Тајна успеха Герта Вилдерса и крајње деснице у Холандији: Ко је крив и зашто? štampaj

Недељу дана од изненађујућег изборног успеха крајње десничарске Партије за слободу (ПВВ) на холандским парламентарним изборима, европске водеће политичке, интелектуалне и медијске елите се још нису „опасуљиле“ тражећи кривца у свакоме, само не у својим редовима.

Истовремено, Герт Вилдерс увелико им спрема „запршку“, радећи све да што пре и без много буке скува „политичку чорбу“ која ће чинити нову владу у Хагу. И да по елите ствар буде гора, Вилдерсови потези првих недељу дана од избора указују да је у овим настојањима  неуобичајено прецизан и умерен, без његових досадашњих екстремно десничарских афектација које плаше већински умерено бирачко дело.

Након разговора са лидерима осталих странака, Вилдерс је предложио Роналда Пластерка, бившег министра социјалдемократске Радничке партије, да буде посредник у припремним преговорима, и он ће након разговора са лидерима странака саставити до 5. децембра извештај о томе какве су могућности за формирање владајуће коалиције.

„Бирачи желе да урадим најбоље што могу да дођемо до преговарачког стола и потом будемо део националне владе на који год начин можемо“, рекао је Вилдерс, образлажући зашто је „добра идеја да неко из друге странке буде изабран за посредника“, чији извештај би требало да означи и суштински почетак преговора о формирању нове владе.

У парламенту који броји 150 посланика, Вилдерсова странка, позната по чврстим антимуслиманским и антиимигрантским ставовима, освојила је 37 места, а за иоле стабилну већину неопходна јој је подршка најмање 76 посланика.

Након Вилдерсовог ПВВ-а, највише мандата, њих 25, освојила је Зелено-лева радничка коалиција бившег председника Европске комисије Франса Тимерманса, а тек на трећем месту са 24 мандата је десно либерална Народна партија за слободу и демократију (ВВД) одлазећег премијера Марка Рутеа, то јест његове наследнице Дилан Јешилгоз. На четврто место са чак 20 мандата је избила новоформирана странка Нови друштвени уговор (НСЦ) бившег демохришћанина Питера Омцигта, а следи социолиберална странка Демократе 66 са 9 мандата, Сељачка странка (БББ) са 7 мандата, као и Социјалистичка партија (СП) и Демохришћанка акција (ЦДА) са по 5 мандата. Остале мале странке имају укупно 18 мандата.

Опипавање пулса 

Тимерманс је јасно ставио до знања да неће имати никакве везе са владом коју буду предводио Вилдерс, истичући да је „време да се брани холандска демократија и владавина права“.

Омцигт је најпре исказао спремност да разговара, али сада напрасно одбија идеју о коалицији његовог НСЦ-а са Вилдерсом. Као разлог наводи забринутост да би била угрожена уставна права на слободу изражавања и слободу вероисповести, будући да програм Вилдерсове странке, између осталог, садржи политику „без џамија, без Курана“. То би, сматрају у НСЦ, представљало директно кршење холандског устава.

Сељачка странка је спремна за коалиционе преговоре, док је лидерка ВВД-а Дилан Јешилгоз такође одбила могућност да уђе у Вилдерсову коалициону владу, али је рекла да је спремна да „толерише“ мањинску десничарску владу уколико има добре пројекте и политике.

Вилдерс је ову изјаву Рутеове наследнице означио као „политичку игру“, додавши да ако све странке покажу „добру вољу и спремност на компромис“, формирање нове владе може да буде завршено „за неколико недеља“.

Упркос иступу шефице ВВД-а, Вилдерс очигледно има подршку и дела ове странке у којој је иначе и започео своју политичку каријеру. Наиме, на партијском састанку ВВД-а одржаном у среду у Утрехту, нагло се увећао број функционера странке који сматрају да ВВД не би требало да толерише, већ да учествује у влади коју би Вилдерс правио са НСЦ-ом и Сељачком странком. Иако су овакви иступи добили дуге и гласне аплаузе, поједини функционери су се гласно заложили и за апсолутно супротно – да ВВД не би требало ни да толерише ни да учествује у Вилдерсовој влади. Јешилгоз се нашла између две ватре, али чини се да је на посредан начин добила подршку да преговара са осталим странкама о модалитетима сарадње.

