Четврт века од Мијатове пречке: Пенал који се дуго памти и често помиње štampaj

Спортске приче су као љубавне: могу бити са хепиендом и трагичне. У оба случаја, дуже се памте ове друге, jeр је радост, наука каже, пролазнија од бола. Отуд и данас врло фришко сећање на, општепознату, фудбалску сагу под радним насловом (док се не нађе општеприхватљив) „Мијат, пенал и пречка“, исписану у форми спортске трагедије пре тачно четврт века. На Мундијалу у Француској, 1998.

И мање обавештени фудбалофили ове наше земље променљивог имена знају да је главни, а трагични јунак ове приче, по надимку Мијат, именом и презименом Предраг Мијатовић, иначе расан стрелац, који је те далеке године носио дрес СР Југославије (заједнице Србије и Црне Горе). Наследнице, а, у ствари, дела некадашње Титове Југославије, земље разбијене дуго прикриваном мржњом њених грађана, по уставном одређењу збратимљених народа и народности, уз „саслужење“ такозваних спољних фактора.

Али, да се манемо политике и кренемо у подсећање на детаље саге „Мијат, пенал и пречка“ коју је сигурно чула и већина рођених после 1998, кад је настала, године обележене, осим Мундијалом, и обелодањивањем афере између стажисткиње америчке Беле куће Монике Левински и њеног „домаћина“ Вилијама Џеферсона Клинтона, званог Бил.  

У заводљиву Француску репрезентација СРЈ, којој смо тепали „Плави“ због боје дресова, стигла је са великим плановима и жељом да донесе кап весеља нацији већ прилично депримираној учесталим претњама западних планера прекрајања света војном агресијом (која је, касније, нажалост, и стигла). Разлог је било непристајања Срба да се одрекну своје колевке, односно Косова и Метохије, и да (ту колевку) уступе Албанцима, пуленима Запада.

Групна фаза

Имали смо добар тим. Букет признатих интернационалаца у коме је Мијатовић важио за прву звезду. Првенствено због тога што је, месец дана раније, постигавши једини гол у мечу торинског Јувентуса и његовог Реал Мадрида, донео шпанском клубу титулу првака Европе. Занимљиво је поменути да је „краљевски клуб“ ту титулу, своју седму по реду, чекао од 1966, када је (незаслужено – прим. аутора) савладао београдски Партизан у ком је, много година касније, Мијат стекао међународну афирмацију.

„Плави“ су лепо кренули. Савладан је објективно доста слабији Иран. Онда и репрезентација САД, земље много моћније у политици него у фудбалу, у којој је поменути Бил Клинтон упорно настојао да демантује тачност голицаве love story са млађаном припрвницом која је преплавила планетарне медије и довела до импичмента или, по српски казано, поступка за његов опозив. Затим је на ред дошао дуел наших изабраника са увек јаком и неугодном (нама и свима осталима) Немачком, са којом смо, у целини гледано, боље пролазили у правим, него у фудбалским биткама и ратовима.

Наши момци су повели са 2:0, а онда су, за разлику од „панцера“, који то увек имају на уму, заборавили да се утакмица игра 90 минута. Односно да се кожна мешина гура све до тренутка кад судија одсвира крај утакмице. Стручни штаб је очигледно пропустио да играчима исприча причу о полуфиналу Европског првенства из 1976. године када су, на Звездиној „Маракани“, неки други Југословени, посла вођства од 2:0 на полувремену, „успели“ да, након продужетака, изгубе са 2:4. Срећом, кикс у Француској није био трагичан као овај управо описани, јер су се „Плави“ изборили за наставак такмичења, као једна од 16 репрезентација, што је била половина од броја учесника.

Осмина финала

Ривал у осмини финала била им је селекција Холандије. „Јака к'о земља“, писали су новинари и потврђивали светски стручњаци, предвиђајући јој, најмање, финале тог „француског“ Мундијала. Дугоруки голман Едвин ван дер Сар, бритки штопер Јап Стам, па две радилице какве није имао нико на планети, Кларенс Седорф и Едгар Давидс, врсни голгетер Денис Беркамп и, „као зец брзи“ Марк Оверманс, чинили су састав за пуни респект, којим је командовао ауторитативни Гус Хидинк. Пошто је ово прича у којој је главни јунак Мијат, да кажемо и да је баш господин Хидинк, које лето раније, као тренер шпанске Валенсије, инсистирао да челници тог клуба оду у Београд и да му, не штедећи пара, доведу Предрага Мијатовића, за ког је говорио да је „паклен играч“, што смо ми, овде, знали много пре њега.

