Ирански нуклеарни физичар, најопасније занимање на свету

Напетост на граници Украјине и Русије, која на тренутке добија драматичне димензије, у потпуности је последњих седмица из фокуса скрајнула преговоре о иранском нуклеарном програму, иако то питање већ петнаестак година важи за један од кључних проблема међународних односа, не само на простору Блиског истока. Недавно је ирански министар иностраних послова Хосеин Амир-Абдулахјан изјавио да ће његова држава „размотрити" да настави директне разговоре са САД, прекинуте за време мандата Доналда Трампа, ако се то сматра неопходним и корисним за постизање договора.

Џозеф Бајден је четврти амерички председник који, претњама и преговорима, покушава да сузбије страхове главног савезника на Блиском истоку Израела од иранске атомске бомбе. Џорџ Буш Млађи је цртао мете по мапи Ирана, а Барак Обама је на једвите јаде постигао дипломатски споразум о иранском нуклеарном програму, који је његов наследник Доналд Трамп помпезно поцепао након што су 2018. израелски агенти из складишта у Техерану украли товар тајних докумената из иранске „атомске архиве". Преокрете у овим односима пратила је серија никада до краја расветљених догађаја у којима је страдао велики број људи, међу њима и неколицина иранских нуклеарних физичара.

„Очекивани животни век иранских нуклеарних физичара није мој проблем", рекао је својевремено шеф израелског генералштаба и министар одбране Моше „Буги" Јалон, одговарајући на питање да ли је његова земља умешана у серију убистава научника у Ирану.

Након последњег убиства, шефа иранског нуклеарног програма Мохсена Фахризадеха новембра 2020, Иранци су у знак одмазде додатно наоружали Хамас и Хезболах и током пандемије коронавируса нападали „дејта центре" израелских компанија које су набављале медицинску опрему. Крајем децембра 2021. године направили су и макету израелског нуклеарног реактора „Димона" („Истраживачки центар Шимон Перез"), који су сравнили са земљом салвом балистичких пројектила и самоубилачких дронова. У сенци украјинске кризе, напетост на Блиском истоку и даље траје.

Мете у Ирану

Две америчке републиканске администрације, Бушова и Трампова, годинама су најављивале одлучни ударац на Иран, с оптужбама да Техеран развија нуклеарни програм не у циљу производње нуклеарне енергије како ирански званичници тврде, већ с намером да начини атомску бомбу, призивајући уз то и одмазду за понижење које су власти у Техерану приредиле Америци током талачке кризе 1979. године.

Још пре петнаестак година, у време мандата Џорџа Буша Млађег, планери Пентагона су исцртали на мапи Ирана потенцијалних 1.100 мета, спремајући се за неизбежан, како се на тренутке чинило, рат са Ираном.

Међу потенцијалним метама биле су листом све иранске научне институције и нуклеарни центри, укључујући Ерак, Бушер, Дарховин, Фордо, Натанз и Исхафан, али и стотине положаја и објеката повезаних с иранском Револуционарном гардом. Мапу су, на притисак неоконзервативаца, начинили планери Пентагона, а њих је пратио и једнако амбициозан пројекат унутрашње промене власти у Ирану, чије су архитекте били Доналд Рамсфелд, Дик Чејни, Џон Болтон, Њут Гринич и Руди Ђулијани.

Упркос бомбастичним најавама, напад на Иран је изостао, а уместо њега покренута је другачија акција обуздавања иранског нуклераног програма - убијање научника. Акције израелских тајних агената одвијале су се по сценаријима налик онима из филмова Играј своју игру с Џорџом Клунијем и Шакал с Брусом Вилисом. У тим акцијама од 2007. до 2020. страдало је најмање шест иранских нуклеарних физичара. 

Смрт научника у Техерану

Серија убистава почела је 15. јануара 2007. године, када је у прилично магловитом сплету околности страдао Ардешир Хосеинпур, један од оснивача Центра за нуклеарну технологију у Исфахану.

Након његове смрти, власти у Техерану су најпре саопштиле да су Хосеинпур и још неколико научника умрли од последица тровања гасом, али је обавештајна компанија Стратфор убрзо објавила да их је убио Мосад. Сестра иранског научника Махмубе Хосеинпур је из Турске, где је побегла, касније рекла да је њен брат радио на развоју атомске бомбе „12 пута снажније од оне која је бачена на Хирошиму". Према њеној верзији догађаја, развој су надгледали стручњаци из Северне Кореје и неименовани руски физичари, али је њен брат одбио да даље учествује у пројекту, због чега су га припадници иранске Револуционарне гарде убили.

Три године касније, јануара 2010. убијен је Масуд Али Мохамади, кога су обавештајци описивали као једног од најталентованијих иранских научника. Убијен је док је улазио у аутомобил, након што је активирана бомба постављена на мотоциклу паркираном испред његове куће у Техерану.

