Америчко-кинески рат чипова: Борба за супремацију у високој технологији štampaj

Након западних санкција Русији и последичног прекида руско-европских гасних и нафтних аранжмана, оно чему сведочимо је и драстична ескалација америчког „технолошког обрачуна" са Кином. Овај невиђени и до сада незамисливи сплет догађаја указује на спремност америчког естаблишмента да брани водећу глобалну позицију Вашингтона и по цену драматично повећаних економских и војних ризика. С тим у вези, ако забрана извоза полупроводника не буде дала резултате, треба очекивати додатне мере Беле куће како би се спречиле компаније у САД и савезничким земљама да улажу у кинеску технологију (вероватно ће на реду бити биотехнолошка, енергетска и друга високотехнолошка поља).

Најновија америчка забрана извоза чипова у Кину, коју многи аналитичари виде као покушај очувања униполарне моћи Вашингтона или чак као имплицитну објаву рата Пекингу, извесно ће имати снажан негативан утицај на кинеску индустрију полупроводника. Овај потез се може у извесној мери поредити са тзв. Волф амандманом из 2011. који је потпуно блокирао америчко-кинеску ваздушно-космичку сарадњу, и извесно знатно успорио развој кинеских комерцијалних авиона.

Цена за америчку индустрију полупроводника због губитка Кине, њеног највећег тржишта, биће огромна и имаће значајне дугорочне последице, указујући да ни снажни лобији у индустрији чипова нису могли и неће моћи да преокрену смер креирања америчке политике. Фирме из Тајвана и Јужне Кореје, као и произвођачи опреме у Јапану или Холандији, претрпеће још веће губитке. 

С обзиром на значај чипова за економију, Кина не може да прихвати пораз иако се суочава са тешким изазовима као што су скоро па невероватна сложеност ланаца снабдевања у индустрији полупроводника. Иако се суочава са технолошким гепом, Пекинг има неке институционалне предности, односно капацитет да концентрише своје напоре да би остварио велике научне а комерцијално примењиве пробоје у датој области.

Извесно је да ће нове америчке мере унети нови замах у постојеће кинеске напоре да постигну самодовољност у индустрији чипова, али кључно питање остаје колики ће ти домети бити. Наиме, супротно од увреженог мишљења Пекингу није потребан најсавременији чип да би био извозно компетитиван, будући да преко 90% уграђених полупроводника не морају бити високософистицирани. С тим повезано, заостајање Кине које се процењује на 5 до 8 година није драматично, јер већина комерцијалних уређаја налази тржиште и са релативно једноставним полупроводницима. На пример, у веш машинама или аутомобилима можете имати и чипове старе генерације, док су полупроводници које Кина може самостално да производи довољно добри за највећи део војне индустрије, или чак и за већину популарних гаџета. Ипак, иако се спекулише да је Кина направила залихе чипова и опреме за производњу истих, те да ће Пекинг без сумње покушати да заобиђе контролу, биће тешко изборити се са овим ударцем Вашингтона. 

По колумнисти Фајненшел тајмса Едварду Лусу, после забране извоза чипова у Кину уведене октобра 2022, Америка се сада имплицитно обавезала да ће учинити све осим уласка у врући конфликт (рат) како би зауставила успон Пекинга. Ипак, напори да се изолује високотехнолошки сектор Кине могли би убрзати покушаје Пекинга да преузме контролу над Тајваном, где се налази фабрика TSMC, која је убедљиво највећи светски произвођач истих.

Сузбијање (containment) Кине је коначно постао јасан експлицитан циљ Вашингтона, а тренутна ескалација означава коначни раскид са деценијама америчке спољне политике која се базирала на претпоставци да ће глобална интеграција Кине укротити њен успон као суперсиле. Такође, Америка је сада близу тога да промену режима у Кини учини својим имплицитним циљем, што такође повећава ризик од врућег конфликта.

Удар по кинеску економију биће далеко већи него што забрана извоза „полупроводника" имплицира. Наиме, то ће потенцијално поткопати развојене циљеве Кине, нпр. да доминира у области глобалне вештачке интелигенције до 2030. У кинеским очима, све ово наравно не изгледа ништа другачије него као покушај САД да Кину трајно држе под контролом. 

