Од Гаринче и Шекија до Шолета и Просинечког: Отписани као неталентовани, уписани као легенде

Лав Иванович Јашин, једини голман икада проглашен за најбољег фудбалера света, на почетку каријере је сматран неталентованим за тај посао. Није, међутим, био једини међу звездама најпопуларнијег спорта нa свету који је у раним годинама добио такву оцену, и савет да себе и срећу потражи у некој другој игри или у некој другој сфери. Исто су, као тинејџери, чули и Гаринча, Шекуларац, Милутин Шошкић, Герд Милер, Роберт Просиначки... 

Од машинбравара до најбољег голмана

Јашин је имао 16 година када се појавио на једном од пријемних тренинга у московском Динаму. Био је мршав, кошчат, са дугим екстремитетима и не баш завидном координацијом покрета. Иза њега су биле четири године Другог светског рата у којима се није наиграо фудбала јер је, заједно са оцем, готово даноноћно радио у једној фабрици муниције потребне за одбрану од Хитлерових бојовника. За то је добио и медаљу за „храбри рад у Великом отаџбинском рату“, а стекао је и диплому машинбравара.

Тај занат га, међутим, није привлачио – хтео је да постане  фудбалер. Тачније, голман. Добио је  шансу, али му је она убрзо и ускраћена, уз препоруку да пређе на – хокеј. Послушао је, јер га је рат научио дисциплини, а био је и свестан да тадашње време није трпело хировите и бунтовне момке.

Са зеленог терена пребацио се на ледени, у хокејашку секцију спортског друштва Динама у комe ће, као хокејаш и фудбалер, бити током читаве каријере дуге више од четврт века. На хокеју му је добро ишло. Освојио је национални куп, а почетком 1953. добио је позив за репрезентацију. Није се обрадовао, јер је и даље маштао да постане фудбалски голман.

И баш тада, потпуно неочекивано за све који су га знали, вратио се првој спортској љубави. Био је то, показаће се касније, срећан повратак. У наредних двадесетак година био је не само први голман Динама, него и тада врло јаког тима Совјетског Савеза за који је наступио 78 пута, а „узгред“ био и најбољи голман на свету.

Звали су га „Црни паук“ и „Црни пантер“, због увек црне опреме у којој се појављивао и невероватних рефлекса. Његова специјалност било је хватање лопте једном руком, а био је и експерт за пенале – одбранио је око 150 једанаестераца.

Особен је био и по томе што није много марио за правила спортског живота – пуно је пушио, а волео је и „чашицу“. Отворено је говорио: „Пред сваку утакмицу попушим цигарету, да смирим живце, и 'дрмнем' вотку, да опустим мишиће.“

Волели су га и Исток и Запад, а за славног Пелеа је био „јединица“ која ће увек остати број један међу голманима.

Анђео кривих ногу

Црнопути Бразилац Гаринча био је проглашен за најбољег играча Светског првенства у Чилеу 1962, а пре и после тога је годинама спадао међу најбоље фудбалере планете, што његов почетак никако није најављивао. Лекари су га, констатујући да има полиомиелитис, врсту дечије парализе, рано отписали, тврдећи да нема никакве шансе да постане спортиста.

Кичма му је била савијена, обе ноге искривљене на исту страну, а лако се уочавало и да је прилично инфантилан. Говорило се да му је, таквом какав је, пре место у циркусу него на фудбалском терену.

Право име му је било Мануел Франсиско дос Сантос, а надимак Гаринча, што је име једне ружњикава и бескорисне птице, дао му је један од многобројне браће. Његову љубав према фудбалу ништа, међутим, није могло да поколеба. Брзо је разуверио све „неверне Томе“. Уз Пелеа је постао најбољи играч „кариока“ шездесетих и седамдесетих година прошлог века. По мишљењу доста обожавалаца фудбала – и уопште.

