Фудбал у име Алаха, милостивог, самилосног: Мундијал са кога се шаљу верске, политичке и људскоправашке поруке štampaj

„О вјерници, када се у петак на молитву позове, купопродају оставите и пођите молитву обавити; то вам је боље, нека знате!", загрмеле су изненада са минарета локалне џамије речи 9. ајета 62. суре Кур'ана, преплашивши голубове који су се од пустињске врућине посакривали у удубљењима грађевине.

Маса верника je прашњавим улицама корачала ка џамији. Свеже окупани, намирисани и одевени у најбољу одећу журили су на главни верски догађај - салат ал-џум'ах, молитву петком.

„Показали смо да смо добри верници. У име Алаха, милостивог, самилосног, под своје окриље примили смо госте из целог света и упркос скептицима показали да можемо да будемо добри и узорни домаћини", чуло се затим са разгласа џамије. Тако је фудбал прегазио и последњу границу и постао тема молитве у првој арапској земљи која је била домаћин Светског првенства.

Два дана раније, фудбалери Марока су после пораза од Француске попадали ничице на колена пред навијачима, односно „пали на сеџду", како муслимани кажу, која је у исламу врхунац покорности и понизности Алаху. Тиме су се захвалили Богу на великом успеху а навијачима на подршци коју су им громогласним навијањем са трибина пружали од самог почетка турнира.

Упркос сузама, и играчи и навијачи Марока су са стадиона направљеног у облику пустињског шатора, изашли срећни. Пласман у полуфинале Мундијала је свакако највећи успех у историји афричког и арапског фудбала.

Исламске евредности 

Као и играчи, и навијачи Марока су тражили помоћ Алахову пред сваку утакмицу, спуштајући се на колена на посебно уређеним местима за молитву, дискретно скрајнутим по ободима огромних комплекса који окружују стадионе у Дохи. Молитве и учења Мухамедова на посебним електронским таблама у Дохи били су доступни на тридесетак језика, како би се гостима што је могуће више приближио ислам.

Уз то, око 2.000 волонтера ангажовано је како би се, уз фудбалске, промовисале и верске вредности Катара, па су се исламске књиге и брошуре делиле посетиоцима на свим важнијим местима у граду, па и на пешчаној обали Катаре, где се још увек, понајвише ради туриста, на ветру суше рибе окачене о просте дрвене притке.

Ту је изграђена и џамија посебно замишљена као место на којем ће се ислам промовисати као вера мира и толеранције. Испред џамије, жене и мушкарци на разним језицима објашњавају значај учења Мухамедовог, покушавајући да приближе ислам странцима који за тако нешто покажу интерес.

Локалне катарске новине пишу како је током Светског првенства на ислам прешло више од 500 људи. То је довело до озбиљне полемике о смислености промоције било какве религије током великих спортских такмичења.

Још озбиљније критике изазвао је долазак у Доху два позната исламска проповедника - Закира Наика из Индије и Омара Абделкафија из Египта. Ова двојица улема су се пак хвалили „хиљадама нових верника" који су током овог такмичења прешли под окриље ислама.

Реч је о на Западу „контроверзним" личностима. Телевизија на чијем челу се налази Закир Наик (1965) забрањена је у Великој Британији, Канади и Бангладешу, док су индијске власти у више наврата покушавале да га ставе на међународну потерницу Интерпола. Мање због верских ставова, а више због наводне проневере новца.

Омар Абделкафи (1951) на Западу слови за још контроверзнијег исламског теолога, пошто је у неколико наврата шиите назвао „опаснијим од Јевреја и хришћана", призивао „Алахову освету Ирану", помињао „историјску заверу хришћана и Јевреја", а напад на редакцију магазина Шарли Ебдо назвао „шарадом сличном 11. септембру". 

Палестинско питање

Верске контроверзе које прате Светско првенство у фудбалу донекле су у други план бациле озбиљну дипломатску активност катарских власти, чији је специјални изасланик Мухамед ел Амади, убедио лидере Хамаса да искористе утицај на остале организације да не одговарају на израелске акције у којима је на Западној обали убијен један од лидера Исламског џихада.