Чини се да је опипавање пулса међу странкама увелико почело, на шта указује писмо лидера НСЦ-а у којем се наводи да они примећују да је „господин Вилдерс рекао да хоће да релевантне делове свог програма ’стави у замрзивач’, али није јасно шта под тим подразумева“. Лидер НСЦ се пита какав је статус програма ПВВ-а, истичући „неколико препрека“ за политичку сарадњу са ПВВ, попут питања укидања војне помоћи Украјини, фискалне политике и такозваног НEгзита, то јест референдума о изласку Холандије из Европске уније.

Питер Омцигт чак сугерише да би, уколико не буде могла да се формира функционална коалиција, могао да буде формиран „кабинет експерата“ који би чинили људи који нису политичари.

Док посредник у разговорима са страначким лидерима и званично опипава пулс странака, Вилдерс истиче да су он и његова странка спремни да буду „чврсти али разборити“ по питању својих политика, те да „нико не би требало да сумња“ да ће он бити премијер „свих Холанђана, било да су хришћани, муслимани или неверници“.

Овим речима је Вилдерс још једном потврдио да остаје у складу са својим предизборним наступима, у којима је знатно ублажио антиисламску реторику истичући да у овом тренутку има хитнијих питања, те да је спреман да обустави сопствену политику забране џамија и исламских школа.

Ово ублажавање екстремне реторике му је делом и дало ветар у леђа код бирача, а Вилдерс очигледно не жели да у старту уплаши потенцијалне коалиционе партнере, спремајући се за дуге преговоре. А они заиста могу да буду веома дуги. После избора 2021. године, прошао је чак 271 дан док Марк Руте није успео да формира нову владајућу коалицију.

„Отимањем мора“ до ветрењача, лала, сира и власти

Формирање владе је у Холандији традиционално компликован задатак због поприлично фрагментисаног политичког система, у којем је за формирање владајуће већине неопходно најмање четири, а често и више од четири странке. Али Холанђани уједно важе за изузетно посвећене преговараче, прецизне у коалиционим споразумима и спремне за спајање левичарских и десничарских политичких идеја. Штавише, то је део њихове политичке традиције настале још у средњем веку, када су се Холанђани удружили да би од мора „отели“ плитке воде и претворили их у обрадиво земљиште.

Ова острва „отетог мора“ названа су полдери, а њихова изградња је подразумевала детаљно планирање, рад и инжењерско знање за градњу насипа и исушивање делова плитког мора, након чека су настајала плодна пољопривредна земљишта која су била дељена међу онима који су помогли у овој „отимачини“.

Први полдери су настали у 11. веку, а временом су се не само проширили тако да чине око половине данашње територије Холандије, већ су створили и посебну политичку културу, као и симболе Холандије по којима је свима препознатљива.

Наиме, све до 19. века за одржавање полдера испумпавањем воде коришћене су ветрењаче, што је довело до тога да је у једном тренутку у Холандији радило око 10.000 ветрењача, од којих су многе и данас неизоставан детаљ холандског крајолика. Осим тога, „отета земља“ је искоришћена за процват млекарског говедарства и узгој цвећа, тако да је данас Холандија међу светским лидерима у производњи сира и цвећа, док су Гауда, Едамер и лале, уз ветрењаче, постали симболи нације.

Међутим, полдери су изнедрили и својеврсну холандску верзију „трећег пута“ у политици. Не само што је због дељења земље отете од мора Холандија у доброј мери избегла феудализам, већ је добила и специфичан демократски модел на основу тога што је полдере било неопходно заједнички одржавати. Тако су, као најстарије демократске институције у земљи, настали одбори за воде, који су задужени за одржавање полдера. Ови одбори наплаћују порезе од власника, организују изборе за руководство и функционишу независно од других државних органа.

Цео процес настајања и одржавања полдера је створио у Холандији такозвани полдерски модел политичке културе која је, упркос расцепканости политичке мапе, релативно кохезивна. Баш као за полдер, и у политици се утемељила прагматична сарадња међу идеолошки различитим странама, то јест „сарадња упркос разликама“. Овај модел је процветао у време премијера Вима Кока, који је правио такозване љубичасте коалиционе владе које су чинили његова Радничка партија, чија је боја црвена, и Народна партија за слободу и демократију (ВВП), чија боја је плава.

