Од „Хјустоне, имамо проблем” до нове америчке доктрине астрополитике: Надметање у свемиру štampaj

„Хјустоне, имамо проблем“. Ова реченица обележила је Свемирски центар у Хјустону више него било које свемирско истраживање или свемирски пројекат који је преко 60 година водило ово одељење НАСА.

„Хјустоне, имали смо проблем овде“, а не: „Хјустоне, имамо проблем“, рекао је пре 53 године очајни Џон Свaјгерт, један од астронаута на Аполу 13, седмој НАСА мисији с људском посадом која је требало да траје од 11. до 17. априла 1970, a чији је циљ био да се изврши треће слетање на Месец у историји. Да није било вештине чланова посаде – Џона Свајгерта, Фреда Хејза и команданта мисије Џејмса Ловела, који је, наравно, знао како да ради под притиском – и интервенције Џина Кранца, који је са свог места у контроли мисије у Хјустону успео да им понуди могућа решења, три астронаута не би преживела.

Погрешна реченица „Хјустоне, имамо проблем“, потиче из филмске адаптације ове приче из 1995, филма Аполо 13 који је режирао Рон Хауард, а изговара је командант мисије Џејмс Ловел кога игра Том Хенкс, обраћајући се командном центру у Хјустону. 

 Филм је освојио два Оскара и оставио гледаоце без даха, а Хенксов позив Хјустону постао је популарна фраза која се неформално користи, често с иронијом, да опише појаву непредвиђеног проблема у најсавршеније испланираном подухвату какви су били НАСА космички програми.

Код нас је фраза „Хјустоне, имамо проблем“ можда највише постала популарна захваљујући по њој названом играном псеудо-документарном филму словеначког редитеља Жиге Вирца из 2016, у коме се приказује америчко настојање да од Тита откупе југословенски свемирски програм, наводно развијан од 1957. до 1961, практично све до Гагариновог лета у свемир, Кубанске кризе, изградње Берлинског зида и стварања Покрета несврстаних у Београду. 

Данас је у Свемирском центру у Хјустону реченица „Houston, We Have a Problem“, као привлачна самоиронија, исписана на магнетнима стикерима, мајицама и шољицама за кафу у продавници сувенира. Али оно што се 13. априла 1970. десило посади Апола 13 био је веома драматичан догађај, који је само захваљујући срећном крају могао да се касније представи чак и са извесном дозом хумора.

Несрећа у свемиру

Посада је, наиме, 56 сати након полетања са Земље имала несрећу која их је умало коштала живота. Астронаути су чули гласан прасак и свемирски брод се затресао. Убрзо су видели да им на оба главна електрична правца ниво електричне енергије опада. За минут, Џејмс Ловел је схватио да је примарни резервоар кисеоника командног модула експлодирао и да свемирска летелица испушта кисеоник у свемир, а дошло је и до акумулације угљен-диоксида због системских грешака. Посада Апола 13 постала је тако прва посада која је извела поправку модула у свемиру.

Упркос свим проблемима с којима су морали да се суоче, на крају су успели да слете у Тихи океан и као необичан чамац за спасавање искористе „Акваријус“, лунарни модул који уопште није био намењен за оно за шта је послужио. Направљен је био за две особе, а не за три, и могао је да подржи посаду 45 а не 90 сати, колико је требало спасилачкој мисији да их пронађе.

Спасавање посаде Апола 13 је привукло више пажње јавности него било који дотадашњи свемирски лет до Земљиног сателита, осим првог слетања на Месец Апола 11. Ударни наслови штампе широм света били су посвећени тој акцији, људи су седели испред телевизора чекајући нове вести а телевизијске мреже су прекидале своје редовне програме због сваке нове информације. Папа Павле VI је предводио 10.000 људи у молитви за безбедан повратак астронаута; десет пута већи број молио се на верском фестивалу у Индији. Сенат Сједињених Држава је 14. априла усвојио резолуцију којом се предузећа позивају да направе паузу у девет увече тог дана како би омогућили молитву запослених.

Центар у Хјустону

Америчка Национална управа за аеронаутику и свемир (НАСА) створена је 1. октобра 1958. „да би се обезбедила истраживања проблема летења унутар и ван Земљине атмосфере и за друге сврхе“. То је било годину дана након што је Совјетски Савез лансирао свој Спутњик 1, па је „свемирска трка“ постала део хладноратовског ривалства.

Свемирски центар у Хјустону је основан 1961. године као седиште контроле мисије за амерички програм летова у свемир с људском посадом. Године 1973. добио је име „Џонсон“, у част покојног председника Линдона Б. Џонсона, рођеног у Тексасу, који је имао одлучујућу улогу у одлуци да се центар изгради баш у Хјустону.

