Љуљање немачке владе: Олаф Шолц, колебљиви канцелар којег кризе шамарају, а критичари не штеде štampaj

Олафу Шолцу је успело што ниједном канцелару последњих деценија није - да за само нешто више од шест месеци власти његова политичка странка по популарности на националном нивоу са првог склизне на тек треће место. Штавише, сада, десет месеци од формирања прве постмеркеловске владе, неколико еминентних института за истраживање јавног мњења већ месецима долази до сличних резултата по којима Социјалдемократска партија ужива подршку тек око 18 одсто бирача, док су испред ње опозициони демохришћански блок ЦДУ-ЦСУ са око 28 и владајући Зелени са око 22 процента подршке.

Будући да истраживања указују да постоји дугорочни тренд по којем ће канцеларова партија каскати за демохришћанима и Зеленима, све више је оних који се питају да ли из ове позиције Шолц може стабилно и успешно да влада или је земљотрес актуелне немачке владе неминован.

Истини за вољу, у првим месецима од ступања на функцију канцелара Шолц је морао да се суочи са толико бројним и тешким кризама као ниједан канцелар пре њега у немачкој послератној историји. Од таласа новог соја вируса короне и климатске кризе, преко руске инвазије на Украјину и избегличког таласа, до рекордне инфлације и енергетске кризе.

Штавише, улазак руских трупа на север и исток Украјине 24. фебруара ове године довео је до тога да Шолц буде приморан да за само неколико дана Бундестагу представи прекретницу у немачкој спољној, безбедносној и енергетској политици, сада већ међународно познатој по немачком изразу „Zeitenwende", који значи крај једне епохе или почетак нове ере. 

Упркос амбициозно најављеног хируршког одстрањивања немачких бројних веза са Русијом, минулих седам месеци показале су да то није тако лако без огромних губитака. Нарочито, оних економских. Што и не чуди, будући да је један од четири стуба немачког економског чуда протеклих деценија било управо ослањање на јефтине руске енергенте.

Када се на покушаје да се „Zeitenwende" спроведе што безболније дода и Шолцово очигледно избегавање да Украјини шаље најсавременије тенкове немачке производње, актуелни немачки канцелар је намножио број критичара. Медији и бројни критичари из редова страних и домаћих експерата и политичара га у јавности већ неко време портретишу као колебљивог канцелара, па чак и недораслог функцији канцелара у времену сукоба Запада са Русијом. Штавише, неки се питају да ли је могуће да Шолц доживи политичку судбину Бориса Џонсона и Марија Драгија.

Кризе немају летњу паузу

Минуло лето је за Немце било претопло, прескупо и препуно дилема. Немци су „летовали" у својеврсном Бермудском троуглу гриже савести састављеном од три кризе - украјинске, енергетске и климатске. Додуше, после више од две године пандемије вируса корона, овај троугао криза ипак није успео да прогута жељу већина да оде на летовање.

Али, медијска бомбардовања вестима о кризама неминовно су утицала да многи имају грижу савести и да им на летовању у главама искачу питања: Да ли је у реду уживати на италијанској обали док људи у Украјини страхују за своје животе? Да ли је било паметно четвороцифрену суму у еврима дати за осредњи хотел на хрватској обали или је можда то требало оставити по страни за плаћање рачуна за гас? Да ли се трошењем камперске боце са гасом заправо финансира Путинов рат? Или пак чартер летом за Мајорку доприноси повећању емисије гасова са ефектом стаклене баште и самим тим подстичу неке будуће разорне поплаве или рекордне летње врућине?

Све те дилеме уз традиционалну немачку штедљивост добро је препознао и канцелар Шолц па се крајем јула упутио на летовање на Алпима на југу Немачке. Репортер најтиражнијег немачког таблоида Билд одмах га је спопао док је са супругом планинарио, безмало славећи га јер је први канцелар у последњих 40 година који летује на немачком тлу.

Знао је Шолц да ће оку и уху просечног Немца стишњеног кризама више пријати призор канцелара у опреми за трекинг на обронцима баварских Алпа него некадашњи призори Герхарда Шредера на пешчаној плажи у Италији. А вероватно се добро сећа и речи свог некадашњег партијског шефа Шредера: „Да бих владао, потребан ми је (таблоид) Билд, (његово недељно издање) Билд ам Зонтаг и телевизија".

