На коју страну гледа Италија: Западни Балкан, Северна Африка, Украјина, бизнис

Нова италијанска влада, под руководством Ђорђе Мелони, преузела је у новембру 2022. године кормило над трећом највећом економијом ЕУ. Избори у септембру прошле године донели су победу коалицији десног центра коју чине Лига Матеа Салвинија, васкрсли Силвио Берлускони (Forza Italia) и Италијанска браћа (Fratelli d'Italia) Ђорђе Мелони.

Страни посматрачи не пропупштају да кажу да је Италија добила најдеснију владу још од Мусолинијевог времена. Добар део моћних међународних медија са негодовањем је пратио промене у Италији. Успон Мелони представљен је као само још један доказ општег таласа популизма. Мелони је означена у јесен прошле године и као „најопаснија жена Европе”.

Разлога за недостатак симпатија према Мелони је неколико. Део мотива се налази у најављеним променама у унутрашњој политици. Мелони је најавила строгу борбу против илегалне емиграције, као и заокрет ка породичним вредностима и економском национализму: она је изнова понављала да се залаже пре свега за Италију и италијански интерес.

Сигуран сам да је снажан узрок негативног извештавања о Мелони потицао мање услед најављених промена у унутрашњој политици колико услед прогнозираних промена у спољној политици. Не треба заборавити да први члан политичког програма припремљеног уочи ових избора каже: „спољна политика фокусирана на заштиту националних интереса и одбрану отаџбине”. У време када се Брисел труди да сачува јединство у време бројних изазова – не само услед спорова са Пољском и Мађарском, већ и када украјинско питање тестира једногласност – деловало је да промена у Италији може додатно да пољуља пажљиво неговану равнотежу.

Неколико месеци касније, тон према Италији постао je другачији. Иако Италија има нову владу и другачију политику, никакве драматичне промене није било. Промена, која је барем судећи према насловним страницама италијанске штампе, изазвала највише полемика јесте промена правила у систему наплате. Данас један број малих радњи више нема обавезу да нуди могућност плаћања картицама. То је највећа последица „најопасније жене у Европи”. 

Министар Тајани и приоритети спољне политике

Италија није заљуљала европски брод. Штавише, у преговорима Ђорђе Мелони и Урсуле фон дер Лајен, Италија (за сада) није успела да наметне своје идеје када је реч о начину на који се ЕУ носи са енергетским проблемима и када је реч о расподели помоћи појединим чланицама које трпе штету од настале ситуације. Ништа од катастрофичних сценарија се није остварило. Како је приметио политиколог Филип Канлиф, чак је и Економист похвалио мирних првих 100 дана Мелони, што представља „златни стандард глобалне либералне потврде”.

Питање које остаје је којим путем ће ићи спољна политика Италије у наредним месецима и годинама. Због тога је било интересантно присуствовати четрдесетак минута дугом излагању италијанског министра иностраних послова Антонија Тајанија. У једној од многобројних фирентинских палата, Тајани је одржао предавање на тему „Спољнополитички приоритети нове италијанске владе”.

Било да је реч о његовом искуству или појави, Тајани је, жаргонски речено, фигура од формата. Он изгледа доста млађе што јесте, са публиком комуницира на француском, енглеском, италијанском, а шпански му је довољно добар да покуша да погоди из које тачно јужноамеричке земље долази члан публике који се јавио за реч. Тајани је правник, који је након кратког периода у италијанској војсци почео да ради као новинар.

Жовијални министар се без проблема носи са свим неугодним питањима. Што и не би требало да чуди. Ипак се ради о бившем извештачу из италијанског парламента, радио водитељу и портпаролу Силвија Берлусконија из времена првог Берлусконијевог мандата 1994. године.

Тајани је успешан политичар, који је вршио неколико високих функција: био је европски комесар за транспорт (2008-2010), европски комесар за индустрију (2010-2014), а потом и потпредседник (2014-2017) и председник европског парламента (2017-2019). Тајани је политичар оријентисан ка индустријском расту, ка Италији која профитира у Европи, а који носи и јаку традиционалистичку црту. У младости је био члан студентског монархистичког удружења. Са Берлусконијем је био један од оснивача партије Форца Италија, а 2019. године је наљутио многе у Хрватској и Словенији када је током церемоније обележавања страдања Италијана на завршетку Другог светског рата изјавио: „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација”. 