Иран је за ово убиство најпре окривио Америку и Израел, али је нешто касније на списак потенцијалних криваца додата и неименована „издајничка група коју чине Иранци у егзилу". Иако није експлицитно именована, на листу сумњиваца уврштена је организација „Муџахедин ел Калк", некадашњи врх копља Исламске револуције, чији су припадници после серије волшебних преокрета, некако завршили у Албанији. Иран је потом похапсио десетак особа с оптужбом да су за рачун Мосада учествовали у овом убиству, а један од њих, Маџид Џамали Фаши, осуђен је на смрт и погубљен.

Крајем новембра 2010. године страдао је Маџид Шахријари, још један од важних научника укључених у ирански нуклеарни програм. Њему су неидентификовани нападачи на аутомобил закачили бомбу у чијој је експлозији страдао.

Истог дана, тешко је рањен и Ферејдун Абаси Давани, у готово идентичном бомбашком нападу. Давани се, иначе, од 2007. године налази на црној листи Уједињених нација због учешћа у иранском нуклеарном програму и развоју балистичких пројектила.

За ова два напада, тадашњи ирански министар унутрашњих послова Мустафа Мохамад Наџар оптужио је Израел и америчку Централну обавештајну агенцију.

Осам месеци касније, крајем јула 2011. године убијен је тридесетпетогодишњи Дариуш Резаинеџад, експерт за високонапонске прекидаче који су кључни делови нуклеарних бојевих глава.

У њега су наоружани нападачи на моторциклима испалили пет метака, када се са супругом враћао из вртића из кога су покупили ћерку, а које су у овом нападу и рањене. Власти у Техерану су за смрт научника оптужиле Мосад.

Следећа жртва био је Мустафа Ахмади Рошан. Јануара 2012. убијен је пошто је активирана бомба коју су неидентификоване особе поставиле испод његовог аутомобила. У експлозији је рањен и његов возач. У полицијској акцији која је уследила ухапшено је двадесетак особа, с оптужбом за сарадњу са Американцима, Мосадом и британском службом MI6. 

За разлику од Бушове републиканске администрације, Барак Обама, који на власт долази крајем 2012, одлучио се за мање мање насилан приступ према Ирану, полажући наде да ће кроз преговоре ограничити његов нуклерани програ. Серија атентата на иранске научнике је прекинута, а 2015. потписан је и нуклеарни споразум, што је рат с Ираном, бар на неко време, скинуо са дневног реда. Али ће Доналд Трамп само неколико година касније овај споразум с Ираном раскинуо.

Томе је претходила спектакуларна акција израелских обавештајаца. 

Мосадових 11

Крајем јануара 2018. године агенти Мосада упали су у тајно стовариште у Техерану, где су иранске власти у тридесетак сефова сакриле више од пола тоне документације везане за „преосетљиве" детаље нуклеарног програма, укључујући дизајн бојевих глава, планове за њихову производњу и места на којима би такво оружје могло бити испробано. Иранци су документацију у халу пребацивали скоро година дана - тајно, како су веровали - не знајући да сваки њихов корак снимају агенти израелске обавештајне службе.

Уљуљкани проценама да је документација ваљано скривена, Иранци су неколико месеци пре упада укинули ноћне чуваре, па је тајне нуклеарног програма од Израелаца делило свега неколико препрека - аларми и тешки челични сефови у чију су се непробојност поуздавале власти у Техерану.

Али 31. јануара, тачно у 22 и 30 часова, двадесетак маскираних особа онеспособило је аларме и упало у стовариште смештено међу хангарима десетина трговачких компанија. Релативно брзо су провалили блиндирана врата, бренерима способним да достигну температуру од око 3.600 степени целзијуса отворили 32 челична сефа, натоварили око пола тоне докумената и 163 диска с подацима, и шест и по сати касније нестали у непознатом правцу.

Чувари који су ујутру стигли на посао неколико минута пре седам часова, могли су само да беспомоћно констатују да су врата и сефови проваљени, огласе узбуну и на ноге дигну десетак хиљада полицајаца, војника и обавештајаца, који су наредних неколико дана без успеха покушавали да уђу у траг провалницима.

Већина украдених докумената, тврдили су Израелци, представљала је доказ да је Техеран, упркос тврдњама да је нуклеарни програм намењен искључиво производњи енергије, паралелно и систематски настојао да прикупи све елементе потребне за производњу атомског наоружања.

Део украдене документације представљен медијима односио се на преписку иранских званичника о неколико кључних питања, пре свега о могућностима да се нуклеарна бојева глава монтира на пројектил „Шахаб 3", затим на расправу о локацијама где би се могле обављати подземне атомске пробе, те на размену идеја о производњи пет бојевих глава.

Ови документи сматрају се кључним аргументом којим је премијер Израела Бењамин Нетанјаху успео да наговори Доналда Трампа да САД иступи из иранског нуклеарног споразума.