Довољно је политички искусан Шолц да све то зна, али зна и да кризе немају летњу паузу. Због тога је он, после само неколико дана, прекинуо своје летовање и вратио се у Берлин да би донео одлуку о давању спасилачког пакета вредног 15 милијарди евра „Униперу", једној од највећих светских а у Немачкој највећој компанији за увоз гаса. Ова компанија се сматра као системски изузетно важна јер је она круцијални посредник између тржишта гаса, локалних дистрибутера и индустријских потрошача, а притом је и власник дугорочних уговора са руским „Гаспромом", који омогућава куповину гаса по ниским ценама.

Електрицитет међу коалиционим партнерима

Управо су питања снабдевање енергентима и цена коју ће за њих платити грађани и привреда представља кључне изазове који дрмају Шолцову владу.

Иако немали изазов представља и суочавање са инфлацијом која је догурала до 10 одсто, решавање немачког енергетског Гордијевог чвора представља ипак највећи изазов који љуља стабилност немачке владе. И то не само због критика јавности и напада све популарније демохришћанске опозиције, већ можда још више због неслоге унутар саме трочлане владајуће коалиције.

Колико је цена енергената, а нарочито гаса, од животног значаја за грађане и привреду Немачке најбоље указују бројке. За грејање, али и снабдевање топлом водом, чак 49 одсто домаћинстава у Немачкој користи гас, а 24 одсто лож уље. С друге стране, огромним немачким гигантима, попуст хемијског гиганта БАСФ, гас је практично основна сировина у производњи.

Суочени с тим да им је цена струје у овој години два пута порасла за по тридесетак процената, док се цена гаса утростручила, и грађани и привреда се спремају за хладну зиму и нова поскупљења. Грађани настоје да смање потрошњу, а понеки и да пређу на друге начине загревања, што је утицало да се утростручи цена пелата и дрва због огромне потражње.

У страху да ове зиме неће бити гаса, велике корпорације чија производња зависи од гаса су попут БАСФ-а превентивно овог лета смањиле трошкове тако што су раскинуле уговоре са појединим фирмама преко којих су упошљавали високостручну радну снагу. Тако су, на пример, без посла остали многи инжењери, али то се није осетило у стопи незапослености јер су они врло тражени на тржишту рада па су углавном лако проналазили нова запослења.

Имају у виду тежину проблема, све очи су упрте у социјалдемократског канцелара од којег се очекује да борбу за социјалну правду покаже ове јесени и зиме. Он је очигледно тактички у први мах решавање енергетске кризе углавном препустио Роберту Хабеку, свом вицеканцелару и министру економије и енергетике из редова Зелених.

Након упорних одбијања да се продужи рад немачким нуклеарним електранама и препорука грађанима да се туширају хладном водом како би се напунила складишта гаса, Хабеку се минулих месеци популарност полако топи. Након тога је и сам канцелар узео у своје руке набавку течног гаса од арапских земаља, а, како се сазнаје, није мањкало ни електрицитета из затворених врата немачке владе.

Међутим, у јавност скоро да нису ни излазила спорења међу коалиционим партнерима од којих је сваки постепено био принуђен да жестоко погази своја предизборна обећања. Али, сви се праве да је то зарад општег добра или пак негирају да обећања неће бити испуњена.

Социјалдемократе куповину наоружања правдају ратом у Украјини, а либерали министра финансија Кристијана Линднера повећано задуживање државе тиме да је то неопходно још ове и следеће године због економске кризе. Зелени у јавности упорно заобилазе чињеницу да је поново одобрено да раде термоелектране на угаљ иако је било планирано њихово затварање, док су истовремено инсистирали на планираном овогодишњем затварању свих нуклеарки иако њихова производња не утиче на климу.

Али, како се зима приближава и Зелени остављају могућност да две нуклеарке ипак наставе да производе струју и следеће године, док се и либерали све тише залажу за ограничавање потрошње државе.

Додуше, експерти истичу да је пре свега Хабек проћердао шест месеци кукањем и запомагањем да грађани штеде и туширају се хладном водом, уместо да се одмах бацио да потпуно опремање шест нуклеарки да раде наредних пет година, модернизацију термоелектрани и постизање дугорочних а не краткорочних уговора са добављачима гаса.

„Дупли бум" спасава немачку владу а љути ЕУ

Због тога је питање колики ће ефекат имати то што се од 24. фебруара само нижу непланирана нова издвајања државе. Штавише, засад су у укупном износу досегла безмало још један годишњи савезни буџет, који је првобитно био испланиран да буде тежак око 440 милијарди евра. Међутим, у међувремену је најављен додатни пакет од 100 милијарди за опремање немачке војске и војну помоћ Украјини, а потом финансијски пакети помоћи становништву и привреди који су досегли невероватних 295 милијарди евра.