Индустријска дипломатија

Тајани је у Фиренци ступио на говорницу и одмах изјавио: „Од почетка желим да будем прецизан, Италија је Европа, Италија је ЕУ и желимо да будемо протагонисти у ЕУ. Наравно, морамо да се мењамо, морамо да смањимо снагу бирократије, али ми смо Европа”. Потом је додао да су трансатлантски односи, тј. сарадња са САД, приоритет Италије.

Тајани је тако учинио оно што је током читаве предизборне кампање радила Мелонијева: готово свака прилика је коришћена да се ослабе оптужбе политичких противника, тј. оних који су тврдили да је проруски оријентисана десница у Италији опасност за ЕУ.

Када је завршио са обавезним делом програма – коме се касније није враћао – Тајани је прешао на конкретну политику. Уколико се његово излагање може сумирати у пар речи, оне би гласиле: „Западни Балкан, Северна Африка, бизнис”.

Тајани је говорио у палати Буонталенти из 16. века. Фиренца и Тоскана су, грубо речено, од 14. до 16. века биле један од најбогатијих делова „Старог континента” и света. Трговина, банкарство и индустрија (пре свега текстилна) омогућили су да Медичијеви и друге племићке и банкарске породице створе огромно богатство али и да оставе културно наслеђе које, процене кажу, само кроз туризам Фиренци доноси око три милијарде евра годишње.

Међутим, времена када је Тоскана била најбогатији део Европе одавно су прошла, а Италија се одавно мучи са непостојећим или минималним економским растом. Поред тога, фабрике као што је „Гучи“, иако симболишу италијанско занатско велемајсторство, више нису у италијанском власништву. Делује и пригодно да је баш на месту које симболише економску моћ из прошлих времена, Тајани покушао да убеди слушаоце у нешто што је назвао „индустријском дипломатијом”. Кованица звучи добро. 

Италија на Западном Балкану 

Први регион о коме је Тајани причао био је Западни Балкан. „Западни Балкан је Европа”, рекао је и поновио жељу Италије да види проширење ЕУ. „Грешка је да се изостави Западни Балкан”, додао је.

Разлог је и то што постоји јасан италијански економски интерес, није пропустио да напомене министар. Италија је присустна на Балкану на различите начине. Италијанска финансијска полиција дејствује у Албанији, а хиљаду италијанских војника на Косову штити „и Косово и Српску православну цркву”.

Тајани је рекао и да је недавна конференција у Трсту под називом „Италија и Западни Балкан: раст и интеграција” одржана пре свега да би се убедили Италијани у значај овог дела Европе. Планиран је низ „бизнис-форума”, а први ће бити организован у Београду. У Риму ће се одржати форум за министре иностраних послова: „Западни Балкан је за мене приоритет”.

Фокус на економију не би требало да изненади. Како је у књизи Disorder: Hard Times in the 21st Century недавно приметила Хелен Томпсон, од 2011. до 2019. године ниједан министар економије и финансија у Италији није био изабрани политичар, тј. није се радило о људима који су на позиције дошли након избора. Италија је, услед велике финансијске кризе, имала серију технократских влада, где је избор министара био под утицајем управо оних финансијских кругова који су надгледали италијанске дугове и финансијске реформе.

Укратко, избор кадра који је био гарант „стезања кајиша” био је и услов за даље кредитирање италијанских дугова. Лоша економска ситуација, посебно погоршана енергетском кризом, била је главни покретач успеха коалиције десног центра и зато фокус на економију никако није изненађење.

Италија у Африци

Друга важна целина за Италију је север Африке. Ако се погледа итинерер Тајанијевих путовања у последњим недељама, дâ се приметити да је посетио Турску, Египат, Либију и Тунис.

Италија има два циља на северу Африке. Први је да се смањи број илегалних миграната. Делује да је влада Ђорђе Мелони одлучна по овом питању.

Други циљ је обезбедити транспорт енергије. Пре неколико дана је Мелонијева потписала нови уговор са Либијом, а италијански „Ени“ и либијска страна договорили су улагање 8 милијарди евра у инфраструктуру и истраживање. Мелони је у Либију стигла из Алжира, који је такође важан извор италијанских гасних резерви. Одсечена од руског гаса, Италија трага за новим изворима. Важни партнери постају Алжир и Либија. Трагање за енергијом окреће Италију и ка Блиском Истоку.