Борба за супремацију у високој технологији

Историчари ће Бајденову одлуку од 7. октобра 2022. означити као тренутак када је раздвајање америчке и кинеске технологије постало неизбежно, како пише Џоана Вивер. Кључно питање је како ће Кина одговорити на ову по многима најконсеквентнију политичку одлуку САД од краја Хладног рата, која има за циљ да глобалну равнотежу снага нагне у корист Америке, будући да су чипови „мозгови" сваког модерног уређаја.

Иако удео Кине на глобалном тржишту снажно расте, она је имала тек 7% учешћа на светском тржишту полупроводника. Додатно отежавајуће за Пекинг је то што нису сви полупроводници једнаки. Повезано с тим, нове америчке контроле су фино калибриране: примењују се само на најсавременије чипове, оне које Кина не може сама да произведе. Наиме, Пекинг зависи од компанија са седиштем у САД и америчким савезницима за најсавременије компјутерске чипове који напајају паметне телефоне, супер-компјутере и системе вештачке интелигенције".

Даље, свако напредно постројење за производњу полупроводника у свету „критично зависи од америчке технологије". Ово чини нове контроле разорно свеобухватним. Поред тога што се забрањује извоз врхунских чипова у Кину, ограничава се извоз софтвера, опреме и компоненти које би Кини требале да успостави суверену напредну производњу полупроводника. И Американци са специјалистичким вештинама ограничавају се да раде са кинеским ентитетима, што ограничава пренос знања. Поред тога, америчке контроле проширују екстериторијалност на све напредне произвођаче чипова изван САД.

Све у свему, нова америчка политика је политика активног „дављења" великих сегмената кинеске технолошке индустрије - „дављења" са намером да се уништи кинески high tech. Импликације овога су далекосежне. Контроле ће ограничити сва кинеска истраживања која зависе од напредног рачунарства. То ће отежати развој и примену вештачке интелигенције широм земље - ометајући кинески напредак у е-трговини, аутономним возилима, сајбер безбедности, медицинском скенирању, откривању лекова, моделирању климе. Ова политика се не односи само на одржавање америчке технолошке надмоћи, она има потенцијал да деградира кинеско истраживање у свим дисциплинама.

Забране су толико широке да укључују и технологије које је IBM користио касних 1990-их. Санкције такође обухватају сваку компанију која користи америчку технологију или производе у свом ланцу снабдевања, што је једнострано проширење националне правне јурисдикције САД и може се користити за кажњавање и сламање било које компаније (ин)директно повезане са САД.

Ове санкције су осмишљене да у потпуности одвоје ланац снабдевања САД, ЕУ и земаља источне Азије од Кине. Ипак, проблем за САД, а још више за Тајван и Јужну Кореју, је што је Кина њихов највећи трговински партнер. За Тајван и Јужну Кореју, Кина је и један од највећих добављача за низ производа. Насилно раздвајање кинеског ланца снабдевања у индустрији полупроводника вероватно ће бити праћено одвајањем и у другим секторима. Иако ће средства за инвестиције доћи од владе САД (кроз субвенције за производњу чипова од скоро 53 милијарди долара), они се не могу поредити са губицима које ће америчка индустрија полупроводника претрпети.

Иначе, током Хладног рата, не само земљама социјалистичког блока, већ и државама попут Индије, био је забрањен приступ напредној технологији, укључујући суперкомпјутере, напредне материјале и прецизне алатне машине. Ипак, предност коју је Запад имао раније била је у томе што су САД, Западна Европа, Јапан и Кореја биле највеће индустријске силе света. Тренутни рат чипова води се у време када је Кина постала највеће производно средиште света (чинећи 30% глобалне прерађивачке индустрије) и највећи трговински партнер за 70% земаља у свету. Док је раније Вашингтон контролисао токове нафте из Залива, виталног ресурса за све економске активности (чија је важност за укупну економију била неупоредива већа него данас), данас ОПЕК све ређе уважава интересе САД. 

