету

Одмах ваља истаћи да је Тозин голгетерски количник (однос броја одиграних утакмица и постигнутих голова) бољи од Бобековог и, врло је вероватно, недостижан за убојитог Митровића, који је, до сада, у 76 наступа мрежу ривала погодио 50 пута. Веселиновић је, наиме, у 37 утакмица у дресу репрезентације дао 28 голова или 0,76 по мечу.

Управо због спретности у савладавању голмана, Тозу су, на сва уста, хвалили навијачи и новинари, али и наши фудбалски великани, непосредни сведоци његових голгетерских радова, Бобек, Митић, Милош Милутиновић, Шеки... Уз њих и Пушкаш и Божик, ведете мађарске „Лаке коњице", средином прошлог века најбоље репрезентације на свету.

„Био је сјајан техничар и дриблер, са ретком интуицијом за гол", Бобекова је оцена новосадског фудбалског шармера, који је једну сезону, док га није сломила носталгија за родним Новим Садом, провео у Партизану.

Чувени Пушкаш је Тозину игру пред голом описао као „налете кобре". „Галопирајући мајор" је посебно памтио његов погодак из 1956. пред 110.000 људи на НЕП стадиону у Будимпешти, којим је Југославији донео коначних 2:2 у дуелу са домаћином.

Тоза и Пушкаш су се иначе, као тренери грчких великана Олимпијакоса и Панатинаикоса, доста дружили у Атини. Пребирајући по успоменама са „зеленог правоугаоника" разговарали су на мађарском, који је Веселиновић, као дечак, научио током мађарске окупације његовог завичаја у Другом светском рату, кад је и уочен његов фудбалски дар. 

Голгетерску изузетност Тозе Веселиновића потврђује чињеница да је први у југословенском фудбалу четири пута био најбољи стрелац прве лиге, од тога три пута узастопно. Први Тозин рекорд су, много касније, изједначили Сантрач и Панчев, али је овај о узастопности и даље само његов.

Гол по гол

Голгетерско умеће било је Тозина улазница за репрезентацију. Имао је 21 годину кад је доживео тај „најсрећнији тренутак младости". Пре се, реално, није могло, зато што је на делу, то јест на терену, био чувени „олимпијски тим". Састав који је, говорило се, течно декламовала читава Југославија: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. И који је, наводно, напамет знао и друг Тито, на чијој свирали фудбал није био ни она задња рупа.

Ти прекаљени асови су без сумње и подозрења прихватили само двојицу новајлија - технички префињеног Милоша Милутиновића и вазда голова жељног Тозу.

Веселиновић је на једној од првих утакмица у дресу са државним грбом на спектакуларан начин показао какав је стрелац. А то што је показао још није поновљено у нашем фудбалу. На тај меч, и то Този у част, често је подсећао и тадашњи селектор Александар Тирнанић, чувени „Тирке".

Југославија је играла „врућу" утакмицу против Велса у Кардифу, а прво полувреме, завршено без голова, Тоза је преседео на клупи за резерве. У паузи, Тирке је гласно и оштро „рибао" играче који су га слушали оборених глава. За то време, Веселиновић се, готово незаинтересован за план који је селектор спремао за наставак, забављао шуткајући лопту у зид свлачионице. Рачунао је да савете треба да памте само они који ће поново на терен.

У једном моменту, изнервиран лупкањем лопте, Тирнанић се гласно обрецнио на Тозу.

„Ти Веселиновићу као да знаш како да дамо гол."

„Знам", мирно је узвратио Тоза. „Потребно је да ја уђем".

Одговор најмлађег по стажу у тиму изненадио је све у свлачионици, па је настао мук. Док су остали играчи крили осмехе, селектор се огласио гласном наредбом Този да крене на загревање.

„Одмах, бата Тирке", уозбиљио се несташни 'Лала' и кренуо на извршење команде.

У другом полувремену, Велс је брзо повео са 1:0, а онда је судија досудио пенал за наше. Лопта је стављена на белу тачку, али јој нико од играча није прилазио. Бобек, Вукас, Хорват и остали којима је, по старини, припадало да шутирају, глумили су одсутност. Тада је капитен Бобек пришао Този и, склопљених руку, му шапнуо: „Мали, пробај ти." Тоза га је послушао не трепнувши и - изједначио резултат. Голмана и лопту је послао на супротне стране, хладан као шприцер.

До краја утакмице је још два пута погодио мрежу Велшана, и тако поставио рекорд још недостигнут код нас: хет-трик у дресу репрезентације за одиграно само једно полувреме! 

Друго полувреме било је његово

Тоза је касније на још два меча Југославије дао по три гола. Прво селекцији САД, на Олимпијским играма у Мелбурну 1956, чему се радовао као играч и - комуниста. А онда и, две године касније, врло јакој Аустрији у Бечу, чиме је натерао чувени „Пратер" да му громогласно аплаудира.

На Светском првенству у Шведској 1958. Тоза је био најбољи стрелац нашег тима, са три поготка. Два је „сместио" Французима, у чијем је саставу био и убедљиво најефикаснији играч тог мундијала Жист Фонтен, који је чак 13 пута матирао противничке голмане. Пре меча с „триколорима", Тоза је нудио опкладу да „страшни Фонтен" неће дати више голова од њега. Тако је и било: Тоза и Жист су се по два пута уписали у стрелце, али је Веселиновићев учинак био вреднији - „Плави" су његовим другим голом, славили са 3:2. 

Куриозитет Тозиног голгетерства је податак да је већину голова за репрезентацију дао у другом полувремену: од укупно 28 чак 21. То је лаконски објаснио: „Будност одбране увек је мања у другом делу утакмице - смањује је неизбежни умор, физички и психички".

Публика је Тозу волела не само због голова, него и због маштовите игре, због уживања у вицу, у враголији. По томе је био близак Шекуларцу и Милошу. И због тога су њих тројица за многе најбољи навални трио икада састављен на српском и југословенском простору.

Њихов „плес" на мечу Југославија-Енглеска 5:0, уџбенички је пример лепе и ефикасне игре, али и доказ Тозине голгетерске незаситости.

„Кад смо Енглезима дали четврти гол, одједном нам је спласнула жеља да их даље 'пунимо'. Такав осећај није имао само Тоза, увек 'гладан голова'", причао ми је Шекуларац. „Буквално нас је терао да још који пут погодимо мрежу великог ривала. Пети гол дали смо у 85 минуту, а стрелац је, наравно, био он."

Тозу су људи волели и зато што је био боем. И то боем широке душе, увек спреман за неку врсту коцкања и кафану, али и да сваком помогне.

Новосађани још памте изреку насталу у време Веселиновићеве највеће фудбалске и голгетерске славе: „Кад наш Тоза има пара, у Новом Саду и мачке једу кремпите".