Неколико дана касније Трамп је то и објавио, на згражавање Русије и западноевропских држава, чије су дипломате уложиле силну енергију не би ли приближили ставове Вашингтона и Техерана.

Независном истрагом, међутим, утврђено је да Иран никада није направио бојеву главу, што различити извори приписују широком спектру фактора - од страха Иранаца да ће њихов покушај бити откривен и могућих последица, до сталних напада на водеће стручњаке укључене у нуклеарни програм.

Испоставило се и да је добар део документације стар најмање 10 до 15 година, односно да потиче још из времена Пројекта „Амад", који су власти у Техерану обуставиле још 2003. Тел Авив је годинама тврдио да наводно обустављање тог пројекта представља обичну превару, те да је програм прављења атомске бомбе пребачен на други, тајнији ниво, чиме је цео процес додатно утонуо у сиву зону. С друге стране, и Техеран је читаву операцију назвао преваром, смишљеном како би држави ионако осакаћеној санкцијама биле уведене нове казнене мере. Део представљених докумената потписао је физичар Масуд Али Мухамади, убијен у јануару 2010. године.

Неколико ствари је, ипак, постало јасније: до 2003. године, када је Пројекат „Амад" обустављен, Иранци су имали озбиљну помоћ Пакистанаца, односно Абдела Кадира Кана, који је у том периоду технологију којом се Исламабад докопао атомске бомбе нудио бројним странама, од Северне Кореје до Либије, Ирака и на концу Ирана. Амерички обавештајци тврдили су да је Техеран имао помоћ стручњака и из још неколико страних држава, признајући да не постоје докази да су они радили према налогу својих влада.

Међу фотографијама украденим из складишта у Техерану налазиле су се и оне које приказују постројења за тестирање високоексплозовних средстава у бази Парчин код Техерана, која је годинама била ван домашаја међународних инспектора јер су иранске власти тврдиле да ова војна база нема никакве везе са нуклеарним програмом. Шеф Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), Јукија Амано је тек 2015. године добио приступ овој бази, али је она до тада била потпуно испражњена, што доказују и сателитски снимци који су претходиле посети. 

Епизода „Шакал" 

Крајем новембра 2020. године, шеф иранског нуклеарног програма Мосен Фахризадех изашао је из блиндираног аутомобила како би проверио штету која је, како је веровао, настала тако што је његов возач закачио неку џомбу на путу.

Када је изашао из возила, погодило га је пет метака испаљених из митраљеза скривеног у „нисановом" комбију паркираном неколико десетина метара даље. Након рафала, комби је одлетео у ваздух. Митраљез из кога је пуцано био је управљан даљински.

Заменик команданта иранске Револуционарне гарде Али Фадави рекао је да је на Фахризадеха  испаљено укупно 13 метака, од којих је пет погодило иранског физичара пробивши његов панцирни прслук.

Пре Фадавијевог наступа, иранске власти тврдиле су да је убиство извела екипа од 12 оперативаца, укључујући и двојицу снајпериста, који су после акције мистериозно нестали. Логистичку подршку, наводно, пружало им је још педесетак агената. У близини места где је Фахризадех убијен пронађени су напуштен „хјундаи" и четири моторцикла, који су, наводно, припадали атентаторима.

Свега неколико тренутака пре експлозије, у целом крају нестало је струје, а делови „нисана" пронађени су чак 300 метара од места на којем је био паркиран. Умешаност Израела у овај догађај Њујорк тајмсу су потврдила тројица америчких и западних обавештајаца.

„На деловима оружја пронађених на месту убиства откривене су ознаке израелске војне индистрије", рекао је иранској телевизији неименовани званичник иранске обавештајне службе, али чињеница да је „нисан" одлетео у ваздух непосредно после напада ову тврдње чини мало вероватном.

Даљински управљано оружје није претерано изненадило стручњаке, јер њихова употреба датира још с краја Другог светског рата, када су Американци такве митраљезе постављали на бомбардере Б-29. У једној акцији изнад Токија, бомбардер опремљен овим системом успео је да обори чак седам јапанских ловаца.

У деценијама које су уследиле технологија је значајно напредовала па су оператерима постале доступне телевизијске камере и друга чуда модерне технологије. У ратовима у Авганистану и Ираку Американци су користили чак 20.000 система направљених у Норвешкој за даљинско управљање митраљезима и бацачима граната. Слични системи „кућне израде" употребљавани су и у акцијама курдских снага, разноразних група побуњеника, шароликих милиција и исламиста на ратиштима у Ираку, Сирији и Авганистану.

Око Ирана је и даље циркус. Иранци циљају макете америчких носача авиона, Израелци пресрећу бродове које разносе оружје савезника Техерана. Недостаје, суштински, само директан конфликт који се у таласима најављује већ деценију и по.