Нова америчка Национална стратегија безбедности 

Америчка нова Стратегија националне безбедности, објављена октобра 2022, показује да ментална мапа старог Хладног рата са свим његовим очигледним противречностима још увек има моћно упориште. Иако у настојању да избегне појам „новог хладног рата" и одупре се свету „крутих блокова", документ остаје манифест за бинарност коју је Џо Бајден прогласио на почетку свог председништва - ону између „демократија" и „аутократија". Док су се САД, заједно са савезницима, претходно фокусирале на спречавање Кине да набави технологију која би побољшала њене војне способности, амбиција је сада много већа: циљ је ограничити развој кинеске високотехнолошке економије, осујетити њен успон као изазивача америчке (и Западне) технолошке надмоћи.

Ово је веома различито од приступа током „Првог хладног рата" када се противницима онемогућавало поседовање технологија које би могле побољшати њихове војне способности, што је одражавало ограничења Совјетског Савеза, који није био у стању да се избори са изазовима модерних технологија, пошто Кина данас није само потенцијални војни противник. Пекинг може да се такмичи са САД (и Западом) економски, у мекој моћи, дипломатији и развојној помоћи, као и у надметању у развоју најнапреднијих технологија. Управо тај последњи капацитет је најалармантнији јер ће лидерство у високотехнолошкој арени одредити која ће земља водити глобалну економију 21. века. Раздвајање (decoupling) нема шансе за успех ако САД иду саме. Вашингтон мора да има савезнике и партнере у овом напору, и ту је кључна Европска унија.

Док је ЕУ скоро потпуно инволвирана у ембарго против Русије, однос према Кини је другачији, што је условљено и знатно већом зависношћу од кинеског тржишта. Ипак, под притиском Вашингтона, Брисел се припрема да означи Кину као свеобухватног компетитора сагласно америчкој „decoupling" политици. Повезано с тим, најновији документ ЕУ позива европске дипломатске службе да се на Пекинг гледа као на свеобухватног конкурента. По њему, ЕУ мора да пооштри свој став према Кини и да види ову земљу као свеобухватног конкурента са ограниченим областима потенцијалног ангажовања. ЕУ би требало да ближе сарађује са САД, ојача своју одбрану од сајбер и хибридних претњи, диверзификује своје ланце снабдевања даље од Кине и продуби везе са другим индопацифичким силама. Индикативне су речи европског шефа дипломатије Жозепа Бореља током Годишње конференције амбасадора Европске уније 10. октобра 2022. да је просперитет ЕУ у прошлости био заснован на јефтиној енергији Русије и великом кинеском тржишту и јефтиној роби - али да та ситуација мора да се промени.

Ипак, док САД и њени европски савезници деле исту политичку идеологију, они добијају различите економске користи од Кине, јер Пекинг има интензивније везе са европским земљама, посебно са Немачком, на шта указује и посета Шолца са немачким бизнисменима Пекингу у новембру 2022. Када је у питању највећа економија ЕУ, потенцијални слом билатералне немачко-кинеске размене прети да разоткрије оно што је постало један од обострано најкориснијих трговинских односа у свету, у којем су немачке компаније профитирале услед извоза машина, односно опреме у Кину, што им је омогућило да постану кључни играчи у глобалним ланцима снабдевања.

Ипак, како кинеска стратегија подразумева смањење зависности и диверсификацију ланаца снабдевања и трговинских партнера, то ће даље смањивати немачке инвестиције у Кини, које су све више концентрисане међу произвођачима аутомобила (Фолксваген, БМВ и Дајмлер), као и хемијским гигантом БАСФ-ом. На пример, након политички мотивисаног бојкота произвођач спортске одеће Адидас претрпео је пад продаје у Кини од 15% у два узастопна квартала 2021. Индикативно је да је нешто више од трећине анкетираних чланова немачког удружења машина ВДМА 2021. рекло да је раздвајање подстакло преиспитивање њихових пословних веза. 

