Спорт, геополитика и корупција: Било је лепо у Катару, видимо се у Вашингтону štampaj

Спорт, поготово фудбал, у својој сржи има и геополитичку димензију и поред тога што не утиче стратешки на важне одлуке лидера и држава. Владе и вође готово свих земаља посвећују све већу пажњу „најважнијој споредној ствари" и спортским активностима уопште, јер су лако употребљиве и на унутрашњем и на спољном плану. 

Олимпијске игре и мундијали су наличје света подељеног на државе-нације у сталном надметању. Уз уобичајену сценографију са заставама, грбовима, бојама, химнама, као такви идеални су да производе снажне емоције, привуку пажњу на планетарном нивоу и самим тим постају корисни за каналисање више или мање суптилних политичких порука. А веома су ефикасни и као дипломатско-геополитичко средство. 

Наравно, и друге планетарне и континенталне спортске смотре имају свој значај, од кошарке до рагбија, од атлетике до пливања, од тениса до Формуле 1, али оне су лимитиране на одређени број земаља или пробрану публику. Само су Олимпијске игре, поготово летња варијанта, и фудбалски мундијали свенародни догађаји који делују магнетски привлачно erga omnes на свим географским ширинама и дужинама.  

Кандидатуре и домаћини

Није зато случајно да су готово сва додељивања олимпијских игара и мундијала у последњих 30 година праћена корупционашким, шпијунским и политичким скандалима и аферама. Број држава које могу да организују ова два најважнија спортска догађаја прилично се редуковао, али је конкуренција постала бескрупулознија. Само одређене државе, спремне да поднесу огромне финансијске губитке, који се мере милијардама долара, могу себи да дозволе луксуз организације централних спортских хепенинга који се са нестрпљењем очекују сваке четири године.  

Мотива да се организују Олимпијске игре или Мундијал у фудбалу има напретек, поготово за режиме који желе да покажу своју снагу, престиж, утицај, достигнућа, раст, иновације и пре свега да заузму или утврде позиције у регионалним, континенталним или чак планетарним оквирима. Такође, организације највећих такмичења служе да се брендирају и земља и власт, да се улепша и утврди слика о режиму, како за унутрашњу тако и за спољну употребу. 

За регионалне и планетарне силе, организација Олимпијских игара или Мундијала представља крунски доказ не само угледа и статуса државе већ и капацитета да се организују догађаји за чије одржавање није довољан само новац већ и пратећа инфраструктура, функционални апарат, технологија и обучени кадар. 

Ако погледамо списак земаља које су организовале највеће догађаје од 2008. године, уочавамо да су најактивније биле чланице тзв. БРИКС-а - Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република - и азијске земље. Кина је организовала летње и зимске Олимпијске игре у Пекингу (2008. и 2022. године); Русија је била домаћин Зимских олимпијских игара у Сочију 2014. године и Мундијала 2018. године; Јужноафричка република је прва афричка земља која је угостила Светско првенство у фудбалу 2010. године; Бразил је имао у само две године оба највећа догађаја: Мундијал 2014. и Олимпијске игре 2016. године у Рио де Жанеиру; Индија се задовољила организацијом Комонвелт игара 2010. године и светских првенстава у крикету (најпопуларнијем спорту на азијском подконтиненту).

Јужна Кореја, Јапан и Катар употпуњују ову слику са Зимским олимпијским играма у Пјонгчангу 2018. године, Олимпијским играма у Токију и Светским првенством у фудбалу ове године у заливској петромонархији.  

Новац (не) смрди

На први поглед изгледа као коинциденција да ћемо у следећих десет година све највеће догађаје имати у тзв. западном делу света (Аустралија припада Западу и поред своје географске реалности): наредне Олимпијске игре одржаће се Паризу 2024, Лос Анђелесу 2028. године и Бризбејну 2032. године). Зимске олимпијске игре 2026. године ће бити угошћене у Милану и Кортини д'Ампецо.

Следећи Мундијал 2026. године се игра у САД, из бочну помоћ Мексика и Канаде, који ће угостити део утакмица новог проширеног издања са 48 тимова. Још једна бесмислена акција ФИФА-е са само једним циљем: обезбедити гласове и сигуран реизбор Ђанија Инфантина: на следећим изборима за председника ФИФА у Кингалију он неће имати противкандидата.  

Реч је о директном одговору, али и последици претходних корупционашких скандала који су потресали ФИФА.

Корупција постоји свуда, без обзира на тип државног уређења, разлика је у независном судству и слободним медијима. 

Никола Саркози, бивши председник Француске, правоснажно је осуђен за корупцију, бивши шпански краљ Хуан Карлос је морао да абдицира због корупције, бивши италијански премијер Бетино Кракси је умро као бегунац од закона да не би био осуђен за корупцију, а против Силвија Берлусконија се и даље воде процеси. У Француској је пре пар месеци покренута истрага против председника Емануела Макрона због нелегалног финансирања његове изборне кампање. Себастијан Курц, аустријски политички вундеркинд, приморан је да напусти канцеларску функцију и политику због корупционашког скандала. 