Овај пакет помоћи, пре свега за суочавање са драстично поскупелим енергентима, канцелар Шолц је карактерисао као „дупли бум" и „одбрамбени штит" , који би требало да одбрани земљу од проблема и помогне свима да преброде зиму.

„Цене морају да се спусте, тако да ће влада урадити све што може", рекао је Шолц.

Реакције на ове мере су подељене. Синдикати их углавном хвале, удружења послодаваца указују да се ниједном мером дугорочно не решава проблем у енергетској политици, а удружење који се баве социјалним темама истичу да се због инфлације неће ни осетити повећана социјална давања.

Опозиција истиче да је ово заправо више план рада владе јер за многе мере није објашњено како ће бити реализоване пре ове зиме. И заиста, још није јасно како ће влада ограничити цену гаса.

Ипак, „дупли бум" засад можда спасава владу, али зато љути партнере у Европској унији којима смета што богати Берлин користи „финансијску базуку" за себе а не неко решење за целу ЕУ. Осим тога, страхује се да би немачки „дупли бум" могао да премети конкуренцију на европском јединственом тржишту, при чему сам пакет заправо указује да богате земље ЕУ, за разлику од оних сиромашнијих, немају проблема да нађу где ће се задужити на међународном финансијском тржишту.

На критике Шолц и Линднер указују да су и друге земље спровеле сличне мере те да немачке мере нису диспропорционалне њеној економији. Ипак, критике су очигледно имале утицаја на Берлин, који је напрасно указао да бу ЕУ требало да се понаша као јединствени купац гаса на међународном тржишту и обезбеди ниже цене гаса.

Немачка је, иначе, деценијама избегавала овакво решење јер је гас набављала од Руса дугорочним уговорима, којима је добијала знатно нижу цену гаса од, на пример, Словачке.

Међународни имиџ у сенци тенкова

Уколико Берлин ипак подржи „европско" решење за цену гаса, то ће му побољшати имиџ бар на европском тлу на којем очигледно није било превише жалости због саботаже на гасоводима Северни ток 1 и 2, док се „дупли бум" схвата као доказ мањка немачке солидарности са остатком ЕУ.

А управо замерке на рачун мањка солидарности са Украјином чине да је међународна позиција Немачке у сенци. И то у сенци никад испоручених немачких тенкова Кијеву. Тенкови типа „леопард" и „куна" су давно обећани, али канцелар Шолц месецима избегава да дозволи њихов извоз у Украјину, због чега је под ударом огромних критика, не само експерата и медија, већ и својих коалиционих партнера.

Додуше, критике долазе пре свега од утицајних посланика Бундестага из редова владајућих Зелених и либерала, док министри из ових странака, чини се, настоје да не стварају злу крв са канцеларом, па у јавним наступима избегавају директно критиковање Шолцовог премишљања.

И док у незваничним разговорима америчке дипломате потврђују да Вашингтон превасходно рачуна на немачке Зелене, канцелар Шолц је у недавној одбрани на бројне критике у Бундестагу изнео неочекивану одбрану, рекавши да испорука немачких тенкова зависи од америчких савезника и координације са њима.

Ипак, то није умањило велика очекивања и притиске, који су допринели потонућу популарности Шолца међу Немцима. Према последњем истраживању јавног мења, чак 50 одсто испитаника сматра да је Шолц погрешна особа у канцеларској фотељи, а само 38 одсто сматра да је добар канцелар. Осим тога, на питању колико високо је њихово поверење у савезну владу да реши тренутне кризе, као што су инфлација, рат и пандемија, чак 64,5 одсто испитаних је рекло да им је поверење „ниско", а тек 30,3 одсто да је „високо".

И зелени вицеканцелар, који је пре само неколико месеци уживао знатно више поверења грађана у односу на канцелара, убрзано губи популарност захваљујући лутањима у начинима решавања енергетске кризе.

Једино за његову страначку колегиницу Аналену Бербок чак 43,7 одсто каже да је добар избор, а 44,7 одсто да је погрешан избор, што је чини најпопуларнијом у Шолцовој влади. Додуше, то не би требало да чуди будући да у Немачкој шеф дипломатије традиционално ужива повећану популарност, пре свега због честих сусрета са светским државницима.

Упркос томе што се притисци и кризе гомилају и компликују, сви они само љуљају немачку владу али и даље немају моћ да је оборе. Лидери либерала и Зелених, који би теоретски могли да оборе Шолцову владу, врло добро знају да им грађани Немачке то не би опростили. Напросто Немци воле стабилност. Нарочито у ери светске нестабилности. Па и по цену тога да им се не свиђа ко и како њима влада.