Палестински лидери нису имали много избора него да услише катарске захтеве, јер Доха већ годинама у палестинске територије упумпава милионе долара вредне донације, којима се обезбеђују дистрибуција енергената, плате тамошњих локалних службеника и храна за најсиромашније.

Катар је са шест милиона долара помогао и изградњу стадиона названог „Доха" у граду Сахнин на северу Израела с већинским арапским становништвом, на којем игра Бнеи Сахин, једини успешан фудбалски клуб у којем заједно играју Израелци и Палестинци.

Ова дипломатска акција Катара успела је да спречи ескалацију насиља на Западној обали и у Појасу Газе током Светског првенства, али и дајући истовремено Палестинцима широку платформу за промоцију својих интереса међу више од милион навијача који су у Доху дошли зарад фудбала. 

Катарска дипломатија

„Marry Christmas!", рекао је старији господин огрнут у палестинску заставу обраћајући се групи америчких војника који су ручали у ирачком ресторану у Сук Вакифу, традиционалном трговачком центру Дохе. „Уз Божју помоћ, борићемо се за слободу док будемо живи. Слобода за Палестину! И још једном - срећан Божић", рекао је на енглеском Американцима подижући увис стиснуту песницу и палестинску заставу. 

„Marry Christmas!", одговорили су му збуњени Американци, који су део контингента од око 8.000 америчких војника смештених у бази „Ал Удеид" у Дохи. Њихов број претходних година био је 10.000, али је постепено смањиван у складу са стратегијом администрације Џозефа Бајдена да се снаге са Блиског истока прераспореде према озбиљнијим претњама - Русији и Кини.

Америчка база у Катару „Ал Удеид" последица је компликованих импликација које су на овај регион имали напади Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон 2001. године. Након Једанаестог септембра америчке снаге су се једноставно из Саудијске Арабије преселиле у суседни Катар, пошто су им катарске власти за више од милијарду долара изградиле нову базу у Дохи. Катарски извори наводе да је, током година, на изградњу комплекса „Ал Удеида" потрошено пуних осам милијарди долара.

Присуство Американаца је ојачало позиције Катара, чији дипломатски утицај у огромној мери превазилази величину државе. Овде су Американци и талибани постигли договор којим је омогућен миран бег америчких снага из Авганистана, а избор Дохе за центар дипломатских контаката био је заједнички избор Катара и САД пошто су талибани преостала два кандидата, Ријад и Анкару, сматрали превише блиским некадашњим властима у Кабулу.

Истовремено, Доха је једно од ретких места на којем, без икаквих проблема, раде америчке и иранске компаније. Док се америчка подршка огледа кроз недавно сврставање Катара у „пријатељске државе", иранска подршка дошла је до изражаја пре неколико година, када су власти у Техерану, током блокаде коју су Катару увели Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, бродовима довозили храну Катаранима. Заузврат, Катар је у неколико наврата посредовао у разговорима који су 2015. године резултирали споразумом о нуклеарном програму између Запада и Техерана. Тај споразум је неславно пропао пошто га је бивши амерички председник Доналд Трамп једнострано прогласио неважећим. 

Боје су у нама

Низом наизглед нерешивих компликација око организације Светског првенства у Катару на самом почетку доминирао је захтев седам западноевропских репрезентација да им се омогући да капитени на утакмицама носе траке „One Love" чиме би се пажња усмерила на контроверзе око права истополних парова у тој држави.

ФИФА је најпре имала разумевања за такве захтеве, али је нагло одустала од трака дугиних боја пошто су муслиманске државе затражиле да капитени њихових репрезентација око руку носе поруку „Нема места исламофобији" - у бојама палестинске заставе.

Светска фудбалска федерација, која се није јавно оглашавала о овим питањима, на то је једноставно окренула главу, па су капитени тимова током такмичења носили обичне траке. Она дугиних боја завршила је само на руци немачке министарке унутрашњих послова Ненси Фразер на утакмици на којој је Јапан победио Немачку 2-1.

Палестинске капитенске траке није понео нико, али су заставе Палестине током целог турнира биле саставни део декора навијачких група листом свих арапских  репрезентација. Трајање панарапског јединства, које је кроз фудбалске успехе генерисано током турнира у Катару, ипак остаје под огромним знаком питања.