Док разне нетрпељивости ометају транспорт енергије ка Европи, различите европске земље трагају за својим коалицијама. Италија једнако тражи свој пут. Тако је Италија била једна од држава која је стајала иза идеје да се, сада покојни, Јужни ток, усмери не само ка Централној Европи, већ и ка Грчкој и Италији.

Као што је политика покварила тај пројекат, квари и неке друге. Пре неколико година је турска морнарица отерала бродове италијанске компаније „Ени“, који су у кипарским територијалним водама – уз сарадњу Грчке, Кипра и Израела – тражили најбољи начин да експлоатипшу гас. Па ипак, док су Грци и Французи често тврђа струја унутар ЕУ када је реч о политици Анкаре, Италија, као и Немачка, често одбија да се томе прикључи. Потребно је имати отворене опције. 

Италија и Украјина 

Последња тема излагања била је Украјина. Слушајући Тајанијев говор, а имајући у виду колико простора украјинска криза иначе добија у медијима, запитао сам се хоће ли је Тајани уопште споменути. Италија подржава ЕУ и НАТО зато што жели мир, рекао је. Додао је и да „договор после пораза није мир”. Међутим, Италија је међу оним земљама које одбијају да дају тзв. „офанзивно“ наоружање Украјини, упркос чињеници да Италија има веома развијену наменску индустрију.

И на другим местима види да се Италија има другачије идеје од оног крила НАТО и ЕУ који се залажу за што већу војну помоћ Кијеву. Тајани је навео опасност коју представљају сукоби у околини нуклеарне централе Запорожје. Рекао је да би било добро и да се Руси и Украјинци склоне одатле. Не би сви министри иностраних послова унутар ЕУ сковали такву формулацију.

Рекао бих да су његов став унапред знали и организатори предавања, Школа транснационалне управе која се постарала да прво питање постави управо студенткиња из Украјине. Питања из публике нису насумична. Млада Украјинка је питала зашто Италија не снабдева Украјину офанзивним наоружањем. Тајани је инсистирао на томе да је Италија ангажована да Украјини помогне, финансијски, али и на друге начине. Дипломатски одговор.

Тајани се суочава са критикама око Украјине и на другим местима. Пре неколико дана је гостовао у вестима Италијанске националне телевизије. На његов коментар да се „Италија залаже за мир“, водитељка га је грубо прекинула уз речи да то желе сви али да је питања како Италија помаже Украјини. Иако се суочава са ненаклоњеним медијима, италијанска влада за сада делује стабилно.

Украјина је важно питање и унутрашње италијанске политике. Недавно је најављено да ће се током фестивала у Санрему публици обратити Зеленски. Салвини се томе одмах гласно успротивио. Чак је и пословично мејнстрим лист Коријере дела сера објавио карикатуру која ставља Зеленског и музички фестивал у један шаљиви тон.

Тајани је, у то нема никакве сумње, поносни Италијан. „Спољна политика је део нашег идентитета“ рекао је. Према Тајанију, Италијани су добри у дипломатији и да баш зато Италија постаје активнија. „Италијани су флексибилни, ми имамо више разумевања за различите ситуације од других менталитета”. Била је то једна од његових последњих реченица у излагању.

Када се из Тајанијевог говора склони све што заправо представља реторичке маневре који су одбрана од потенцијалних оптужби, порука је доста јасна. Да могу да читам Тајанијеве мисли, рекао бих да он мисли и нешто што не може да каже. Италијанска економија је и пре руске инвазије имала проблеме. Сада је енергија скупља, а Италија је изгубила важно тржиште, како за пољопривредне производе, тако и за луксузну робу.

Када ће доћи мир? Неки италијански савезници из НАТО и ЕУ кажу да мир долази када Русија напусти Крим, Донбас и Доњецк. То не делује да ће се ускоро догодити, а рат кошта све више и више. У међувремену Италија тражи пут да задовољи своје потребе.

У време када су на хоризонту изнад Србије поново речи попут санкција или изолације, Тајани и Италија се појављују као преко потребна могућност за односе где економија постаје приоритет. Као што су погрешили они који су застрашивали опасностима коју представља Ђорђа Мелони, једнако би било и погрешно сада очекивати велике промене. Међутим, за наш део света, где влада глад за дипломатама који више причају о економији него о политици, промена, ма колико мала била, добродошла је.