Са Бразилом је освојио две светска првенства, 1958. и 1962, а са својим клубом Ботафогом три шампионске титуле. Добио је надимак „Анђео кривих ногу“. Његов дриблинг, увек на десну страну, био је незадржив. А центаршут перфектан, „пола гола“, писали су новинари чији је биo миљеник због необичног изгледа и особене игре. Није подсећао ни на кога, као што се ни до данас није појавио играч који подсећа на њега.

Оно што нису могли његови противници на терену, а то је да га задрже, учинио је алкохол. Он га је саплео, па бацио у беду. Говорило се и да су то учинили алкохол и жене, што такође није нетачно.

Као и његов отац, уживао је у кашаси, врсти бразилског рума, а са посебном страшћу, „као на противничке бекове“, кидисао је, говорило се, и на „све што је носило сукњу“. Отуда и (најмање) четрнаесторо његове деце.

Фудбал је много боље разумевао од живота који никада није успео да уреди. Умро је од алкохола, сиромашан и сам,  у педесетој години. Било је то 1983.

Краљ казненог простора  

Герд Милер је најпознатији од три репрезентативца Немачке са тим презименом. Али и један од најславнијих голгетера света, центарфор чија је ефикасност била риплијевска. Од оних који су пратили његове фудбалске почетке, таквом успеху се нико није надао зато што је био прилично ниског раста за центарфора (176 центиметара), здепаст и кратконог, попут јазавичара, говорило се.

Тренер у нижеразредном минхенском клубу ТСВ му је рекао: „Ти у фудбалу нећеш далеко догурати. Боље ти је да се бавиш нечим другим“. Герд је тада радио у текстилној фабрици, посао му се није свиђао, па је одбио савет уверен да ће у фудбалу бити места и за њега.

Отишао је 1964. године у Бајерн, који се тада такмичио у Другој немачкој лиги, Цвајти. Имао је срећу да је упао у добро играчко друштво, јер су ту већ били Франц Бекенбауер и Сеп Мајер, и код доброг тренера – некадашњег првотимца Партизана Златка Чајковског Чика, који га није баш најбоље примио. „Шта ћу с овим дебељуцом?“, узвикнуо је темперемантни Чик. После га је звао „мали дебели Милер“, и за њега измислио посебан режим тренинга.

Већ наредне сезоне ушли су у највиши ранг, а десет година касније голман Сеп Мајер, штопер Франц Бекенбауер и центарфор Герд Милер били су најзаслужнији за титулу светског првака „Панцера“, освојену у незаборавном дуелу са наизглед несавладивом Холандијом, предвођеном Јоханом Кројфом. Победнички гол против Кројфове „механичке поморанџе“ постигао је Чиков „мали дебели“.

Немачка до данас није добила тако ефикасног голгетера као што је био „отписани“ Герд Милер, когa су звали „краљем казненог простора“. У Бајерну је од 1964. до 1979. постигао невероватних 566 голова на 607 утакмица, а и данас титула најбољег стрелца Бундес лиге – 365 погодака – припада њему.

Са Баварцима је освојио четири титуле првака и три Купа шампиона. Осим светског, освојио је и европско првенство. На 62 утакмице за национални тим, мрежу противника погодио је 68 пута. Освојио је и „Златну лопту“.

Баш као и поменути Гаринча, Милер је постао тежак зависник од алкохола. Другови из Бајерна су му помогли да се лечи што је, донекле, и успело, па је извесно време радио као тренер у минхенском великану. Потом га је стигла Алцхајмeрова болест, због чега се потпуно повукао из јавности. Умро је 2021, у 75. години живота.

Европски Бразилац

Погрешили су фудбалски стручњаци и у процени млађаног Драгослава Шекуларца Шекија, једног од најбољих фудбалера Југославије свих времена, и звезде из сазвежђа највећих светских асова шездесетих година прошлог века.

Пре него што је отишао у Црвену звезду, за коју је навијао од малих ногу, Шеки је међу вршњацима, основцима, или међу старијим момцима у комшилуку, правио чуда. Ситан, кривоног, а брз као кобра, био је просто неухватљив.