У центру се астронаути обучавају за своје мисије. У својим раним данима, центар је водио пројекте Џемини, Аполо, Аполо-Сојуз и Скајлаб. Био је и центар програма Спејс шатла (Space Shuttle) од 1981. до 2011. године, а тренутно води операције и мисије Међународне свемирске станице, надгледа развој свемирске летелице Орион и програм Гејтвеј (Gateway), као и бројне друге пројекте истраживања свемира.

Како је центар еволуирао у једну од највећих истраживачких и развојних установа НАСА, шире подручје Хјустона се развило у ваздухопловно средиште чије најважније обележје представља управо овај контролни центар.

Како је изабран Хјустон

До касног лета, 1961. је била година успеха и обећања за НАСА. Алан Шепард је 5. маја полетео у свемирској летелици Меркјури упареној са Редстоун лансирним возилом и постао први Американац у свемиру. Иако је три недеље раније Јуриј Гагарин постао први човек у свемиру, Шепард је био први човек који је контролисао летелицу у свемиру – Гагаринова летелица Восток контролисана је са Земље.

Нешто касније, председник Џон Ф. Кенеди обратио се заједничкој седници Конгреса тражећи огромну суму за свемирски програм – 531 милион долара одмах и чак 9 милијарди долара у наредних пет година – да би се астронаути безбедно спустили на Месец и вратили кући.

За то је био потребан нови Свемирски центар. НАСА администратор Џејмс Веб је именовао тим да обиђе локације од Тампе на Флориди, до Батон Ружа у Луизијани, Сан Дијега у Калифорнији и Хјустона у Тексасу како би пронашли погодно место за ново средиште истраживања свемира.

Тим је почео са листом од 22 града, смањио списак на 9, али и додао 14 нових локација. Затим је обишао 23 локације, многе у близини значајних војних база, пре него што је направио свој први избор – Тампа, Флорида. Али, председник Кенедијевог Космичког савета био је Тексашанин, подпредседник Сједињених Држава Линдон Џонсон. Он је преиначио овај избор и преусмерио космички развој у своју савезну државу. Тексас је имао доста политичара који су подржавали космички програм. 

Универзитет Рајс је поклонио највећи део локације за нови центар – 1.000 хектара пашњака југоисточно од Хјустона, код залива Галвестон. Универзитет је раније добио то земљиште као донацију од компаније Хамбл Оил. Савезна влада је купила додатних 600 хектара како би се центар приближио аутопуту.

Месец као „одскочна даска“ за Марс

У делу Свемирског центра у Хјустону који је данас могуће посетити и разгледати налазе се три целине: ракетни хангар, историјска Контролна соба и део за припрему и обуку космонаута. У ракетном хангару налази се ракета Сатурн V. Она је највиша, најтежа и најмоћнија ракета која је икада летела. НАСА је користила ове колосалне ракете током програма Аполо, како би лансирала Американце на Месец. Око Сатурна V изложени су подаци о свих 17 мисија Аполо, до окончања овог програма. Посебно место заузима управо мисија Аполо 13, која је представљена и посебном скулптуром.

У свету су изложене само три ракете Сатурн V. Ракета у Џонсоновом свемирском центру једина је која се састоји од целокупног хардвера сертификованог за летење. Укупно је у свемир, од 1967. до 1973. године, лансирано 13 ракета Сатурн V. Однеле су 26 астронаута у свемир, са шест успешних мисија слетања људи на Месец. Сатурн V је у својој последњој мисији у орбиту лансирао Скајлаб, прву америчку свемирску станицу.

Космички центар у Хјустону посетиоцима данас најављује лет на Марс као следећу тачку обновљеног америчког космичког плана. Оживљавање космичких амбиција САД почело је с Доналдом Трампом, који је током посете Свемирском центру Кенеди на Флориди 2017. године поздравио рад америчког свемирског програма на враћању астронаута на Месец до 2024. „Али крајњи циљ је Марс“, рекао је Трамп новинарима после састанка у Белој кући са аустралијским премијером Скотом Морисоном. Марс је, додао је Трамп, узбудљивија мета од Месеца.

„Заустављамо се на Месецу. Месец је заправо лансирна платформа за Марс“, рекао је тадашњи амерички председник. „Рекао сам: 'Хеј, завршили смо Месец, али то није тако узбудљиво'. Дакле, летећемо и на Месец, али ћемо у ствари летети на Марс.“ Коментаришући космичку политику властите администрације, Трамп је изјавио: „Уз сав новац који трошимо, НАСА не би требало више да прича о одласку на Месец – то смо урадили пре 50 година. Они би требало да буду фокусирани на много веће ствари, укључујући Марс, чији је Месец део, одбрану и науку!“ Oва Трампова изјава шокирала је многе космичке ентузијасте, јер се Месец традиционално не сматра делом Марса.

У сваком случају, НАСА се прихватила овог задатка и сада већ званично најављује ову врсту подухвата – лет на Марс са заустављањем на Месецу.