„Удруживање левичара и исламиста“

Управо због полдерске политичке културе, многи из такозваног мејнстрима се надају да неће доћи до тога да Вилдерс постане нови премијер, већ да ће бити формирана широка коалиција умерених левичарских и десничарских странака. Међутим, изборни резултати указују и да се политичка сцена поларизовала више него икада, а да бирачи упорно траже нове одговоре које не добијају од мејнстрим странака.

Оно што, међутим, европски политички, медијски и интелектуални мејнстрим покушава минулих дана јесте да одгонетне ко су кривци за Вилдерсов успех. И као својеврсна интелектуална перверзија, у све већем броју анализа либералне штампе као главни кривци за успех крајње деснице у Холандији наводе се крајњи левичари и исламисти. Према тези која добија све више љутих присталица, пропалестинске демонстрације на улицама холандских великих градова су подстакле раст популарности ППВ.

Као доказ за ту тезу, на друштвеним мрежама се дели исечак о кретању популарности  холандских странака, који показује да ракетни успон ППВ наводно почиње 7. октобра, то јест на дан Хамасовог напада на Израел. Цео графикон, међутим, показује да успон ППВ почиње три недеље пре тога, али то не смета политичарима и новинарима да за све оптуже „удруживање левичара и исламиста“.

Описујући крајњу левицу као борце против либерализма, глобализације, федерализације Европске уније, потом САД и целокупног Запада, ови европски аналитичари тврде да радикална левица у исламистима Хамаса види својеврсне борце против неправедног Запада, којем је на уму само увећање богатства. Штавише, у тим анализама су протести „удружене крајње левице и исламиста“ сагледани као директна помоћ не само крајњој десници, већ и политичким интересима Русије и Кине.

Посланик немачких либерала Ото Фрике, који је председавајући немачко-холандске парламентарне групе, тврди да је „добар резултат ПВВ-а постао очигледан у последње две недеље, што се објашњава снажном емоционализацијом у последњим данима изборне кампање“.

„Демонстрације у Холандији о догађајима у Израелу и Палестини су многи у Холандији протумачили на следећи начин – свака палестинска застава је глас за Вилдерса“, рекао је Фрике за „Шпигл“.

Сумирајући све те анализе, за успех Вилдерса су криви сви – од крајње левице, преко ЛГБТ и еколошких активиста који су подржали Палестинце, до исламиста – само нису криви мејнстрим медији и политичке странке умерене деснице које владају Холандијом деценијама.

Штавише, и сама теза да су Холанђани напрасно постали екстремни десничари бесмислена је из два разлога. Један је тај да је 74 одсто бирача гласало за странке које нису ни Вилдерсова ни друге две странке крајње деснице. А други је да има много показатеља да бирачи, без обзира на идеолошку опредељеност, очајнички траже политичаре који ће решити нагомилане друштвене проблеме, што сведочи и анализа о томе ко је сада гласао за Вилдерса. Само 39 одсто њих су Вилдерсови бирачи са избора 2021, док 15 одсто чине некадашњи гласачи ВВД-а, 12 одсто некадашњи апстиненти, 7 одсто бивши бирачи крајње десничарског Форума за демократију, 6 одсто десничарске ЈА21, 5 одсто демохришћани, а по 4 одсто бивши гласачи социолибералне Д66 и социјалиста.

Осим тога, и у предизборној кампањи било је јасно да је осведочени исламофоб Вилдерс знатно смањио своју антиисламску реторику, те да је на климавим ногама и теза да су пропалестинске демонстрације у европским градовима пресудно утицале на то да исламофоби попут Вилдерса успешније шире страх од муслимана, и тиме лакше увећају подршку бирача.

Миграција, инфлација и поларизација

Изборни успех ППВ, али и новоформиране партије НСЦ указује да су Вилдерс и Омцигт заправо најбоље препознали шта су проблеми који тиште већину грађана, као и да мотор поларизације холандске политичке слике лежи у нарастајућој подели између урбаних и руралних подручја, који су постали два одвојена света.

Та располућеност се види и на изборним резултатима. Градски центри, попут Амстердама и Утрехта, су већински гласали за Тимермансов зелено-леви блок, док су руралне средине гласале за десницу – ПВВ и ВДД. Мања излазност у Ротердаму и Хагу, који имају више од трећине становништва страног порекла, утицала је да Вилдерсова странка тамо са незнатном предношћу буде испред Тимермансовог блока.

