Мустафа Хасанагић, легенда Партизана: Велики стрелац, господин на терену и човек од речи štampaj

У Београду је умро Мустафа Муја Хасанагић. Са животне сцене отишао је легендарни центарфор Партизана, фудбалер који је сопствену биографију исписао головима. Припадао је  најславнијој генерацији црно-белих – оној која је, 1966. године, играла у финалу Купа европских шампиона – био репрезентативац Југославије, интернационалац, па тренер.

Са Партизаном је освојио три шампионске титуле и, према клупској статистици, био трећи играч по броју постигнутих голова у историји клуба, иза Стјепана Бобека, који му је био тренер, и Марка Валока (обојици су каријере биле много дуже од његове). Његов количник је, међутим, најбољи: на 337 утакмица дао је 355 голова, од којих су неки били права ремек дела.

Прелазак у Партизан

Мустафа Хасанагић је рођен 1941. у Прибоју где је, у нижеразредном ФАП-у, почео фудбалску каријеру. Голгетерски дар га је брзо извео на велику сцену: у Партизан је стигао као  двадесетогодишњак.

За прелазак је добио зимски капут, који му је нови клуб купио усред лета, у једној радњи у београдској Кнез Михаиловој улици. Тада је, како је често говорио, био најсрећнији на свету. Али не због капута, него због црно-белог дреса који је обукао и тако досањао свој дечачки сан. „Нисам тражио ништа, била ми је част да дођем у Партизан, чак бих у тим младим годинама и платио да ми се то догоди“, причао је касније Хасанагић.

Имао је срећу да „упадне“ у најуспешнију генерацију црно-белих, међу „Партизанове бебе“. Да се нађе поред Милутина Шошкића, Фахрудина Јусуфија, Велибора Васовића, Милана Галића, Владице Ковачевића... После три везане шампионске титуле (од 1961. до 1963), и оне освојене 1965, тај састав је имао онај незаборавни поход кроз Куп европских шампиона у коме је стигао до финала, где је незаслужено изгубио од мадридског Реала.

Претходно су црно-бели елиминисали прваке Француске, Западне Немачке, Чехословачке и Енглеске – Нант, Вердер, Спарту и Манчестер јунајтед. Најбољи стрелац Партизана био је управо Мустафа Хасанагић, који је тресао мрежу сваког од ових великана. Да му у Београду није поништен регуларан гол против Спарте – којој је већ био дао два гола – био би први стрелац најелитнијег европског такмичења у сезони 1965/66.

Те сезоне био је први стрелац и у првенству Југославије. Голове је давао обема ногама и главом, а његова специјалност били су волеји, који би уследили пошто би претходно примио лопту на груди.

Џајићев комплимент

Вест о смрти славног Партизановог голгетера, и свог ривала са зеленог правоугаоника, потресла је и Драгана Џајића, актуелног председника Фудбалског савеза Србије, који је рекао да је Мустафа Хасанагић за њега увек био прототип класичног  центарфора. „Кад се каже центарфор, увек ми он падне на памет“, казао је Џаја, додајући да је популарни Муја био „изванредан фудбалер“ и да је „давао феноменалне голове“. Џајић је истакао још нешто: „Хасанагић се увек понашао господски, изгарао је на терену и био прави спортсмен“.

Пуно похвала на Хасанагићев рачун изрекао је и Радослав Заза Бечејац, његов саиграч из Партизана. При томе се сетио да су управо Муја и он били стрелци на оном незаборавном полуфиналном мечу Купа шампиона против Манчестер јунајтеда на стадиону ЈНА. „Ја сам био тај који га је често 'кљукао' лоптама, а он је, заиста, био неумољив реализатор. Ногама, главом, свеједно“.

Као расног голгетера, Хасанагића су упамтили и многи други велики светски клубови и њихови навијачи. Италијанском Милану је једном дао три гола, а затресао је мрежу и Пелеовом Сантосу, испред које је стајао чувени Гилмар.

Када је говорио о својим најдражим головима, Муја је увек помињао оне против Звезде. Као посебно драг издвојио је онај дат великом ривалу на првом дербију одиграном на тек изграђеној „Маракани“, 1963. године.

Реч куму

После великог успеха Партизана у КЕШ 1966, постојала је могућност да Хасанагић заигра за неки од великих турских клубова из Истанбула, али је он примамљиве уговоре одбио због – речи дате свом куму. Шта се догодило?

Муја је тог лета планирао да мајку одведе у град на Босфору, да би видела брата који се тамо давно преселио. Заједно с њом, дошао је у Партизан да узме пасош, јер су путне исправе свих играча, због сигурности, држане под клупским кључем. Тадашњи секретар Драган Паповић је, међутим, одбио да му испуни жељу, вођен сумњом да ће популарни центарфор „заборавити да се врати из Турске“.

Муја је тада у помоћ позвао свог кума, генерала Милоша Зекића, дугогодишњег члана Партизанових управа, и замолио га да му помогне. При томе је куму чврсто обећао да ће се сигурно вратити и да никаква „бежанија“ не долази у обзир.

У Истанбулу се, међутим, нашао под снажним притиском, не само истанбулских клубова, који су му нудили куле и градове, него и тамошње родбине, па је почео да се колеба. Успео је, ипак, да одоли свему због речи задате куму. Једног јутра је, не обавестивши никог од рођака, сео у кола и вратио се у Београд. „Нисам смео да изневерим Партизан, моју другу кућу која ми је све дала, а још мање да погазим обећање дато куму“, објаснио је том приликом.

Тешка повреда и крај велике каријере 

Муја је имао 28 година када је доживео тежак прелом ноге. Опоравак је трајао дуже од 11 месеци, после чега више никад није био онај стари. На крају каријере играо је у Швајцарској, најпре у Сервету из Женеве, па у Шо де Фону. За пола године играња у Сервету постао је најбољи стрелац швајцарског шампионата, постигавши за то време три хет-трика.

Пошто је још као активан играч завршио Тренерску школу, после три године у Швајцарској запловио је у тренерске воде. Прво је радио у Турској, а онда и у Сирији, где је водио националну селекцију. Није му се испунила жеља да буде фудбалски учитељ у свом Партизану па је, највише због тога, посао потражио на другој страни.

У Београду је отворио кафић, један од првих и најпопуларнијих у српској престоници, који је водио пуне три деценије. Кафић се звао „Црно-бела деветка“  и постао је култно место на које су, најчешће, свраћали љубитељи фудбала, они који су Мују памтили као, што би рекао велики партизановац Зоран Радмиловић, „спретног извођача голгетерских радова“.

И још један занимљив, а нефудбалски детаљ из биографије овог великог голгетера. Мустафа Хасанагић је у време највеће играчке славе, за загребачки „Југотон“, снимио плочу са народним песмама. Био је први од југословенских фудбалера који је стао пред микрофон, а касније је било још неколико таквих примера.

А какве је фудбалере ценио славни голгетер црно-белих сведочи његова изјава да је најбољи југословенски фудбалер био Јосип Скоблар, а светски – Пеле.