Космичка станица без знака домаћина

НАСА сада поносно саопштава да користи „одскочни приступ“ људског истраживања свемира, надовезујући га на претходно шездесетогодишње искуство и више од 20 година непрекидног присуства људи на Међународној свемирској станици у ниској Земљиној орбити, како би проширила „присуство човечанства у свемиру даље него икада раније“.

Занимљиво је да се у свему овоме посебан значај придаје раду Међународне свемирске станице (International Space Station – ISS) која је „изградила основу за спровођење сложених операција у свемиру, истраживању у окружењу микрогравитације, подстицању растуће свемирске економије и стварању међународних партнерстава ка заједничком циљу“.

Али, „међународна партнерства“ имају своје необичне лимите. Тако се у великом простору посвећеном Међународној космичкој станици нигде не налази ни траг да је реч о руској космичкој станици, нити да космонаути на њу полећу сваких 6 месеци са космодрома Бајконур у Казахстану, одакле НАСА и Роскосмос заједнички воде овај пројекат, с тим што НАСА годишње плаћа десетине милиона долара за своје учешће у овом пројекту.

На почетку украјинског сукоба, када су уведене безбројне санкције против Русије, Међународна космичка станица се такође нашла на листи области за које се предлагало прекидања сваке сарадње са Русијом. Али веома брзо се одустало од тога, па је сарадња у свемиру остала традиционално подручје руско-америчке кооперације, које је као такво опстајало и у најоштријим хладноратовским конфронтацијама – од Чехословачке 1968. до Авганистана 1989. Ипак, у бројним изложеним детаљима и информацијама о космичкој станици, Русија се не помиње ни речју, док међу заставама земаља бројних учесница у мисији нема руске заставе. 

Међународна космичка станица остаје суштински важна за подухват „с Месеца на Марс“. На њој се тестирају хардвер и системске операције потребне за људске мисије на Месецу и Марсу. Ту се одређују најважнији елементи мисије – ракете, свемирске летелице, ровери, свемирска одела, комуникациони релеји и још много тога што ће се постепено развијати и испоручивати на Месец и Марс за истраживање људских посада у „дубоком свемиру“.

Мисије „Артемис“ планиране су да омогуће дугорочно присуство на Месецу и припреме за следећи „џиновски скок човечанства – људске мисије на Марс“.

Трампово оживљавање одумрлих америчких свемирских амбиција уклопило се у еру новог ривалства великих сила, насталу услед украјинског сукоба и амбиција за редефинисање постојећих савеза и глобалног односа снага. Веома брзо је пронађена и одговарајућа теорија, која има за циљ да пружи интелектуално образложење за успостављање „космичких интересних сфера“ на начин који би пресликао земаљске на космичке односе снага. Та теорија већ има име – астрополитика.

Шта је астрополитика?

У том погледу, књига „Астрополитика: Класична геополитика у свемирском добу“, коју је написао амерички професор компаративне стратегије и војних студија на Командно-штабном колеџу ваздухопловства Еверет Карл Долман, била је најзначајнији рад о геополитичком значају свемира који је аутор представио кроз сочива великих теорија као што су теорија поморске моћи Алфреда Тајера Махана и геополитичке теорије Макиндера, Спајкмена и Фридриха Рацела.

Астрополитика је велика стратегија, по многима највећа од свих досадашњих. У оквиру овог рада, оцртан је оквир стратешког приступа садашњем и блиском будућем подручју ривалства у свемиру, где се технологије рата и примене силе разматрају само у оној мери у којој осветљавају и рационализују стратешку политику.

У развијању „теорије свемирске моћи“ почиње се њеном историјом и иде од неколико езотеричних, кабалистичких конструкција која бацају светло на почетак новог размишљања у стратешким студијама. Али, најважнија порука је да се реалполитика пројектује на астрополитичко окружење као следеће поприште политике сила, док се на крају образлаже зашто је либерална држава попут САД дужна да предводи свемирску историју човечанства.

У свом најужем смислу, „астрополитика“ је продужетак теорија глобалне геополитике 19. и 20. века у контексту људског освајања свемира, а у општијем и свеобухватнијем тумачењу, то је примена реалистичке визије државне конкуренције на политику свемира, посебно развој и еволуцију правног и политичког режима присуства држава у свемиру.

„Војно-космичка стратегија“ је била значајан део ратних стратегија хладноратовских суперсила САД и Совјетског Савеза, и била је фокусирана на контроверзе у вези са одбраном од балистичких пројектила и противсателитског оружја. Иако су се обе суперсиле одрекле употребе свемира у војне сврхе, прекид свих комуникација и раскидање нуклеарних споразума између Сједињених Држава и Русије због рата у Украјини учиниле су и вредност ових договора ништавним, па је сада и свемир подручје надметања и могућног војног сукоба. Баш као у стриповима, значај „свемирске моћи“ претендује да надмаши многе друге стратешке концепте рата и сукоба у будућности.