„Лалама“, међутим, није било свеједно што ће снагу одмерити баш са Југословенима. Добро су знали, као и остатак света, да савладати репрезентацију у којој су Мијат, Драган Стојковић, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Славиша Јокановић, Владимир Југовић, Зоран Мирковић, Саво Милошевић и остали није исто што и пољем прећи. Зато се на стадиону у Тулузу, тада једном од лепших у Европи, развила жестока, али равноправна борба.

Нашима је додатни мотив за одважну игру био захтев Холандије Европској унији (ЕУ) да се затражи искључење Југославије са СП, а онда – кад та глупост није прошла – и позив једног њиховог министра да холандски репрезентативци не поздраве противнички састав тј. наше момке, који су, као и они, носили копачке, штуцне, гаћице и дресове, и нису ни најмање утицали на политику Београда која  тој низијској земљи није била по вољи. Његов глас био је само један од вербалних метака придружен канонади позива у Холандији и на Западу да се Југославија бомбардује.

Повели су Холанђани. У 38 минуту, спретни и лукави Беркамп надмудрио је Мирковића, и натерао нашег голмана Ивицу Краља да вади лопту из мреже. Та резултатска непријатност није, међутим, унела панику у наше редове. Наставак меча био је по систему атак на атак, без страха и респекта, због чега су неки од 30.000 гледалаца после тврдили да су видели варнице у многим дуелима. „Плави“ су изједначили на самом почетку другог полувремена. У 47 минуту. Гол је дао бек Комљеновић, што је био убедљив доказ наше офанзивности и јаке жеље да се стигне до тријумфа. Такав приступ игри донео је и пенал за Југославију.

Пречка

Играо се 50 минут кад је корпулентни Стам, оштар као бријач, срушио нашег Југовића, а шпански судија Гарсија муњевито упро прстом на кружић од креча у казненом простору Холанђана. Сви на нашој клупи су скочили као и трансу. Први се прибрао селектор Слободан Сантрач, па кажипрстом показао на Предрага Мијатовића који је, наравно, као и сви његови саиграчи, знао шта до значи.

У том тренутку му се учинило да чује и грају радости из Србије и његове Црне Горе што му је, додатно, увећало одговорност поверену од селектора. Знао је шта му је чинити, јер му није било први пут. Важио је за врсног  извођача једанаестераца – имао је добру концентрацију и јак и прецизан шут. Знао је и да ће, ако погоди, Југославији бити широко отворен пут ка победи: „Плави“ су, на старту другог полувремена, били у налету, а Холанђани прилично конфузни. У том тренутку почиње драма. Драма за дуго сећање, која је повод и овом писанију.

Мијат је стегао лопту рукама и одмах је пољубио. То „удварање“ нашег аса видео је цео стадион и вишемилионски ТВ аудиторијум. Нико није чуо да ли је наш изабрани пеналџија  нешто и рекао округлој кожној вероломки, али су сви веровали да ју је, онако у себи, замолио да оде тамо где треба – да затресе мрежу иза леђа задњег човека холандске одбране.

На стадиону је настао тајац, као на Вимблдону после судијског „Quite, please” уочи сервиса. И тамо далеко, на брдовитом Балкану, у СР Југославији завладала је гробна тишина. Они са слабијим срцем су се, из превентивних разлога, склонили испред ТВ екрана, а многе, дотад напрегнуте, очи покривене су длановима, ознојеним од навијачке нервозе. Милиони немих позива Богу да помогне отиснуло се са дрхтавих усана Југословена, не баш много побожних у свакодневном животу. Телевизијска камера је неколико секунди држала „замрзнуту“ слику на којој су се, крупно, видели само холандски голман и наш пеналџија. 

Мијат се одмакао од лопте неколико метара и још једном, испод трепавица, погледао ка Едвину ван дер Сару. Високи и дугоруки голман Холанђана изгледао му је тада крупнији него до тог тренутка, а распон гола ужи од прописаног. Времена за страх и размишљање, међутим, више није било.