Иако је НСЦ схваћена као аутсајдерска странка, успела је да упеца гласове у градовима, али и поприлично у селима, будући да је њихова политика, како каже Омцигт, левичарска по питању економије, а десничарска по питању друштвених вредности и миграција.

Вилдерс и Омцигт су очигледно врло добро схватили нарастајуће друштвене поделе у којима су почеле да нестају некад врло чврсте везе између градова и сеоских подручја, док су обе средине дошле на удар последица глобализације, рекордне инфлације, миграција и таласа украјинских избеглица које су довеле до поремећаја на тржишту станова.

Од 1950. број сељачког становништва је у Холандији пао за чак две трећине, али кап која је холандским пољопривредницима прелила чашу јесу Рутеов покушај аграрне реформе, и настојања ЕУ да им забрани коришћење вештачких ђубрива. Све то је довело до великих протеста пољопривредника на чију страну су, осим представника Сељачке странке, одмах стали Вилдерс и Омцигт. У ситуацији у којој се истопила почетна подршка из градских средина протестима пољопривредника, подршка лидера ове две странке је неминовно утицала и на њихову популарност у руралним подручјима.

Вилдерс и Омцигт су само искористили широко распрострањено незадовољство претходном Рутеовом владом која се на крају урушила у неслагању око правила о азилу, што је тема на којој је Вилдерс традиционално добијао гласове.

Пад санитарног кордона према крајњој десници

Додуше, и Рутеова наследница Дилана Јешилгоз је посредно и те како заслужна за Вилдерсов успех. Док се Руте увелико бацио на дипломатско лобирање да постане следећи генерални секретар НАТО-а, Јешилгоз је у предизборној кампањи јавно рекла да је спремна на коалициону сарадњу са Вилдерсом, уколико њена странка добије највећи број гласова и она постане прва жена у премијерској фотељи у Холандији.

То је био јасан знак бирачима да је у потпуности пао својеврсни санитарни кордон према ППВ, те да је Вилдерс легитиман партнер који не мора да остане на политичкој маргини. Додуше, то увођење Вилдерса у политички мејнстрим почело је још 2010, када је Руте пристао да формира мањинску владу коју је у парламенту подржавао Вилдерсов ППВ. Отварање врата за праву коалицију је био корак напред.

Како кажу холандски политиколози, то је био „поклон Вилдерсу“ јер из међународне праксе „знамо да радикалне десничарске странке пролазе горе када су искључене“.

Штавише, лидерка ВВД која је иначе турског порекла, преузела је добрим делом и Вилдерсову жестоку реторику по питању миграција, али без конкретног пројекта како решити изазове настале тиме што се само прошле године прилив миграната у Холандији удвостручио, на више од 220.000, добрим делом због доласка украјинских избеглица које су бежале од руске инвазије. Све то је довело до поремећаја на тржишту станова на којем недостаје најмање 390.000 домова, због чега вртоглаво расту цене закупа стамбеног простора.

Да парадокс буде већи, Холандији су потребни нови станови, али су јој потребни и мигранти како би избегла посртање економије. Са слабом стопом фертилитета и чињеницом да на 114 отворених радних места на холандском тржишту рада има 100 незапослених кандидата, Холандија вапи за мигрантима.

Уз високу инфлацију, пораст трошкова живота је постао реалан проблем за многе Холанђане, али ВВД своју предизборну кампању није усмерио на решавање ових тема, већ скоро искључиво на питање миграција. Ова стратегија се вратила либералној десници као бумеранг, јер је заправо послужила потпуној легитимизацији Вилдерса, што га је довело до тријумфа.

Што би својевремено рекао својеврсни отац француских крајњих десничара Жан Мари ле Пен, људи гласају за оригинал, а не за копију.

Истини за вољу, ни сам Вилдерс није по питању свих тема потпуно популистичка крајња десница, и заправо би могао да се сврста у појам „нове деснице“ која је у успону на таласу економске кризе, проблема са миграцијама и бројним последицама глобализације и неолибералног капитализма. На томе, и на грешкама либералне деснице, успео је да прошири бирачко тело.

Сада је само неизвесно да ли ће успети да прошири и својеврсни политички полдер те да „отме“ још политичког мора, тако да се и његова странка нађе у холандској влади. Чак и ако он не буде био премијер већ само део нове владе, то ће бити његов велики успех и доказ да Холандија и цела Европа живе „нову нормалност“.