Корупција је препозната као једна од рак рана сваког друштва које жели да буде здраво. Међу грађанима је појачан сензибилитет када је у питању борба против корупције, а у западном свету више нема недодирљивих, укључујући и чланове Међународног олимпијског комитета, ФИФА-е или УЕФА-е који су до пре десетак година уживали неку врсту имунитета. Више није могло да се толерише да чланови најважнијих спортских установа гласају по систему „ко плати више". 

Док се у ЕУ шире истраге о корупционашкој афери „Катаргејт" а медији брује само о томе, у Дохи је то табу тема. Цинични би рекли да као што постоје „културе" које пропагирају дискриминацију жена и мањина, тако постоје и „културе" где је корупција прихватљиво, чак пожељно средство пословне политике. 

Кост-бенефит 

Велике спортске манифестације су у прошлом веку имале много позитивније ефекте на привреду, туризам, а с времена на време и на политику. Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984. године биле су последња манифестација која је својим организаторима донела зараду. Од тада се бележе само губици, од оних подношљивих до оних који су гурали земље у банкрот, попут Грчке 2004. године, или у неразумно велике трошкове као што је био случај са Зимским олимпијским играма у Сочију које су коштале преко двадесет милијарди долара, а да не говоримо о Мундијалу у Катару чији ће завршни рачун износити преко 200 милијарди долара. Поређења ради, Бразил и Русију су организације светских првенстава у фудбалу коштале око 15 милијарди долара. 

Нису сви градови профитирали ни од угошћавања олимпијских и фудбалских такмичења. Конкретне бенефите који су направили епохалне или важне заокрете имали су само Барселона (1992), Торино (2006) и Лондон (2012). И ту треба направити разлику: Шпанију су папрено коштале Олимпијске игре у главном граду Каталоније, док је зимска олимпијада у Торину коштала најмање у овом веку (око четири милијарде евра). 

Корејци су остварили велики политички успех са Олимпијским играма 1988. године. Не само да су ујединили свет после наизменичног бојкота Москве 1980. и Лос Анђелеса 1984, него су искористили прилику да обнове дипломатске односе са тадашњим СССР-ом и другим државама комунистичког блока. На зимској олимпијади 2018, у Пјонгчангу су спортисти две Кореје први пут били заједно на церемонији отварања, а у хокеју на леду имали су и заједничку репрезентацију. 

Руски председник Владимир Путин није остварио ефекат који је желео у Сочију 2014. године, али је много боље прошао на Мундијалу 2018. године када је могао да угости од принца престолонаследника Саудијске Арабије Мухамеда бин Салмана до председника Француске Емануела Макрона.

С друге стране Дилми Русеф нису помогли ни Мундијал ни Олимпијске игре да подигне своју популарност и сачува власт. Штавише непосредно после игара у Рију 2016. године није имала други избор него да поднесе оставку због бројних афера. 

Од великих спортских догађају прилично je профитираo Борис Џонсон, градоначелник Лондона 2012. године, који је тада лансирао своју политичку каријеру, а јужноафрички председник Џејкоб Зума је 2010. учврстио своју власт. 

Катаргејт 

Међународни олимпијски комите (МОК) и ФИФА већ неколико деценија су у сталним циклонима корупционашких скандала, афера, процеса. И док су у МОК-у, барем се тако чини, увођењем стриктнијих контрола успели да смање размере корупције, ФИФА је пред новом „експлозијом", можда још озбиљнијом него оном коју је доживела са Сепом Блатером. 

Председник ФИФА Инфантино је пре више од годину дана пребацио своје пребивалиште у Доху с изговором да би директно пратио завршне радове око организације Мундијала. Први пут председник ФИФА у тако дугом периоду не држи састанке у Цириху, у седишту ове организације, већ одржава тзв. видеоконференције и избегава да се појави на територији Швајцарске и ЕУ. 

Швајцарски медији, али и италијански, француски и шпански, почињу све чешће и отвореније да пишу о пословима и потезима Инфантина. Директно се доводи у сумњу његов изговор због чега се преселио у Катар, тим пре што је заједно с њим у Персијском заливу завршила читава његова породица, укључујући и децу која похађају школу у Дохи. 

У Швајцарској је отворена барем једна судска истрага против Инфантина, а није искључено да још неколико тужилаштава широм Европе пажљиво проучава документа везана за Мундијал у Катару. Поготово после скандала у Европском парламенту, названог „Катаргејт", где се под истагом налази неколико десетина европарламентараца и њихових сарадника да су примали мито од званичника Катара како би „улепшавали" слику о емирату у Персијском заливу.  

Бивши италијански премијер Ђулио Андреоти је имао обичај да каже „Мислити лоше (о другима) је грех, али се често погоди".