Баш ти другари из краја су га први почели наговарати да оде у Звезду. Колебао се јер му је отац, потпуно незаинтересован за фудбал, често забрањивао да игра терајући га да учи, што се Шекију нимало није свиђало. Зато је једног дана, кријући од породице, отишао на Звездин стадион.

Са њим је кренуо и комшија Зоран Петровић који је, као и он, желео да тренира у пионирима црвено-белих. На тренере који су их „скенирали“ нису оставили велики утисак. Одликовала их је неодговорна игра, особина свих момчића који су играли по школских двориштима, на ливадама и улицама, без надзора стручњака.

Одлучили су, ипак, да Петровићу кажу да почне да долази на тренинге. Шеки им је изгледао ситан и физички слаб, па су га утешили реченицом да за њега „има још времена“. Он је одлуку примио мирно, иако су сви у њиховом друштву, па и старији који су их гледали, говорили да је он бољи фудбалер од Зорана.

Прича је, међутим, добила срећан наставак, не само за малог Шекуларца, него и за фудбал у целини. Годину дана после прве пробе у Звезду га је довео Димитрије Милојевић, чувени Чика-Митке, играч предратног БАСК-а, познат у Београду као ловац на фудбалске таленте.

Замолио је тренера да још једном погледају Шекија, што су они и учинили. Оцена је, тог пута, била не само прелазна него и врло повољна. Одмах је прикључен кадетском саставу у комe није било његовог парњака Зорана Петровића, који је већ био напустио и Звезду и фудбал: окренуо cе одбојци, у којој је касније постао репрезентативац Југославије.

Шеки је са 17 година заиграо у првом тиму, поред чувеног Рајка Митића. Брзо је израстао у једног од најбољих фудбалера Југославије свих времена – многи тврде и најбољег. Кадa је реч о дриблерима, ту су навијачи свих боја јединствени: наш фудбал бољег није имао.

Са Звездом је освојио пет титула првака Југославије и један куп. За репрезентацију је одиграо 46 утакмица, а на Мундијалу 1962. био је уврштен у најбољи тим шампионата. Бразилци су тада говорили да је Шекуларац једини играч „са стране“ који би могао да игра за њихов државни тим.

После завршетка играчке каријере радио је као тренер. Преминуо је 2019. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Вера у себе

Шекуларчев велики пријатељ и саиграч из репрезентације Југославије Милутин Шошкић Шоле је у двадесетшестој години бранио за Тим света, заједно са Лавом Јашином. А у тринаестој је у Звезди доживео епизоду сличну Шекијевој.

После два-три тренинга и прве утакмице у црвено-белом дресу, одигране поводом обележавања Дана младости, речено му је, и то врло грубо, да се окани фудбала и прихвати учења. Ту одлуку, несумњиво по нечијем налогу, саопштио му је домар који га није пустио ни да уђе на стадион и тренира.

Милутин се, срећом, није поколебао. Одмах је отишао у Партизан и тамо остао. И то као голман што, иначе, није намеравао да буде. Између статива је стао на неком турниру у Бечеју заменивши голмана који је отишао на радну акцију. Оно што је показао препоручило га је за чувара мреже, и он је прихватио понуђену „рокаду“.

Неколико година касније, поново је биo отписан за фудбал. Тада је разлог била тешка повреда колена коју је доживео као деветнаестогодишњак, на утакмици Партизана против Вележа у Мостару. У београдској болници „Драгиша Мишовић“ су, уз видно сажаљевање младог спортисте, констатовали: „Инвалид сто посто, изгубљен за фудбал.“

Он је, међутим, одбио да прихвати став медицинског конзилијума. После операције, започео је дуги период рехабилитације. Али не само да би могао поново нормално да хода – како су говорили лекари – него да би се вратио на терен и стао међу стативе.

Месецима је пливао у мору, веслао, радио вежбе у теретани... После годину дана, Партизанов састав је поново почињао од Шошкића на голу.