Меко је притрчао је лопти и ударио по њој. У магновењу је видео да се Ван дер Сар нагнуо у супротну страну од оне на коју је кренуо његов „пројектил“... А онда се „заледио“: лопта је завршила на пречки. Чуо се само туп ударац. Промашај! Катастрофа! Туга за милионе Југословена који ће је се сећати до краја живота. И хиљаде питања на све стране.

Моје је, сећам се као да је било данас, гласило: зашто је Мијат ка високом Холанђанину упутио високу лопту кад је логичније да се таквим голманима шутира по земљи... После сам чуо да су се исто питали и многи други, разочарани Мијатовићевим избором.

Било ми је, наравно, жао – знам, и вама је – због тог кикса, али и зато што је Мијат био мој, то јест партизановац. А жал ми је додатно појачао исход меча: Југославија је изгубила са 1:2, пошто су Холанђани други гол, који их је одвео у четвртфинале, постигли у шестом минуту надокнаде времена. Наши су се, по сили такмичарског правила, вратили кући. Тужни, дакако, стигли су међу још тужније навијаче.

Промашени пенали

Упркос том нежељеном расплету, никада нисам кривио Мијата, уверен да је њему најтеже. Али и зато што су пенале, и пре и после њега, промашивали и највећи фудбалски мајстори – Пушкаш, Пеле, Кројф, Платини... Славни Стјепан Бобек је најтежим даном своје каријере прогласио онај у ком је, у дресу Партизана, на Куп утакмици са загребачким Динамом, три пута био неуспешан са беле тачке. Наш Ивковић је 1990. године ухватио „живу лопту“ коју је са пеналтика упутио његово фудбалско величанство Дијего Армандо Марадона. Капитен Челсија Џон Тери је једним промашеним једанаестерцем онемогућио свој клуб да постане европски шампион. Још горе среће био је италијански репрезентативац Роберто Бађо. Да је на Светском првенству 1994. успешно извео пенал против Бразила, „златну богињу“ би уместо „кариока“ узели „Азури“.

За Мијатов усуд нисам кривио ни пречку. Просто зато што никад нисам поверовао у тврдње наших спортских репортера и новинара о кривици оквира гола за неки промашај фудбалера или допринос пречки и статива исходу неке утакмице. Знате оно „испречила се пречка“, па оно „погодио је мрежу уз помоћ стативе“ или кликтаје да је „статива била савезник домаћем/гостујућем тиму“ и да је фаворизовани тим на крају „спасила статива“. Пречка на стадиону у Тулузу коју је погодио Мијатовић није, наравно, ништа урадила против њега, односно наше репрезентације, а у корист холандског голмана и селекције Холандије.

Пречка и стативе могу да се затресу од неког шута – гледао сам то, а и слушао о томе од великих играча. Драгослав Шекуларац ми је причао да би се цео оквир гола уздрмао када би пречку или стативу погодио некадашњи Звездин левоноги бомбардер Бора Костић. Било ми је лако да му поверујем јер је Костић једном, са чак 40 метара, савладао Лава Јашина, тада најбољег голмана света. Такав је шут имао. У дресу Партизана „рушитељ“ пречки и статива био је Мустафа Хасанагић, центарфор „Парног ваљка“ из финала Купа европских шампиона 1966. Неки старији „гробари“ упорно понављају да су са јужне трибине Стадиона ЈНА, на мечу Партизан–Спарта (5.0), јасно видели да се пречка погођена Хасанагићевом „бомбом“ тресла „као жица на гитари темпераментног гитаристе“.

Предраг Мијатовић се и данас добро сећа свог промашаја против Холанђана у Тулузу, и описује га као најтежи тренутак  своје блиставе каријере. „Моја пречка је постала синоним за лошу срећу и не желим да се икоме то деси. Прошло је толико година, а и даље ми није пријатно да гледам снимак тог пенала. То је траума, забораве се неке ствари, али тај пенал и све с њим не“, рекао је једном, гостујући у емисији „Око“ на РТС-у. Додао је и ово: „Хрвати су те године били трећи, а и ми смо могли да није било моје пречке...“  У овој последњој реченици је и одговор на питање зашто се његов неискоришћени пенал на Мундијалу у Француској тако дуго памти и често помиње.