Ризици глобалног раздвајања

Пуни ангажман САД и савезника на економској блокади Русији од фебруара 2022, уз агресивне мере у главној области високе технологије (полупроводници) против Кине, које су интензивиране октобра 2022, пластично указује на значај економске моћи у одржавању постојећег, западноцентричног, светског поретка. С тим у вези, глобално раздвајање (decoupling) добило је нови снажан подстицај са последичним преобликовањем светског тржишта како су мултинационалне компаније све више притиснуте да бирају страну. Тако ће корпорације које су инвестирале превише у Кину бити принуђене на болну и скупу преоријентацију. Будући да ће мултинационалне компаније морати да стварају паралелне планове производње оријентисане на САД и Кину, последична фрагментација и удвостручавање ланаца снабдевања смањиће продуктивност на глобалном нивоу, наставиће да подстиче инфлацију услед бифуркације глобалних ланаца снабдевања Кина која је „извозила дефлацију" након свог уласка у Светску трговинску организацију 2001. сада се налази у обрнутом процесу.

Глобално банкарство и тржишта капитала биће следећи које ће се одвајати. Америчка ограничења токова капитала у Кину су на помолу, будући да се Вашингтон припрема да додатно отежа Вол стриту да финансира економски развој свог главног стратешког противника. Пекинг такође вредно ради на стварању сопствене сфере економског и финансијског утицаја, са намером да се одвоји од глобалног финансијског поретка заснованог на доларима (који креира стратешку рањивост за Кину).

Ипак, да не буде забуне, не ради се о потпуном одвајању од Кине, и то није ни практично нити пожељно за Запад. Оно што Вашингтон покушава је раздвајање на high-tech нивоу, на границама нових технологија где су потенцијални утицаји напретка и открића највећи. Наравно, одвајање је ризично и оно претпоставља да САД могу да идентификују технологије које су кључне за лидерство. Претпоставља се да САД неће бити у неповољном положају због губитка приступа кинеским вештинама и успесима, иако би, на пример, утицај искључивања кинеских истраживача могао бити већи него што се мисли.

САД, Европа и богате демократије источне Азије заједно чине производни блок који може да парира кинеској производњи и технолошки блок који може да превазиђе могућности Кине. Остаје питање ко ће привући земље трећег света, а посебно Индију.

Оно чему ћемо вероватно сведочити је у великој мери, али не и потпуно, раздвојен глобални систем производње и трговине, са два технолошки високо напредна блока који се међусобно такмиче. То по свему судећи изгледа као највероватнија замена за систем „Chinamerica". Наиме, све је извесније да се тај систем на који се свет навикао у протекле две деценије у фази урушавања, а на интелектуалцима и политичким лидерима је да осмисле и испланирају оно што треба да га замени.

Повезан са повећаним ризиком је и растући напор тзв. развијених демократија света које се удружују у настојању да се супротставе међународном утицају Кине. На последњем самиту НАТО-а по први пут су позвани да учествују Аустралија, Јапан, Нови Зеланд и Јужна Кореја. Саопштење издато након тог састанка било је прво такве врсте у неком стратешком документу НАТО-а у којем се Кина наводи као претња.

Попут глобалног Југа, глобални Запад више дефинишу идеје него географија. Поред традиционалних западних савезника у Европи и Северној Америци ту су и индопацифичке нације као што су Јапан и Аустралија. То су државе које у потпуности учествују у санкцијама Русији и оне су истовремено земље за које се Вашингтон нада да ће се придружити САД у све извеснијем хладном рату са Кином.

Најоштрија тачка потенцијалне конфронтације са осовином Пекинг-Москва је војна и територијална - са Украјином и Тајваном на линијама фронта. Ипак, и глобални (колективни) Запад је такође све више изложен ризику економске принуде, било да је то Русија која прекида испоруке енергије Европи или кинеске трговинске санкције против земаља које воде политику непризнавања кинеског суверенитета, као што су Јужна Кореја или Литванија. Оно што такође брине глобални Запад јесте могућност Пекинга да контролише технологије будућности, посебно надзирања људи, које би имале домет широм света. Будући да је онај ко тренутно контролише управо све оно за шта се боји да би могао контролисати неко други, јасно је да је нека врста конфликта, надајмо се невојног, неизбежна.