Са црно-белима је освојио четири шампионата Југославије и играо у чувеном финалу Купа европских шампиона у коме су Партизанове „бебе“, с њим као капитеном, незаслужено изгубиле у финалу од славног Реал Мадрида. За репрезентацију Југославије је наступио 50 пута, освојио златну олимпијску медаљу и титулу вицешампиона Европе.

На Мондијалу у Чилеу (1962), кад су „Плави“ освојили четврто место, са Чехословаком Шројфом је проглашен за најбољег голмана тог светског првенства. Годину дана касније бранио је за Тим света, који је играо против репрезентације Енглеске поводом обележавања 100 година фудбалске федерације те земље. Одабрао га је сер Стенли Раус, тадашњи челник Светске фудбалске федерације, који је био одушевљен његовим одбранама.  

Милутин Шошкић је за многе љубитеље фудбала најбољи југословенских голман свих времена. Они који не прихватају ту оцену кажу да су најбољи били „Шоле и Беара“. Лав Јашин је Шошкићев голмански стил сматрао најелегантнијим и говорио да није видео чувара мреже који толико изгара на сваком тренингу.

Бранио је и у немачком Келну, а касније се посветио тренерском позиву. Имао је шта да покаже младим чуварима мреже. Круну његове тренерске каријере представљало је чак 13 година проведених у стручном штабу репрезентације САД.

Преминуо је 27. августа 2022. године. На 168. вечитом дербију, одиграном 31. августа 2022, играчи Партизана су на терен изашли са плавим мајицама на којима је позади било његово презиме и број 1. Као и Шекуларац, сахрањен је у Алеји заслужних грађана.

Вољен од навијача и саиграча, уважаван од ривала

Шта значи оспоравање осетио је и један од Шекуларчевих ученика из времена кадa је он, као тренер, водио Црвену звезду. Реч је о Роберту Просиначком који је међу београдске црвено-беле стигао из Загреба, где је његов фудбалски дар био прилично потцењен. 

Иако је популарни Роби, син Хрвата и Српкиње, рођен и одрастао у Немачкој, са омладинском репрезентацијом Југославије освојио светску златну медаљу, у Динаму га нису довољно уважавали. Кључна је била негативна оцена тадашњег тренера Мирослава Ћира Блажевића. „Поцепаћу своју тренерску диплому ако Просинечки постане играч“, изјавио је једном Блажевић, који је у Хрватској добио епитет „тренер свих тренера“, што је значило фудбалски ауторитет над ауторитетима.

Роби, иако је то звучало као јерес, није мислио да је Ћиро у праву, па је одлучио да срећу окуша у некој другој средини. Изабрао је Београд и Црвену звезду где је, врло брзо, доказао своју велику вредност, чак и у светским оквирима. Са „црвено-белима“ је 1991. године постао првак Европе, што му је отворило врата најбогатијих и најуспешнијих клубова на Старом континенту.

Отишао је у највећи међу њима – Реал Мадрид. У „Краљевском клубу“ су били пресрећни што су добили тако луцидног градитеља игре, спретног стрелца и мајстора за слободне ударце. Просинечки је имао ретку играчку интелигенцију и харизму, био је подједнако вољен од навијача и саиграча, уважаван од ривала.

Касније је играо и за другог шпанског великана – Барселону, кадa је тренер Каталонаца био Јохан Кројф. Бранио је боје још десетак клубова, а играо је за репрезентације Југославије и Хрватске. Са „коцкастимa“ које је водио Ћиро Блажевић (!) освојио је бронзану медаљу на СП у Француској 1998.  

„Помирење“ између њих двојице пало је нешто пре тог великог успеха Хрвата, кадa је Блажевић, додуше уз неке ограде и демантије, признао да је у „случају“ Просинечког ипак погрешио. 

По завршетку играчке каријере посветио се тренерском позиву, а први тренерски ангажман био му је у Црвеној звезди.